by MoZarD
vaju u snovima ili kabalističkim sferama a
o dečaku koji vozeći možda poslednji
čitaoci i sami protagonisti, tumače sve u
bicikl na svetu, podseća ljude kako je bilo
okviru tradicije, na osnovu koje je storija
napisana, ili kao magick, ili ih ne tumače
dok su živeli zajedno. Tako se rodio ciklus
uopšte i onda je to savremena literarna
priča koji su drugi nazvali Kosovskim.
fantastika ili »priče o okultnom« ili »novi
Njemu pripada i priča Kad zlo spava gde
nadrealizam« ali nikako F i SF! A
Fipa dohvati YU‐SF izlizanu temu o
najinteresantnije je da sve to niče,
Balkancu i letećem tanjiru, samo što je
uglavnom, na temelju iste, evropske
ovde predstavnik Balkana poslednji
romantičarske književnosti.
Goranac sa Kosova i to izopšten iz svoje
Zašto sve ovo mešam ovde? Ne mešam
sredine, a »stranac« istina ima moći i
niti volim »posesivnost« koju pokazuju
izvesni teoretičari — istoričari SF‐žanra.
jeste došao da uništi Zemlju, al' je ipak
Jedino bih voleo da oni koji ne mogu
običan ćata... a dalje ćete morati potražiti
bez SF‐štiva (naročito oni ovisni o znan‐
u »Tamnom vilajetu«.
fanu) upoznaju Pavića, Filipa Davida, Al‐
M
baharija, Kremansku ružu (izd. »Stairos«
ene je možda najviše oborila njegova
Rad), Famu o biciklistima, pa i Kiša,
priča Bežim u noć (ALEF 12) u kojoj se kao
Borhesa, naravno i druge Latinoameri‐
razlog za početnu vrtoglavu seriju izvrsnih
kance, itd. A oni kojima je magija ovih
vizija‐krokija sadašnjeg Beograda, koji
autora poznata, nek isključe neverovanje
menja svoje lice kako se menja i junak,
i sumnjičavost, nek se uzdrže ako za tren
ispostavlja suludi dvoboj modernih mago‐
osete »odbacivanje stranog tkiva« i nek
zarone u SF‐literaturu — bilo koji broj
va debelo »uvučenih« u Kastanedu i
almanaha MONOLIT (opet izdanje Boba‐
magick‐a da l' su ti magovi ozbiljno
na Kneževića) odlična je podmornica — i
»napunjeni« kao dobro zezanje među
biće bogato nagrađeni. A sad, pređimo na
onima koji »znaju u čemu je štos«,
dva pisca koji više‐manje uspešno rade
pomoću skrivenih signala u tekstu, il' su
sedeći na obe stolice i pokazujući da se te
bogohulna sprdnja sa ozbiljnim stvarima‐
dve stolice i onako polako spajaju.
e, o tome Fipa neće ni da pisne.
105
I
Oreska su mu 1987. objavile »Dečije
najzad, o Zlatnoj knjizi. Prvo, recimo da
novine«: u pripremi je drugi Dobro jutro,
je to, zahvaljujući Fipinom prijateljstvu sa
Kristina, koji se intenzivno prevodi za
Igorom Kordejom (koji nema nikakvih
američkog izdavača, a još dva čekaju na
jugo‐balkanskih kompleksa), sigurno naj‐
red!)
bolje likovno opremljena SF‐knjiga kod
d). e) i f)... E, to ćete morati da utvrdite
nas. Igorovi crteži su više od ilustracija i
uz pomoć Zlatne knjige naravno, skupa sa
šteta je što su pomalo nasumice razba‐
šašavim Markom Kraljevićem, Tarabićima
cani po knjizi. Fipa uz smeh kaže da je to
i ostalom bulumentom.
jedna »nesvrstana knjiga« i dodaje:
»Ulazeći u ovaj projekat, odbacio sam
Dodajmo da je ovoliko reči posvećeno
zakone SF‐žanra ili ijednog drugog. Imao
Draganu Filipoviću i njegovoj Zlatnoj knjizi
sam, jednostavno, priču koja najbolje
(a na čitaocima je da dokažu da nije u
funkcioniše smeštena u ovu našu svako‐
pitanju još samo jedan samoubilački
dnevnu fantastiku. To je svojevrsni balans
izdavački potez Bobana Kneževića) ne
između neke čiste fantastike, SF‐litera‐
samo zbog dometa romana već i kao
ture i »glavnog toka«. Nijednog momenta
ohrabrenje drugim autorima, za koje
ne pada u neku čvrstu kategoriju ili
imam utisak da su na pragu eksplozije
fioku!« I mora se dodati da odavno nije
slične Fipinoj.
