Alef Science Fiction Magazine 019

by MoZarD

  svoj um stotinama kilometara u daljinu da bi video kao rođenim očima, čuo kao rođenim ušima, preneo Fejdove reči.) Drevni ljudi su proizveli na desetine takvih predmeta, ali je stara magija iščezla — izgledali su kao da nikada nisu ni funkcionisali.

  Lord Balantovo ručno oružje se istopilo. Zamislite vojsku naoružanu ovim oružjem, u pokušaju da se nosi sa vodom ratnika koje je opčinio demon! Pokolj nevinih!

  U Balantovoj zaostavštini Lord Fejd primeti desetak starih knjiga i nekoliko koturova mikrofilmova. Knjige behu bezvredne; na svakoj stranici vrvelo je od nerazumljivog žargona; mikrofilmovi su bili jednako teški za dešifrovanje. Ponovo se Lord Fejd sa skepsom zamislio o drevnim ljudima. Pametni behu svakako, ali pogled na gole činjenice govorio je da su bili manje napredni od Prvog Naroda: niti su razvili telepatiju niti upravljanje demonima. A tek magija — nije li njihova magija bila preuveličana legenda: ma? Volkano, na primer. Šala. Lord Fejd se zapitao o sopstvenim Paklenim 18

  Ustima. Ne, ne — Paklena Usta su bila moćnija i delotvornija; oružar ih je čistio i glancao svakodnevno, perući čitavu kupolu odličnim sirćetom jednom mesečno.

  Paklena Usta su mogla da brane Fejd Kip.

  Sada više nije bilo potrebe za odbranom. Fejd je bio superioran. Razmišljajući o budućnosti, Lord Fejd je doneo odluku. Više ne bi trebalo da bude gospodara zamkova

  na Pengbornu; ukinuće te nazive. Stanovništvo zamkova će postepeno biti premešteno

  na dužnosti upravnika imanja na rok od jedne godine. Raniji gospodari će biti preseljeni u udobne ali neodbranjive kuće na posedima, sa zabranom držanja privatnih trupa.

  Prirodno da to moraju biti ovlašćene baksuzlije. Mora to prodiskutovati sa Heinom Husom. Stvar za budućnost. Sada je želeo da se vrati u Fejd Kip.

  Nije bilo mnogo posla pre polaska. Preživele Balantove rođake poslao je njihovim

  kućama nakon što je Hein Hus opremio nove lutke njihovim osobinama. Lord Fejd bi najviše voleo da spali Balant Kip — ali, drevni materijal je bio otporan na vatru. Da bi obeshrabrio svakog novog pretendenta na Balantovo nasledstvo, lord Fejd je naredio da se celokupna zaostavština prenese u dvorište i da predmete slobodno izaberu njegovi ljudi. Na taj način je Balantovo blago bilo razdeljeno. Čak su i baksuzlije bile pozvane da biraju, ali su oni odbacili drevne predmete kao delo pukog sujeverja. Manje

  važni opčinitelji i šegrti tumarali su između hrpa predmeta, povremeno nalazeći nešto

  što im se činilo vredno uzimanja. Isak Komandor se razbesneo kada je ugledao Sema Salazara kako tetura pod naramkom drevnih knjiga. »I, šta nameravaš s tim?«, zarežao

  je. »Zašto se bakćeš sa smećem?«

  Sem Salazar podiže glavu. »Nemam neku određenu nameru. Tu nesumnjivo počiva

  mudrost — ili barem znanje — drevnih ljudi; možda mogu da se koristim simbolima tog

  znanja da izoštrim sopstveno razumevanje.«

  Komandor odmahnu rukama s gađenjem i okrete se Heinu Husu koji je stajao u blizini. »Najpre se pretvara u drvo i stoji u blatu a sada misli da se nauči baksuziranju kroz proučavanje drevnih simbola.«

  Hus slegnu ramenima. »Oni su bili ljudi kao i mi i, mada ograničeni, ne potpuno tupi. Potrebna je određena pamet za proizvodnju ovih predmeta.«

  »Određena pamet ne može da nadomesti pravo baksuziranje«, uzvrati Isak

  Komandor. »Ja sam nauku stotinama puta tresnuo o Salazarovu glavu. I pogledaj ga sada.«

  Hus mrzovoljno izusti: »Nisam shvatio šta on želi da postigne.«

  Sem Salazar pokuša da objasni, tražeći reči da izrazi ideju koja ne postoji. »Mislio

  sam možda da dešifrujem spise, tek da razumem Šta su drevni ljudi razmišljali i možda

  da naučim koji njihov trik.«

  Komandor zakoluta očima. »Kakav me je to neprijatelj začarao kada sam morao

  tebe da odaberem za šegrta! Mogu da izvedem dvadeset čaranja na sat, više nego što

  je ijedan drevni čovek postizao u toku celog života!«

  »Nije važno«, reče Sem Salazar. »Primećujem da se lord Fejd vozi u svojim

  drevnim kolima a da je lord Balant pokušao da nas uništi uz pomoć Volkana«.

