by MoZarD
»Pitam se može li on to da vidi.«
Gradonačelnik je bio blizu da počne svoj govor.
Mnogo kasnije, kad se gomila razišla, spomenik je ostao usamljen u tami, pokazujući Mesecu natpis na jeziku tog mesta i vremena:
Na ovom mestu pojavljuje se svake godine lik majora Džona Delgana, prvog i jedinog čoveka koji je putovao kroz vreme.
Major Delgano poslat je u budućnost nekoliko sati pre holokausta na Dan nula. Celokupno znanje o sredstvima pomoću kojih je poslat izgubljeno je, možda zauvek. Veru-je se da se dogodila nesreća koja ga je poslala mnogo dalje nego što je bilo namera-vano. Neki analitičari nagađaju da je on možda poslat čak pedeset hiljada godina napred. Pošto je stigao do te neznane tačke major Delgano je, po svemu sudeći, pozvan nazad, ili je pokušao da se vrati, duž iste one putanje u prostoru i vremenu kojom je otišao. Smatra se da njegova trajektorija počinje na tački koju će naš sunčev sistem zauzimati u budućnosti i da čini tangentu u odnosu na kompleksnu helikoidnu spiralu koju naša Zemlja opisuje oko Sunca.
On se pojavljuje na ovom mestu svake godine u trenutku kad njegova putanja preseće orbitu naše planete i čini se da je tada u stanju da dotakne tlo. Pošto se nije manifestovao nikakav trag njegovog prolaska prema budućnosti, veruje se da se on vraća drugačijim načinom nego što je otišao. On je živ u našoj sadašnjosti. Naša prošlost je njegova budućnost a naša budućnost je njegova prošlost. Vremena njegovih pojavljivanja pomeraju se postupno i stići će do 11 sati, 53 minuta i 6 sekundi, 2. maja godine 2009. po starom kalendaru, a to znači na Dan nula.
Eksplozija koja je pratila njegov povratak u njegovo vreme i mesto možda se dogodilo kad su neki elementi prošlih trenutaka njegovog kursa preneti sa njim nazad u svoju sopstvenu raniju egzistenciju. Pouzdano se zna da je ta eksplozija izazvala svetski holokaust kojim je zauvek okončano doba tvrde nauke.
64
— A on pada, gubi kontrolu, ne uspeva u svojoj borbi protiv stravičnog zamaha kojeg je prikupio, bori se svojim ljudskim nogama koje se tresu u neljudskoj krutosti njegovog oklopa, njegovi đonovi su ugljenisani, pa više ne hvataju dobro, nema dovoljno trenja za kočenje, on bije bitku, gura dok se sevanje nastavlja, bolno smenjivanje svetla, tame, svetla, tame koje već toliko dugo podnosi, udarci vazduha se zgušnjavaju i razre‐
đuju oko njegovog oklopa dok se ona kliza kroz prostor koji je vreme, očajnički kočeći dok treptaji Zemlje čekićaju o njegova stopala — sad su samo njegova stopala važna, samo da uspori i ostane na putanji — a ono vučenje, onaj svetionik, kao da je slabio, što više se bližio domu vučenje je bilo sve rasutije, teže je bilo naći mu centar; pretpostavio je da je to zato što on postaje sve verovatniji; zaceljivala se rana koju je probio u vremenu. U početku je vučenje bilo tako uzano— jedan jedini zrak svetlosti u tunelu koji se sklapa — i on se bacio u tom pravcu kao elektron koji leti ka anodi, naciljan pouzdano duž tog izvrsno kompleksnog jedinog vektora mogućnosti života, ispalio je i bio ispaljen kao stisnuta semenka kroz poslednju napuklinu u odbacujućem i odbačenom Nigde, kroz pukotinu koja je vodila kući i kroz koju je on, Džon Delgano, mogao eventualno da nastavi da egzistira — gruvao je niz nju preko vremena, preko prostora, pumpao očajnim nogama dok je realna Zemlja u tom nerealnom vremenu podilazila pod njega, a putanja mu je bila sigurna kao kad progonjena životinja uleće u svoju podzemnu jazbinu i krivudavo juri dublje u nju, on je bio kosmički miš u jednoj interstelarnoj, intertem-poralnoj trci ka njegovom gnezdu, dok se pogrešnost svega sklapalo oko ispravnosti te jedne putanje, a atomi njegovog srca, njegove krvi, svake njegove ćelije vikali su dom —