bilo tako »razbarušeno‐organizovane« i
od A do Š kreativnom energijom nabijene
MAGIJA ATLANTIDE
knjige. Najlepše je što se može čitati na
onoliko nivoa koliko želite. Recimo, kao:
a) Čista, otkačena, povremeno bri‐
Borislav Pekić je, prvenstveno Zlatnim
ljantna sprdačina sa dobro doziranim
runom, odavno dokazao da poznaje
satiričnim žaokama.
magick. Takođe se, s pravom, postavlja
b) Može se shvatiti i kao oblik fantastike
kao svetski pisac i zahteva da mu delo
izuzetno popularan u USA — na filmu
posmatramo u tom kontekstu. Pekić zna
posebno. Savremeno doba kombinuje se
šta se dešava u svetskoj literaturi. Kao što
sa »starom magijom«, naročito u formi
uz najnovija pomeranja SF‐stvaralaštva,
pojavljivanja lokalnih običaja i/ili opštih
takozvanu post‐modernu, gde se ekspe‐
legendarnih i mitskih likova I pojava,
rimentalni trendovi smenjuju sa utvrđe‐
vrtoglavo, ali ipak jasno Ispričanih. Zlatna
nim umetničkim humanim vrednostima,
knjiga ima sve elemente savremene
konačno plovi ka glavnim tokovima (ako
filmske montaže prilagođene gradu Užicu
smem da parafraziram R. Andelkovića) i
u dva istorijska perioda — i sve to još ne
to baš preko irealnog SF‐štiva, tako se i
previše ozbiljno shvaćeno (bar ne na prvi
autori »glavnog toka« okreću SF‐literaturi
pogled), duhovito, sa pitoresknim liko‐
kao pogodnom sredstvu izražavanja.
vima, prštećim dijalozima, neočekivano
Verujemo da je to slučaj i sa Pekićevim
»otkačeno logičnim« hibridima — Musa
poslednjim knjigama Besnilo, 1992,
Kesadžija plus hevy metal! — i, naravno, s
Atlantida, a tu delimično spada i zbirka
povremenim štosovima, štosa radi.
Novi Jerusalem. I gle čuda, »običnim«
c) Reakcija relativno mladog čoveka na
piscima se pokazalo mnogo težim da se
socijalnu i duhovnu klimu koja ga ok‐
»očešu« o SF‐teme nego SF‐piscima
ružuje, čoveka kome su se upravo otvo‐
obrnuto. U svetu ima mnoštvo primera
rila »vrata ličnog kreativnog otkrovenja« i
obe vrste: recimo, Brian Aldiss je sa
sad je poput »pretis« lonca — šišti od
lakoćom pisao bestselere »glavnog toka«,
potrebe da ispriča što pre i što više i to se
a mnogi pisci »sa druge strane« pisali su
u Filipovićevom delu oseća. (Prvi roman
SF‐gluposti: kod nas se kao primer može
106
pomenuti Kosti
ćevo mučenje sa Donjim
poznatog iskrcavanja »očeva nacije« na
svetovima (»Kentaur«).
istočnoj obali.
Pekić je veliki erudita i u određenoj
Međutim, kada se skine »zlatno runo«
meri poznaje SF‐žanr. Uglavnom mu se
reči i podataka, ostaje prilično obična SF‐
ne dešava da srlja u to ogromno polje
priča sa »nevoljnim junakom« od koga
oduševljavajući se, kako se obično kaže:
jedinog zavisi sudbina svih ljudi i sa re‐
»pisaćom mašinom koju je upravo
šenjem, neverovatnim zaista, deux ex
izmislio«. Ipak, već u uvodu Atlantide,
machina, u vidu povlačenja obične
svoje delo naziva, zajedno sa 1992,
poluge.