  »A ja primećujem«, reče Komandor, »da je moj demon Kiril porazio Volkana lorda

  Balanta i da, vozeći se svojim kolima, mogu da ostavim iza sebe lorda Fejda«.

  Sem Salazar je prvi popustio. »Tačno je, Baksuzlijo Komandore, vrlo tačno«.

  »Onda zavitlaj to smeće i budi od koristi. Ujutru se vraćamo u Fejd Kip«.

  »Kako kažete, Baksuzlijo Komandore«.

  19

  I zavitla hrpu knjiga na gomilu smeća.

  Klan Balantovih beše raseljen a zamak opljačkan. Lord Fejd i njegovi ljudi proslaviše pobedu u velikom holu, gde su služili nemi Balantovi poslužitelji.

  Balant Kip bio je izgrađen po istom sistemu kao i Fejd Kip. Ogromni hol bio je dug

  preko trideset metara a širok oko dvadeset, koliko je bilo i visok; zidovi i tavanica behu obloženi masivnim drvetom, izglačanim do visokog sjaja boje meda. Ogromne crne grede pridržavale su tavanicu a sa njih su visili kandelabri od zelenog, ljubičastog i plavog stakla, prošarani drevnim ali još uvek oštrim svetlosnim šarama. Na udaljenom

  zidu su visili portreti svih gospodara Balant Kipa — sto pet zagrobnih lica u najrazličitijim odeždama. Ispod portreta je trometarsko genealoško stablo detaljno prikazivalo rod Balantovih i njihove veze sa ostalim plemićkim klanovima. U holu je sada carevala atmosfera pustoši te je sto pet lica delovalo prazno i bezizražajno.

  Lord Fejd je obedovao bez uživanja i povremeno pogledao na svoje rođake koji su

  delovali zadovoljno. Lord Balant bi se, mislio je on, ponašao isto tako u takvim okolnostima.

  Baksuzlije su sedele izdvojeno u jednoj od manjih, sporednih prostorija. Anderson

  Grajms, nekadašnji Glavni Baksuzlija lorda Balanta, sedeo je pokraj Heina Husa, trudeći se da, uprkos porazu, zadrži vedar izraz na licu. Na kraju krajeva, on je delovao protiv četiri moćne sile i nije bilo razloga da oseća umanjenje mane. Petorica baksuzlija raspravljali su o bici, dok su spletkari i opčinitelji slušali s poštovanjem. Ponašanje trupa zaposednutih demonom izazvalo je najžešću raspravu. Anderson Grajms je priznao da

  je njegov plan sa Everidom sadržavao brutalnost i nasilnost koja je trebalo sve da zbriše u užasu. Ostale baksuzlije su se složile da je on nesumnjivo uspeo u projektovanju tih

  svojstava: međutim, Hein Hus je ukazao na to da je Kiril Isaka Komandora, okrutan i nasilan kao Everid, načinio od zaposednutih vojnika efikasnije oružje.

  Anderson Grajms se takođe slagao s tim; namera mu je bila da i on pojača

  Everidove karakteristike.

  »Po mom mišljenju«, reče Hus, »najefikasniji demon bi trebalo da bude dovoljno

  nežan da izbegne navalu okrutnih demona, kakvi su Kiril i Everid. Navešću mog Danta

  kao primer. Ratnik koga je zaposeo Dant može lako da uništi i Kirila i Everida, pomoću

  okretnosti i gipkosti.

  Naspram takve pojave Kiril i Everid bi naglo izgubili sposobnost da zastrašuju i na

  taj način bi efikasnost bila prepolovljena.« Isak Komandor uputi Heinu Husu vatreni pogled mrzovolje. »Ti iskazuješ pretpostavku kao činjenicu. Ja sam oblikovao Kirila sa dovoljno snage da se suprotstavi svakoj sličnoj projekciji sa velikom brzinom i pokretljivošću. Čvrsto verujem da je Kiril najjeziviji od svih demona«.

