by MoZarD
Njegov sin je razmišljao. Posle minut‐dva, reče: — Mogao bih da poželim da povratim boju svojoj kosi, ali to bi bila propuštena prilika. Navići ću se na nju ovakva kakva je sad. Mogu dobiti sve drugo, samo treba da poželim.
Nasmeja se. Obrtao je prsten na ruci. Ali baron se mrštio, kuckajući prstima po stolu i odmahujući glavom.
— Možda ćeš ipak naučiti da budeš razborit — reče bez mnogo nade.
Pozva slugu i posla ga da vidi šta radi torbar.
— Na njega treba motriti — reče baron.
Ali, čovek je otišao napolje, u beskrajnu kišu, onako tiho i neprimetno kako je i došao.
Gevin je ostatak dana proveo sam, tiho se šetkajući sve dok predveče kiša nije oslabila, pa prestala. Dograbio je kabanicu, dotrčao do štale i naredio da mu osedlaju konja.
Jahao je ispod drveća sa kog je kapala voda, halapljivo udišući vlažan vazduh, sa čarobnim prstenom na ruci. Jahao je ka zapadu, prema suncu koje je neprimetno tonulo i dospeo je u šumu, na puteljak prekriven izgaženom mahovinom. Istog časa se 36
zaustavi. Sedeo je slušajući kako voda kaplje sa natopljenog drveća i kako grgolje bezbrojni nabujali potočići pod njihovim korenjem. Kosa mu se lepila za teme, i on najednom zadrhta.
— Mrzim kišu! — povika. — Želim da zasija sunce!
Vratio se nazad, jašući šumskim puteljkom. Sa prvim sumrakom ušao je u selo i shvatio šta se desilo.
Njegov konj se prope kad je povukao uzde i okrenuo ga u smeru odakle su došli.
— Sunce je zašlo i još uvek pada kiša — prošaputa Gevin. — Prsten na mojoj ruci
je bezvredan komad metala. Platio sam ga. Pa opet — kad sam ja to slagao?
Tiho uđe u svoju sobu u zamku i baci se na krevet, naslonivši glavu na ruke. Došao
je sluga da mu skine blatnjave čizme; on se pridiže i pogleda dečaka svojim zbunjenim zelenim očima.
— Da li znaš, jesam li ja ikad slagao? — upita ga. — Pokušavao sam da se setim, ali ne mogu.
— Koliko ja znam, niste — reče sluga zbunjeno.
Dao je svom gospodaru par cipela, izašao i ispričao događaj jednom baronovom pažu. Kasnije je ovaj to preneo baronu, i on je otišao svome sinu.
— Kad sam slagao? — upita Gevin.
Baron se nasmeši. — To je tako neznatna stvar da bi se nje jedva setio. Umorio si
se od svojih šahovskih poraza i sinoć smo prekinuli partiju zbog tvoje glavobolje. Da li te je bolela glava?
Njegov sin je bio nem.
— Uopšte ti to ne zameram. — reče baron dodirnuvši mu rame. — Nije učinjeno
nikakvo zlo, i nema razloga za plakanje.
Sledećeg jutra kiša je padala jako kao nikad dotad, ali baron se umotao u krzneni
ogrtač i otišao u selo da sa svojim ljudima porazgovara o krovovima.
Gevin je bio sam u predvorju zamka sa svojim psima. Ležao je pored ognjišta, glave
zaronjene u njihovu divnu dlaku, kad je došao torbar.
— Vama na usluzi, gospodine — reče čovek.
Gevin se trže, podiže glavu i ugleda mutne oči prikovane za njegovu desnu ruku na
kojoj nije bilo prstena. On sakri ruku iza leda.
— Prsten je nestao — reče torbar nekako uplašeno. — To znači da vam se želja
ispunila.
On se nakloni. Međutim, Gevin pocrvene i okrete glavu.
— Skinuo sam ga — reče. — Odlazi. Niko ti nije dozvolio da ovamo dolaziš.
Torbar se nasmeja, posmatrajući ga zagonetno. Kad je progovorio, glas mu je odavao zadovoljstvo, bio je mek, a i nekako zlokoban.
