Alef Science Fiction Magazine 019

by MoZarD

  Došao je do daha i pažljivije prišao prozoru. Spustio je roletnu i navukao zavese,

  potom pažljivo sve pregledao, proveravajući da prozor negde nije ostao nepokriven. U

  mrklom mraku, idući ivicom linoleuma, došao je do suprotnog zida i upalio svetio. Mlaz

  krvi; koji mu se pre nekoliko trenutaka činio kao prst, sada je izgledao kao pipak koji se palacajući pružao prema mekim daskama poda, daskama koje će, nema sumnje, žedno

  upiti tu krv u sebe. Sa stočića pored šporeta zgrabio je sintetički sunder i pritisnuo ga na vrh crvenog palacavog pipka, zadovoljno primećujući da to na podu više nije nešto što

  se nezadrživo pruža napred, već može biti obrisano i uklonjeno.

  Skinuo je sa kreveta posteljinu i prebacio je preko mesingane šipke iznad uzglavlja.

  Iz ladice vitrine izvadio je jedan plastični stolnjak, drugi je skinuo sa stola na rasklapanje. Njima je prekrio krevet, i to tako što ih je, pošto su bili poveliki, prebacio jedan preko drugog. Zatim se odmakao od kreveta i zamišljeno ga posmatrao koji trenutak, trzajući pri tom palcem i kažiprstom svoju donju usnu. Sredi sve kako treba

  — govorio je sam sebi. Ako će ona i da umre dok ti sve ne središ, nema veze, ali moraš

  sve da središ kako treba.

  Ispustio je vazduh kroz nozdrve i uzeo iz vitrine nešto knjiga: šest godišta

  »Svetskog almanaha,« nekoliko broširanih romana, nekakav ogroman katalog

  juvelirskih proizvoda. Odmakao je krevet od zida i podmetnuo knjige pod njegove dve

  zadnje noge, tako da je krevet sada stojao blago nagnut od zida, isto kao što je bio lako uzdignutog uzglavlja. Uzeo je ćebe, smotao ga u rolnu, i podvukao pod plastične čaršave, tako da je dobio neku vrstu ograde duž uzdignute strane kreveta. Uzeo je zatim aluminijumsku posudu od dvadeset litara, koja se nalazila ispod lavaboa, i postavio je uz najniži ugao kreveta, i u nju spustio jedan kraj stolnjaka koji je visio sa kreveta. No, sada možeš da krvariš, rekao je devojci tiho, sa izvesnim zadovoljstvom.

  Nagnuo se nad njom i uhvatio je ispod pazuha; dižući je sa poda, glasno je zastenjao. Glava joj se prevalila unazad, kao da nema kostiju u vratu, i on umalo da je ispusti. Dovukao ju je do kreveta, a za njom je ostao širok crveni trag, koji je od lokve krvi načinila njena suknja. Podigao ju je zatim potpuno sa poda, koraknuo nekoliko 53

  puta, i nagnuo se nad krevetom sa njom u naručju. Ovo je zahtevalo prilično napora od

  njega. Tada je tek shvatio koliko je iscrpljen, koliko umoran, i koliko star. Nespretno ju je položio u postelju, pazeći da ne pomeri pažljivo postavljene plastične prekrivače, gotovo da ju je ispustio, a malo je falilo da se i on sam sruči na krevet kraj nje. S mukom se uspravio, ruke su mu klonule niz telo, stajao je tako, dahćući. Posmatrao je kako se krv skuplja po rubu njene suknje, i kako polako nalazi put ka najnižem uglu kreveta.

  Toliko krvi, toliko mnogo krvi u čoveku — čudio se on, i pitao — kako da se to silno isticanje krvi zaustavi, ako neće samo da prestane?

  Pogledao je zaključana vrata, zamračen prozor, zidni časovnik. Stao je da

  osluškuje. Napolju je padala kiša, dobujući i šumno se slivajući niz najmračniji noćni sat Ništa se više nije čulo; kuća je spavala dubokim snom, ulica je zamrla. Bio je sam sa svojim problemom.

  Uhvatio se prstima za usnu, potom je naglo spustio ruku jer je na jeziku osetio ukus njene krvi. Zakašljao se, potrčao do lavaboa, i oprao usta a potom i ruke.

  Dobro, to je u redu, a sada nazovi...

