by MoZarD
PATNIK
Ključ se okrenuo u bravi. Hotelska vrata se otvoriše. Stolica u kojoj je Novins sedeo bila je široko‐potrošačka verzija Sarinenove pijedestal‐stolice, a sedište na njoj bilo je pokriveno skoč‐gardom. Do tog trenutka, Novins je kroz prozor zurio u geometrijske irelevantnosti stakleno‐zidnih zgrada. Spuštao se suton, grad je bio siv kao karton.
Na zvuk otvaranja vrata, okrenuo se, i nije bio iznenađen kad je video sebe kako
ulazi.
Od spoljašnje hladnoće Džeju su još bili crveni nos i uši. Otkopčao se, rukavice nabio u jedan džep, skinuo jaknu i bacio je preko neuređenog kreveta. »Baš je hladno
napolju«, rekao je. Zatim je otišao u kupatilo. Novins je čuo vodu kako teče.
Kroz nekoliko minuta, Džej se vratio, trljajući ruke. »Ovo pomaže«, rekao je. Seo je
na ivicu kreveta i pogledao Novinsa.
»Izgledaš užasno, Piter«, rekao je.
»Bilo mi je veoma loše«, odgovorio je Novins suvo. »Kao da sam iz kože izašao ovih
dana«.
Džej se kratko nasmešio. »Vidim da si našao načina da se pomiriš sa neizbežnim.
To bi trebalo da ti pomogne.«
Novins je ustao. Istanjena svetlost od prozora širokog koliko i soba prolazila je kroz
njega kao bela vatra kroz mutno staklo. »Ti izgledaš dobro«, rekao je.
»Sve mi je bolje, Piter. Još će potrajati, ali na kraju ću biti O.K.«
Novins je prešao preko sobe i stao uza zid, šake je preklopio iza leđa. Bilo je teško
videti ga, primetiti da je tu. »Sećam se Jungovih arhetipova. Jesi li ti moja senka, moja
'persona', moja anima ili moj animus?«
»Misliš, šta sam sad, ili šta sam bio kad sam se otrgao od tebe?« reče Džej.
»Svejedno.«
»U početku sam valjda bio tvoja senka. Sad postajem tvoje ja.«
»A ja sam se pretvorio u senku«, reče Novins.
»Ne, ti se pretapaš u uspomenu. Rđavu uspomenu.
»Nije lepo da tako govoriš.«
79
»Dugo sam bio bolestan, Piter. Ne znam šta je bio neposredni povod da se
rascepimo, ali rascepili se jesmo, i ne mogu reći da mi je mnogo žao. Da se to nije desilo, bio bih, do kraja svog života, ti. Bio bi to vašljiv život, i bedna smrt.«
Novins je slegao ramenima. »Sad je prekasno da se oko toga nerviramo. Kako ide
sa Džejmi, bolje?«
Džej je klimnuo glavom. »Da. Mama stiže u utorak popodne. Iznajmio sam kola sa
šoferom da je čekaju na aerodromu. Razgovarao sam sa njenim doktorima. Rekli su da
joj ne ostaje još mnogo vremena. Rešio sam da za to vreme što joj je preostalo, ma koliko bilo, vodim računa da joj bar delimično nadoknadim ono što je pretrpela u ovih
dvadeset pet godina otkad je tata umro.«
Novins se nasmešio i klimnuo glavom. »E, to je dobro.«
»Nego. čuj«, reče Džej polako. Sad mu nije bilo lako da govori. »Došao sam samo
da te pitam da li postoji išta što bi ti želeo da ja uradim... išta što bi ti uradio... da je ispalo drukčije.«
Novins je raširio ruke i malo razmislio. »Ne, ne bih rekao, nema tu ničeg posebnog.
Možda bi mogao da pošalješ neku kintu Žaninoj majci, da bi lakše mogla da neguje Žanu. To ne bi bilo loše.«
»Za to sam se već pobrinuo. Pretpostavio sam da će ti to biti na umu.«
Novins se osmehnuo. »To je dobro. Hvala.«
»Ako postoji još nešto...«
Novins je odmahnuo glavom. Ostali su tako, gotovo nepokretni, sve dok u prostoru
izvan prozora nije zavladala noć. U mraku je Džeju bilo gotovo nemoguće da vidi Novinsa naspram zida: samo slabo svetlucanje.
