by MoZarD
»Ti hoćeš mi zajedno ići?«
S druge strane zaklona začu se prigušen smeh. »Ti videti Drak? Ti mene usmrtiš, Irkmaan. Irkmaan prošab u glavu, prošab.«
»Ma, ne lupetaj!« Spustio sam se, utabao pesak i legao, sasvim skupljen, da spavam leđima okrenut Draku. Vetar se primirio. Pokušavao sam tek da zaspim.
Loparanje plastičnog krova mešalo se sa slabim zviždukom vetra, i već sam osetio kako
tonem u san, kada me prenuše koraci. Naćulio sam uši, spreman da skočim.
»Davidž?« Džerijev glas bio je tih.
»Šta je?«
Čuo sam ga kako seda pored mene. »Ta usamljenost, Davidž, ti teško o tome govoriti?«
11
»Pa šta?« Drak promrmlja nešto i to se izgubi sa vetrom.
Okrenuo sam se i ugledao ga kako zuri kroz otvor na zidu.
»Zašto ja ostati, ja tebi sad kazati, ne?«
Složio sam se. »Zašto da ne?«
Džeri se mučio tražeći reči i samo što ih je našao, oči mu se širom otvoriše.
»Magasiena!«
Uspravio sam se. »Ess?«
On pokaza na otvor: »Talas!«
Odgurnuo sam ga i provirio kroz rupu. Prema nama su se preteći zahuktavali talasi
kao planine. U mraku je teško proceniti, ali sam bio gotovo siguran da je prvi od ovih talasa bio veći nego onaj od koga smo već jednom ostali mokri. A oni iza njega bili su još veći. Džeri stavi ruku na moje rame i ja pogledah u njegove žute oči. Potrčasmo prema
modulu što smo brže mogli. Dok smo u mraku tražili kvaku, čula se gromoglasna tutnjava talasa koji je hitao uz padinu. Našao sam kvaku, talas udari svom snagom po
zaklonu, krov se sruši. Ubrzo se nađosmo u vodi. Struje su nas cimale tamo‐amo. Mora
da smo izgledali kao mokre čarape u veš‐mašini. Voda se najzad povukla. Jedan od zidova bio je srušen ovim iznenadnim napadom mora. »Džeri!« Kroz porušen zid ugledao sam ga kako posrče napolju. »Irkmaan?« Iza njega je drugi talas hvatao zalet.
»Kizlode jedan, šta radiš tamo? Ulazi, brzo!«
Okrenuh se prema modulu koji je još uvek sigurno stajao između stenja. Pronašao
sam vrata. Otvorio sam ih, a Džeri se zaleti, zatetura i pade preko mene. »Davidž... ovi talasi stalno, uvek...« »Ulazi!« Pomogao sam mu da ude, i čim sam se sam nekako ugurao preko njega, udari i drugi talas. Osetio sam kako se modul polako zanjihao, uzdigao i udario o stenje.
»Davidž, mi plutati?«
»Ne, stene nas drže. Biće sve u redu, samo da ovi talasi stanu.«
»Ti stati preko mene. Ti se pomeriš?«
Pomerio sam se i privezao za drugi kraj modula. Nešto kasnije, more se primirilo i
modul se vratio na svoje mesto. Čekali smo drugi nalet talasa.
»Džeri?«
»Ess?«
»Šta si ono hteo da mi kažeš?«
»Zašto ja ostati?«
»Daa...«
»Ja to teško govori, gejvi?«
»Znam, znam.«
Još jedan talas naiđe. Modul se opet podiže i udari o stenu.
»Davidž, gejvi vi nesa?«
»Ne gejvi.«
»Vi nesa — malo ja, gejvi?«
Modul opet tupo udari o stenu, pa se vrati na svoje mesto. »Kak to malo ti?«
»Malo ja... mali Drak. Moj, gejvi?«
»Hoćeš li da kažeš da si u drugom stanju?«
»Mogućemoždaverovatno.«
U neverici sam zavrteo glavom. »Čekaj Džeri. Hajde da se lepo razumemo.
Trudnoća .. ti ćeš biti roditelj, je l’ da?«
»Eh, da, roditelj, vrlo je bitno, ne?«
»Predivno! A kakve to sad' ima veza sa tvojom željom da ostaneš ovde i ne ideš sa
mnom?«
12
»Pre, ja vi nesa i moj mali tin umre.«
»Tvoje prvo dete je umrlo?«
»Da.« Drak tiho zajeca, kao što bi to uradila bilo koja majka iz bilo kog dela svemira.
