Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

  — Nisi se ni za dlaku promenio — reče njegov otac. I za sada ne postoji ni najmanji razlog da umreš. Dođi ovamo, Gevine, moje jadno, drago, lakomisleno dete, i saslušaj me jedanput.

  Gevin priđe krznenom tepihu kod njegovih nogu.

  — Zadavalo mi je bol, sine, da te gledam tako uznemirenog. Međutim, nisam se

  mešao, jer sam se nadao da ćeš možda malo razmisliti i sam shvatiti šta ti je učinjeno.

  Dotače bezvrednu ogrlicu o sinovljevom vratu sa pokretom odvratnosti i gnušanja.

  — Ispričaj mi o ovome, — reče. — Narediću da se taj torbar otera sa moje zemlje.

  Suviše često je igrao svoju igru.

  — Već je otišao.

  — Utoliko bolje. Ta gadna, zlobna bitanga!

  Gevin mu ispriča o svojoj poslednjoj kupovini, sve što je rečeno i učinjeno u vlažnoj šumi. Govorio je oklevajući, a završio je sa iznenadnom žurbom.

  — Ovaj ružni nakit, uslovi koje nisam uspeo da ispunim, oče, ima li to nekog smisla?

  Baron klimnu glavom.

  — Pa ima, Gevine. Nije tu bilo nikakvog začaranog nakita, to su samo bezvredne

  đinđuve. Na tebe nisu bačene nikakve čini, to su bile samo reči. Zabranio ti je da se pogledaš u ogledalo, da ne bi sam to uvideo. Neka mu se nebo smiluje, jedine čarobne stvari koje je imao bilo je njegovo lukavstvo i ogledalo u novčaniku!

  Usledila je duga tišina.

  — Zašto? — upita Gevin najzad.

  Na zvuk njegovog glasa, jedan pas zacvile, i baron ih obojicu umiri svojom nežnošću. Reče:

  — Zaleteo si se glavačke u sve zamke koje ti je postavio, dragi moj.

  — Šta je on time dobio?

  Baron se nasmeja — Pa, dobio je tri prstena neprocenjive vrednosti. Moja kupovina svirale za par zlatnika bila je bolji posao. To je, dete moje, lukavstvo kome je i pre pribegavano. Nije učinjeno nikakvo zlo, i nema razloga za plakanje..

  42

  Ričard i ja smo sedeli na tremu moje kuće, gledajući preko dima u Zaliv. Dim iz njegove cigare polako se dizao u vazduh, držeći komarce na sigurnoj udaljenosti. Voda je bila hladna kaša, a nebo dublje, iskrenije plavo. Bila je to prijatna kombinacija.

  »Ti si prolaz«, Ričard je zamišljeno ponovio. »Siguran si da si ubio tog dečaka — nisi to samo sanjao?«

  »Nisam to sanjao. A nisam ga ni ubio — već sam ti rekao. Oni su to učinili. Ja sam

  prolaz.«

  Ričard je uzdahnuo. »Sahranio si ga?«

  »Da.«

  »Sećaš se gde?«

  »Da.«

  Posegnuo sam u džep svoje košulje i izvadio cigaretu. Šake su mi bile nezgrapno umotane zavojima. Užasno su svrbele.

  »Ako želiš da vidiš, moraćeš da odeš po bagi. Ne možeš gurati ovo«, pokazao sam

  na svoja invalidska kolica, »preko peska«. Ričardov bagi bio je VW iz 1959, sa širokim gumama. U njemu je sakupljao drvo. Otkad je napustio posao sa nekretninama u Merilendu, živi na Ki Kerolajnu i pravi drvene skulpture koje jeftino prodaje zimskim turistima.

  Povukao je jedan dim i pogledao prema zallvu. »Ne još. Ispričaj mi još jednom.«

  Uzdahnuo sam i pokušao da upalim cigaretu. Uzeo mi je šibice i sam mi pripalio.

  Povukao sam dvaput, duboko udišući. Svrab u prstima je bio izluđujući.

  »U redu«, rekoh. »Prošle noći oko sedam, bio sam ovde napolju, gledajući u zaliv, i pušeći, baš kao sada, i—«

  —Vrati se dalje u prošlost,« zatraži on.

  Dalje?«

  »Pričaj mi o letu.«

  Zavrteo sam glavom. »Ričarde, ovo smo pretresali i pretresali. Nema ničeg—«

  Njegovo izborano lice bilo je zagonetno koliko i lica njegovih drvenih skulptura.