Najzad je Džej ustao, obukao i zakopčao jaknu, navukao levu rukavicu. »Moram da
idem.«
Novins je progovorio iz senki. »A‐ha. Pa, čuvaj me dobro, a?«
Džej nije odgovorio. Koraknuo je do Novinsa i pružio desnu ruku. Dodir Novinsove
šake u njegovoj bio je kao šapat hladnog vetra: pritisak nije osetio.
Tada je otišao.
Novins je odšetao do prozora i zurio napolje. Svetlosti koje su spolja dopirale mogle su se videti i kroz njega. Mutno.
SUBITA
Kad je sobarica došla da raspremi postelju, našla je praznu sobu. U toj sobi na četrdeset četvrtom spratu vladala je strašna hladnoća. Pošto se Piter Novins nije tog dana vratio, a ni sledećeg, uprava hotela »Amerikana« je zaključila da je pobegao da bi izbegao plaćanje, i predala stvar agenciji za uterivanje dugova.
Ustaljenim redom stvari, račun je na kraju dospeo u stan Pitera Novinsa, na gornjem istočnom delu Menhetna.
Račun je smesta plaćen. Platio ga je Piter Džej Novins i priložio svoje kratko, ali iskreno izvinjenje.
80
81
Alfa deca nose grad. Ona rade mnogo više nego mi, zato su tako strašno pametna. Ja
baš volim što sam Beta, stvarno volim što ne radim tako mnogo. I još smo mi mnogo bolji nego Game i Delte. Gama deca su mnogo glupa. Ona sva nose zeleno, a Delta deca nose sivomaslinasto. Baš neću da se igram sa Delta decom. A Epsiloni su još gori...
(Haksli, VRLI NOVI SVET)
Alfred se vraćao kući kroz mirnu, drvoredom oplemenjenu ulicu jednospratnica.
Uživao je u komšijama koji su šišali travu u dvorštima i, zadubljeni u najvažniji posao na svetu, jedva imali vremena da mu odmahnu, ovlaš se osmehnu ili tek dodaju gas na motornim koslicama kada je prolazio pored njih. Uživao je u ženama naslonjenim na ogradu, zadubljenim, sudeći po izrazu lica, u otrcavanje svojih najbližih. Uživao je u klincima važno skrivenim na navodno tajanstvenim i opasnim mestima kao što su živice,
napuštena kola ili još nezavršena garaža Berti Bupa. Sve mu je to odgovarao, baš đavolski odgovaralo, kao što mu je, svojevremeno, baš đavolski odgovaralo stanovanje
u prenaseljenim soliterima, na zabačenim farmama ili kolonijama na Mesecu i
asteroidima. Uvek je živeo tamo gde mu je baš đavolski odgovaralo da živi i nikada se
okruženje nije razlikovalo od onoga za šta je bio raspoložen, bar ne zadugo...
Čim je otvorio kapiju prednjeg dvorišta, Pluton je počeo da mu se plete među noge zadovoljno kevćući. On se nasmešio, pomilovao psa i dao mu svoju aktovku.
Pluton je bio još mlad i nije znao sasvim da se kontroliše; aktovka je bila napravljena od strašno skupe kože Skzvina, ali je Alfred više od neizgriženog rukohvata cenio divljenje komšiluka. Nije to samo bio dokaz njegove dreserske veštine — to najmanje. Važna je
bila manifestacija topline, međusobne ljubavi psa i gospodara, jednog pravog odnosa,
američkog sna koji se sanja na pravi način. Zazviždao je prastaru pesmu: zažmurio je načas i video na unutrašnjoj strani očnih kapaka gomilu malih, debelih crnačkih svetaca kako duvaju u trube i marširaju.
Osetio je ogromno zadovoljstvo u prepoznavanju mirisa doma kada je prešao
preko praga. Više je naslutio nego primetio da se Marta mota po kuhinji.
