by MoZarD
»Znači, ti znaš napamet gotovo dvesta biografija?«
»Da.«
Ispružio sam se na postelji, i zagledao u dim koji je izlazio kroz malu pukotinu pri
vrhu. Polako sam shvatao šta Džeri misli pod ,izgubljenošću'. Svaki Drak ima toliko generacija iza sebe, i odmah zna šta je i ko je, i šta treba u životu da postigne.
»Džeri?«
»Da, Davidž?«
»Hoćeš li da mi izrecituješ priču o svojoj porodici?«
Okrenuo sam se.
Drakovo lice u tom trenutku bilo je duboko začuđeno i radosno. Tek posle mnogo
meseci shvatio sam da je Džeriju bila velika čast to što sam ga zamolio da mi priča o svojima.
Džeri spusti na pesak kapu koju je šio, ustade i poče da priča: »Pred vama stojim ja,
Šigan, iz porodice Džeriba, rođen od Gotiga, učitelja muzike. Bio je muzičar velikog stila, a među njegovim učenicima bili su Dacih iz porodice Nem, Peravan iz porodice Tuskor i
mnogi drugi. Školovao se u Šimuramu, a priču o svojim precima ispričao je arhivarima
godine 12 051, počev od svog oca Hesnija, koji je bio proizvođač brodova.«
Dok sam na dračkom slušao Džerijevu pesmu o istoriji njegove porodice koja je počinjala smrću a završavala se punoletstvom, osetio sam da mogu da shvatim granice
vremena, i da imam moć da sačinim i dotaknem prošlost. Slušao sam, tako, priču o bitkama, izgrađenim i uništenim carevinama, otkrićima i drugim velikim delima. Bio je
to izlet kroz dvanaest hiljada godina istorije koju je nosio dobro utvrđen živi kontinuum.
Šta sam ja mogao da kažem?
»Pred vama stojim ja, Vilis, iz porodice Džavid, rođen od majke Sibil, domaćice, i oca Natana, drugorazrednog inženjera. Jedan od njih rođen je od Deke, koji se verovatno bavio poljoprivredom, rođen od ne baš bogzna kog...«
17
Do đavola, nisam ni to! Moj stariji brat nosi ime, ne ja. Zato sam nastavio da slušam
priču, i pamtio je. Pričali smo i o ratu. »Dobar ti je bio onaj trik. Prvo si me odvukao u atmosferu, a onda udario na mene.«
Džeri sleže ramenima. »Drački piloti su najbolji, to svi znaju.«
Podigao sam obrve. »A zato sam ti onako lepo potprašio rep, ha?!«
»Imao si sreće.«
»A to što je tvoj osakaćeni brod bez pilota udario o moj u brzini pet puta jačoj od
brzine zvuka? To nije srećan pogodak, je li?« Džeri sleže ramenima, namršti se i nastavi da šije.
»Zašto se Zemljani šire u ovom delu galaksije, Davidž? Pre nego što ste došli, bili smo u miru hiljadama godina.«
»A Drači? Zašto se oni šire, zašto osvajaju? I mi smo bili u miru. Šta vi tražite ovde?«
»U tradiciji Draka je da se osvajaju planete, pa i ova. Mi smo istraživači i osnivači.«
»Šta misliš, krastavko, šta smo mi? Šaka jada? Putujemo svemirom manje od sto godina, a osvojili smo dvostruko više od vas!«
Džeri podiže prst. »Upravo to! Vi, ljudi, širite se kao bolest. Dosta je toga! Mi vas
ovde ne želimo.«
»Ipak smo ovde, i tu ostajemo! I šta nam možete?«
»Videćeš. Irkmaan, šta mi možemo! Borićemo se, eto šta!«
»Pff, i ti ono malo što je bilo zoveš borbom? Do đavola, Džeri!«
»Zato ti sad' ovde sediš, Davidž, i sišeš dimljeno zmijsko meso.«
Ispljunuo sam meso i pokazao na Draka. »Vidim, tvoj zadah smrdi kao i zmija, Drače!«
Džeri zafrkta i okrenu se.
Glupo sam se osećao. Besmisleno je svađati se oko stvari koja je zarazila stotinu svetova, i traje gotovo stotinu godina. Osim toga, želeo sam da Džeri proveri kako sam naučio istoriju njegove porodice. Zapamtio sam nešto više od sto generacija. Vatra je osvetljavala Draka sa strane, mogao je lepo da šije.
»Džeri, šta sada praviš?«
»Nemamo šta da pričamo, Davidž.«
»Ma, hajde, šta to praviš?«
Džeri me pogleda pa stidljivo vrati pogled na svoje krilo. Podiže, zatim, odelce od
kože. »To je za Zamisa.«
Nasmešio se. Zavrteo sam glavom, pa se nasmejah i ja.
Pričali smo o filozofiji.
»Ti si, Džeri, proučavao Šizumata, zašto mi ne pričaš o njegovom učenju?«
Namrštio se. »Ne, Davidž.«
»Jesu li njegova učenja tajna, ili nešto tako?«
Odvratio je glavu. »Ne. Mi Šizumata isuviše poštujemo da bismo o njemu govorili.«
Pogladio sam bradu. »Misliš, isuviše ga cenite da biste o njemu govorili uopšte, ili
da biste o njemu govorili za Zemljaninom?«
»Nije to zbog ljudi uopšte, to je zbog tebe lično.«
»Zašto?«
Podigao je glavu i učkiljio očima. »Sećaš se šta si rekao tamo, na malom ostrvu?«
Počešah se po glavi, pa se setih da sam zaista tamo opsovao Draka blateći Šizumata. Raširio sam ruke. »Ali, Džeri, pa bio sam jako ljut. Ne možeš valjda da mi uzmeš za zlo ono što sam tamo rekao?«
»Ali uzimam ti za zlo.«
18
»Da li znači malo ako se izvinem?«
»Nimalo.«
Zamalo da kažem nešto ružno; setio sam se kada smo Džeri i ja bili spremni da se
bacimo jedan na drugog. Setio sam se još jednog detalja, i umalo da se nasmejem.