  Nazovi? Koga da nazovem? Bolnicu? Oni će reći da treba obavestiti miliciju. A sam

  da nazovem pajkane? Budalo! Šta da im kažem; ona je moja sestra, udario ju je automobil, i oni će mi poverovati? Da im kažem istinu, jedan blok niže od mog video sam da ju je neko izbacio iz auta, i odvezao se, ugašenih farova, a ja sam je uneo unutra da bih je sklonio sa kiše, i tek tu unutra sam otkrio da krvari, i oni će mi poverovati?

  Budalo. Šta je to s tobom, bolje gledaj svoja posla.

  Pomislio je da bi sada mogao da je iznese i vrati na kišu, odakle ju je i doneo. Da, i

  da te neko vidi, budalo.

  Pogled mu se spustio na linoleum; primetiio je da se široki trag krvi već počeo suštiti po ivicama, da je krv tu već izgubila sjaj, da se gotovo skorila. Uzeo je sunder, čije su već dve trećine bile crvene, dok mu je ona jedna trećina imala pastelnu boju, kakve

  imaju većinom sunđeri za negu dece. Prevrnuo je sunder, kako krv ne bi kapljala po podu, i odneo ga do lavaboa; zatim ga je oprao, cedeći ga i ispirajući pod mlazom čiste vode više puta. Budalo, pozovi nekoga i zamoli za pomoć.

  Koga da pozovem?

  Pomislio je na robnu kuću u kojoj već osamnaest godina glanca podove i usisava

  tepihe preko noći. I na svoje susede, od kojih poznaje tek bakalina i mesara. Zaključani, zaspali, svi su nestali; imena, njihove brojeve on nije znao, a i svejedno, kome bi mogao da veruje. Bože moj, za pedeset tri godine ti nisi stekao nijednog prijatelja.

  Uzeo je opran i isceđen sunder, kleknuo na linoleum, i baš tada je krv koja se nakupila na kraju stolnjaka počela da kaplje u posudu; ponk, čulo se kad je prva kap pala, šššššššššš, krenula je čak i mlazom, a onda se čulo: kap, kap, kap, po tri kapi u sekundi, i tako neprekidno. Sada je konačno dokraja bio siguran da krvarenje neće prestati samo od sebe. Tiho je zacvileo, podigao se sa poda i prišao krevetu.

  — Nemoj da umreš — izrekao je to glasno.

  Zvuk sopstvenog glasa bio mu je tako čudan, da ga je to uplašilo. Položio je ruku na

  njene grudi, ali ju je naglo povukao kada je video da je njena bluza pocepana, da i odatle lipti krv.

  Progutao je knedlu i počeo, vrlo nespretno, da je razodeva. Izuo je sa njenih nogu

  ravne, iznošene baletanke, sada potpuno promočene, tanke poput papira, i malene čarape od svile, kakve on nikada ranije nije video, koje su bile nalik donjem delu ženskih 54

  čarapa. Krv je ostala i na — ali ne, to je bio lak koji je već počeo da se skida i kruni sa noktiju njenih nožnih prstiju. Suknja je sa strane imala dugme i rajsferšlus, koji ga je za trenutak zbunio, ali je ipak uspeo da ga otvori; zatim je snažnim trzajima za rub suknje, sa jedne i sa druge strane, dugo pokušavao da je svuče, sve dok konačno suknja nije počela lagano da klizi niz devojčine butine. Male svilene gaćice, natopljene krvlju, bile su sa leve strane slabo priljubljene uz telo, tako da je sa te strane mogao bez problema da ih uhvati prstima; ali na drugom kuku one su bile neočekivano čvrsto priljubljene uz telo, tako da je morao da ode po makaze da bi ih rasekao. Bluza je imala dugmad sa prednje strane, i nije predstavljala veći problem; pod bluzom devojka je imala grudnjak sa kopčom na prednjoj strani. Otkopčao ga je, ali da bi uspeo da ga bez problema skine

  sa njenih grudi, morao je jednu od bretela da preseče makazama.