DOM! — dok je terao sebe ka toj bledećoj rupici za disanje, svakim korakom sve brže, sigurnije, jače, tako da je najzad jurio nevidljivim zamahom preko zakotrljanih treptaja Zemlje kao što bi čovek mogao trčati po zakotrljanom balvanu u bujici. Jedino su zvezde ostajale konstantne oko njega od seva do seva, jer on je gledao nadole, mimo svojih stopala, na milion strobo‐treptaja Južnog krsta, i Trianguluma; jednom je na vrhuncu jurnjave rizikovao da tokom jednog stoleća baci hitri pogled uvis i tad je video da su Medvedi čudnovato razvučeni od Polarisa — ali od Polarisa koji sad više nije polarna zvezda, uvideo je tad, trzajući svoj pogled nazad ka razmahanim stopalima, misleći, ja ovo hodam kući ka Polarisu, kući! uz strobo‐ritam! Prestao je da pamti gde je sve bio, kakva je bića, ljudska ili neljudska ili kakve stvari video u onom nemogućem momentu kad se našao tamo gde se nije moguće naći, prestao je da vidi sevove svetova oko sebe, svaki sev drugačiji, zbrku tela, oblika, zidova, boja, pejzaža — neki su trajali čitav jedan dah, neki se smenjivali navrat‐nanos — lica, udove, predmete koji zadiru prema njemu; i one noći kroz koje je protutnjao, mračne ili osvetljene čudnovatim lampama, noći ispod krova ili bez krova; dane koji su sevali sunčevom svetlošću, olujama, prašinom, snegom, enterijere bez brda, strob za strobom i ponovo u noć: najzad prilazim bliže, mislio je on, osećanje se menja — ali morao je da uspori, da zakoči; a taj kamen blizu njegovih stopala, ostao je tu već neko vreme, on je želeo da rizikuje i pogleda ga ali nije se usuđivao, obuzeo ga je takav umor, on se kliza, gubi kontrolu, bori se da poništi nemilosrdnu brzinu koja mu ne dopušta da uspori; sem toga, povređen je, nešto ga je pogodilo tamo negde, ranije, nešto su uradili, nije znao šta, negde u onom kaleidoskopu lica, ruku, kuka, greda, u vekovima raznih stvorova koji su posezali ka njemu — a kiseonik mu je bio na izmaku, ali nije bitno, potrajaće — moraće da potraje, on ide kući, kući'. Već je zaboravio i onu poruku koju je pokušavao da izvikuje, nadajući se da će je neko nekako čuti, onu važnu stvar koju je ponavljao glasno; a onaj predmet koji je poneo, nema ga više, nema ni njegove kamere, nešto ju je otrglo — ali on stiže kući! Kući! Kad bi samo mogao da poništi ovaj zalet, kad bi mogao ostati na putanji koja mu izmiče, kad bi mogao nekakvim grabljenjem, puzanjem isklizavanjem, da nekako jaše na ovoj lavini sve do doma, doma — i njegovo grlo kaže, Dom! — kaže, Kejt! Kejt! Njegovo srce to viče, njegova pluća su već maltene uništena, njegove se noge bore, bore i ne uspevaju, zahvate pa kliznu pa drže pa se omaknu, i on pada potrbuške, mlatara, odguruje se, bori se u oluji vremena, pristiže kroz prostor i vreme do samog kraja najduže staze koja je ikada pređena, staze koja je Džona Delgana dovela kući.
65
»Udaljenost nije veća od pet stotina kilometara«, izdiktirao je Gimza.
»A taverna?« upitao sam gledajući u zelenkaste oči robota.
Izdržao je moj pogled i snishodljivo odgovorio:
»Ne, tamo nema nikakve taverne.«
Smestio sam se udobnije u fotelji i počeo da prelistavam Loelov vodič.
»Izgleda, taverne nema ni od korova...« Upro sam prstom u stranicu koju sam tražio. »A šta bi tvoj prosvećeni pogled rekao, koje je ovo nebesko telo?«
»Libertas«, odgovorio je.
