by MoZarD
Otišao sam u svoju kabinu, zaključao vrata i uzeo četrdeset četiri pilule za spavanje.
29
Ali kada sam se probudio, bio sam u dispanzeru i živ.
Osećao sam rad pogonskih motora dok sam polako ustajao i nekako stigao do luke.
Zamagljeni Mars je visio iznad mene kao naduvani stomak, dok se nije rastvorio, prelio i skotrljao niz moje lice.
PORTRET
PISCA
RODŽER
ZELAZNI
Novi talas u SF‐u sa početka šezdesetih godina doneo je i mnoge nove autore. Pod
plaštom novotalasnog pisanja provlačili su se i mnogi netalentovani samozvani pisci, ali kada je sud publike i kritičara sve prosejao, ostali su pravi majstori. Godine 1962, u kojoj se pojavio Zelazni, prve svoje SF radove objavili su i Legvinova, Dilejni, Diš i Kar.
Ako se ovoj grupi pridodaju Elison i Silverberg, koji su nešto ranije zaplovili u svet fantastike, dobljamo garnituru pisaca koji čine okosnicu Novog talasa i tvorce najvrednijih SF dela iz tog vremena.
Zelazni spada medu najnagrađivanije američke SF pisce. Od 1962. godine, kada je
debitovao u časopisu Amazing, počinje njegov vrtoglavi uspon i sledećih osam godina on je u samom vrhu američkih SF zbivanja. Iz tog perioda dobio je po dva puta nagrade Hugo i Nebula, za romane »Gospodar svetlosti« i »Zovite me Konrad«, kratki roman
»On koji oblikuje« i novelu »Na licu mu vrata, u ustima svetiljke«. Duplu krunu odneo je 1975. godine novelom »Povratak dželata«. Zelazni ne prestaje da dobija najveća priznanja ni sada, ove godine odneo je nagradu Hugo za noveletu »Permafrost«, a pre dve godine, takode nagradu Hugo, za novelu »Dvadeset četiri pogleda na planinu Fudži«, period 1965 — 70. smatra se najboljim u njegovoj karijeri, a neka od njegovih najvrednijih dela nastala su upravo tada.
Još tada bila je zapažena njegova zrelost, obrazovanost i u okvirima žanra i van njega, sklonost ka alegorijskom pisanju i, ponajviše, specifičan stil. Posebno je privlačna bila njegova sposobnost da toplu, ljudsku priču uklopi u tvrdi SF milje, da jednom rečenicom plastično ocrta ne samo jedan lik nego i ceo nepoznati svet.
Zelazni se savršeno uklopio u socijalni i duhovni milje, prvenstveno mladih, SF
čitalaca šezdesetih, mada se nikada nije direktno bavio tim miljeom. Njega zanimaju opštiji ljudski problemi, baš ona pitanja koja sebi i svetu postavlja rok generacija šezdesetih.
Većina Zelaznijevih priča i romana lako se može smestiti u dve grupe. U jednoj, radnja se odigrava na neodređenom mestu u prostoru i vremenu, u »budućoj 30
prošlosti«. To su, najčešće, alegorijske, »mitološke« priče. U drugoj se događaji odigravaju u bliskoj budućnosti u istom — ili sličnom — dobro razrađenom sistemu tvrdog SF‐a. Najizrazitiji primeri dela prve grupe su »Gospodar svetlosti« i »Stvorenja svetlosti i tame«, a druge »On koji oblikuje«, »Prolaz u pesku«, novela »Povratak dželata«...
Zelazni, okupiran motivom besmrtnosti kroz svoj opus razradio je tri osnovna vida
neograničenog života. Prvi je, naravno, prirodna besmrtnost. U pitanju su potomci kraljevske kuće Jantar iz istoimene fantasy serije, Konrad iz »Besmrtnika« i bogovi iz
»Stvorenja svetlosti i tame«. U »Stvorenjima«, u prvoj glavi, Anubis, jedan od bogova, nabraja praktično sve metode izbegavanja smrti u Zelaznijevom sistemu.