  Otrčao je do lavaboa, ponovo pokvasio sunder i iscedio ga, napunio jedan tiganj vrućom vodom i pojurio nazad. Obrisao je njeno telo sunđerom; imala je čvrsto telo, ali malo mršavo, sa rebrima koja su se jasno ocrtavala ispod kože, i sa vidno izraženim bedrenim kostima. Ispod leve dojke nalazila se posekotina koja je počinjala od vrha rebara i, uvijajući se, pružala se gotovo do same bradavice na vrhu dojke. Rana je bila duboka ali je krv veoma slabo izbijala iz nje. Druga posekotina nalazila joj se na preponama, i iz nje je krv brizgala u ritmičnim mlazevima, jedan za drugim, postojano

  ali ne tako jako. Video je već nešto slično, onda kad je Garberu kabina lifta otkinula ruku, ali tada je krv šikljala bar jedan metar u daljinu. Možda je to i ovde bilo tako, pomislio je iznenada, ali sada krv izbija slabije, uskoro će i da stane, da, a ti, budalo, imaćeš u sobi mrtvo telo, i onda ćeš da pričaš priče pajkanima.

  Umočio je sunder u vodu i prebrisao ranu. Pre nego se rana ponovo napunila krvlju, on je razmakao ivice i zagledao se u njenu unutrašnjost. Mogao je jasno da vidi femoralnu arteriju, koja je bila slična krupnijem i dugačkom rezancu, a video je i to da je arterija gotovo presečena; zatim je ranu ponovo ispunila krv.

  Čučnuo je na pet
e, odsutno uzeo da čupka donju usnu krvavim prstima,

  pokušavajući nešto da smisli. Uklještiti, zatvoriti, stisnuti. Da, sinulo mu je. Pinceta!

  Otrčao je do kutije za alat i nestrpljivo je otvorio. Pre više godina bio je naučio da pravi lepe lančiće od ravne srebrne žice, i često je tako provodio vreme, praveći kariku za karikom, spajajući ih posle uz pomoć plamena petrolejske lampe i lemilice. Izvadio je iz kutije pincetu, ali ju je odmah odbacio, i uzeo iz kutije malu stegu uz pomoć koje je bio učvršćivao karike dok ih je spajao. Ponovo je sunderom upio krv koja se nakupila u rani, i brzo spustio stegu u ranu, hvatajući sa njena dva kraja arteriju blizu mesta gde je bila zasečena. Tada je novi mlaz krvi ponovo ispunio ranu. On ju je opet pokupio sunderom,

  i u naletu pravog nadahnuća, razdvojio krajeve stege, stavljajući je sada tačno oko mesta preseka arterije.

  Krv je još uvek curila iz unutrašnjosti rane ali je ono užasno ritmično liptanje prestalo. Seo je na svoje pete i ispustio vazduh kojeg mora da je najmanje dva minuta

  zadržavao u plućima. Oči su ga pekle od naprezanja, u glavi mu se i dalje vrtelo, ali uz to je bio i jedan nov osećaj, sličan bolu, nije se nalazio nigde određeno, bio je u celoj njegovoj unutrašnjosti; taj osećaj ga je nagnao da se glasno zasmeje a da mu u isti mah iz očiju, koje su ga pekle, poteku tople i slane suze.

  Nakon nekoliko trenutaka, on se povratio, odagnao od sebe svu iscrpljenost i žustro se podigao na noge, ispunjen osećanjem proticanja vremena, svestan da mora brzo da radi. Moram sve da sredim. Pošao je do ormarića za prvu pomoć, koji se 55

  nalazio iznad lavaboa. Lepljivi zavoj, paketić uložaka od gaze. Možda ne dovoljno veliki; nema problema, staviću ih nekoliko, zajedno zalepiti flasterom, sve ću to srediti. Nova tuba ovog sulfa‐ti‐ja‐dija‐čega sve ne‐fosfo‐kuma, tako, sve treba pripremiti, da, tuba još od onda kad sam držao usisivač rukom na kojoj je bila posekotina, i dobio infekciju, da. Treba pripremiti sve i za iskuvavanje, da.

  Napunio je čajnik i tiganj čistom vodom i stavio ih na šporet. Zašiti je, da. Našao je

  igle, beli konac, ubacio ih u vodu. Vratio se do kreveta, osmotrio posekotinu na devojčinim grudima, koja je i dalje slabo krvarila, potom se duboko zamislio. Ponovo je sunderom obrisao ranu na bedru, zamišljeno posmatrajući zasečenu arteriju koju je on

  spojio stegom, sve dok krv nije još jednom ispunila ranu. Nije bio potpuno siguran; kao kroz maglu se sećao da se pri sličnim zahvatima, kada se stežu vene, da bi se spojile, da ih treba s vremena na vreme oslobađati stege, otvarati ih, inače će nastati nevolje; možda isto važi i za arterije? Bolje ipak da požuri da zašije arteriju; ipak je ona samo zasečena, a nije potpuno presečena. Da, samo još kad bi znao kako to da uradi, da to na kraju ipak liči na krvni sud, a ne na zakrpljenu čarapu.