»Ja se povrediti. Tin‐dete mrtvo onda. Nesesej nas drma. Tin se povredi opet, gejvi?«
»Da, gejvi.« Džeri je, dakle, bio u strahu da će izgubiti i ovo dete. Bio sam siguran
da će nas put u modulu do kopna dobro protresti, ali, sa druge strane, nije postojao ni jedan razlog da se ostane ovde. Kako je modul već mirovao neko vreme, odlučio sam da
rizikujem i proverim. Prozori su bili pod naslagama peska, pa sam otvorio vrata.
Pogledao sam unaokolo i video porušene zidove. Pogledao sam put mora i ništa nisam
mogao da vidim. »Izgleda da se smirilo, Džeri.« Pogledao sam zatim prema crvenom nebu i utrnuo od straha: nad nama je visio najveći od svih talasa i spremao se da nas
totalno poklopi. »Maga prokleta siena!«
Tresnuh vratima što sam brže mogao.
»Ess, Davidž?«
»Drž' se, Džeri!«
Udar ovog talasa je bio neopisivo jak i glasan, i mi smo naprosto ogluveli. Modul je
udario o stenu jednom, pa drugi put, a onda počeo da se okreće i podiže nagore.
Hteo sam da se uhvatim za nešto, nisam uspeo jer je modul odjednom snažno zaokrenuo unazad i mi se strmoglavismo. Pao sam na Džerija a onda me je potisak svom snagom bacio na suprotnu stranu modula. Udario sam glavom. Pre nego što sam
izgubio svest, čuo sam Džerija kako zapomaže.
»Tin! Vi tin?«
... poručnik pritisnu kontrolno dugme i jedna prilika se ukaza na ekranu. Bila je visoka, humanoidna i žuta. »Svinje balave!«, povikaše regruti. Poručnik se okrene k njima. »Tačno. Ovo je Drak. Obratite pažnju na boju tela. Žutu.« Regruti su se pritajeno i uglađeno smeškali. I poručnik se smeškao, krajičkom usana, zadovoljan onim što je rekao, a onda je nastavio da prikazuje Drakovo telo svetlećim štapom.
»Jasno su uočljive troprste šake kao i lice bez nosa, zbog kojega Drak podseća na
žabu. U proseku, vid Draka je nešto bolji od čovekovog, čuje isto kao i mi, a miris je...«, poručnik zasta, a regruti svi uglas povikaše: »Mirs je grozan!«, na šta se poručnikove oči zacakliše. Dobri učenici.
Slušaoci se malo stišaše, i poručnik pokaza svojim svetlećim štapom na jedan nabor
na Drakovom stomaku. »Ovo mesto je najdragocenije svakom Draku.« Opet se čuo prigušen smeh.
»Da, da. Drači su hermafroditi, svaki od njih u sebi nosi podjednako i ženske i muške reproduktivne organe.«
Poručnik se okrene prema regrutima. »Samo recite Draku ,jebi se' i... videćete da
on to u stvri i te kako može!«
Žamor polako prestade i poručnik rukom pokaza na platno. »Ako ga nađete, šta ćete mu uraditi?!«
»UBITI!*
...obrisao sam ekran i nanišanio sledećeg Draka pomoću kompjutera. Na ekranu se
pojavi duplo »x«,
Drak naglo skrenu ulevo, a onda udesno. Osetio sam nagli trzaj kad je autopilot preuzeo komande i počeo da juri za Drakom. Ignorisao je lažne slike fajtera koje je slao kompjuter sa dračkog lovca i pokušavao da ga uhvati. »Hajde žabo... malo ulevo...«
Slike se ubrzo poklopiše. Bio mi je na nišanu. Osetio sam kako se raketa odvojila od
utrobe mog broda i kako kreće.
