by MoZarD
dosadašnjem životu, ali ima vremena. Možda će ti onda biti lakše da prihvatiš kraj.«
Novins je poželeo da tresne slušalicu. Bio je u isti mah silno besan, i uplašen. Znao
je da je onaj drugi u pravu. Nije mogao da to ne prizna; nije se tu imalo šta raspravljati; kako da protivureči kada je on sam to rekao? »Samo jedan od nas će se izvući«, rekao je stegnuto. »A to ću biti ja, prijatelju.«
»Kako ćeš to, na primer, da postigneš, Novinse? Napolju si, pred zatvorenim
vratima. Ja sam ovde, u svom domu, bezbedan na mestu gde se i očekuje da budem.«
»A da razmislimo na ovaj način«, reče Novins brzo. »Ti si zarobljen tamo, zaključao
si se, sklanjaš se od sveta, imaš tri i po sobe. Ja imam sve ostalo, da bih pripremio svoj ulazak. Ti si sputan. Ja sam slobodan.«
Jedan trenutak je vladala tišina.
Onda je Džej rekao: »Malo smo u ćorsokaku, a? Ima nekih prednosti onaj koji je
napolju, ima nekih prednosti i onaj koji je bezbedan unutra. Ono što zaprepašćuje jeste da smo obojica celu stvar tako brzo prihvatili«.
Novins je odgovorio. On je stvar prihvatio zato što nije imao drugog izbora; kad je
prihvatio činjenicu da razgovara sam sa sobom, sve ostalo je iz tog prihvatanja proisteklo. Sad kad je Džej tako drastično iskazao ono najgore, da će samo jedan od njih moći da ostane u životu, preostalo je još da obezbedi da to bude on, Novins. Ne Džej.
»Moraću da razmislim o ovome«, rekao je Novins. »Moram da pokušam da neke
od ovih stvari bolje sagledam. Ti ostani u toj svojoj ćeliji tamo, prijatelju; ja ću provesti noć u hotelu. Zvaću te sutra«.
Već je hteo da okači slušalicu, ali ga je Džejov glas zaustavio: »A šta ja da kažem
ako Džejmi dođe tamo, a tebe nema, pa me onda ona pozove?«
Novins se nasmejao. »To je tvoj problem, majmune«.
Tresnuo je slušalicu, osećajući kako ga ispunjava zlurado zadovoljstvo.
74
PONEVOLJAK
Preduzeo je specijalne mere predostrožnosti. Prvo banka: očistio je sve do poslednje kinte sa tekućeg računa. Zahvaljivao bogu što je prošle noći na sudar sa Džejmi pošao sa čekovnom knjižicom u buđelaru. Ali štedna knjižica je ostala u apartmanu. To je značilo da Džej ima na raspolaganju gotovo deset hiljada dolara. A na tekućem se zateklo samo
hiljadu pet stotina, ali su svi računi plaćeni... a kroz trideset dana stići će nova uplata kao i silna nagomilana kamata... Na poleđini bančinog izvoda izračunao je brzo koliko će to biti. Nekih 10.465 dolara i 7 centi stići će na njegov tekući račun. Na njegov novi tekući račun, koji je odmah otvorio u drugom ogranku iste banke. Dokumenta je potpisao jednom varijantom svog potpisa, toliko izmenjenom da Džej nikako ne bi mogao da podigne novac sa tog računa. Bar je platežno sposoban. Likvidan... Zasad.
Ali sav započeti posao ostao je u stanu. On je bio savetnik za vođenje i finansiranje
reklamnih kampanja. Svi računi, sve informacije, planovi, telefonski brojevi, grafikoni, sve je ostalo u maloj kancelariji koju je imao u stanu. Znači, bio je vrlo efektno odsečen od svoje karijere.
Međutim, to je bilo baš odlično, pravi blagoslov. Džej će morati da nastavi sav posao sam, moraće da aktivno prati važne kampanje za firme Toper i Mak Kenzi, moraće da trpi sve one moronske Limpanove pozive kao i uvredljive pozive njegovog sina, moraće da odgovara na sva pisma i da guta pilule tiralaka po ceo dan kako bi sprečio gorušicu. Novins je bio potpuno slobodan i gotovo satanski zadovoljan što će jedno vreme biti pošteđen tih muka, i što će Džej saznati da se život u koži Pitera Džeja Novinsa ne sastoji samo od zabave i Džejmi.