— Ko je? — javila se Marta iz kuhinje.
— Džek Trbosek — odazvao se Alfred odzivom koji je smislio za taj dan. Juče je bio
Kapetan Kuka, prekjuče Tarzan.
— Pustili su te iz staračkog doma? — odgovorila je spremno Marta. — Po mom računu, sada mora da imaš više od dve stotine godina...
— A to što svaki dan radim sklekove? Zar to ne zavređuje skidanje bar dvadeset
godina?
— Videćemo noćas — nasmejala se ona, — večeras je petak...
— Još dvadeset na ona tri čučnja što sam ih izveo pre šest meseci da pokažem detetu kako se to radi... A i sutra ću ići da džogiram...
— Znači, Džek Trbosek u punoj snazi... OK, onda obriši krv sa cipela i dođi u kuhinju...
Sedajući za sto, Alfred se zapitao šta bi se desilo kad se ne bi predstavio kao ličnost sa TV, nego nek
i junak iz knjige, recimo Vini Pu ili Rip Van Vinkl. Da li bi Marta znala da odreaguje? Možda, samo što on ne bi znao šta da radi u tom slučaju. Dosta vremena je
prošlo otkako je pročitao neku knjigu, a sada nekako nije imao volju za to.
Neverovatnom preciznošću, sa novinama je završio baš kada je Marta iznela kafu
82
na sto. Pozvao je Plutona, koji je još uvek glodao dršku aktovke, uzeo iz nje papire, pripalio cigaru, premestio se u fotelju i počeo pomno da ih proučava.
— Šta ti je to? — pitala je Marta.
— Nešto nam u poslednje vreme ne ide kao ranije, pa pokušavam da nađem gde
zapinje...
— Tebe tamo eksploatišu...
— Zapravo, ne eksploatišu me, nego ja hoću nešto da vidim... A pravo da ti kažem,
ja bih i nova kola, veći stan...
— Novu ženu...
— Taman posla, ni sa tobom ne znam kako da izađem nakraj... — nasmeja se
Alfred, zadovoljno je pljesnuvši po pozamašnoj stražnjici.
— Dobili smo novog suseda — referisala je Marta zabavljajući se pletivom. —
Izgleda da je ranije bio neki budža, pa zglajzao, nije više odgovarajući za taj položaj...
— Aha...
— Čovek bi, bez obzira na sve, ipak očekivao da neko ko ljuljne sa položaja bude
makar malo neraspoložen, ali ovaj nije — nastavljala je Marta. — Kaže kako zna da mu
više odgovara ovo što sada radi... Ne znam, nikada nisam pala na društvenoj lestvici i ne znam kako to izgleda. Šta misliš, da li on laže?
— Da...
— Pa da, videla sam mu ja po nosu kakav je... A Kvinsijevima oduzeli dete. Kao, mala je isuviše dobra i pametna da bi bila sa njima. Kaže mi Meri da je svesna činjenice da maloj više ne odgovara život sa njima, kao što ni njima, ruku na srce, ne odgovara
život sa malim monstrumom od pameti. Meri malu čak nije ni rodila, ali opet, nisam znala šta da joj kažem... Šta bi joj ti rekao na mom mestu?
— Aha...
— Alfrede — protestovala je Marta ne podižući pogled sa pletiva — pa ti mene uopšte nisi slušao...
— Jesam...
— Jesi, đavola. Đavola bi ti stigao da pročitaš tri stranice tog materijala da si slušao šta ti govorim makar jednim uvetom... Ja mislim da ti ipak podsvesno želiš neku mladu.
— Marta — odložio je Alfred kompanijine papire spreman da prospe bujicu
opravdanja, ali ga Marta preduhitri: — Rekla sam podsvesno, dragi, podsvesno. A za tako nešto te ne mogu optužiti, zar ne?
