by MoZarD
Otvorivši vrata, ostao je bez daha, kao da je dobio snažan udarac u stomak. Krevet
je bio namešten, posteljina zategnuta, a nje nigde. Počeo je da se panično osvrće po sobi; kada ju je ugledao, skoro da nije poverovao svojim očima. Visoka i elegantna, u crvenoj kućnoj haljini, ona je stajala na drugom kraju sobe, pored lavaboa.
Zaprepašćeno je zurio u nju. Prišla mu je, i upravo kad se spremao da iz sebe istisne jedan krik besa, ona je stavila kažiprst jedne ruke na svoje usne, a drugu je ruku polako položila na njegova usta. Nijedan od ovih gestova ne bi mogao da ga ućutka, ovako, u trenutku, ali bilo je još nešto na njoj, nešto što je govorilo da nju taj krik ne bi obeshrabrio, da za njega čak ne bi ni marila. U momentu je postao krajnje zbunjen, i tih.
Gledao je za njom kad je potpuno sigurnim korakom prošla pored njega i otišla da zatvori vrata. Uhvatila ga je za ruku, ali su joj pri tome zasmetali ključevi koje je držao u ruci; uzela je ključeve, bacila ih na sto, i ponovo ga uhvatila za ruku, čvrsto. Delovala je sigurno i odlučno, kao osoba koja je dobro promislila stvari, odmerila razloge za i protiv, i koja sada zna šta treba da čini. Ali bio je to i neki izgled trijumfa kod nje; stajala je u pozi pobednika, zračeći sjajem kojim zrače osobe što su bile svedoci nekog čuda.
Mogao bi da izađe nakraj sa njenom bespomoćnošću, svakog oblika, ali ovo — morao bi
o ovome prvo da razmisli, a ona mu za to nije davala vremena.
Povela ga je do kreveta, položila mu ruke na ramena i, okrenuvši ga prema sebi spustila ga na ležaj. Sela je pored njega, lice joj je blistalo, i kad je on ponovo udahnuo vazduh, spremajući se da nešto kaže, ona se oglasila: »Š‐š‐š‐š‐š!«, šišteći, i nasmejavši se, pokrila je njegova usta svojom rukom. Ponovo ga je uhvatila za ramena, okrenula prema sebi, zagledala mu se u oči, i rekla, potpuno razgovetno:
— Mogu da govorim, sada mogu da govorim.
Ukočeno je zurio u nju.
— Već tri dana, to je bila tajna, to je bilo iznenađenje za tebe.
Glas joj je bio hrapav, čak promukao, ali veoma jasan, dublji nego što bi se očekivalo do njenog krhkog tela.
— Vežbala sam da bih bila sigurna. Ponovo sam u redu, sasvim u redu. Ti si sve sredio — rekla je i glasno se nasmejala.
Slušajući taj glas i gledajući ponos i radost na njenom licu, on nije mogao ništa da
joj prebaci.
— Ahhh... — izustio je zaprepašćeno. Ona se ponovo nasmejala.
68
— Mogu da odem, mogu da odem! — zapevala je.
Naglo je skočila sa kreveta, napravila piruetu i smejući se nagnula nad njim. Gledao
je gore prema njoj, u njenu razletelu kosu, i zažmurio kao da je pogledao pravo u sunce.
— Da odeš? — jeknuo je on, a pod pritiskom krajnje pometnje u njemu, ove dve
reči su odjeknule kao prasak.
Ona se istog trenutka uozbiljila i sela na krevet pored njega.
— Mili, nemoj, nemoj tako da gledaš, kao da ti je neko zabio nož u leđa, baš tako
sada gledaš u mene. Znaš i sam da ne mogu ovako živeti, mislim, da ne mogu ceo svoj
život provesti ovde, u ovoj sobi.
— Ne, ne, ostani — rekao je on. sa bolnim izrazom lica.