— Eto. Ja sam vas upozorio gospodine. Opasno je uplitati se u magiju. Kakva sreća
što niste videli... neka druga blaga koja imam.
Okrete se na peti i pođe ka vratima. Ipak je preko ramena opazio da se lepa glava
medu nemirnim psima sa zanimanjem pokrenula. Gevin se pridiže.
— Vraćaj se ovamo — reče oštro.
Kako se čovek okrenuo prema njemu oklevajući, potom mu reče: — Pokaži mi... ta
tvoja blaga.
— Ali, pazite, gospodine.
— Zahtevam da to učiniš.
Čovek uzdahnu. Prekorno zavrte svojom suvonjavom glavom.
— Vaš plemeniti otac ne bi to dozvolio — reče. — Ali ako vi to zahtevate, kako mogu da se usprotivim?
Zavuče svoju prljavu ruku u prsnik i izvuče odatle tamnu drvenu kuglicu.
— Sad pazite, gospodine — reče on. — Ako ste se već jednom odlučili da se suočite s magijom, pretpostavljam da ćete se usuditi i drugi put, i možda nadoknaditi 37
ono što ste izgubili.
— Šta je to? — upita Gevin.
Torbar mu se približi i saže se da mu pokaže kako odvrće kuglu; ona je sad ležala u njegovim rukama prepolovljena. Gevin pogleda u njegovo oronulo lice sa zapo-vedničkim izrazom, pa onda u sadržaj kuglice.
U svakoj polulopti ležao je suvi hrastov list, a na svakom listu nalazila se po jedna metalna minđuša sa kristalnim kamenčićem.
— Ne nosim takav nakit — reče Gevin — niti mi se dopada.
— Čarobni predmeti su retko kad lepi — odvrati čovek ljubazno. — A vi imate probušene uši, pošto je to moderno u plemićkim krugovima.
— To jeste, ja...
Svaka minduša — reče torbar — ispunjava po jednu želju. Sa pravom na dve želje,
gospodine, možete vratiti sjaj svojoj kosi i još poželeti što vam god padne na pamet.
Gevin odgurnu nemirne pse i uze dve polovine drvene kuglice. Bile su grubo obrađene i prljave; malo je ustuknuo, ali je ipak upitao; — Koja im je cena?
— Prsten na vašoj levoj ruci i boja vaših očiju.
Gevin ostade bez daha. — Uzmite ih — procedi.
Torbar molećivo podiže ruku. Usne mu se izviše u žalostan osmeh; bljesak u njegovim očima mogao je biti pobedonosan, mogao je predstavljati osmeh, ili oboje. —
Polako, gospodine. Postoji jedan uslov.
— Koji?
— Ako ste u proteklih pet godina nešto ukrali, želje vam se neće ispuniti; Mlnđuše će biti samo loše obrađeno parče metala sa komadićima stakla, a vi ćete ih ipak platiti.
— Pristajem — reče Gevin.
Brzo skoči na noge.
— Čoveče — reče glasom otvrdlim od prkosa. — Platiću ti i odlazi. Što god da sam,
nisam lopov.
Torbar se nakloni. Uze Gevina za levu ruku i skide s nje prsten sa sjajnim safirom.
Sakrio ga je prilično nehajno u džep na prsima svoje tunike, a potom je nekoliko trenutaka mirno stajao, posmatrajući baronovog sina. Ispruži svoju koščatu ruku, i, dok se moglo izbrojati do pet, pokri Gevinove oči, a one se na taj dodir sklopiše. Onda se izmače i nakloni se.
— Plaćeno — reče on.
Gevin ga ni ne pogleda. Seo je na stolicu pored ognjišta, s rukama u krilu, u kojima je nehajno držao polovine drvene kuglice.
— Gospodine — morate se oglednuti i osvedočiti se da ste platili.
Gevin podiže glavu i ugleda metalno ogledalo koje je čovek držao ispred njega.
Vide metalne zmije koje su se vijugale na njegovom rubu. Ugleda svoju tamnu kosu koja mu je padala na lice, uokvirujući oči bez sjaja.
Okrete se. I nikad nije čuo torbara kako odlazi, mada su se psi ukočili, nakostrešili i zarežali.