»Dobro, dobro. A po Leonovom vodiču, na planeti Libertas na koju smo se upravo
srećno spustili, treba da bude taverna. Kako si tako siguran da je nema?«
»Na Libertasu nema taverne. Ja je nisam otkrio.«
»U redu. Ali, ti si mi sam pričao o tome kako si u taverni proveo prijatno vreme. I mene si tamo pozivao.«
»Da. Imao sam prijatan razgovor sa jednom divnom računskom mašinom«, jasno je
odgovarao Gimza. »I ona me je počastila strujom visokog napona. Ali, toliko bogato, da sam se napio. Čak sam i zapevao. Možeš li da zamisliš?«
»Naravno, naravno«, progundao sam užasnut od pomisli da će odjednom početi da
demonstrira svoje pevačke sposobnosti. »Pa, začudujuća metamorfoza: umesto taver‐
ne, nekakva kompjuterica.«
»Nije nekakva, nego izuzetna. I nema ničeg začudujućeg u tome. Čude se samo ljudi
i to naročito oni koji...« Gimza je odjednom zaćutao i izgubljeno pogledao u plafon na kome se nije dogadalo ništa značajno. Običan plafon svemirske letelice.
»Pa, onda, ko?« pitao sam.
Gimza je posedovao jednu jedinu podnošljivu karakternu crtu: na postavljeno pita‐
nje je odgova
rao bez izveštačenosti i direktno, za razliku od većine svoje sabraće.
»Neznalice, eto ko se čudi svemu bez razmišljanja«, oštro je odgovorio Gimza.
»Danas si začuđujuće taktičan«, uzdahnuo sam.
»Nemoj da se vređaš«, mleo je Gimza. »Unoseći element sumnje u moje reči i čak
aludirajući na to da ja, najpoštenije biće, mogu da lažem, ti mene vređaš. Ali, ja se neću uvrediti zato što nije dobro da drugovi za vreme dugotrajnog puta budu u neprija-teljstvu. Na ovom brodu nam predstoji još nekoliko vekova samoće.«
»Unosim element sumnje. Po brodskom vremenu približno dvadeset i osam
meseci.«
»U redu. Da li misliš da je za osetljiva bića malo dvadeset i osam meseci. A što se tiče zajedljive reči 'kompjuterica', ja ti je kategorično...«
»Ne bi bilo loše da za ovih dvadeset i osam meseci ponekad i ćutimo«, rekao sam
tiho. »A ako već pričamo, onda neka to ima smisla.«
Bez obzira na sve okolnosti jedna je činjenica bila neosporna: Loel, taj hrabri letač o čijim su se podvizima pisale legende i na njima se vaspitavale generacije, nije mogao da pogreši. Ako se on seća taverne za kosmičke putnike koja je najlepša na svetu, onda to mora biti sušta istina. Čak se u jednoj od legendi da naslutiti da ju je on lično sagradio.
Pa, u tome ima rezona. Onaj ko otkrije planetu i da joj ime Libertas — Sloboda, ima pravo da sagradi, na primer, tavernu. Zašto da ne... Po rečima samog Loela, na Libertasu se može osetiti najkompletnija sloboda.
Sada se Libertas nalazi na raskršću zvezdanih puteva. Astronauti ovamo često svraćaju da bi se odmorili u Loelovoj taverni. Ne bi imalo smisla pitati one koji su ovde već boravili. Srećnici bi zadivljeno odmahivali glavom i odgovarali: »O!... Tako nešto treba iskusiti. To se, dragi moj, ne može ispričati«.
Iskreno govoreći, ja sam odavno nameravao da svratim na Libertas i vidim tavernu.
Zašto ne bih dozvolio sebi da se opustim i odmorim tim pre što jezdim nebom u te-retnom brodu na kome nema dosadnih putnika, ali sam zato osuden da trpim Gimzu.
Mesec manje ili više — to nema nikakvog značaja za teretni brod. Baš nikakvog.
67
»Kakvu si odluku doneo?« zainteresovao se Gimza. »Eh, da mi je da svratimo tamo
na dan, dva. Pa sve i da nema nikakve taverne, bar da porazgovaram sa računskom mašinom i da se napojim visokim naponom. I to bi mi bilo veliko zadovoljstvo. Toliko sam se sa njom sprijateljio da sam joj obećao da ću je posetiti, ako se ukaže prilika.«
»Izgleda da si pronašao sagovornicu?« osmehnuo sam se.