— Čekaj — reče ona, govoreći jednostavno i polako, kao da se obraća detetu — ja
sam ponovo dobro, a mogu i da govorim, sada. Ne bi bilo u redu da ostanem ovde, ovako zaključana, mislim, noćna posuda i sve to. Čekaj, čekaj — sprečila ga je da svojom upadicom prekine njeno izlaganje. — Nemoj da misliš da ti nisam zahvalna, ti si bio...
bio si, pa, gotovo da za to nemam reči. Vidi, niko u mom životu nije tako postupao sa
mnom. Od kuće sam pobegla kad sam imala trinaest godina, radila sam mnogo ružnih
stvari. I ljudi su se prema meni ponašali... mislim, niko ranije mi nije..., vidi, ovo hoću da kažem, do sada sam mogla i da ukradem i da opljačkam nekoga, i bilo me je baš briga.
Mislim, govorila sam sebi: zašto ne? Shvataš?
Rukama ga je lagano prodrmala ne bi li time pomogla da on ovo shvati; videvši tup
i jadan izraz njegovog lica, ovlažila je jezikom usne, i ponovo počela:
— Pokušavam da kažem to da si bio jako ljubazan, ali sve ovo — mahnula je rukom
prema plavom zecu, posudi sa kornjačicama, kao i prema ostalim stvarima u sobi — ja
ne mogu više da podnesem. Mislim, nijednu stvar, nijedan doručak. Kad bih nekako mogla da ti se odužim, nije važno kako, ja bih to učinila, znaš da bih to učinila. — Njen promukli glas sada je poprimio nijansu gorčine. — Tebi niko ničim ne može da plati.
Tebi ne treba niko i ništa. Ja ne mogu da ti dam nešto što tebi treba ili da učinim nešto za tebe, jer ti sve to umeš bolje sam. Ako ima nešto što želiš od mene — sklopila je ruke ispred sebe, položila vrhove prstiju između svojih grudi, i sa gestom pokoravanja nagnula glavu na stranu, što je njega zabolelo. — Ali ne, ti si sve sredio — ponovila je ona njegovu omiljenu frazu, bez imalo ironije.
— Ne, nemoj da odeš — rekao je tihim, ali čvrstim glasom.
Ona ga je pomilovala po obrazu, a oči su joj zasjale blagonaklonošću.
— Da, ipak ću da odem. — Osmeh je nestao sa njenog lica. — Moram da ti kažem,
one bitange što su me isekle, ja sam za to sama kriva. Mislim, sama sam to tražila.
Zabrljala sam. Radila sam nešto zaista ružno... no, pa reći ću ti. Bila sam preprodavac, znaš na šta mislim? Mislim na drogu, to sam prodavala.
Gledao ju je potpuno bezizražajnim pogledom. Do njega je dopirala tek svaka
deseta njena reč; pred očima su mu lelujale vlastita praznina i nekorisnost, samoća, i jeziva istina ove sobe bez svega ovog što je sad ispunjava; u mislima je video sobu kakva je bila svih ranijih godina, sa linoleumom čije su šare izbledele od pranja, sa šest romana koje on nije uspeo da pročita, sa šporetom koji je čekao da bi se imalo za koga
kuvati, sa prašinom i urednošću, i kome ti trebaš?
Pogrešno je razumela izraz njegovog lica.
— Mili, mili, nemoj tako da me gledaš, više nikad neću činiti takve stvari. To sam
radila jer me nije bilo briga, čak mi je bilo drago da ljudi sami sebi nanose zlo; da, tako 69
je. Nisam ni sanjala da neko može biti tako dobar kao ti; uvek sam mislila da je to neka vrsta laži, kao u filmovima. Lepo, ali ne i stvarno, za mene barem.
Napravila je malu pauzu.
— Ali moram da ti kažem, ja sam maknula lovu, čoveče, bilo je oko dvadeset hiljada dolara. Zbrisala sam sa tim, četrdeset minuta je ta lova bila kod mene, a onda su me uhvatile one bitange. — Oči su joj se raširile, u mislima je bila van sebe. — Jedan od njih je počeo da me bode brijačem, tako žestoko je zamahivao da je u jednom trenutku
promašio mene i zakačio vrata automobila, pri čemu je naprsla oštrica brijača. Zatim me je ubo ovde dole, i ovde gore, i ubedena sam da bi me potpuno iskasapio da se oštrica nije iskrzala. — Snažno je izdahnula vazduh kroz nozdrve i ponovo je bila u sobi.