13
»Ha! Imam te!«
Kroz prozor vidim kako je bomba eksplodirala. Na ekranu se ukaza podatak da je Drakova letilica onesposobljena i da rotirajući pada prema planeti zaklonjenoj debelim oblacima. Prema Fairin četiri. Spuštam se za njim da bih bio siguran da je poginuo...
telesna temperatura raste jer prolazim kroz gornji sloj atmosfere. »Hajde, eksplodiraj već jednom, proklet bio!«
Prebacujem sistem leta za uslove u atmosferi. Izgleda, ipak, da ću morati da ga sledim sve do kopna. Još uvek iznad oblaka, Drakova letilica više ne rotira, pravi zaokret. Pritisnuo sam rezervno automatsko dugme i naglim trzajem povukao ručicu što sam više mogao. Fajter se jedva uzdigao.
Opšte je poznato da dračke letilice mnogo bolje lete u atmosferi...
Sada ide prema meni...
Zašto ne ispali raketu? Pre sudara Drak izleće...
Došlo je do prekida u dovodu energije i brod su počele da nose struje. Pratio sam
putanju Drakove kapsule u nameri da je pronađem i dokrajčim započeti posao.
Utonuo sam u potpun mrak. Nisam bio svestan koliko je sve to trajalo: nekoliko sekundi ili nekoliko godina. Neko me povremeno dodirivao, ali sam taj dodir osećao kao dalek. Drhtao sam od hladnoće, pa od vrućine, u groznici koja me je tresla nečija nežna ruka mi je hladila čelo. Jedva sam otvorio oči, sasvim malo, i video Džerija kako bdije nada mnom, kako mi nečim hladnim prska čelo. Šapatom sam ga pozvao: »Džeri?!«
Drak me pogleda i nasmeši se. »Jeste dobro, Davidž. Jeste.«
Neka svetlost zatreperi na Džerijevom licu. Ostio sam miris dima. »Vatra?!«
Džeri se malo pomeri, i pokaza rukom ka središnom delu peščanog poda prostorije
u kojoj smo se nalazili. Spustio sam glavu ne bih li video šta mi pokazuje. Ležao sam na postelji od mekanih i elastičnih grančica, naspram mog kreveta bio je još jedan, isti takav, a između njih veselo je pucketala logorska vatra. »Sad' mi imati vatra, Davidž. I drvo.« Džeri pokaza na krov napravljen od drvenih stupaca i širokog nepoznatog lišća.
Okrenuo sam se i pogledao unaokolo ali mi je glava podrhtavala toliko da sam se
spustio u krevet i sklopio oči. »Gde smo?«
»Veliko ostrvo, Davidž. Veliki talas nas povukao. Vetar i talas odvukli tu. Ti bio si u pravu.«
»Čekaj, ja, ja ništa ne razumem, ne gnjavi. Treba nekoliko dana da se stigne donde.«
Džeri klimnu glavom i spusti nešto nalik na sunder i neku školjku punu vode.
»Devet dana. Ja tebe staviti u nesesej i mi ovde stigli.«
»Devet dana? Zar sam bio u nesvesti devet dana?«
Džeri zavrte glavom. »Sedamnaest. Ovde mi stigli...
Drak mahnu rukom iza sebe: »... pre... pre osam dana.«
»Ae...«
Sedamnaest dana na Fairin četiri bilo je više od jedog meseca na Zemlji.
Otvorio sam oči i pogledao Džerija. Drak je gotovo cvetao od uzbuđenja.
»A šta je sa tinom, tvojim detetom?«
Džeri se nežno potapša po svom nabreklom stomaku. »Dobro je, Davidž. Tebe više
nesesej udario.«
»Drago mi je.« Zatim sam zatvorio oči i okrenuo se prema drvenom zidu: »Džeri«?
»Ess?«
»Ti si mi spasao život.«
14
»Ae.«
»Zašto?«
Džeri poćuta neko vreme. »Davidž, na malom ostrvu ti govorio. Usamljenost je sada gejvi.« Drak mi blago prodrma ruku. »Evo, ti sada jedi.« Okrenuo sam se i ugledao školjku punu neke tople tečnosti. »Šta je to, pileća supa?«
»Ess?«
»Ess va?« pokazah na improvizovani čanak. Onda sam tek shvatio koliko sam u stvari bio slab.