Kad se vratio u svoju sobu u hotelu »Amerikana«, sastavio je listu stvari koje treba
uraditi da bi se preživelo. Bio je to novi način razmišljanja: nabrajati, jednu po jednu, svakidašnje rutinske aktivnosti od kojih je sad bio odsečen. Sad je bio sasvim sam, kompletno i potpuno sam, po prvi put u životu; odsečen od svega. Nije se više mogao
osloniti na prijatelje, ni lične ni poslovne, a ni vlasti. Bilo bi samoubistvo otići u policiju i reći: »Ej, čujte, žao mi je što vas uznemiravam, ali ja sam se rascepio, jedan od nas dvojice je zaposeo moj stan, molim vas idite tamo i uhapsite ga«. Ne, morao je sam da
sam da se snalazi, i morao je da istera Džeja iz svog sveta sopstvenom mudrošću i lukavošću.
Imajući na umu, dabome, da Džej raspolaže identičnom mudrošću i lukavošću.
Prvih pet‐šešt stavki je precrtao kao nepotrebne. Nema razloga da zove Džejmi i da
je pita šta je to bilo s njom prošle večeri. Njihov odnos i tako nije bio obavezujući. Neka se Džej izvinjava. Nije potrebno da poništava kreditne kartice: sve su kod njega. Neka
Džej sve račune plaća sa štedne knjižice. Nije potrebno da kontaktira sa prijateljima i upozorava ih. Nije mogao da ih upozori, jer kad bi pokušao, protiv čega bi ih upozorio?
Protiv sebe? Ali bilo je potrebno da nabavi čiste čarape i čist veš, odgovarajuću odeću, laki sako da ne bi svuda išao u kaputu, pa i par rukavica za slučaj da zahladni. Morao je i da ukine isporuku hrane iz bakalnice, mleka, novina, kao i suvo hemijsko čišćenje. Bilo je potrebno da Džeju ogadi i oteža život tamo koliko god je mogućno. I zato je pozvao
svakog od tih trgovaca i zanatlija pojedinačno i izvređao ih tako temeljito i tako vulgarno, da ga oni nikad više neće usluživati. Na žalost, zgrada je obezbedivala grejanje, elektricitet i gas, a telefon je morao ostati uključen.
Taj telefon mu je bio put do pobede, način da istera Džeja napolje.
Dok je sve to posvršavao, već je bilo tri popodne. Vratio se u hotelsku sobu, izuo
cipele, nagomilao jastuke na uzglavlju kreveta, zavalio se, dohvatio telefon, obrnuo 75
devetku da bi dobio izlaz iz hotela, a zatim pozvao svoj sopstveni broj.
Dok je tamo zvonilo, gledao je kroz prozor sobe na četrdeset četvrtom spratu hotela, gledao bezdušne stub‐građevine kompanije BCA i Grants. Te su kule, takođe, ogromni ormari od tamnog stakla, ormari sa bezbroj fioka za ljude. Možda je čudo što
iko uspeva da opstane normalan i ceo u takvoj sredini. Živeti u ćelijama, u kockicama,
zarobljen i sa svake strane pritisnut: do čega to može dovesti, ako ne do toga da se ljudi rasprsnu, kao što se to, izgleda, njemu desilo? Čudno je što stvari uopšte funkcionišu, čak i ovoliko dobro. Naprsline su već počele da se pojavljuju u ovoj kulturi, a i na ličnom nivou, jer se evo, on, Piter Novins, rascepio. Telefon je uporno zvonio. Oblaci su zaklonili svu svetlost i grad je porinuo u senke. Tek je bilo tri popodne, a zloslutna pretnja nove noći proširila se Novinsovom hotelskom sobom.
Na drugom kraju žice, neko je podigao slušalicu. Ali Džej nije rekao ništa.
»Ja sam«, reče Novins. »Kako ti se dopao prvi dan u mojoj koži?«
»Kako se tebi dopao prvi dan izvan nje?« odgovorio je.
»Slušaj, prijatelju stari, sve su ti mogućnosti presečene, i sati su ti odbrojani.