Drugi je čitav kompleks »tehnoloških besmrtnosti«, odnosno metoda manje‐više neograničeno dugog odlaganja smrti. Od raznih medicinskih, hemijskih i psi tretmana, preko tehno‐reinkamacije premeštanjem energetskog kompleksa bića iz tela u telo, što čini jednu od okosnica »Gospodara svetlosti«, do stalnog zamenjivanja delova ili čak korišćenja veštačkih tela.
I najzad, treći vid je »prividna dugovečnost«. Reč je o osobama koje dugim periodima suspendirane animacije ili dilatacijom vremena pri letu dosvetlosnim brzinama, bespovratno odmiču u budućnost tako da u očima savremenika odlaze u klub
besmrtnika. Ovaj metod je najviše tvrdi SF i nama savremenicima je možda najzanimljiviji baš zbog otuđenja tih »srećnika« — mnogo češće tragičnih figura.
Zelazni je značajan i kao fantasy pisac. Čuvena je njegova Jantar serija u kojoj se do sada pojavilo šest knjiga. Od SF dela najbolji romani su mu: »Gospodar svetlosti«
(1967), »On koji oblikuje« (1966), »Besmrtnik« (1966), »Stvorenja svetlosti i tame«
(1969) i »Ostrvo smrti« (1969). Iz tog perioda značajna je i »Aleja prokletstva (1969) po kojoj je snimljen istoimeni film — vrlo nespretno i neuspešno. Najznačajnije novele su mu: »Na licu mu vrata u ustima svetiljke« (1965), »Ruža za propovednika« (1963) i
»Povratak dželata« (1975).
Trenutno Zelazni radi na novoj trilogiji u okviru Jantar serije, objavljuje poneku novelu, čak i u kiberpank stilu, dobija pokoju nagradu (dva Huga u poslednje tri godine)... Možda upravo prisustvujemo buđenju jednog novog Zelaznija, koji će sve svoje ljubitelje nagraditi knjigama nadahnutim i svežim kao pre dvadeset godina.
Uostalom, ove godine je proslavio tek pedeseti rođendan, radi, praktično u fazi najveće zrelosti kao pisac i, očigledno, u punom stvaralačkom naboju. Treba sačekati i videti šta će se izroditi iz svega toga..
31
Bio jednom, ne tako davno, jedan čovek koji je mirno sedeo, igrajući šah sa svojim sinom. Napolju je padala kiša.
— Šah — reče baron.
— Nije — reče mladić.
— Ali, jeste.
— Pa, dobro...
Igra se nastavila. Kao i kiša. Posle nekog vremena, baron promrmlja:
— Šah‐mat.
— Nije
— Kako da ne!
Njegov sin je posmatrao šahovsku tablu nekoliko trenutaka, mršteći se; onda odmahnu svojom lepom glavom i nasmeja se. — Trebalo je da to primetim.
— Zaista je trebalo. Ali, dete moje, ti povlačiš poteze tako nepromišljeno. Svoje figure žrtvuješ uzalud. Uvek je najbolje razmisliti pre nego što nešto uradiš.
Gevin je klimao glavom i ne slušajući. Pogledao je zastor od kiše na prozorima, uzdahnuo i ponovo poslagao figure na šahovsku tablu. Tri nemirna psa koji su ležali pored ognjišta zevnuše, protegnuše se i ponovo spustiše glave sa potmulim treskom.
Nijedan nije izašao napolje.
— Samo kad bi kiša prestala! — uzviknu baronov sin emfatično. — Sigurno je ni na
celom svetu nema više no ovde!
— Ima je dovoljno — reče njegov otac. — Podigni svog pešaka, dete. Tu je, baš pored tvoje noge. Ne, pored leve. Februar je dušu dao za kišu, a na kraju krajeva, ona je dobra i za zemlju. Isuviše si nestrpljiv. Pored vatre ti je toplo i suv si. Ima ih koji nisu te sreće.
— Dobro su došli da sa mnom podele moju udobnost — progunda Gevin. — Šah.
— Ali kralj ti je ostao otkriven — osmehnu se baron. — Vrati potez i ponovo razmisli.
Uto psi podigoše glave, svi u isti mah. Oči su im sevale prema vratima. Zarežaše.
Spolja se začu glas.