antropološkim eposom i dodaje da je
Dodajemo da Pekić pravi malu pomet‐
takav dosledan epos nemoguć jer je
nju koristeći se rečima robot, android,
nemoguć čovek kao takav, bar u
humanoid u nešto drugačijem smislu od
literaturi, već on mora biti lik. Na njegovu
onog koji je uobičajen. On, naravno,
žalost, čuveni romani Olafa Stapledona
detaljno objašnjava njihova značenja, ali
Poslednji i prvi ljudi i Zvezdotvorac,
na kraju pojmovi mrtav i živ, čovek i robot
napisani još pre rata, upravo su to! U
postaju nejasni. Moram priznati da me
Poslednjim i prvim ljudima Stapledon
nije impresionirao dosta korišćenom
dosledno prati upravo zastrašujući uzlet
pričom o progonjenoj skupini ljudi među
mašte, vodeći čitaoca bukvalno bilione
mllionima drugačijih. Atlantida pomalo
godina u budućnost gde je čovek u
liči na jako pojednostavljenu i uštogljenu
sedamnaest inkarnacija‐vrsta jedini lik. Tu
varijaciju na kult‐knjigu Illuminatus
Stapledon detaljno razrađuje ideju koja je
Roberta Shea i Roberta Antona Wilsona
u pozadini obe Pekićeve knjige —
gde, pored mnogo čega drugog, postoje
posebno 1992‐da jedna čovečanstva
ne dva nego desetine tajnih društava koja
»prave« druga a zatim im brišu spoznaju
se bore već eonima.
o tome. Srećom, Pekićevi razlozi bavljenja
Možda je nezahvalno porediti dela
ovom temom prvenstveno su filozofski
Filipovića i Pekića ali, kada je to već
(»...umetnička analiza naše indomašinske
učinilo društvo »Lazar Komarčić«, ravno‐
civilizacije koja mi se ne čini ljudskom...«)
pravno im dodelivši nagradu za roman,
iz osnova drugačiji od Stapledonovih.
moram da kažem da ovde Fipa sa svojom
R
razbarušenošću nosi šnjur bez ostatka,
omani su povezani i, mada se mogu
mada ne verujem da nagrade ijednom od
čitati nezavisno, Atlantida deluje kao
ova dva autora mnogo znače. (Naravno,
epizoda 1992 i postaje jasna tek kad se
Zlatna knjiga je dobila i sasvim drugačije
pročita prva knjiga. Iz ŠF‐ugla gledanja,
kritike, pogodite odakle!)
1992 je interesantnija, mada je nepo‐
I, da, ako slučajno sretnete Turčina —
trebno artificijelna i pomalo izgleda kao
utvaru sa zapečaćenim krčagom, samo
tri i po filozofska salta unazad. Atlantida
»'ladno«... pozovite Eliota Nesa i uživajte
(izd. »Znanje«, Zagreb, edicija »Hit«)
u zabavi, ali dalje od krčaga sa tri crte.
linearna je, eruditski ispričana — mada je
Zlatna knjiga se i onako ne može uništiti. I
pitanje, ako je to svetska knjiga, koliko bi
poćeće, sa vama ili bez vas.
Amerikancima zaista bilo interesantno
tako detaljno razmatranje i objašnjavanje
107
ŽALIM,
zašto jure, ali nema veze, to je SF‐žanr!« I
tako su, čini se, unapred odbacili nešto
ALI ONI SU TU ‐
što sa one strane našeg jezičkog
IPAK I KONAČNO
nerazumevanja buja sve više i više, me‐
njajući i prodirući u ono što podrazume‐
vamo pod SF‐žanrom. Na toj strani je
Nekada davno, čitaoci SF‐literature, bili Fantasy (samo fantastika, da se ne su često ispraćani sažaljivim pogledima
uplićem u definicije, koje su bolno mesto
kad bi rekli šta čitaju. Poneko bi čak
našeg SF‐stvaralaštva) osvojio polovinu
prokomentarisao: »Jel' to ono o malim
tržišta i dalje uporno prodire, očigledno
zelenim i letećim tanjirima? Nemam
nudeći nešto, sve više zauzimajući police
vremena za te gluposti!« Ostali bi slegli
na kojima piše SF‐literatura.
ramenima i u sebi pomislili — svašta!
Ali mi se ne damo, mada smo se dali i to
Godine su prolazile i stvari su se malko,
vrlo davno, jedino što to još nismo
ali samo malko, izmenile. Sad bi dodali:
primetili. Još 1021. smo dobili knjigu
»Ah, da, Deniken.« I tu se malo toga
»Burleska Gospodina Peruna Boga Gro‐
može uraditi, no ja verujem da može.
ma« i zaboravili je. Ni novo izdanje nam
Mada bi se moglo pomisliti da će takav
nije pomoglo da primetimo nagoveštaje
odnos one koji su tako prošli učiniti
onoga što srećemo u savremenim Fan‐
tolerantnijim prema nečemu što ne
tasy romanima. Kasnije nam je mnogo
poznaju dovoljno, da neće poput onih
toga promaklo što nismo prepoznali i
prvih unapred odbaciti nešto što
prisvojili, a svaka nam je knjiga dragocena
pokušava da se probije na ovo naše
ako hoćemo i želimo da dokažemo da je
podneblje, stvarnost je sasvim drugačija.