Ipak imam ovaj čarobni nakit — reče baronov sin.
Malo je došao sebi od tereta koji mu je čudnovato pao na dušu. Ustao je, i setivši
se da ne sme više da se ogleda u ogledalu, pozvao je slugu.
Minđuše su bile neugodne za nošenje. Bile su suviše lagane i greble su mu kožu.
Gevinov sluga nije ni pokušao da sakrije svoje neodobravanje, i kad je otpušten, otišao je, otvoreno se podsmevajući novom neukusnom hiru svog gospodara.
Ali, Gevin nije primećlvao ni neugodnosti ni prezir. Razmišljao je.
— Biću veoma obazriv — mislio je. — Smisliću svoje dve želje ov
de i sada, tako da
se ne uhvatim u zamku nekih nepredviđenih zahteva.
Seo je i podbočio se.
38
— Mogu podneti moju kosu ovakvu kakva je — premišljao je on. — Ali, oči mi se
ne dopadaju. Ovako mutne, mora da će uvek biti žalosne. Dakle, povratiću ono što sam platio. A druga želja?
Razmišljao je o tome neko vreme. Studena kiša je besno tukla o prozore, i to ga konačno prenu iz dubokog razmišljanja. Baci pogled po sobi i zadrhta. Duboko uzdahnu.
— Želim... imam dve želje — reče glasno. — Da moje oči ponovo budu iste boje
kao pre, i da kiša zauvek prestane da pada.
— Dragi moj dečače — reče njegov otac sa vrata — kakva sreća što nisi čarobnjak.
Zaćuta, iznenađen. Njegov sin jurnu ka prozoru, silom ga otvori i zagleda se u kišu koja je lila u potocima i sa prozorske daske zapljusnula njegovo lice.
— Šta ti je, dečače? Šta se desilo?
— Jesam li ja ikad nešto ukrao?
— Ah...
Nastupila je kratka pauza. Baron ga zamišljeno pogleda, primetivši bezvredne minduše i zbunjen izraz lica, i onda sporo reče: — To je u pitanju, zar ne? Pa, nikad te nisam grdio, sine, ali proletos si otkinuo prvu belu ružu sa grma koji je tvoja mati zasadila. Ružu koju sam ja uvek iščekivao i negovao. Znam da nisi zeleo da me pokradeš, ali učinio si to iz puke nepromišljenosti. A sad moraš da mi objasniš šta si radio, i šta je taj čovek učinio. Siguran sam da nije učinjeno nikakvo zlo i da nema razloga za plakanje.
Nešto kasnije, iste večeri, pošto je njegov sin otišao na počinak, baron je pozvao
poverljivog slugu i dao mu detaljna uputstva. Onda je dugo sedeo pored vatre sam, a izraz lica mu je bio ozbiljan i strog. A ipak je u njegovim očima neki odbljesak bezbrižnosti.
— Ako se taj nazovi‐torbar usudi da se vrati — reče odjednom — imače posla sa
mnom.
Ali, torbar se nije vratio u zamak.
Iskoračio je iz šume sledeće noći, kad je izašao mesec, i poklonio se baronovom sinu kad je projahao.
Gevin je bio mokar i bilo mu je hladno u kabanici koja se cedila, a sa njegove nepokrivene kose na ramena mu je kapala voda. Njegov konj se bojažljivo odmače od
torbara, kao da je osetio da je jahač ustuknuo.
— Ali, gospodine, pa vi ne nosite minđuše! Je li vašim željama udovoljeno?
Gevin mamuznu konja, ali čovek iskorači, zgrabi uzde svojom vlažnom rukom i smiri životinju.
— Čekajte! — reče on. — Kakav povod sam vam dao da me se plašite?
— Da se plašim tebe?
Baronov sin zabaci glavu i Ijutito se zagleda u njega. Čovek ga je razdoznalo posmatrao.
— Kako sam glup — naravno da me se ne plašite. Dakle, ispričaćete mi šta se zbilo
s vašim željama, zar ne?
Gevin ga je gledao bez reči. Neko vreme se ni čovek nije micao. Potom torbar uzdahnu, a usta mu se raširiše.