  »Može biti«, promrmlja Hein Hus zamišljeno. On se nagnu prema poslužitelju i izdade neka uputstva. Poslužitelj ode do zida i priguši svetio.

  »Gledaj«, reče Hein Hus. »Ovo je Dant. Dolazi da se pridruži banketu«. U uglu prostorije, tigrastim skokom, nade se Dant, stvorenje konstruisano od najotpornijeg metala, sa četiri užasne kandže i crnom glavom koja je gotovo u celosti predstavljala čeljusti.

  »Pogledaj«, javi se Isak Komandor. »Ovo je Kiril«. Kiril je više ličio na humanoida a

  bio je naoružan kratkom sabljom. Dant je proučavao Kirila.
/>   Čeljusti mu se rastvoriše i on krete u napad.

  20

  Bitka je predstavljala pravu sliku užasa; dva demona su se valjala, okretala, ujedala, ispuštala užasavajuće krike, kidala i besomučno udarala... U jednom trenutku

  Dant odskoči, poče neshvatljivom brzinom da kruži oko Kirila, sve brže i brže; Kiril je bezobzirno mahao kratkom sabljom a onda naglo počeo da bledi i nestaje. Odjednom

  se pojavilo svetio a Dant je naprosto eksplodirao; Kiril beše nestao a na podu je, ječeći, ležao Isak Komandor.

  Hein Hus uze vazduh i obrisa lice. Svi prisutni su buljili u njega kao okamenjeni. Svi

  izuzev šegrta Sema Salazara koji je sa osmehom na licu gledao u pravcu Heina Husa.

  »Znači, tako«, promumla Hein Hus. »Smatraš se superiornijim od iluzije. Sediš tu i

  smeškaš se jednom od najvećih dostignuća Heina Husa, a?«

  »Ne, ne!«, povika Sem Salazar. »Ne smatrajte to nipodaštavanjem! Želim da učim

  pa sam radije gledao vas nego demone. Šta sam mogao od demona da naučim? Ništa!«

  »Ah«, reče ironično Hein Hus. »A šta si uopšte naučio?«

  »Skoro ništa«, reče Sem Salazar. »Ali barem nisam sedeo kao punjena ptica«.

  Začu se oštar glas Isaka Komandora: »Zar u meni nalaziš sličnosti sa punjenom pticom?«

  »Vas, prirodno, izuzimam, Baksuzlijo Komandore«, objasni Sem Salazar.

  »Molim te, šegrte Salazar, da odeš u moj kabinet i doneseš lutku koja predstavlja

  tebe. Poslužitelj će doneti vodu pa ćemo se malo zabaviti. Sa tvojim poznavanjem riba

  možda ćeš umeti da dišeš pod vodom. Ako ne — možeš da se utopiš«.

  »Radije ne bih, Baksuzlijo Komandore«, reče Sem Salazar. »Zapravo sa vašom

  dozvolom, odbijam da vas poslušam«.

  Komandor se okrenu ka jednom od svojih spletkara. »Donesi mi Salazarovu lutku.

  Pošto on više nije moj šegrt, izgleda da će se zaista utopiti.«

  »Ostavi se, Komandore.«, reče Hein Hus osorno. »Nemoj da mučiš momka. Čedan

  je.«

  »Baksuzlijo Huse«, reče Sem Salazar, »pošto sam ja sada oslobođen dužnosti kod

  Baksuzlije Komandora, možda ćete vi hteti da me primite u sužbu.«

  Hein Hus prezrivo odmahnu rukom. »Ne bih da te imam na grbači.«

  »Postoji mnogo budućnosti, Heine Huse«, reče Sem Salazar. »I sami ste to

  govorili.«

  Hein Hus pogleda na Sema Salazara svojim vodenastim očima. »Da, Postoji mnogo

  budućnosti. I ja mislim da se večeras vidi puni opseg baksuziranja... Mislim da se više nikada neće sakupiti takva energija kakva je za ovim stolom. Umiraćemo jedan za drugim i neće biti nikoga da obuje naše cipele... Da, Seme Salazare. Uzeću te za šegrta.

  Isače Komandore, čuješ li? Ovaj mladić je sada kod mene.«

  »To mora biti nadoknađeno«, promumla Komandor.