Tekući račun više nemaš, i ne pokušavaj da ga nadeš; moraćeš da se promoliš iz stana
radi hrane, a tad ću te ja čekati...«
»Moćan potez«, odgovori Džej. »Al' samo da ne gubiš vreme, ja sam promenio
brave danas. Tvoji ključevi ne vrede. Nakupovao sam robu u bakalnici. Sećaš se onih pedeset dolara koje sam sakrio u kutiji za nakit?«
Novins, u sebi, opsova samog sebe. Na to nije pomislio.
»Malo sam i razmišljao, Novinse. Sećaš li se onog starog romana Džeka Londona,
Zvezdani lutalica? Sećaš li se kako se tip koristio astralnom projekcijom da izađe iz svog tela? Mislim da se to meni desilo. Poslao sam te, ali nesvesno, ne znajući da to činim. Iz ovoga sam zaključio da sam ja ja, a ti samo odlutalo parče. Bez tog parčeta mogu da živim k'o bog, prema tome, što se ne bi ti malo...«
»Stani malo, 'ej«, prekinuo ga je Novins. »To ti je senzacionalno dobra teorija, sem
što je blago zablesavljena. Nadam se da se n
ećeš uvrediti što se usuđujem da izrazim
neslaganje sa jednim pacovskim tušandžijskim glasićem koji je verovatno bestelesan i nema dovoljno ektoplazme ni da se propisno iskaki? Sećaš li se onog vikenda kad sam
sa Kenijem otišao u laboratoriju, i kad je on načinio Kirlijanovu fotografiju moje ukupne aure? E, moja je teorija da se nešto desilo i da je ta aura proizvela drugog mene, ili tako nešto...«
Skliznuo je u ćutanje. Ni o jednoj od te dve teorije nije vredelo ni sekunda razmišljati. Nije pojma imao šta se stvarno desilo. Lebdeli su tako u tišini jedan dugi period, a onda Džej reče, »Majka je zvala jutros«.
Novins oseti kao da ga neka ruka stiska u grudima. »I šta je rekla?«
»Rekla je da je znala da lažeš kad ste ono bili u Floridi. Rekla je da te voli i da ti oprašta, i da samo želi da deliš svoj život sa njom«.
Novins je zaklopio oči. O ovome nije hteo da razmišlja. Njegova je majka imala više
od osamdeset godina, bila je veoma bolesna, i upravo se oporavljala od teškog srčanog
napada, drugog za tri godine. Kraj je bio blizu. Iskombinovao je da spoji poslovno putovanje dole u Majami sa posetom majci, te je tako otišao na Floridu pre mesec dana. Nikad sa svojom majkom nije imao mnogo zajedničkog, živeo je sam još od ranih
tinejdž‐godina, novčano ju je pomogao u njenoj poznoj starosti, ali joj nije dopuštao da mu se nametne, da zadre u njegov život. Retko joj je pisao pisma, sem da pošalje ček.
Tokom ta dva dana, koja je proveo u njenom stanu u Majami Biču, mislio je da će poludeti. Mučila ga je želja da pobegne. Najzad ju je slagao da se vraća u Njujork dan
ranije nego što je planirao. Spakovao se, ostavio ju je, smestio se u hotel, posvetio taj 76
poslednji dan biznisu, a uveče izašao sa jednom sekretaricom sa kojom se ponekad, prilikom svojih boravaka u Floridi, susretao.
»Kako je otkrila?« upita Novins.
»Zvala je, a telefonska sekretarica joj je rekla da si još na Floridi i da se nisi vratio.
Dali su joj broj hotela, ona je zvala i otkrila da si upisan u hotelsku knjigu za tu noć«.
Novins je prokleo samoga sebe. Zašto je tog dana pozvao telefonsku sekretaricu i
rekao joj gde se nalazi? Mogao je da dopusti, bez posledica, da poslovni prijatelji jedan dan budu u nemogućnosti da kontaktiraju s njim. »Mnogo fino«, reče on. »Ne
pretpostavljam da si išta učinio da joj popraviš raspoloženje«.
»Tu se varaš«, reče Džej. »Učinio sam nešto što ti nikad ne bi. Uredio sam da ona
doputuje ovamo i da stanuje kod mene«.