— Gospodine... mogu li da uđem?
— Ko si ti što moraš da tražiš dozvolu? — uzviknu Gevin pre no što je njegov otac i mogao da progovori.
— Ja sam jedan siroti torbar — reče glas.
— Čudno da se jedan torbar sam popeo gore, a da ga niko nije najavio — reče Gevin baronu. — Kako je došao do tvojih odaja?
— Izgleda da je bio preduzimljiv — reče njegov otac blago. — Kad je već došao dovde, pusti ga da ude.
— Uđi, čoveče — pozva ga Gevin.
Vrata su i dalje bila zatvorena. Glas se nije čuo.
Trenutak kasnije, Gevin nestrpljivo uzviknu, zakorači i širom otvori vrata. Torbar brzo kroči u sobu. Lako se naklonio Gevinu i rekao — Hvala.
Mladić ustuknu i stisnu usne.
— Nisam tebi otvorio vrata — reče hladno. — Samo sam izašao da vidim...
— Onda sam pogrešio — reče torbar. — Mislio sam da hoćete da pokažete
ljubazno gostoprimstvo, dostojno plemićkog sina.
&
nbsp; Ponovo se naklonio, brzo se odmakao, pre nego što je Gevin mogao i pomisliti da
nešto kaže, stao je ispred stola za kojim je sedeo baron, smeškajući se figurama.
Gevin se namršti i ode da podstakne vatru.
— Dobro nam došli, — reče baron — bez obzira na vaš nagli ulazak. Ne bismo vas
primili sa toliko... zapanjenosti, da su vas prijavili kao što se obično čini.
— Izvinite, gospodine — nakloni se čovek — ali ja imam na prodaju blaga koja se
ne tiču nikoga sem domaćina kuće. Nisam odabrao da me zadržavaju u kuhinji. Ja nisam 33
običan torbar, gospodine, i moja roba nije običan škart.
Na odblesku vatre, njegova pojava je podržavala njegove tvrdnje. Bio je veoma visok, a kosa mu je bila boje sjajnog čelika. Teško je bilo ispitati njegove crte, jer su prodorne mutne oči i stisnuta usta zadržavali pažnju posmatrača. Mogao je biti postariji, mogao je biti i star; a ipak, mogao je biti i mlad. Odeća mu je bila u dronjcima i izbledela; na jednom ramenu je nosio kožnu torbu, na vrhu zavezanu grimiznim remenom, koju je zgrabio pošto je završio.
— Možda bismo mogli da pogledamo vašu robu — reče baron. — I da ocenimo koliko bi mogla biti zanimljiva za nas.
Ali Gevin se mrštio pored vatre. Psi mu se primakoše bliže i podstaknuti ili njegovim neprijateljstvom prema strancu, ili nekim svojim nagonom, neprestano su zurili u čoveka i prigušeno režali.
Uprkos ovoj nekako neprijatnoj atmosferi, torbar nije izgledao nimalo zbunjen. On
otpusti remen na otvoru svoje torbe, osmehnu se baronu krajičkom svojih otvrdllh usana, i ovaj žmirnu pred iznenadnim bljeskom sarkazma koji se ukazao.
— Nadam se da ću privući vaše interesovanje, moj gospodaru — reče stranac suvo. Pipao je po svojoj vreći, i munjevito izvuče iz nje nekoliko svetlucavih predmeta koje je položio na sto, znalački izlažući na videlo njihove atraktivnije karakteristike: nekoliko dugmeta boje zlata, sa ugraviranim lavljim glavama, kopču, broš, srebrni češalj. Podižući obrve, pogleda barona koji je samo gledao, odsutno iščekujući. Potom čovek zaroni dublje u svoju robu. Na stolu se pojaviše komad sjajne svile, grimizne i žute, mali bodež sa blistavim kamenjem na dršci, kutija od slonovače i još nekoliko broševa. Zatim usred svega toga položi staklenu kuglu s nečim jarko obojenim što se micalo u njoj, pa izvadi sviralu od abonosa sa srebrnom kićankom, vrpce za kosu i par izvezenih rukavica.
— Lepo — reče baron, — ali, znate, nije tako neobično. Takve sam stvari viđao i
ranije.