  »Možda ćeš se setiti«, reče.»Sada ćeš se možda setiti.«

  »Misliš?«

  »Moguće je. A kada završiš, potražićemo grob.«

  »Grob,« rekoh. Reč je imala šupalj, stravičan odjek, mračniji od svega, mračniji i od tog užasnog okeana preko koga smo Kori i ja plovili pre pet godina. Crn, crn, crn.

  Ispod zavoja, moje nove oči slepo su zurile u mrak zavoja koji su ih zarobljavali.

  Svrbele su.

  Korija i mene je u orbitu izbacio Saturn 16, onaj kojeg su svi novinari zvali Empajer Stejt Bilding nosač. Da, bila je to velika zver. U odnosu na njega, stari Saturn 1—B je izgledao kao šibica. Uzleteo je iz bunkera dubokog dve stotine stopa — morao je, da ne bi sa sobom povukao i pola Kejp Kenedija.

  Preleteli smo preko Zemlje, proveravajući sve sisteme, a onda smo dobili svoju injekciju. Usmerili smo se ka Veneri. Iza sebe smo ostavili Senat u svađi oko visine sredstava odvajanih za dalje istraživanje dubokog svemira, i gomilu NASA‐inih ljudi koji su se molili da nađemo nešto, bilo šta.

  »Nije važno šta«, voleo je da kaže Don Lavinger, mladi stručnjak projekta Zevs.

  »Imate sve te zvrčke, plus pet pojačanih TV‐kamera i doterani mali teleskop sa bezbroj sočiva i filtera. Nađite malo zlata ili platine: Ili, još bolje, nađite neke fine, glupe male plave ljude da ih proučavamo i iskorišćavamo i da se osećamo nadmoćni prema njima.«

  44

  Kori i ja smo bili nestrpljivi da poslušamo, ako možemo. Ništa nije uspevalo programu za istraživanje svemira. Od Bormana, Andersa i Lavela, koji su '68 ušli u orbitu oko Meseca i pronašli prazan, odbojan svet koji je izgledao kao prljava peščana plaža, do Markana i Džeksa, koji su sleteli na Mars jedanaest godina kasnije i našli suvu pustinju zaleđenog peska i nekoliko jedva opstajućih lišajeva, program istraživanja svemira bio je skupi promašaj. A bilo je i žrtava — Pedersen i Lederer beskonačno su kružili oko Sunca kada je iznenada sve prestalo da radi na pretposlednjem Apolo letu.

  Džon Dejvis, čija je orbitirajuća opservatorija probušena meteoritom kada su šanse za nesreću bile jedan prema hiljadu. Ne, svemirski program teško da je bio uspeh. Kako su stvari izgledale, let do Venere je mogao da bude šansa da kažemo »šta smo vam rekli?«

  Trajalo je šesnaest dana — jeli smo mnogo koncentrata, pili mnogo džina, razmenjivali među sobom prehladu. Sa tehničke strane, bila je to dečja igra. Trećeg dana smo izgubili regulator vlage u vazduhu, prešli na pomoćni, i, ako ne računamo razne sitnice, to je bilo sve do povratka. Gledali smo kako Venera raste od zvezde do mlečne kristalne kugle, pričali viceve sa Hantsvilskom kontrolom, slušali trake Vagnera i Bitlsa, bdeli nad automatskim eksperimentima koji su ispitivali svašta, počev od merenja solarnih vetrova do navigacije u dubokom svemiru. Dvaput smo popravljali kurs, oba puta minimalno. Devetog dana leta, Kori je izišao i udarao po DESA‐i dok nije odlučila da proradi. Nije bilo ničeg van uobičajenog dok...

  »DESA«, reče Ričard. »Šta je to?«

  »Eksperiment koji nije uspeo. Deep Space Antenna — Antena za duboki svemir.

  Emitovali smo visokofrekventne talase za svakog zainteresovanog da sluša.« Protrljao sam prste o pantalone, ali nije vredelo; bilo je samo gore. »Ista zamisao kao onaj radioteleskop u Zapadnoj Virdžiniji. Znaš, onaj što osluškuje zvezde. Samo, umesto osluškivanja, mi smo emitovali, prvenstveno planetama dublje u svemiru — Jupiteru, Saturnu, Uranu. Ako tamo postoji inteligentan život, mora da je tada dremao.«

  »Samo je Kori izišao?«

  »Da. I ako je uneo neku meduzvezdanu kugu, telemetrija to nije otkrila.«

  »Ipak—«

  »Nije važno«, rekao sam razdražljivo. »Važno je samo ovde i sada. Oni su ubili dečaka prošle noći, Ričarde. Nije bilo prijatno videti to— ili osetiti. Njegova glava... Ona je eksplodirala. Kao da mu je neko izvadio mozak i stavio ručnu granatu u lobanju.«

  »Pričaj dalje«, tražio je.