— Ah, pa dobro. Pogrešio sam što sam vam pokazao svoju vredniju robu. Bolje bi
bilo da ste kupili neku od onih lepih stvarčica koje ste nazvali đubretom. Opraštam se od vas. Nameravao sam da vam još nešto pokažem, ali neću. Već ste dovoljno izgubili, a u svom porazu pokazali ste neke slabosti, da ih tako nazovemo, pred onima koji znaju za granice magije.
Ova tvrdnja razdraži Gevina.
— Te greške su bile nepažnja, nepromišljenost, ništa više!
Čovek se nakloni.
39
— Svakako — reče on zadovoljno. — Meni je jako drago što znam da niste ni lopov ni lažov.
Gevin zabi pete konju u bokove, ali čovekova ruka je još uvek bila na uzdama. Bez
ikakvog vidljivog napora, smirio je životinju. Baronov sin skoči postrance u sedlu i drškom svog biča udari po suvonjavim i prljavim prstima.
Konj se prope i skoči na usku stazu, a torbar se nasmeja Gevinu; zubi su sijali na
njegovom prljavom i ispijenom licu.
— Hrabro! — reče. — Ovo je bilo tako hrabro, gospodine, da ću vam pokazati svoje poslednje blago. Svojom velikom hrabrošću mogli biste povratiti sve ono, što ste izgubili, pa i više. Pogledajte, gospodine.
On zavuče ruku u svoju tuniku i iz nekog skrivenog džepa na prsima izvadi mali, grubo obrađen valjak od borovine. Držao ga je pažljivo, kao da je neki skupocen predmet.
— Šta je to? — nadmeno upita baronov sin, i protiv svoje volje. — Šta je unutra?
— Žao mi je, ali moraću da vas zamolim da sjašete. Ovo je isuviše krhko da biste
njime baratali na konju.
Gevin pogleda mokro drveće oko sebe, potopljenu stazu, sjajnu mesečlnu i skliznu
iz sedla. Torbar savi uzde oko svog zglavka i pruži mu drveni valjak.
Nije bilo prijatno dotaći ga. Bio je malo plesniv i mirisao je na trulež i na vlagu.
Torbar se osmehnu prepredeno. Reče: — Najsigurnije je, gospodine, sakriti vrednost ovakvih stvari njihovim spoljnim izgledom. Pametan čovek uvek sačeka da vidi šta je unutra.
Potom ispruži ruku i podiže polukružni poklopac valjka, tako se ukazala šupljina puna suvih borovih iglica sa nečim sjajnim od metala među njima. Za trenutak, nijedan se nije ni pomakao. Onda Gevin zaustavi dah i izvadi iz valjka ogrlicu od pljosnatih, tankih i grubo obrađenih kolutova boje olova, a u svakom od njih stajao je po jedan smeđi kamen nalik šljunku. To je bio jeftin, neukusan i ružan predmet.
— Ko nosi ovo — reče torbar neobičnim glasom — oslobađa se svih čini koje su
bačene na njegovo telo ili dušu, i može poželeti što god mu padne na pamet.
Gevin je zurio u ogrlicu i bila mu je odvratna. Neki unutrašnji glas mu je govorio da je brzo vrati na mesto i da više nema nikakve veze s njom. On bi je zaista i vratio, jer ga je čovekov brižan glas gonio da to učini.
— ... nemojte je ni u rukama držati predugo, gospodine. Dajte mi je. Vidim vašu
odvratnost, vaš strah od tako moćne vradžbine. I imate pravo što se plašite. Njena cena je ogromna, i za vas je previsoka. Vratite mi je, gospodine, i idite svojim putem. Nikad me više nećete videti. Odlazim iz vaše zemlje. Poneću ovu čarobnu stvar sa sobom i neću rizikovati da vas ostavim siromašnijeg nego što ste, gospodine.
Na Gevinovom ispruženom dlanu ležala je ogrlica, bez sjaja, zla i ruka mu zadrhta.
— Koji se uslov traži? — upita.
— Da nikad niste prouzrokovali smrt nekog ljudskog bića.