— Oče, to je đubre! — reče Gevin, koji se malo približio. — To više priliči kuhinjama i štalama nego ovom mestu.
Prezrivo je pogledao torbara.
— Ti si se, prijatelju, ušunjao u odaje moga oca zato što želiš da ti se više plati za te tvoje trice nego što se usuđuješ da tražiš od slugu.
— Ja nisam odredio cene, gospodine.
Torbar uperi pogled svojih svetlucavih očiju u mladića.
— Ali to, gospodine, nije sva moja roba, mada je i ovo ovde dovoljno dobro za plemića. Da li biste želeli da nešto kupite?
Baron se nakašlja i reče: — Kupiću sviralu, i neću se cenjkati za nju.
Izvadi nekoliko novčića iz kese; zlato je zasjalo kad ih je spustio u čovekovu ispruženu ruku. Torbar se nakloni.
— Sa velikodušnima se zaista nikad ne prepire, moj gospodaru — reče on.
Odloži sviralu od abonosa i dotače bodež svojim dugim prstom, upitno gledajući u
barona. Ali, sve što je dobio bilo je odmahivanje glavom i dobroćudan osmeh.
— Ne, ne, prijatelju moj, samo svlralu. Siđite u kuhinju, koju se pretvarate da prezirete. Zamolite ih da vas dobro nahrane. Budite na toplom u mom zamku sve dok
ne rešite da se uhvatite ukoštac sa vremenom, ili dok toliko ne opelješite moje sluge da vas oni isteraju!
Klimanjem glave dade mu znak da se udalji, ali čudne oči torbara prikovaše se za
mladića koji je stajao pored njega, i Gevin je bio taj kome se potom obratio.
— Zar vas ništa od ovih drangulija ne zanima? Od ove bi se svile, gospodine, mogao sašiti lep prsnik, koji bi istakao vašu kosu boje šafrana.
— Jadne mi svile! — reče Gevin. — Još u šivenju bi se raspala. Pominjao si drugu
34
robu. Bez sumnje jeftin škart kao i ovo.
— Uopšte nije — odvrati torbar — zapravo, veoma se razlikuje. I nije jeftina. Za vas je, gospodine, isuviše skupa.
Lako se nakloni i poče da skuplja svoje stvari sa stola, nežno ih uzimajući svojim koščatim prstima.
— Pokaži mi ostalo — reče Gevin.
Otac mu spusti ruku na mišicu, ali on ne obrati pažnju na njega, već priđe strancu.
— Pokaži mi — ponovi.
— Mislim da bi bolje bilo da vam ne pokažem.
— Nije važno šta ti misliš. Pokaži mi ostatak tvoje robe.
Čovek okrznu barona pogledom, ali im se oči ne sretoše. Lako slegnu ramenima i
zavuče ruku u svoj pohabani prsnik. Vrlo pažljivo i primetno nevoljno izvadi odatle drvenu kutiju. Bila je mala i ružna, napravljena od bukovine, sa svih strana iškrabana i umrljana crnom bojom. Torbar pažljivo dotače kutiju s jedne strane, i poklopac se otvori.
— Pa evo, pogledajte — reče oh baronovom sinu. — Gledajte, ali ne dirajte.
U kutiji je bio suv bukov list. Na njemu je ležao prsten. To je bio običan metalni obruč sa crvenim kamenom bez sjaja.
— Čarolija — reče torbar. — Moćna, opasna, zabranjena.
Gevin pogleda prsten, pa čoveka. Oklevao je. Potom prkosno dotače crveni kamen
jednim prstom. Torbar zasikta. Malo odmače kutiju i učini pokret kao da će je zatvoriti.
— Čekaj — reče Gevin. — Kakva je to čarolija u tom bezvrednom predmetu?
On ščepa prsten iz kutije, brzo kao mačka, i natače ga na mali prst desne ruke.
Onda se namršti, okrete ga i povuče.
— Čini se da se ne može lako skinuti — reče uzbuđeno.
— Gospodine, morate ga silom skinuti — reče mu torbar oštro. — Ako treba, presecite ga. Cena mu je isuviše visoka.