»Džabe pokušavaš da me uvrediš«, reče Gimza. »Pametni ljudi se ne svađaju zbog
besmislica, to i ti sam često ponavljaš.«
»Ljudi su različiti. Tim pre što ti baš i nisi čovek.. .«
»Tim pre«, nadurio se Gimza. »Pa neka sam i robot, ali sam kod računske mašine
pronašao mnogo toplija osećanja nego kod nekih ljudi. Naročito kod onih ljudi koji u mom prisustvu upotrebljavaju izraz 'kompjuterica'...«
Gimza je ponovo navodio vodu na svoju vodenicu. Trebalo je poslužiti se
lukavstvom.
»U redu«, potapšao sam ga po ramenu. »Dobro si postupio što si, umesto da pro‐
nađeš tavernu, pronašao sebi prijatelja koji ti odgovara.«
»Tražio sam tavernu, ali, zar sam ja kriv što sam, umesto nje, pronašao računsku mašinu?« nije se predavao Gimza. »I ona me je počasiila strujom visokog napona.«
»Nema veze, rešićemo to sa tavernom«, rekao sam udaljavajući se od provokativne
teme.
»Znači, ipak si odlučio da tražiš tavernu?«
»Ne da je tražim, nego da je nađem. S obzirom da jednom Loelu verujem više nego
svim računskim mašinama kosmosa na gomilu. Zato bih te molio da budeš ljubazan i pripremiš letelicu.«
Sledećeg dana sam krenuo na put. Pošto sam automatima dao mogućnost da sami
biraju kurs, zavalio sam se u fotelju i zatvorivši oči razmišljao o taverni koju ću obavezno pronaći.
Ne znam zašto, ali, zamišljao sam tavernu na nekom prašnjavom, krivudavom putu.
Jasno sam video i drvene zidove potamnele od kiša i tajanstveno senovito dvorište i stepenice koje škripuću... Jednom rečju, taverna je oživela u svesti upravo onakva kakva je bila opisana u jednoj staroj knjizi sa pričama o istraživačima i jednookim svemirskim piratima, od kojih se ledila krv u žilama. Dovoljni su samo nazivi: 'Ajkulino peraje',
'Medved kopljanik' ili 'Tri praseta'.
...Letelica se zaustavila. Sudeći po kompasima trebalo bi da se ovde nalazi naj-divnija taverna u kosmosu u kojoj je robot Gimza tobože otkrio samo računsku mašinu.
Razgledao sam brdoviti pejzaž i zanemeo. Nedaleko odatle, na krivini zabačenog krivudavog puta ugledao sam tu tavernu. Iznad vrata je podrhtavala na vetru dobrano zarđala firma, preteći da se sruši na glavu gostu. Talentovani slikar je svojevremeno na njoj nacrtao beloružičastu prasad i dopunio svoje delo lepim slovima ‘Tri praseta’.
Setivši se Gimzine sentence o neznalicama koje se svemu čude, odlučio sam da se ničemu ne čudim i uskoro sam već ulazio u polumrak dvorišta. Odnekud izdaleka, kao
sa druge strane planete, začuo se lavež psa. Neko je okretao čekrk, izvlačeći vodu iz bunara. Strme stepenice zaškripaše pod mojim nogama. Gurnuo sam vrata i našao se u
maloj sali. Nije bilo mnogo gostiju. Samo je jedan sto u uglu bio zauzet. Društvo koje je sedelo za njim pilo je pivo. Jedan od njih se slučajno okrenuo prema meni i razgledao me sa podozrenjem jedinim okom.
»Pozdrav svima«, rekoh razmislivši.
Jednooki mi je okrenuo leđa i čvrsto zagrlio svoju kriglu piva.
»Na usluzi. Dobrodošli«, dočekao me je, izašavši iza šanka vlasnik taverne ‘Tri praseta’. »Pivo?.. «
»Ne bi bilo loše«, rekoh i sedoh za jedan od slobodnih stolova.
Bilo je mnogo čega o čemu se moglo razmišljati i čemu se moglo čuditi, ali sam ja
odlučio da prvo osmotrim situaciju. Na kraju krajeva, nisu tako česte prilike kada čovek 68
može da uživa u ostvarenim maštanjima. Prešao sam dlanom po površini stola na kome
je bilo tragova masti i piva. Drvo je bilo grubo otesano, ali su vremenom, rukavi posetilaca uglancali sto do sjaja.