— Verujem da sam ranu na glavi zaradila kad su me izbacili iz auta. Verovatno zbog tog udarca nisam mogla da govorim, čula sam ranije da ima takvih slučajeva. O, mili! Nemoj tako da me gledaš, srce mi se kida.
On je tužno gledao u nju, a glava mu se bezvoljno klatila s jedne na drugu stranu.
Iznenada je kleknula ispred njega i uhvatila ga za ruke.
— Čuj, moraš da razumeš. Htela sam da isparim odavde dok si ti još bio na poslu,
ali sam ostala zbog toga da ti objasnim. Mislim, nakon svega što si učinio... Pazi, ja sam dobro, ali ne mogu zauvek ostati u ova četiri zida. Kada bih mogla, našla bih neki posao u blizini, i mogla bih te stalno viđati, i biti sa tobom. Ali moj život ne vredi ni prebijene pare u ovom gradu. Moram da odem odavde, to znači da moram da napustim grad.
Pisaću ti; nikada te neću zaboraviti, kako bih i mogla?
U mislima je video da je gubi. Razumeo je samo to da ga ona napušta, da odlazi;
sledeća stvar koju je razumeo bila je da ona odlazi iz grada.
— Nemoj da ideš — gušio se on.— Potreban sam ti.
— Ne, meni ti ne trebaš — rekla je nežno — a ni ja ne trebam tebi. Tako to ispada,
mili. I sam si doprineo da tako bude. I to je dobro; zar ne vidiš da je dobro što je ovako ispalo?
I to je bila treća stvar koju je razumeo.
Polako se podigao, osećajući kako se njene ruke odvajaju od njega i sa njegovih kolena spuštaju na pod.
— O bože! — uzviknula je ona sa poda gde je klečala. — Ubijaš me ovakvim svojim
raspoloženjem. Zar ne možeš da budeš srećan, mene radi?
On se teturajući zaputio preko sobe, do vitrine, i na nju se naslonio. Pred oči mu je
izašao čitav njegov dosadašnji život. Zagledao se u dug i mračan niz svih ovih godina, u svu tu pustoš i tamu koje su ga od najranijih dana pratile, a potom u ovaj iznenadni blesak, u ovaj svetli trenutak, koji sada zamire, i nestaje... Začuo je njen užurbani korak iza sebe, i kada se okrenuo prema njoj, u ruci je držao peglu. Ona to nije primetila.
Prilazila mu je, lice joj je zračilo blagošću i željom da se na lep način rastane od njega.
On je raširio ruke, i ona mu se bacila u zagrljaj; sklapajući ruke oko nje, snažno ju je udario peglom u glavu.
Nežno ju je spustio dole na linoleum, i dosta dugo je stajao iznad nje, tiho plačući.
Zatim je odložio peglu, sipao vodu u čajnik i u tiganj, a onda je u tiganj stavio igle i stegu i komadiće sundera i pincetu. Sa stola na rasklapanje skinuo je jedan, iz fioke je izvukao drugi plastični prekrivač, i počeo da ih namešta na krevetu.
— Sve ću ja da sredim — mrmljao je dok je ovo radio. — Srediću sve, biće sve kako
treba.
70
71
NEVOLJA
Ne mnogo kasnije, ali ipak kasnije, razmišljao je o redosledu onoga što se dogodilo i došao do čvrstog uverenja da mu ništa nije promaklo. Stvar se odigrala baš ovako:
Bio je zanet u mislima, razmišljao o nečem drugom. Nije važno o čemu. Stajao je u
telefonskoj kabini restorana; tu je bio zato što je želeo da telefonira Džejmi, da utvrdi gde je ona kog vraga dosad, zašto ga je pustila da čeka u prokletom baru evo već trideset pet minuta. Misli su mu bile negde daleko, ništa to duboko nije bilo, najobičnije vunovlačarenje, i tek kad je pozvani telefon počeo da zvoni, on je shvatio da je okrenuo broj svog sopstvenog stana. To mu se dešavalo i ranije, ne često, ali ne ni ređe nego ikom drugom: okrene neki broj čisto napamet, ne misleći, i uvidi da je birao pogrešan
broj; svakom se to dešava, svako ponekad pozove i sopstveni broj (razmišljao je kasnije), obična je to greščica.