  Glupo sam se nasmejao.«

  »Šta ima da se priča?«

  Ušli smo u ekscentričnu orbitu oko planete. Bila je radikalna i pogoršavajuča, trista dvadeset puta sedamdeset šest milja. To je bilo pri prvom preletu. Pri drugom preletu, naš apogej bio je još veći, a perigej manji. Imali smo maksimum od četiri orbite. Uspeli smo svih četiri. Dobro smo po
gledali planetu. Takode smo potrošili preko šesto slika i bog zna koliko stopa filma.

  Oblačni pokrivač sastoji se iz jednakih delova metana, amonijaka, prašine i ostalih letećih sranja. Cela planeta izgleda kao Veliki Kanjon u vazdušnom tunelu. Kori je procenio brzinu vetra blizu površine na oko 600 milja na sat. Naša sonda je odzujala do dole, a onda otišla uz vrisak. Nismo videli ni vegetaciju ni znake života. Spektroskop je otkrio samo tragove vrednijih minerala. I, to je bila Venera. Sve u svemu ništa — osim što me je plašila. Bilo je to kao kruženje oko uklete kuće usred svemira. Znam da to zvuči nenaučno, ali umirao sam od straha sve dok nismo otišli odande. Da nam rakete nisu otkazale, mislim da bih presekao sebi grkljan na putu dole. Nije to kao Mesec.

  Mesec je pust ali nekako čist. Svet koji smo obletali bio je potpuno različit od svega što 45

  je iko ikada video. Možda je bolje što ga pokrivaju oblaci. Izgledao je kao ogoljena lobanja — to je najblaži opis.

  Na putu nazad čuli smo da je Senat odlučio da prepolovi fond za istraživanje svemira. Kori je rekao nešto kao »izgleda da se vraćamo u biznis sa meteorološkim satelitima, Arti.« Ali bilo mi je skoro drago. Možda ne pripadamo tamo gore.

  Dvanaest dana kasnije. Kori je bio mrtav, a ja zauvek obogaljen. Svu nevolju smo pokupili na putu dole. Padobran je bio upetljan. Kako vam se to čini za male ironije sudbine? Bili smo u svemiru duže od jednog meseca, otišli dalje od bilo kog čoveka, i sve se završilo kako se završilo zato što je neki momak žurio na pauzu i dopustio da se nekoliko konopaca upetlja.

  Sletanje je bilo gadno. Neko iz jednog od helikoptera je rekao da je izgledalo kao da divovska beba pada iz neba vukući košuljicu za sobom. Izgubio sam svest kada smo udarili.

  Osvestio sam se dok su me nosili preko palube Portlenda. Nisu imali prilike ni da zamotaju crveni tepih po kojem je trebalo da idemo. Krvario sam. Nosili su me u bolnicu preko tepiha koji ni izdaleka nije bio crven koliko ja.

  Bio sam u Betesdi dve godine. Dali su mi orden časti i puno novca i ova kolica. Naredne godine sam došao ovamo. Volim da gledam rakete kako poleću.«

  »Znam«, reče Ričard. »Pokaži mi ruke.«

  »Ne.« Izletelo mi je brzo i oštro. »Ne smem da ih pokazujem. Već sam ti rekao.«

  »Prošlo je pet godina«, Ričard reče. »Zašto baš sada, Arture? Možeš li mi reći?«

  »Ne znam. Ne znam! Možda to, ma šta da je, ima dugu inkubaciju. Ko zna da li sam

  to i dobio tamo? Moglo je ući u mene i u Fort Loderdejlu. Ili baš ovde na tremu, koliko znam.«

  Ričard uzdahnu i pogleda preko vode, sada crvene od večernjeg sunca. »Trudim se.