  Ubacio je u tiganj pincetu i mala nazubljena klješta i, nakon malo oklevanja, tuce

  srebrnih pribadača, koje je izvadio iz kutije za nakit. Čekajući da voda provri još jednom je pregledao rane. Ponovo je stisnuo donju usnu, mršteći se, a onda je uzeo još jednu,

  vrlo tanku iglu, uhvatio je kleštima, stavio iznad plamena petrolejske lampe, sve dok se nije užarila i postala crvena, a onda je drugim kleštima uhvatio njen vrh i savio iglu u blagi polukrug, a onda je bacio u vodu. Isekao je i nekoliko tankih pločica od sunđera, i njih je bacio u vodu.

  Pogledao je na sat i otišao po stočić; narednih desetak minuta je njega sređivao.

  Oprao je prvo gornju stranu njegove lakirane ploče sredstvom za čišćenje. Potom je sto

  stavio nad lavabo, isprao ploču mlazom iz slavine, a zatim je prelio kipućom vodom iz

  čajnika. Prišao je potom šporetu; jednom rukom je držao ploču stola sa njene donje strane, a drugom je, uz pomoć srebrnog noža, lovio stvari u uzavreloj vodi tiganja, sve dok nije uhvatio klešta za njihove ručice, i izvukao ih napolje. Pažljivo ih je prihvatio u čistu krpu koju je držao istom rukom kojom i nož, i položio na sto. Jednu po jednu, sve je stvari izvadio iz kipuće vode, i poredao ih po ploči stola. Dok nije našao i poslednju od igala, kao i pribadače koje su mu uporno izmicale, znoj ga je celog oblio, cureći mu u oči, a ruka kojom je držao sto počela je da podrhtava, pa se plašio da će sve da ispusti na pod. Ali stisnuo je žute iskrzane zube i ovaj deo posla uspešno priveo kraju.

  Noseći sto u rukama, gurkao je nogom drvenu stolicu preko ćele sobe, sve dok je

  nije dogurao do kreveta, a potom je na njeno sedalo položio stočić, kako bi mu on bio

  nadohvat ruke, uz krevet. Ovo nije bolnica, mislio je, ali uradio sam sve kako treba.

  Bolnica! Da, u filmovima...

  Pošao je do vitrine, iz ladice izvadio čistu belu maramicu, i pokušao da je veže preko usta i nosa, kao što je to gledao u filmovima. Ali za njegovo čvornovato lice i četvrtastu glavu, jedna maramica bila je premalo; zato je uvezao tri maramice, stavio ih preko nosa i usta, vezao nazad na vratu, pri čemu je kraj jedne maramice ostao da mu

  visi niz leđa, kao rep od aviona.

  Pogledao je bespomoćno u svoje ruke, potom je slegnuo ramenima; nemam ni

  gumene rukavice, pa neka, do đavola. Dobro ću ih izribati. Ruke su mu već bile ružičaste i smežurane od prethodnih bavljenja vodom, ali on je ponovo prišao lavabou, uzeo sapun, utrljao ga na nokte, a zatim dohvatio tvrdu četku i trljao nokte sve dok ga nisu 56

  zaboleli; nakon ovoga, nokte je oprao, još jednom iščistio četkom, i na kraju isprao vodom. Konačno je kleknuo uz krevet, i ruke namestio u tradicionalni pozdrav »šalam«.

  Pri tome gotovo da se mašio svoje donje usne, ali se u poslednjem trenutku zaustavio.

  Istisnuo je iz tube nešto sulfatne masti na ploču stola, kleštima je uhvatio dva iskuvana parčeta sunđera, i njih pritisnuo na mast, sve dok je oni nisu upili. Obrisao je krv iz posekotine na bedru i u ranu stavio ova dva parčeta sunđera, svaki sa po jedne

  strane arterije, koja je sada bila jasno izložena pogledu. Sa dosta muke, upotrebljavajući pincetu i klešta, uspeo je da uvuče konac u iskrivljenu iglu, a pri tom je sve vreme morao da pazi da ne posegne za starom navikom, da kraj konca ovlaži ustima. Uspeo je

  da sa četiri precizna boda prošije arteriju iznad i ispod mesta gde je bila zasečena.