Alfred, serijski broj ALF 54284, trenutna pozicija 6658. Analizom vaših karakteristika, relevantnih za ovaj program, zaključeno je da su nužne korekcije, kako biste se našli u situaciji koja u najvećoj mogućoj meri odgovara vašim trenutnim osećanjima, željama, sposobnostima. Transfer sledi za tridesetak minuta. Molimo vas da po prispeću na novu poziciju dezintegrišete odelo u kome se sada nalazite. Želimo vam udoban transfer.
Alfred je vozio besna kola, toliko besna da ih je retko viđao tamo gde je živeo ranije.
Brzo se navikao na njih, kao i na sve one druge luksuzne stvari koje je do sada samo gledao na TV. Uostalom, tako i treba da bude; sve to u najvećoj mogućoj meri odgovara
njegovim trenutnim osećanjima, željama i sposobnostima.
Jednom rukom držao je volan, drugom lagano prebirao po kolenu sekretarice koja
se na to topila od milja. Ona mu je, pre pola sata, prišla u kancelariji i pitala da li je za 83
danas gotovo.
— Za vas jeste — odgovorio je on i ne gledajući je, — ali ja moram još da ostanem,
da vidim kako šefovi grupacija prihvataju reorganizaciju...
— Ne može sutra?
— Može, kako da ne može...
— Onda ćete to sutra. Ja kao vaša sekretarica ne mogu da dozvolim da se toliko
satirete...
— Ma kakvo satiranje — nasmejao se Alfred podižući pogled, primećujući da je obnovila šminku pre nego što je ušla kod njega i da je to vraški dobro uradila. — Nije to ništa...
— Znam da to za vas nije ništa — nasmejala se zavodljivo, — samo, ja takvo satiranje ipak ne dozvoljavam!
— Vidi, vidi... — nasmejao se Alfred.
— Samo vi gledajte, gledajte koliko hoćete, ja neću. Ja mogu da podnesem da izgubim šefa kada se proceni da je odgovarajući za višu poziciju, pa ode gore, ili nešto zabrlja pa više ne odgovara ovom poslu, ali da mi pretpostavljenog odnese infarkt ili čir, neće moći. Idemo...
— Kada vi tako kažete... Hoćete li da vas povezem?
— Naravno, koja devojka propušta vožnju u novom kabriju, pa još sa šefom...
— Vožnja u novom kabriju, to razumem, — smejao se dok je ulazio u automobil
koji mu je portir dovezao iz garaže. — Ali šta ima specijalno u vožnji sa šefom?
— Pa, kod drugih šefova bilo mi je važnije kako automobil izgleda... — nasmejala
se ona. — Možda se kola ipak nekako pokvare...
— Pa onda?
— Ne znam, otvara se nekoliko mogućnosti...
U tom trenutku, niotkuda se pojavi ogroman kamion. Alfred brzo uhvati volan
obema rukama i oštro skrenu. Izbegli su sudar za jedva desetak centimetara. Vozač kamiona je pobegao, ne želeći da rizikuje sukob sa nekim ko se vozi u ovakvim kolima, a Alfred zaustavi i nasloni glavu na volan. Tresao se. Sekretarica ga prvo pomilova po glavi, a onda kliznu rukom do pantalona...
Alfred, serijski broj ALF 54284, trenutna pozicija 1169. Analizom vaših karakteristika, relevantnih za ovaj program, zaključeno je da su nužne korekcije, kako biste se našli u situaciji koja u najvećoj mogućoj meri odgovara vašim trenutnim osećanjima, željama, sposobnostima. Transfer sledi za tridesetak minuta. Molimo vas da po prispeću na novu poziciju dezintegrišete odelo u kome se sada nalazite. Želimo vam udoban transfer.
Sedeo je u naslonjaču u dnevnoj sobi.
Marta je bila zabavljena svojim pletivom, ali se videlo da je i suviše uzbuđena da bi
se koncentrisala na posao.
— Pa, Marta, mi opet zajedno... — zadovoljno se proteglio Alfred, ispijajući treći ili
četvrti viski...
— Čula sam da si bio veliki šef u prošloj poziciji...