  Arture, ne želim da mislim da gubiš razum.«

  »Ako moram, pokazaću ti ih.« Bio mi je potreban napor da to kažem. »Ali samo ako

  moram.«

  Ričard ustade i uze svoj štap. Izgledao je star i slab. »Idem po bagi. Potražićemo dečaka.«

  »Hvala ti, Ričarde.«

  Otišao je ka u prašini utabanoj stazi koja je vodila do njegovih kola — mogao sam

  da vidim samo njihov krov iznad Velike Dine, one koja se proteže skoro celom dužinom ostrva. Iznad vode naspram Rta, nebo je dobilo ružnu boju šljive. Udaljena grmljavina je doprla do mojih ušiju.

  Nisam znao dečakovo ime, ali sam ga s vremena na vreme viđao kako hoda duž plaže u sumrak, sa sitom pod rukom. Bio je skoro crn od sunca, i večito je nosio podsečene izlizane farmerice. Na udaljenijem kraju ostrva nalazi se javna plaža, i vredan mladić uz malo sreće može zaraditi oko pet dolara dnevno, strpljivo prosejavajući pesak u potrazi za zatrpanim novčićima. S vremena na vreme bih mu mahnuo i on bi mahnuo u odgovor, oba neobavezno — stranci, a ipak braća, celogodišnji stanovnici, neprijateljski nastrojeni prema moru turista koji troše novac, voze Kadilake, i prave buku.

  Pretpostavljam da je živeo u malom selu zbijenom oko pošte, otprilike pola milje udaljenom.

  Kada je prošao te večeri, već sam proveo jedan sat na tremu, nepokretan, posmatrajući. Skinuo sam zavoje — svrab je postao nepodnošljiv, a i bilo je bolje kada 46

  su mogli da gledaju svojim očima. Osećao sam se kao niko drugi na celom svetu — kao da sam bio vrata, malo odškrinuta, kroz koja su oni virili u svet koji su mrzeli i koga su se bojali. Ali najgore je bilo to što sam i ja na neki način mogao da vidim. Zamislite vaš mozak prebačen u telo kućne muve, muve koja vas gleda sa hiljadu očiju u lice. Tada možete shvatiti zašto sam držao ruke u zavojima čak i kada u blizini nije bilo nikoga da ih vidi.

  Počelo je u Majamiju. Tamo sam imao neka posla sa čovekom po imenu Kresvel, istražiocem iz Mornaričkog odeljenja. On me proverava jednom godišnje — jedno vreme bio sam u dodiru sa klasifikovanim podacima o našem svemirskom programu.

  Ne znam šta je to što on traži; varljivi odsjaj u oku, možda, ili nešto što piše na mom čelu. Ko zna zašto. Moja penzija je dovoljno velika da se osetim neugodno.

  Kresvel i ja smo sedeli na terasi njegove hotelske sobe, pijuckajući pića i raspravljajući o budućnosti US svemirskog programa. Bilo je oko tri i petnaest. Počeli su da me svrbe prsti. To uopšte nije bilo postupno. Bilo je uključeno kao električno kolo.

  Pomenuo sam to Kresvelu.

  »Znači pokupili ste neki otrovni bršljan na tom nezdravom malom ostrvu«, rekao je

  smešeći se.

  »Jedino bilje na Ki Kerolajnu su žbunaste palme«, rekao sam. »Možda je to sedmogodišnji svrab.« Pogledao sam dole u šake. Savršeno obične šake. Ali svrbe.

  Kasnije tog podneva potpisao sam isti stari dokument (»Svečano se zaklinjem da nisam primio niti odao ili objavio informacije koje bi mogle da...«), i krenuo nazad na Ki.

  Imam starog Forda sa ručnom kočnicom i akceleratorom. Volim ga — čini me samodovoljnim.

  Duga je vožnja nazad, duž puta jedan, i do silaska sa širokog druma na izlaznu rampu Ki Kerolajn skoro sam poludeo. Ruke su me izluđujuće svrbele. Ako ste se ikada oporavljali od duboke posekotine ili hirurškog reza, možda imate neku ideju o vrsti svraba na koji mislim. Kao da su živa stvorenja puzala i bušila kroz moje meso.

  Sunce je skoro zašlo i ja sam pažljivo pogledao šake u svetlu instrument table.

  Vrhovi prstiju su sada bili crveni, crveni u sićušnim, savršenim krugovima, upravo iznad jastučića gde je otisak prsta, gde dobijete žuljeve kad svirate gitaru. Takode je bilo crvenih krugova infekcije između prvog i drugog zgloba na svakom prstu, i na koži između drugog i trećeg zgloba. Pritisnuo sam prste desne ruke na usne i povukao ih brzo, sa iznenadnim gnušanjem. Osećanje tupog užasa mi se podiglo u grlu, vuneno i zagušujuće. Koža gde su se pojavile crvene tačke bila je vruća, grozničava, i meka, kao meso trule jabuke.