SF‐stvaralaštvo književnost (bar ovde, jer
Bilo je dovoljno da se samo najavi da će
»tamo preko« to je davno završen poso).
se »povremeno pojaviti i poneka priča
»Legende Vamove zemlje« Vladimira
epske fantastike« i hor je zapevao. »Ne‐
Kolina osvanule su 1963. Tu bar stvari
ćemo Konana i hobite. Nećemo mačeve i
stoje nešto bolje, sadržaj većina zna
magije. Hoćemo naše drage svemirske
preko stripa. No šta je tu je. Ko će sad da
brodiće i smotane kibere, koji stalno
gleda knjige izašle u »Lastavici« — pa to
nešto jure; često nam nije jasno šta i
je dečija biblioteka!
108
A ko je čuo za »Gral Gusarski« Robera
Na kraju je utrčao princ Ambera i sa
Fenžea i dolinu Šanšez, u kojoj je hram
Saskindovim »Parfem«‐om kompletirao
Gral Gusarski i majmun, leptiri i ostala
malu porodicu Fantasy literature.
čuda, i koju su davnih pedesetih godina
Prema tome, pre nego što viknete
nazvali jednom od najoriginalnijih knjiga
»Nećemo Konana i hobite!«, pogledajte
posle ovog rata?
malo te knjige. Mogli biste uzeti usput i
Zat
im je došlo sušno doba koje su načeli
sedmu knjigu Pekićevog »Zlatnog runa«,
1975‐e Tolkin i »Hobit«. Sedamdeset
možda vas malo iznenadi, a mogli biste je
pete je iskrsnuo »Brežuljak Voteršip«, a
podvaliti i nekom od onih koji na SF‐
Elrik od Melinbona započeo svoj pohod.
literaturu reaguju sa pitanjima o malim
Da li treba reći da je sve to izdato u okviru
zelenim i letećim tanjirima.
dečijih biblioteka? Elriku je pojačanje
A, ako nastavite da budete protiv,
stiglo u liku Viteza sudbine (SF‐ovci su bili
možda nikad nećete upoznati mnoge
malo umireni: tu je bila laka šminka SF‐
dobre i izvrsne knjige, koje se ne uklapaju
žanra, tako da su ga progutali, a da
u ono što smatrate SF‐žanrom. Usput,
verovatno nisu ni primetili da se radi o
Amerikanci sve više nameću Speculative
Fantasy romanu). Utrčao je i ozloglašeni
Fiction (isti inicijali, ali na mnogo više
Konan, istina u roto‐sveskama. A Nolit je
prostora). Šteta bi bilo propustiti »Utkani
sa romanom »Gospodar prstenova«
svet« Klajva Barkera i Donaldsonove
pružio šansu »pravim ljubiteljima SF‐stva‐
»Hronike Tomasa Konvenanta — Never‐
ralaštva, da popljuju Tolkina i ne proči‐
nika« Ili, pak Roberta Holdstoga »Mitago
tavši ga. Suviše velik za čitanje, kažu mi.
šuma« (pisan na način tvrde SF‐literature,
Ursula Le Guin je dočekala da se knjige
ali Fantasy), Džek Vansa »Lajones«. Kao
o Zemljomorju objave tek kad su samo
desert, možda, Teri Pratčet »Pljosnati
one i još jedan njen Fantasy roman ostali
svet« (može se uporediti jedino sa
neobjavljeni kod nas. (»Uvek vraćajući se
Samom Lundvalom) i...
kući« izgleda još uvek uspeva da izbegne
A ako ste pročitali »Mač od Šanare« —
pažnju naših oštrookih izdavača). Na
zaboravite ga. To je Ch. A. Bell prenesen
žalost, Asimov i Klark nisu dovoljno vešti.
u američku fantastiku.
Uzgred, protivnici fantastike, kako je
Ljubomir Damnjanović
prijao Rokanonov svet?
109
Iako se čini da je nadograđena na Eon,
ova knjiga podmuklo ruši ono što je Bear
ranije izgradio. Ima mnogo raznih uvida,