Već je bio spreman da okači slušalicu, izvadi novčić čim ispadne iz aparata, i ponovo telefonira, ovoga puta da stvarno okrene broj Džejminog stana, kad neko podiže slušalicu u njegovom stanu.
On.
On sam je odgovorio na sopstveni telefonski poziv. On lično, iz svog stana.
Prepoznao je svoj glas odmah. Ali nije dozvolio da mu to prodre do svesti.
Nije on imao nikakvu mašinicu koja bi dala signal i onda snimala sve što onaj ko zove kaže. Svoju telefonsku sekretaricu privremeno je isključio: nije beležila pozive posle trećeg zvonjenja kao što je insistirao. Nije imao nikakvog gosta u svom stanu, ništa. Nije bio kod kuće, bio je ovde, u restoranu, zvao je svoj stan, i sam digao slušalicu tamo.
»'Alo?«
Čekao je jedan trenutak i odgovorio: »Ko je to?«
Rekao je: »A koga vi zovete?«
»Polako«, uzvratio je. » Ko je to?«
Njegov sopstveni glas na drugom kraju žice već je odavao znake nervoze. »Slušaj,
prijatelju, koji broj ti tražiš?«
»To je BE‐A‐CON 3‐6189, je l' tako?«
Obazrivo: »Mmmm, daaa...?«
»To je stan Pitera Novinsa?«
Tren tišine, zatim: »Tačno.«
Do ušiju su mu dopirali zvuci iz restoranske kuhinje. »Ako je to Novinsov stan«
reče, »onda, ko ste vi?«
Na drugom kraju žice, u stanu, čuo se dubok uzdah. »Novins kod telefona.«
Stajao je u kabini, u restoranu, u noći, sa slušalicom na uvetu, slušao svoj sopstveni
glas. Greškom je zvao svoj stan, prazan stan... i odazvao se on sam.
Najzad je rekao, veoma stegnuto: »Novins kod ovog telefona.«
»Gde si?«
»U 'Plimi', čekam Džejmi.«
Kroz žicu je čuo sopstveno blago pitanje, izgovoreno sa strašnom mekoćom: »Jesi
li to ti?«
Jedan impuls straha prođe kroz njega. Pokušavajući da se izvadi na poslednju mogućnost, reče: »Ako je ovo zezanje... Fredi, ti si, čoveče, a? Mori? Art?«
Tišina. Zatim: »Ja sam Novins. Tako mi boga.«
72
Usta su mu bila suva. »Ali ja sam izašao. Ti ne možeš, ja ne mogu biti u tom stanu.«
»A je l'? E, ali jesam.«
»Moraću opet da te zovem«, rekao je Piter Novins i okačio slušalicu.
Vratio se u bar i naručio skoč bez leda, nerazblažen. Sasuo je piće u sebe u dva gutljaja, osećajući kako peče. Sedeo je i zurio u šake, okrećući ih na razne načine, studirajući ih da bi se uverio jesu li njegove, da nisu možda nekakvo strano meso presađeno na njegove zglobove dok nije pazio.
Onda se vratio u telefonsku kabinu, zatvorio vrata za sobom i okrenuo svoj broj.
Vrlo pažljivo.
Telefon je zvonio šest puta. Tek tada je podigao slušalicu. Znao je zašto onaj u stanu pušta da telefon zvoni tako dugo. Neće mu se da uhvati zmiju, da čuje iz slušalice svoj sopstveni glas.
»Alo?« Ta] njegov drugi glas bio je jedva pod kontrolom.
»Ja sam«, reče on zatvarajući oči.
»Gospode bože«, promrmljao je.
Čekali su tako, svaki na svom mestu, i nisu govorili. Onda Novins reče:»Zvaću te Džej.«
»Važi«, odgovori onaj iz stana. Njegovo srednje ime bilo je Džej. Nikad se nije njime koristio, ali ono se pojavljivalo na njegovoj polisi osiguranja, na vozačkoj dozvoli i na zdravstvenoj knjižici. Džej reče: »Je l' Džejmi stigla?«
»Ne, opet kasni.«
Džej je duboko udahnuo i rekao: »Bilo bi bolje da o ovome popričamo, čoveče.«
»Pa valjda«, reče Novins. »Mada ne bih rek'o da mi se baš mnogo priča. Usr'o sam
se kad sam te čuo.«
»A šta misliš kako sam se ja osećao?«
»Verovatno isto kao ja.«
Jedan dugi trenutak su razmišljali o ovome. Onda Džej reče: »Hoćemo li sada imati
ista mišljenja o svemu?«
Novins je promislio o tome. Rekao je: »Ako si ti stvarno ja, onda bi trebalo.