  Ostatak puta sam vozio pokušavajući da ubedim sebe da sam nekako stvarno naleteo na otrovni bršljan. Ali u pozadini mog uma bila je druga ružna misao. Imao sam tetku, ranije, u detinjstvu. Ona je poslednjih deset godina svog života provela izolovana od sveta u sobi na spratu. Majka joj je nosila obroke. Njeno ime bilo je zabranjena tema. Kasnije sam otkrio da je imala Hansenovu bolest — lepru.

  Kada sam stigao kući, pozvao sam Dr. Flandersa, koji je živeo na kopnu. Umesto njega, dobio sam njegovu sekretaricu. Dr. Flanders je bio na ribarenju, ali ako je hitno, Dr. Belandžer...

  »Kada će se Dr. Flanders vratiti?«

  »Najkasnije sutra popodne. Da li bi vam to ?«

  »Naravno.«

  Polako sam spustio slušalicu, a onda nazvao Ričarda. Pustio sam da zvoni desetak

  puta pre nego što sam prekinuo. Posle toga sam neodlučno sedeo neko vreme. Svrab se produbio. Činilo se kao da zrači iz samog mesa.

  Dokotrljao sam kolica do police sa knjigama i izvukao istrošenu medicinsku enciklopediju koju sam imao godinama. Knjiga je bila izludujuće neodređena. Moglo je biti bilo šta, i ništa.

  47

  Zavalio sam se nazad i zatvorio oči. Mogao sam da čujem kucanje starog brodskog

  sata na polici naspram mene. Čulo se visoko, piskavo brujanje mlaznjaka na putu za Majami. Čulo se tiho šuštanje mog daha.

&
nbsp; Još uvek sam gledao u knjigu.

  Saznanje mi se uspuzalo uz kičmu, a onda me preplavilo zastrašujućom brzinom.

  Oči su mi bile zatvorene, ali sam i dalje video knjigu. Video sam zamagljeni, čudovišni, izobličeni četvorodimenzionalni duplikat knjige, ipak nepogrešivo baš nju.

  I nisam bio jedini koji gleda.

  Brzo sam otvorio oči, osećajući grčeve sopstvenog srca. Vizija je malo potisnuta u

  stranu, ali ne u potpunosti. Gledao sam knjigu, video štampu i dijagrame svojim očima

  — savršeno normalno svakodnevno iskustvo, ali video sam je i iz drugog, nižeg ugla i video je drugim očima. Video sam ne knjigu, nego stranu stvar, nešto čudovišnog oblika i zlih namera.

  Polako sam podigao ruke do lica, hvatajući jezivu viziju moje dnevne sobe pretvorene u kuću užasa.

  Vrisnuo sam.

  Kroz proreze na koži prstiju u mene su piljile oči. Čak i dok sam gledao, koža se razdvajala, povlačila, dok su pravile svoj bezumni put ka površini.

  Ali nije to bilo ono zbog čega sam vrisnuo. Bio sam pogledao u sopstveno lice i video čudovište.

  Bagi se spustio niz brdo i Ričard ga je zaustavio uz trem. Motor je glasno praskao 1

  brektao. Dogurao sam kolica preko nagnute zaravni i Ričard mi je pomogao da uđem.

  »U redu, Arture,« rekao je. »Tvoja zabava. Kuda?«

  Pokazao sam dole prema vodi, gde Velika Dina konačno počinje da iščezava. Ričard

  klimnu glavom. Zadnji točkovi su izbacili mlaz peska i krenuli smo. Obično bih našao vremena da zanovetam Rlčardu o njegovoj vožnji, ali večeras se nisam trudio. Bilo je mnogo drugih stvari za razmišljanje — i za osećanje: oni nisu voleli mrak, i mogao sam da osetlm kako se naprežu da vide kroz zavoje, želeći da ih skinem.

  Bagi je poskakivao i grmeo preko peska prema vodi. Izgledalo je kao da leti preko

  vrhova manjih dina. Sleva, sunce je zalazilo u krvavoj slavi. Pravo napred i preko vode, olujni oblaci su se polako približavali. Munje su odbljeskivale u vodi.