— Ma da, čak sam se dobro osečao tamo i mislio da mi odgovara, ali nije to za mene. Jednom zamalo nisam naleteo na nekog idiota koji je vozio kamion, a pozicija 1169 nije odgovarajuća za osobu koja se premara, pa u odsudnom trenutku ne može da
reaguje. Postoji mogućnost da treba reagovati u sistemskim celinama, a tu pogrešna 84
odluka može ne samo poništiti izvanredne rezultate rada, već i napraviti gadnu štetu. U
tvom životu se nije promenilo ništa?
— Ništa, osim muža. Dok tebe nije bilo, živela sam sa Rudolfom, RUD 98410...
— I? Kakav je bio? — pitao je radoznalo Alfred.
— Ljubomoran si?
— Slušaj, kako da budem ljubomoran na čoveka koji ti je u datom trenutku više odgovarao od mene? Bila si u pravu, podsvesno ipak jesam želeo promenu...
— Da, Rudolf mi je u tom trenutku odgovarao. Bio je onoliko odgovarajući koliko je
to bilo moguće, ili, kako je on imao običaj da kaže: najodgovarajućiji na lageru... Samo me je jedna stvar nervirala kod njega. Nije hteo da se svađa, kao: šta ima da se svađamo kada je sve uređeno, kao da kompjuter ureduje gde će da baci prljave čarape i
koliko puta nedeljno će ići da baci đubre. A ti znaš mene, kada mi nešto smeta, moram
da se posvađam...
Alfred, serijski broj ALF 54284, trenutna pozicija 6221. Analizom vaših karakteristika, relevantnih za ovaj program, zaključeno je da su nužne korekcije, kako biste se našli u situaciji koja u najvećoj mogućoj meri odgovara vašim trenutnim osećanjima, željama, sposobnostima. Transfer sledi za tridesetak minuta. Molimo vas da po prispeću na novu poziciju dezintegrišete odelo u kome se sada nalazite. �
�elimo vam udoban transfer.
Dezintegrišući odelo koje je doneo sa prethodne pozicije, Alfred je sekcirao život koji je tamo +ošio. Nije mogao da se seti ičega što je bilo dovoljan razlog za transfer, os+im ako je opet bila u pitanju njegova podsvest, samo za nju se nije smatrao odgovornim. A
možda, i to se dešavalo, on nekom drugom odgovara više nego što je odgovarao Marti,
s tim da je procenjeno da će i taj neko drugi odgovarati njemu bar u istoj onoj meri koliko mu je odgovarala Marta.
U prostoriju je ušla devojčica od valjda nekih sedamnaest, osamnaest godina.
— Koga ja to vidim u dnevnom boravku? Moja nova kćerka? — pitao je milujući je
po glavi. — Hajde, kaži tati kako se zoveš...
— Ovo nije dnevni boravak, nego spavaća soba, a ja ti nisam kćerka, nego ono: u
dobru i zlu...
Smejala se, a kao da su se igrale kocke leda u velikoj čaši prolećnog koktela.
Prišla mu je, zagrlila ga, poljubila u usta. Jezik joj je imao "ukus sladoleda od čokolade.
— E, ovo je baš prijatno iznenađenje — smejao se Alfred. Nikada nisam bio
oženjen nečim tako lepim...
— Imam celu dvadeset jednu godinu — rekla je, a po očima joj se videlo da laže. —
Dopadam ti se?
— Malo je reći da mi vraški odgovaraš — rekao je. — A šta je sa tobom? Osim toga
što sam mali, debeo, što imam stomačić, posedujem neobično gadan karakter i još svu
silu mana...
— Odlično — rekla je, ne dozvoljavajući mu da se obuče, — baš o tome sam sanjala od svoje šeste godine...
— Možda ne vidiš dobro? Slušaj, tebi bi bio potreban neki plavokosi viking sa manje kila i više centimetara...
— Kada mi bude odgovarao, kompjuter će mi ga dati, a ako je izračunao da si ti
85
moj plavokosi viking, onda sam u tebe zaljubljena...
— Devojčice, idemo! Pravo u krevet, devojčice. Neću da se celog života kajem što
nisam iskoristio priliku dok glupi kompjuter shvati da dva i dva nisu sedamnaest...