»Nek' vam je na zdravlje«, reče domaćin postavivši pred mene ogromnu kriglu.
»Hvala«, rekao sam i razduvao penu. »Može li se ovde i prenoćiti?«
»Sve se može«, odgovarao je čovek dok se smeštao prekoputa mene.
Otpio sam nekoliko gutljaja. Za to vreme, on me je pažljivo proučavao. Osećalo se
da ne može da dočeka da počne da me ispituje.
»Verovatno ste izdaleka?« zaškiljio je.
»Jesamo.«
»Dugo ste na putu?«
»Četirsto, možda i petsto godina. Ne sećam se tačno«, rekao sam.
Promeškoljio se na stolici i pogledao me sa nevericom.
»Nisam baš vešt u odgonetanju zagonetki«, osmehnuo se.
Slegnuo sam ramenima.
»A kuda putujete?«
»Od jedne zvezde do druge.«
Ponovo se osmehnuo.
»I vi hoćete da ja u to poverujem?«
»Kako vam drago«, odgovorio sam. »A pivo vam je, bogami, dobro.«
»Pivo ko pivo... Koliko ćete dugo biti u našim krajevima, ako nije tajna?«
»Nisam još odlučio.«
Domaćin je polako napunio lulu, prineo joj vatru i duboko uzdahnuo.
»Čujte, da li vaša taverna zaista postoji?... odlučio sam da postavim pitanje odmah, direktno, ali sam, primetivši njegov sarkastičan osmeh uramljen u sivkasti dim, požurio da uzmaknerm »Mislio sam, da li odavno postoji?«
»Hm‐m... « izvadio je lulu iz usta. »Pa, kako bih rekao... Od onda, od kada je Loel otkrio našu planetu i postavio na njoj nekakve aparate. Vi ste, izgleda, prvi put u našim krajevima?«
»Pogodili ste«, rek
ao sam.
»Hm‐m... « ponovo je rastegao. »Ako ste prvi put ovde, onda vam neće biti teško
da se setite jednog nemilog događaja na Danaju.«
Kao da me je udario grom. Osvrnuo sam se i pogledao uokolo. Ali, niko nas nije gledao i niko na nas nije obraćao pažnju.
Događaj na planeti Danaj... Uvek sam se trudio da zaboravim, da iskorenim iz se‐
ćanja tu priču. Počelo je tako što je grupa astronauta na Danaju došla u težak položaj.
69
Eksplodirao im je motor, eksplozija je raznela biostanicu i dok ne stigne spasilački odred, moglo im se pomoći samo na jedan načim: vodom i hranom. Ali, nije bilo jednostavno dostavljati im vodu i hranu. Visili smo nekoliko hiljada kilometara u orbiti i bilo nam je sasvim jasno da će letelica male snage biti uništena u divljim gravitacionim silama Danaja. Naravno, postojala je nada da će se dogoditi čudo, da još ima šanse, ali ja sam bolje nego drugi znao šta je i kako. Ja sam bio najbolji astronavigator na celom brodu i kada su se dvojica prijavila da lete tamo, meni je palo na pamet da se priključim dobrovoljcima. Ja sam sa sigurnošću znao (zato što sam izračunao) da mogu da polete samo dvojica i da po starom zakonu određuju uvek one koji se prvi jave. Znao sam da me neće odrediti. Momci su uspeli, ostali su živi, iako su se namučili, a ja sam, ne leteći nikuda, podelio sa njima slavu i nagrade...
»Šta ste se ućutali?« upita domaćin.
»Kakav odgovor očekujete?«
»Džabe se trudite da zaboravite Danaj. Džabe. To se ne može zaboraviti. Zar vam
se, najbolji astronavigatore na svetu, taj vaš postupak ne čini... « Ućutao je, očigledno tražeći relativno nežan izraz da bi okarakterisao moj postupak.
Mučno ćutanje se oteglo, bilo je jasno da nema nežnog izraza. Ispio sam pivo.
»Ko ste vi?« konačno sam progovorio.
»Ja? Domaćin taverne. Bolje rečeno: taverne vaše mašte.«
»Moje mašte?«
»Juče sam bio računska mašina Gimzine mašte. Počastio sam ga strujom visokog napona.«