Novins je čuo sopstveno bolno stenjanje. »Štaaa? Šta si uradio? Gospode bože, pa
ti si potpuno pomahnitao. Kako ću kog vraga da se brinem o toj babi, usred Njujorka?
Moram da radim, moram da odlazim na mnoga mesta, treba da živim svojim
životom...«
»Odsad više ne moraš, kopile jedno sebično. Možda si ti mogao da trpiš da te stalno grize savest zbog nje, ali ja to ne mogu. Ona će stići kroz nedelju dana.«
»Ludaku jedan otkačeni«, vrištao je Novins. »Potpuno si poblesavio!«
»Aha«, reče Džej meko, i dodade, »a ti si upravo ostao bez majke. Razmisli o tome,
bedniče jedan.«
Sledećeg trenutka je spustio slušalicu.
SMUTORAK
Došli su do zajedničkog zaključka da od njih dvojice treba da preživi onaj koji više zaslužuje da preživi. Bili su prinuđeni da donesu takvu odluku; bilo im je jasno da se ovako ne može nastavljati; prva dva dana su im jasno pokazala da se ne može držati samo za polovinu postojanja. Obojica su pokazivali znake posustajanja.
Zato je Džej predložio da pretresu ključna iskustva Novinsovog života, pa da vide
da li je Novins zaslužio da nastavi sa životom.
»Svako ima pravo da nastavi sa životom«, reče Novins žustro. »Zato i živimo: da bismo smrti govorili 'ne'.«
»Nijednog sekunda nisi poverovao u to što si sad rekao, Novinse«, reče Džej. »Ti si
mizantrop. Mrziš ljude.«
»Nije istina; samo ne volim neke stvari koje ljudi čine.«
»Kao, na primer, koje? Uvek si tupio o klincima koji na majicama nose ekološke parole, a u žbunje bacaju konzerve 'Dr Pepera'. Je l' to da uzmemo kao primer, a?«
»Eto, to bi bio dobar primer za početak«, reče Novins.
»Kopile jedno licemerno«, zarežao je Džej na njega s druge strane žice, »imaš drskosti da mi zameraš zbog toga, a prihvatio si posao za firmu »Kamberlend'!«
»To je nešto sasvim drugo!«
»Đavola je sasvim drugo. Prokleto dobro znaš da se 'Kamberlend' sprema da otvori
takve površinske kopove da će cela ta pokrajina biti unakažena i jednostavno rastrgnuta na komade. I da će lm to i uspeti, nekažnjeno, zato što će ih pokriti reklamna kampanja koju si ti smislio. Ti si super‐dobar reklamer, Novinse, ali etike imaš koliko i lasica.«
Novins je besneo, ali je Džej bio u pravu. Od početka mu se gadio taj posao za firmu 'Kamberlend', ali to je bila velika firma, međunarodna, a za rad su mu ponudili prijatnu šestocifrenu dolarsku sumu. Bacio se na posao sa istom onom pomamnom žestinom koju je unosio u svaki projekat, i spremio solidan program reklame. »Moram
77
od nečeg da živim. Sem toga, da ja nisam prihvatio taj posao, neko drugi bi to učinio. Ja samo radim svoj posao. Oni imaju i strašan plan za obnavljanje zemljišta, ne zaboravi to. Kad završe iskopavanje, dovešće tu teritoriju u red.«
Džej se nasmejao. »Tako je govorio i Ajhman: 'Imamo odličan program da Jevreje
popravimo i dovedemo u red, samo neka prvo udahnu malo gasa u gasnoj komori.' I on
je tvrdio da samo obavlja svoj posao, Novinse. Jesam li ti u poslednje vreme rekao da
smrdiš i na ledu?«
Novins se razvikao. »Pretpostavljam da si odbio taj posao?«
»Tačno to, drugarčino stara«, reče Džej. »Zvao sam ih danas i rekao im da uzmu
svoju ponudu i zavuku je sebi u nos. A onda sam pozvao Ralfa Nejdera. Videćemo kako
će on moći da iskoristi sve ove informacije koje imam o toj stvari.«
Novins je zanemeo. Ležao je pod jorganom. Utornički sneg je promicao u
ogromnim pahuljicama pored prozora na četrdeset četvrtom spratu. Polako je spustio
slušalicu na telefon. Tek treći dan, a njegov život se već nezadrživo razilazio u dva pravca uskoro će biti nemoguće prikrpiti ga ponovo u jedan život.