  »Oduvek si želeo lutku Tarona Fejda, jedinu koja postoji. Tvoja je.«

  »Ha! Ha!«, uskliknu Isak Komandor, skačući na noge. »Heine Huse, pozdravljam te.

  Zaista si velikodušan. Primam lutku i zahvaljujem ti!«

  Hein Hus se okrete Semu Salazaru. »Preseli prnje u moja kola i da ti večeras više

  nisam video njušku!« Sem Salazar se nakloni i napusti hol.

  Banket se nastavi ali prostoriju ispuni melanholija. U jednom trenutku pojavi se glasnik lorda Fejda i upozori prisutne da je vreme za spavanje, pošto konvoj u zoru kreće u Fejd Kip.

  21

  VII

  Pobedničke trupe lorda Fejda okupiše se na čistini ispred Balant Kipa. U znak oproštaja od zamka, lord Fejd naredi da se strgnu šarke sa velike kapije, tako da nikada više ne

  ometa ulazak. Ali čak i posle hiljadu i šesto godina, šarke odoleše snazi svih upregnutih konja te tako kapija ostade gde je i bila.

  Lord Fejd prihvati tu činjenicu sa razumevanjem i oprosti se od svog rođaka Renfroja koga naimenova upravnikom imanja. Potom se pope u svoja kola i povuče polugu. Kola zagrmeše i krenuše napred, praćena vitezovima i pešadijom, tovarnim kolima i tek na kraju grupom baksuzlija.

  Kolona je puna tri sata marširala kroz močvarne pašnjake. Balant Kip je ostao pozadi: pred njima se pojaviše Severna i Južna Divlja Šuma.

  Tri kilometra od šuma lord Fejd naredi zaustavljanje i dade znak vitezovima. Hein

  Hus se izmigolji iz svojih kola i pohita ka vodi.

  »U slučaju otpora«, reče lord Fejd vitezovima, »ne padajte u iskušenje da idete u

  šumu. Ostanite sa vojskom i čitavo vreme dobro pazite na zamke.«

  »Želiš li da još jednom pregovaram sa Prvim Narodom?«, upita Hein Hus.

  »Ne«, reče lord Fejd. »Smešno je da mi treba dopuštenje divljaka da prolazim kroz

  vlastitu zemlju. Vraćamo se kako smo i došli; ako se umešaju, utoliko gore po njih.«

  »Oštar si«, reče Hein Hus prostodušno.

  Lord Fejd ga pogleda sa uzdignutim obrvama. »Šta nam mogu ako izbegnemo

  njihove zamke? Da bace penu na nas?«

  »Nije na meni da delim savete ili da opominjem«, reče Hein Hus. »Međutim,

  ukazujem da oni pokazuju poverenje koje ne potiče iz svesne slabosti; takođe, imaju sa

  sobom cevi iz kojih se očigledno ispaljuju nekakvi projektili.«

  Lord Fejd klimnu. »Nesumnjivo. Međutim, vitezovi nose oklop, a slično imaju i vojnici. Ja, lord Fejd od Fejd Kipa, neću da se ponašam kako je ćef Prvom Narodu. To ću već srediti, makar se pred nama pojavilo desetak trupa Prvog Naroda.«

  »Pošto ja nisam borac«, nastavi Hein Hus, »ostaću pozadi i proći tek kada put bude

  bezbedan.«

  »Kako hoćeš«. Lord Fejd navuče vizir na svom šlemu. »Napred.«

  Kolona skrete prema šumi; Lord Fejd se nalazio napred, praćen bratom Getvinom

  Fejdom i rođakom Movom Darmont—Fejdom.

  Prešli su nešto manje od kilometra. Pa još toliko. Šuma se nalazila samo dva kilometra daleko. Iznad njihovih glava veliko sunce je došlo u zenit; svetlost i vrelina sručiše se na zemlju. Kolona nastavi sa kretanjem ali sporije; čulo se jedino zveckanje oklopa, mljackanje točkova i kopita u blatu i škripa osovina.

  Lord Fejd se pridiže u svojim kolima, tražeći bilo kakav znak priprema za doček. Na

  oko kilometar od zasada razaznaše se obrisi Prvog Naroda koji je čekao u senci šume.

  Lord Fejd ih je ignorisao. Pokušao je da održi ravnomerno napredovanje stazom kojom

  je i ranije putovao.