Gevin prestade sa pokušajima da silom skine prsten.
— Možda bih ja hteo da ga kupim, čoveče — reče oholo. — Reci mi kakva moć leži
u njemu i koja mu je cena.
Ovaj drugi se ispravi; činilo se da postaje sve viši, tako da se njegova suvonjava glava podigla kao da preti baronovom sinu. Govorio je prigušeno, dajući rečima prizvuk upozorenja.
— Ovaj prsten svom vlasniku ispunjava bilo koju želju. Samo jednu želju, i prsten
će zauvek nestati.
Mladić je zurio u ružni prsten.
— Je li to moguće? — izusti.
— Svakako.
— Koliko staje?
— Mnogo. Premnogo. Vratite ga, gospodine. Suludo je nositi ga, makar i za trenutak.
Gevin ga je Ijutito posmatrao.
— Zadržaću ga — reče. — Platiću ti koliko god hoćeš.
— Ne, ne! Vrati mu ga, sine — reče baron.
— Hoću da ga zadržim.
— Samo trenutak — reče torbar. — Brzopleti ste, gospodine. Niste sebi dali vremena da razmislite.
— Ali...
— Dozvolite — Velika, koščata ruka se diže da ućutka baronovog sina; torbarev glas bio je sve dublji dok nije odjeknuo kroz sobu kao zvono.
— Pored cene, postoji i uslov koji morate ispuniti. Možete izgovarati svoju želju dok ne promuknete, ali vam se neće ispuniti ako ste u proteklih godinu dana samo 35
jedanput slagali. Prsten neće iščeznuti. Ostaće na vašoj ruci, bezvredan kolut od običnog metala s parčetom stakla. A što ste platili, neće vam se vratiti. Vratite mi prsten, mladi gospodine, i budite srećni što ste ga se otarasili.
Gevin obrnu prsten na ruci.
— Nikad nisam slagao — reče. — Platiću koliko god zatražiš.
Čovek je zurio u njega,
a mutne oči su mu bile sjajnije no ikad. Krajičak velikih ispucalih usana razvuče se u osmeh. Čovek se duboko pokloni. Reče: — Cena je, gospodine, prsten sa vaše druge ruke, i boja vaše kose.
Baron ustade i lupi pesnicom o sto.
— Gevine, vrati mu prsten!
— Neću — odgovori mladić.
Duboko uzdahnu i odlučno pogleda torbara.
— Platiću vam — reče.
— O, Gevine! — progunđa baron. — Kad ćeš već jednom naučiti da misliš?
Torbar uzdahnu, raširivši ruke kao da se pravda za ono što nije mogao da spreči.
Potom podiže Gevinovu levu ruku i skide s nje veliki prsten sa sjajnim smaragdom.
Naoko ravnodušno strpa ga u džep svoje tunike. Mračno pogleda mladića.
— Sagnite glavu — reče.
Ispruži prst i dotače sjajnu plavu kosu.
— Plaćeno — reče.
Potom poče da pretura po pohabanom novčaniku koji mu je stajao za pojasom i
izvuče odande jedno neobično ogledalce, načinjeno od čelika i stakla i uokvireno izrezbarenim zmijama.
— Pogledajte, gospodine. Plaćeno je. Pošto to učinite, nikad se više nemojte ogledati ni u kom drugom ogledalu. Ako to učinite, umrećete.
— Gevine... — reče baron očajničkim glasom i zaćuta.
Njegov sin je zurio u ogledalo koje je čovek držao ispred njega. Nastupila je duga
tišina. Gevin podiže ruku na kojoj je stajao metalni prsten, i dotače beživotnu kosu boje blata koja je u žalosnim pramenovima padala na njegovo lice.
— Pa, bar imam prsten — reče.
Prišao je vatri i praznog pogleda se zagleda u šaputavi plamen. Čuo je svog oca kako govori. Čuo je pse kako reže.
Kad se obazreo oko sebe, torbar je već bio iščezao.
Baron protrlja bradu, zamišljeno posmatrajući svog sina.
— Krećeš linijom većeg otpora — reče — ali, dragi Gevine, pokušaj sad malo da
razmisliš.