Boleo ga je stomak. Čitavog dana mu je bilo muka. Sobarice su donosile šolju za
šoljom čaja, ali to nije pomagalo. U glavi mu je, negde iza levog oka, pulsirao bol.
Hladan znoj je pokrivao njegova pleća i prsa.
Nije znao šta da preduzme, ali znao je da gubi.
STRADA
Sreda je donela Džejov poziv. Uopšte nije objasnio Novinsu kako ga je locirao; jednostavno ga je pozvao. »Kako se osećaš?« pitao je Novinsa. A Novins je jedva bio u
stanju da odgovori, jer ga je visoka temperatura gotovo paralisala.
»Zvao sam te samo da popričamo o Žani, i Peti, i o onoj curi u Denveru«, rekao je
Džej, i onda otpočeo nadugačko i svečano da priča o Novinsovim vezama sa ženama, i o
tome kako se svaka veza završila. Nije pričao onako kako je Novins te stvari zapamtio.
»Nije istina«, uspeo je Novins da kaže promuklim šapatom, suvim, gotovo
praznim.
»Jeste istina, Novinse. I to je najžalosnije u svemu ovome. Istina je, a ti nikad nisi
imao petlje da istinu priznaš; da ideš od žene do žene, nikad ništa ne daješ, samo uzimaš, a kad ih napustiš, ili te se one otarase, ostaješ isti, nikad ništa ne naučiš. Ženio si se dvaput i razvodio dvaput, išao si sa dvadesetak žena, ali niši shvatio da ženama jednostavno ne valjaš. I sada imaš četrdeset dve godine i konačno stičeš neku mutnu svest o tome da ćeš ostatak svojih dana i noći provesti sam zato što ne možeš da živiš u društvu d
rugog ljudskog bića duže od mesec dana a da se ne pretvoriš u opako zakeralo.«
»Nije istina«, promrmljao je Novins.
»Istina je, Novinse, istina. Čista istina. Spopao si tu Peti i naveo je da ostavi muža, a kad su ona i dete ostali sami, nasukao si je u onaj stan sa kirijom od trista dolara mesečno, odlepršao i ostavio je da se snađe sama, kako god zna i ume. Istina je, druže
stari. Zato ne pokušavaj mene da muvaš sa glupostima u smislu 'Ja vodim srećan život'.«
Novins je jednostavno ležao u postelji hotela, očiju zatvorenih, tresući se od temperature.
Onda je Džej rekao: »Prošle noći sam video Džejmi. Razgovarali smo o njenoj budućnosti. Morao sam da govorim velemajstorski: već je počinjala da te mrzi. Ali mislim da će se stvari srediti ako se dobro potrudim. Nameravam, bogami da se dobro
78
potrudim. Ne želim da provedem nijednu od predstojećih godina na stari način, Novinse. Od ovog momenta stvari će ići drugim tokom.«
Zbijeni masiv svih onih građevina izvan prozora sad kao da je treperio iza snežnih
pahuljica. Novinsu je bilo strašno hladno. Nije odgovorio.
»Svom prvom detetu ćemo dati tvoje ime, Piter«, rekao je Džej i spustio slušalicu.
Tako je bilo u sredu.
OČAJTVRTAK
Tog dana telefon nijednom nije zazvonio. Novins je ležao, a televizor je moronski ponavljao i ponavljao isto petominutno uputstvo kako hotelski gost može da naruči i plati da se na njegovom televizoru prikaže neki film. U sivo obučena tamnokosa devojka
pojavljivala se uvek iznova kao duh i davala ista uputstva. Posle mnogo sati, počeo je da recituje te reči uglas sa njom. Mnogo je spavao. Razmišljao je o Žani i o Peti, i o onoj devojci u Denveru čijeg imena nije mogao da se seti, i o Džejmi.
Posle još mnogo sati, počeo je da razmišlja o insektima, ali mu nije bilo jasno da li
to nešto znači. Nije bilo telefonskih poziva toga dana. Bio je četvrtak.
Nešto pre ponoći, temperatura je popustila. Plakao je i plačući utonuo u san.