Najbolje je da to malo isprobamo, da testiramo.«
»Ti sve ovo primaš mnogo smirenije nego ja, čini se?«, rekao je Džej.
Novins se trgao. »Stvarno tako misliš? Upravo sam hteo da kažem da se zaista junački snalaziš u ovome. I kad si sad ti prvi ovo rekao, stvarno si me zaprepastio.«
»I šta, kako da se sad testiramo?« pitao je Džej. Novins je razmotrio ovaj problem i
rekao: »Zašto ne bismo uporedili ko šta voli i mrzi. To je neki početak. Slažeš se?«
»Može se i tako početi, valjda. Ko će prvi?«
»Ja sam ubacio novčić« rekao je Novins i po prvi put se nasmešio. »Ja volim ovaj,
dobra suva rebra, jorkširski puding, volim da duvanim na lulu, volim slike Maksa Ernsta, filmove Roberta Altmana, knjige VIlijema Goldinga, volim da dobijam pisma ali ne i da
odgovaram... ovaj«
Zaustavio se. Birao je stvari nasumično, iz pamćenja, govorio je ono što mu je prvo
padalo na pamet. Ali kad je počeo tako da govori i čuo sopstvene reči, sve mu je zvučalo glupo. »Ovo neće uspeti«, rekao je Novins. »Šta ćemo kog vraga ovim dobiti? Je 1' na
tom spisku bilo išta što ti se ne dopada?«
Džej je uzd
ahnuo: »Ne, sve su to moje najomiljenije stvari. U pravu si. Ako se nešto
sviđa meni, sviđa se i tebi. Tako nećemo odgovoriti ni na jedno pitanje.«
Novins je rekao: »Ja čak ne znam ni koja su to pitanja!«
»Lako je«, reče Džej. »Postoji samo jedno pitanje: koji je od nas dvojice pravi ja, i
73
kako da se ja oslobodim njega.«
Neki led je krenuo od Novinsovih pleća i obmotao se oko njega kao ledeni ogrtač,
sve do ruku. »Šta ti sad to treba da znači? Da se oslobodi njega? Šta pričaš ti?«
»Suoči se s tim«, reče Džej. Novins je u svom glasu dobro razaznao onaj ton koji je
uvek imao kad se spremao da bude uporan u nekom natezanju. »Ne možemo obojica
biti pravi Novins. Jedan od nas svakako će morati da nestane.«
»'Ej, polako, prijatelju«, reče Novins, usvajajući taj isti ton. »To je prilično zbrljeknuto razmišljanje. Prvo i prvo, ko meni garantuje da ti nećeš iščeznuti čim spustim slušalicu?...«
»Ne lupaj gluposti«, odgovorio je Džej.
»Dobro, dobro, možda; ali i ako ne nestaneš, ako ostaneš za stalno, u šta ja odbijam da poverujem i za jedan jedini sekund, dakle ako si stvaran...«
»Macane, mogu ti 'ladno reći da sam vrlo stvaran«, rekao je Džej i zacerekao se.
Novins je počinjao da ga mrzi.
»...čak i ako si stvaran«, nastavio je Novins, »ko kaže da ne možemo obojica da nastavimo da postojimo i da svako vodi srećan, zaseban život.«
»Znaš šta, Novinse«, rekao je Džej, »stvarno lupaš gluposti. Ti ni kad si sam ne umeš da živiš srećnim životom, a kako bi tek mogao sada kad znaš da sam ja ovde i da
živim tvojim životom?«
»Šta ti znači to da ja kao ne umem da živim srećno? Šta znaš ti o tome?« Zastao je.
Naravno da Džej zna o tome. Zna sve o tome.
»Bolje počni da se suočavaš sa stvarnošću, Novinse. Nisi na to navikao u