Džeri se namršti. »kao puž, ali duže.«
»Jegulja?«
»Ae, ali jegulja sa zemlje, gejvi?«
»Onda zmija?«
»Moždamogućeverovatno.«
Klimnuo sam glavom i privukao čanak ustima. Srknuo sam malo od ove kaše, uzeo
prvi gutljaj i pustio da mi njena toplota prođe kroz telo i okrepi me. »Dobro.«
»Ti hoćeš kusta?«
»Ess?«
»Kusta.« Džeri dohvati kockasti beli kamen. Pogledao sam ga, zaparao noktom i probao.
»So!«
Džeri se nasmeja. »Kusta hoćeš?«
I ja se nasmejah. »Svega ovde ima! Da, svakako, daj mi malo kuste.« Džeri uze so iz
moje ruke, odreza komadić oštrim kamenom, a onda isitni odrezani deo. Zatim ispruži
ruku na čijem je dlanu stajala gomilica istinjene soli. Uzeo sam malo od toga, posolio kašu i promešao prstom. Počeo sam da je pijem dugim gutljajima. Coknuo sam ustima.
»Fantastična je!« I bila je.
»Dobro, ne?«
»Ne dobro, odlično!« Uzeo sam i drugi gutljaj, pa se malo šalio, cokćući ustima i prevrćući očima.
»Fantastično, Davidž, ne?«
»Ae,« klimnuo sam glavom u znak odobravanja »Mislim da mi je ovo dosta. Želeo
bih malo da odspavam.«
»Ae, Davidž, gejvi.« Džeri uze čanak i stavi ga pored vatre. Ustao je zatim, odšetao
se do vrata pa se okrenuo. Proučavao me je svojim žutim očima neko vreme, klimnuo
glavom, okrenuo se i izašao. Zatvorio sam oči i pustio da me prijatna toplina vatre polako uspava.
Prva dva dana posle toga već sam pomalo šetao po kolibi, isprobavajući svoje noge,
a kasnije sam, već ojačan, počeo da izlazim napolje, uz Džerijevu pomoć. Koliba se nalazila na vrhu duge i blage padine u šumi čija su stabla bila kržljava i nevelika. Dole, niz padinu, videlo se more, još uvek nemirno kao što smo ga pamtili, od kolibe udaljeno gotovo osam kilometara. Drak me je spasao. I dok me je izvlačio na suvo tle, naš nesesej, u kojeg smo polagali toliko nade, napunio se vodom i more ga je povuklo sa
sobom. Sa njim su otišle i naše rezervne porcije hrane.
Drači su veoma izbirljivi što se jela tiče, ali je glad konačno naterala Džerija da prouči okolnu floru i faunu.
Počeo je da jede drvenasto kruto korenje prijatnog ukusa, a od zelenih bobica sa
žbunja da pravi pristojan čaj. Jeo je i meso zmija. Tražeći i ispitujući, našao je i već pomalo nagrizen rudnik soli. Kada sam zaista ojačao i sam sam ponešto dodao našem
15
jelovniku — nešto morskih mekušaca i voće između kruške i šljive.
Dani su postojali sve hladniji, i Džeri i ja zaključismo da Fairin četiri ima i zimu. Kako je već ima, suočili smo se i sa tim da će, možda, biti dovoljno oštra za nabavku hrane i drveta za ogrev. Tako smo počeli da spremamo hranu za zimu, skupljali smo korenje i
bobice sa žbunja, sušeći ih pored vatre, a pokušali smo da spremimo i zmijsko meso, usoljavali smo ga i dimili. Žbunje smo lepo iskoristili, njegova vlakna imala su dobru primenu, koristili smo ih kao konac i njima spajali zmijske kože da nas greju zimi. Kože smo postavljali mahunama podesnim za to, koje smo nalazili na istom onom žbunju.
Shvatili smo da koliba neće izdržati zimu. Tri dana smo tražili pećinu, i našli je, ali tek posle šest dana pronašli smo onu koja nam i odgovara.
Otvor pećine nalazio se u sredini omanjeg grebena i bio je okrenut moru koje je divljalo bez prestanka.
Oko ulaza u pećinu bilo je razbacano mnogo granja i kamenja. Granje smo skupili za
ogrev, a kamenje da njim pregradimo ulaz. Ostavili smo i mali otvor za vrata sa šarkama. Šarke smo napravili od zmijske kože, a vrata od drvenih dasaka koje smo povezali vlaknima žbunja. Već prve noći kad smo napravili ta vrata, jaki vetrovi sa mora razbili su ih, pa smo napravili ista onakva kakva smo imali na malom peščanom ostrvu.