  Konac je na kraju vezao u čvorić, pažljivo, da ne povredi okolno tkivo, a ipak dovoljno čvrsto da drži spojenu arteriju. Potom je ponovo seo na pete da se odmori, osećao je

  snažan bol u ramenima od naprezanja, i pogled mu se maglio. Tada je, duboko udahnuvši, uklonio stegu.

  Krv je ispunila ranu i natopila sundere. Ali više nije šikljala, već je ranu ispunjavala postepeno. On je razočarano slegao ramenima. Šta da radi, da stavi nove komadiće sundera? Još jedanput je iz rane pokupio krv, brzo je u nju sipao sulfatnu mast, i stavio komad gaze od gore, više da bi ranu sakrio nego da bi time nešto korisno postigao.

  Obrisao je znoj sa čela prvo jednim, pa drugim ramenom, a potom mu se pogled

  zaustavio na suprotnom zidu, onako kako je to uobičavao kad je radio na svojim srebrnim lančićima. Kada mu se pogled razbistrio, pažnju je usmerio na posekotinu ispod devojčinih grudi. Nije znao kako se šije posekotina ove veličine, kako da joj iglu zabode u kožu; pošto je znao sam da kuva, setio se kako je nabadao pile na ražanj.

  Grizući jezik, uzeo je srebrnu pribadaču, pod pravim uglom je zabo u kožu pored posekotine, prstima spojio rascepljenu kožu, a pribadaču izvukao s druge strane posekotine. Isto je učinio i sa drugom pribadačom, centimetar ispod prve, kao i sa sledećom. Četvrtom je naišao na nešto tvrdo u rani, i to ga je trglo kao da je neko u tom trenutku snažno zalupio vratima, i pn se bolno ugrize za jezik. Izvukao je pribadaču napolje i pažljivo, uz pomoć pincete, uzeo da ispituje ranu. Da, nešto tvrdo se nalazilo tu unutra. Krenuo je pincetom dublje u ranu, osećajući tek vrhovima prstiju kako pinceta grebe o nešto tvrdo. Kad je savladao jezu zbog ovog, pogledao je prema devojčinom licu. Rešio je da to više ne čini. Jer njeno lice je delovalo sablasno, kao u mrtvaca.

  Budalo! (Ali bol), od toga što se bio ugrizao za jezik, izgubio se
u napetoj pažnji sa kojom je istraživao njenu ranu. Pincetom je uhvatio nešto teško, klizavo i tvrdo. Pažljivo je to pomerao napred‐nazad, zbunjen lakoćom s kojom to klizi kroz tkivo. Postepeno, veoma polako, iz rane je počeo da se pomalja oštar ugao nečega. Izvlačio je ovaj predmet pažljivo, sve dok nije dovoljno izvirio da ga može uhvatiti prstima; tada je sklonio pincetu i ovo počeo da izvlači prstima. Krv je počela naglo da navire, dok još nije stigao ni do polovine, ali se on nije zaustavio sve dok predmet nije potpuno izvukao iz rane. U ruci je držao parče čelične trake koja se presijavala na svetlu, i koje je s jedne strane bilo iskrzano, očigledno zato što je od nečega bilo odlomljeno. Okretao je to parče, zagledao njegovu oštru stranicu, koja se nalazila pod pravim uglom u odnosu na

  onu iskrzanu, i tada konačno shvatio: to je komad sa oštrice brijača. Spustio je komadić čelika na sto, razmišljajući šta bi mu u policiji rekli da im je predao devojku sa pričom o automobilskoj nesreći.

  57

  Zaustavio je krvarenje i razmakao ranu koliko je mogao. Bradavica na njenoj dojci

  se grčila pod njegovim prstima; on se namrštio, imajući osećaj kao da buba puzi ispod

  njegovog dlana, a potom pomislio: ma šta ovo bilo, to ipak ne znači smrt, i nekakav je

  znak da je ona još uvek živa. Nastavio je posao gde ga je bio prekinuo. Ponovo je ranu

  očistio od krvi, raširio je, a potom nacedio sulfatne masti koliko je u nju moglo da stane.

  Zatim je produžio sa postavljanjem pribadača preko posekotine, sve dok cela rana nije

  bila prekrivena sa dvanaest pribadača, poredanih jedna ispod druge, nalik na nekakve