Tišina.
— A cena?
Ponovo — tišina. Ogrlica je ležala laka, hladna i bezvredna na mladićevom dlanu i
on pomisli da neko drevno zlo struji iz nje.
— Da je vaš otac ovde, gospodine, predložio bi vam da načas razmislite — reče torbar veoma nežno.
Izraz njegovih mutnih očiju za trenutak pokoleba Gevina; potom reče; — Platiću ti
koliko god zatražiš. Reci — koliko?
Čovek mu se nakloni.
— Prsten sa vaše leve ruke — reče — i lepota vašeg lica.
Gevin zatrepta. Onda klimnu glavom.
Konj zatrese grivu divljim, nemirnim pokretom i sva orma zazvecka. Torbar uze 40
ogrlicu iz Gevinove ruke i istovremeno mu skide prsten na kome je blistao veliki dijamant. Spusti prsten u džep na prsima i natače ogrlicu preko mokre glave baronovog sina. Zatim ispruži jedan koščati prst i njime prede preko Gevinovog lica u jednom mahu, od obrva do brade i nazad. Osmehnu se svojim iskrivljenim, gorkim osmehom.
— Plaćeno — reče.
Izvadi metalno ogledalo iz svog novčanika.
Gevin ispusti valjak od borovine na zemlju i stisnu ruke.
— Sve te čini će nestati — reče — jer zasigurno znam da nikad nikog nisam ubio.
Stisnu zube i pogleda se u ogledalu. Video je ogledalo i sklupčane zmije; video je
tamnu, mokru kosu, tužne i mutne oči i unakaženo lice. Okrete se. Reče tihim, drhtavim glasom; — Ništa ne razumem.
— Pl
aćeno je — reče torbar. — Sada je gotovo.
Prestao je da se smeška, i sad je pogledao konja, čije su uzde još uvek bile namotane oko njegove ruke, i ponovo okrenu svoje zlobno lice baronovom sinu.
— Hteo sam da uzmem konja — reče. — Ali predomislio sam se, samo jednom.
Odjašite u svoj lepi zamak, i, gospodine, slušajte svog dobrog oca. Mene više nećete videti.
On okrete konja i pomože Gevinu da uzjaše, jer je mladić izgledao zbunjen i utučen. Stavi mu uzde u ruke, izmače se i pokloni se. Odmicao se sve dalje i dalje, u tminu vlažne šume. Čvršće je omotao svoju iscepanu tuniku oko vrata. Za trenutak je izgledao kao običan stari prosjak koji luta cestama. Onda se ispravi do svoje visine; mutne oči zasijaše na večno mladom licu i ništa na njemu više nije bilo obično.
— Gospodine — reče — gotovo da mi je žao, gospodine.
Baron podiže pogled sa table, gde je proučavao neki šahovski problem.
— Ušao si veoma tiho, sine.
— Oče, koga sam ja ubio?
Baron dvaput zausti da progovori, sa dugom stankom između ta dva pokušaja.
— Sine... — reče. I onda: — Kada si se ti rodio, ja sam izgubio svoju ženu.
— Nikad nisam na to ni pomislio.
— Nisam te krivio za to, dečače.
41
Gevin polako prođe kroz sobu do mesta gde je staro ogledalo visilo u senci tapiserija na zidu. Stao je ispred njega pognute glave.
— Ne smem da pogledam u ogledalo — reče Gevin — jer ću istog trenutka umreti.
Baron zausti da nešto kaže, ali stade i ćutke posmatraše svoga sina.
— Čini mi se — reče Gevin polako — da iza svega ovoga što je rečeno i učinjeno
ima nešto što nisam shvatio. Možda ću ovde naći odgovor.
Podiže glavu i pogleda svoj odraz.
Posle stanke, reče: — Senke su mračne. Ne vidi se dobro, ali ja izgledam kao što
sam oduvek izgledao. Kao da nikakve promene nije ni bilo. A nisam ni umro.
Potom se okrete ocu i vide da se ovaj nije ni malim prstom pomerio da ga odvrati
od ovoga što je upravo činio. Gevin malo nakrivi glavu, sa zbunjenim pogledom u očima.