Duboko u pećini preuredili smo nekoliko prostorija za boravak, a prostrano dno pećine prekrili smo peskom. Još dublje u pećini nalazili su se mali baseni sa vodom, koja je bila dobra za piće, ali suviše hladna za kupanje. Prostoriju u kojoj su bili baseni iskoristili smo kao skladište a zidove dnevnog boravka obložili drvenim daskama i napravili nove postelje od zmijske kože i mahovine. Na sredini sobe izgradili smo kamin koji je bio za svaku pohvalu, imao je i veliki pljosnati kamen iznad vatre, podesan za ku-vanje.
Otkako sam se ukopao na ovoj prokletoj planeti ovo je, na moju radost, bila prva
noć u kojoj se nije čuo vetar.
Za vreme dugih noći sedeli bismo pored kamina, praveći razne rukavice, kape, torbe, i pričali. Da bismo skratili vreme i razbili monotoniju, odredili smo dane za engleski i drački, pa smo tako, dok zima još nije, ledena, udarila, i jedan i drugi lepo savladali jezike. Razgovarali smo i o Džerijevom detetu.
»Kako će da se zove, Džeri?«
»Ono već ima svoje ime. Gledaj, porodica Džeriba ima pet imena. Moje je ime Šigan, pre mene beše moj roditelj Gotig, pre njega Hesni, pre Hesnija Taj, a pre Taja je bio Zamis.
Dete će se zato zvati Džeriba Zamis.«
»Zašto samo pet imena? Dete na Zemlji može imati svako ime koje njegovi roditelji
izaberu. U stvari, kad dete odraste, ono može i da promeni ime ako želi.«
Drak me pogleda i u očima mu se videlo sažaljenje.
»Davidž, vi mora da se osećate izgubljenima. Vi ljudi mora da se osećate vrlo izgubljenim. Vi ljudi mora da se osećate vrlo izgubljenima.«
»Izgubljeni?«
Džeri klimnu glavom. »Odakle si ti, Davidž?«
»Misliš, moji roditelji?«
»Da.«
Slegnuo sam ramenima. »Ja se ne sećam svojih roditelja.«
»A njihovi roditelji?«
»Sećam se oca svoje majke. Odlazili smo kod njega dok sam bio dete.«
»Davidž, a šta ti znaš o njemu?«
»Paa... nisam baš siguran. Mislim da je imao neke veze sa poljoprivredom, ne znam
16
baš.«
»A njegovi roditelji?«
Zavrteo sam glavom. »Jedino čega se sećam jeste da su se, nekada davno, ukrstile
engleska i nemačka krv. Gejvi Engleska i Nemačka?«
Džeri klimnu glavom. »Davidž, ja mogu da ti izrecitujem istoriju mojih predaka počev još od Džeribe Taj, jednog od prvih iseljenika planete, sto devedeset i devet generacija unazad. U arhivu porodice, na planeti Drak, postoje zapisi koji prate generacije sa naše rodne planete Sindi, sa druge strane svemira, i sedamdeset generacija unazad, sve do Džeribe Taj, osnivača porodice Džeriba.«
»Kako se postaje osnivač porodice?«
»Samo prvorođeno dete nosi ime. Drugo, treće ili četvrto mora da osnuje svoje sopstveno.«
Klimnuo sam glavom, impresioniran. »Ali, zašto samo pet imena? Zato da bi ih lakše pamtili?« Džeri zavrte glavom. »Ne. Imena služe samo da bi se po njima određivali događaji. Ima samo pet da ne bi pomračili značaj događaja po kojima su poznati nosioci imena. Ime koje ja nosim, Šigan, nosilo je nekoliko slavnih vojnika, učenih ljudi, studenata filozofije i nekolicina sveštenika. Ime mog budućeg deteta imalo je nekoliko naučnika, učitelja i istraživača.«
»I ti pamtiš čime su se sve bavili tvoji preci?«
»Da, sve čime su se bavili i gde. Kada Drak napuni dvadeset dve godine, priznaje mu se punoletstvo, ali samo ako ume da izrecituje istoriju svoje porodice pred arhivarima. Zamis će to isto uraditi, osim što će njegova priča početi«, i Džeri se tu nasmeši, »mojim imenom — Džeriba Šigan.«