  Kada se približiše na svega nekoliko stotina metara, lord Fejd se okrete i naredi trupama da se podele na manje jedinice; upravo u tom trenutku opazi otvor koji se naglo pojavio u močvari, kao i svog brata Getvina kako se gubi iz vidnog polja. Konj je zanjištao a Getvin divlje povikao u pomoć — Mov Dermont—Fejd, koji je jahao pored

  Getvina, nije mogao da obuzda svog konja.

  22

  Iz močvare iskrsnu stablo sa trnjem dugačkim kao stopalo: trnje škljocnu,

  munjevito, kao štipaljke škorpiona, i zabode se u oklop Mova Dermonta—Fejda, kroz oklop u grudi. Nesrećni Mov bi zbačen s konja, uz krik koji je ledio krv u žilama. Vrh trnovitog stabla prozuja pored lobanje lorda Fejda, udarajući u bok njegovih kola.

  Kolona zastade; nekolicina ljudi potrčaše ka jami, međutim, Getvin Fejd je ležao sedam metara duboko, pritešnjen konjem. Ostali skinuše Mova Dermonta—Fejda sa

  trnovitog stabla premda je i on bio mrtav.

  Lice lorda Fejda poprimi zelenu boju besa i mržnje. On pogleda prema šumi; Prvi

  Narod je nepomično stajao. »Neka dvojica sa motkama idu ispred i proveravaju zemljište a ostali neka pripreme lukove i strele. Na moj znak počnite da ubijate đavole!«, obrati se lord Fejd Bernardu, pešadijskom poručniku.

  Dva vojnika istrčaše pred kola lorda Fejda i počeše oprezno da bodu tlo ispred svojih nogu. Lord Fejd se ponovo smesti na sedištu i naredi: »Napred!«

  Kolona se la
gano kretala prema šumi, u napetosti i neizvesnosti. U jednom trenutku, motke prethodnice napipaše veliki otvor u močvari — jamu sa koprivom i barom kiseline na dnu. Potom pažljivo istražiše stazu pokraj zamke te kolona ponovo krete.

  Pokraj lorda Fejda sada su se vozila njegova dva nećaka, Skolford i Edvin. »Vidite,

  obrati im se lord Fejd oštrim glasom. »Ove zamke su postavljene nakon našeg poslednjeg prolaska. Namerni akt neprijateljstva.«

  »Ali zašto su nas ranije proveli ovuda?«

  Lord Fejdse gorko osmehnu. »Želeli su da umremo u Balant Kipu. Ali mi smo ih razočarali.«

  »Gledajte, nose neke cevi«, dobaci Skolford.

  »Verovatno vazdušni topovi«, uzvrati Edvin.

  Skolford se nije slagao. »Oni nisu u stanju da duvaju vazduh kroz svoje ventile za

  penu.«

  »Nema sumnje da ćemo uskoro saznati«, reče lord Fejd i podiže se sa sedišta.

  »Pripremite strele!«

  Vojnici podigoše lukove. Kolona se lagano kretala i sada je bila tek stotinjak koraka

  udaljena od zasada. Beli obrisi Prvog Naroda kretali su se po ivicama šume. Nekoliko njih podiglo je svoje cevi, kao da posmatra kroz njih.

  Jedna od cevi beše usmerena u lorda Fejda. On opazi kako mali crni objekat izlazi

  iz otvora i, krećući se prema njemu, povećava brzinu. Potom začu i šum, nalik zvužduku.

  Zakloni se iza vetrobrana ali projektil razdera vetrobran kao da je od hartije. Projektil pade na zadnje sedište kola.

  Bio je to krupan crni insekt nalik osi, sa slomljenim udovima iz kojih je isticala smrdljiva tečnost i krilima koja su grozničavo mlatarala. Pogled insketa počivao je na lordu Fejdu.

  Lord Fejd udari insekta stisnutom pesnicom i smrvi ga.

  Drugi insekti istovremeno napadoše vitezove i ostalu vojsku; Koreks Fejd‐Bataro beše uboden žaokom kroz otvor na viziru, ali oklop ostalih vitezova ipak odole napadu

  osa. Međutim, pešadiji je zaštita nedostajala; ose su im se zabadale u meso a vojnici su vrištali od bolova. Koreks Fejd‐Bataro skoči sa konja i slepo potrča preko čistine; nakon pedesetak koraka upade u duboku zamku. Vojnici koji su, uz očajničke krike, čupali insekte iz sopstvenog mesa trčali su naokolo, upadali u močvarno tle i bacali se levo-desno.