»Da li ćeš mi pričati o Šizumatovom učenju ako ja tebi zaboravim... šta si rekao o...
Miki Mausu?«
U znak poštovanja kratko sam naklonio glavu, mada sam to učinio da se ne
nasmejem. Džeri me pogleda. Na licu mu se jasno čitala krivica.
»I ja sam bio ljut, Davidž. Ako mi oprostiš, pričaću ti o Šizumatovom učenju.«
»Opraštam ti onda, Džeri.«
»Još nešto, Davidž?«
»Šta?«
»I ti ćeš mene učiti o Miki Mausu?«
»Aaa, da, da, najbolje što mogu.«
Pričali smo o Zamisu.
»Džeri, šta želiš da Zamis postane?«
Drak slegnu ramenima. »Zamis mora časno da nosi svoje ime. To je moja želja.«
»Da li će on sam da izabere poziv?«
»Da.«
»Zar ne postoji nešto posebno što bi ti želeo da on radi?«
»Postoji, da.«
»Šta je to?«
»Da jednog dana Zamis ode sa ove proklete planete.«
Klimnuo sam glavom. »Amen.«
»Amen.«
Zima se otegla i već smo se pitali nije li nastupilo ledeno doba. Ispred pećine je sve bilo pod ledenim debelim pokrivačem, koji je sa niskim temperaturama i stalnim vetrom činio da svaki izlazak iz pećine bude poseban rizik koji može lako i nesrećno da se završi padom ili promrznućem. Po nekom prećutnom sporazumu, obojica smo izlazili napolje
da se olakšamo. U pećini je bilo nekoliko izolovanih prostorija, ali smo se plašili da ne zagadimo vodu, a tek vazduh u pećini... da i ne govorim. Naučili smo da ne bes-posličimo, nedostajale su najosnovnije stvari, i racionalno smo se koristili onim što smo imali. Svaki put kad bismo izlazili napolje stavljali smo na lice štitnike načinjene od pilotskih odela. Jednog jutra Džeri je tako, bio napolju, a ja sam ostao pored vatre i pravio smešu sušenog korenja nadajući se kolaču. Začuh ga kako me, najednom, doziva.
»Davidž, dođi... «
Brod! Mora da je...
Odložio sam čanak na pesak, stavio kapu i odjurio. Kod izlaza iz pećine odmotao sam šal sa vrata i vezao ga oko usta i nosa, da se zaštitim od hladnog vazduha. Džeri je gledao kroz vrata. Šal mu je bio omotan kao i moj. Mahnuo mi je rukom.
»Šta je ovo?«
Sklonio se u stranu da bih i ja pogledao. »Vidi!«
Sunce. Plavo nebo i svetlost. Daleko nad morem gomilali su se oblaci, ali je nebo iznad nas bilo vedro.
Sunce je poigravalo i treperno po stenama i drveću, ispod leda.
»Prekrasno«.«
19
»Da...�
� Džeri me dograbi za rukav. »Davidž, znaš li šta ovo znači?«
»Šta?«
»Signalne vatre noću. Kada je noć vedra, velika vatra se vidi iz orbite, ne?«
Pogledao sam u njega, pa u nebo. »Ne znam. Ako je vatra dovoljno velika, ako je noć
dovoljno vedra, ako neko baš tog trenutka pogleda ovde...«, pognuo sam glavu.
»Naravno, ukoliko gore bude bilo ikoga da ovamo pogleda.« Osetio sam kako mi se
prsti smrzavaju. »Bolje hajdemo unutra.«
»Ali, Davidž! To nam je šansa!«
»Koje drvo da upotrebimo, Džeri?« Pokazao sam na drveće oko pećine. »Sve što gori ima najmanje petnaest centimetara leda na sebi.«
»Ono u pećini?«
»Ogrev?« Vrteo sam glavom i nisam odobravao. »Koliko će ova zima da traje? Jesi li
ti siguran da imamo toliko drva da možemo da odvojimo nešto i za signalizaciju?«
»Ali to je naša šansa, Davidž! Šansa!« Zaista, opstanak nam je bio u pitanju.
Slegnuo sam ramenima. »Što da ne?«
Nekoliko sledećih sati proveli smo prevlačeći i gomilajući četvrtinu pažljivo skupljanih drva ispred ulaza u pećinu. Kada smo završili posao, pre nego što se noć konačno spustila, nebo se teško prekri sivilom. Sledećih večeri smo ga neprestano osmatrali, očekujući zvezde. Preko dana uporno smo skidali led sa nakupljenog granja.
Sve što smo radili davalo je nade dok nam ogreva nije ponestalo. Posle smo zajmili sa
gomile drva napolju.
Drak je te noći, prvi put, izgledao sasvim dotučeno. Sedeo je ispred kamina i buljio
u plamen. Zavukao je ruku u jaknu i izvukao lanac na kome je visila kockica zlatne boje.
Stegao je kockicu obema šakama, zatvorio oči i mrmljao nešto na dračkom. Posmatrao
sam ga dok nije završio. Uzdahnuo je, klimnuo glavom, pa vratio kockicu u nedra.
»Šta je to?«
Džeri me je pogledao, namrštio se, pa stavio ruku na jaknu. »Ovo? Moj Talman.
Ono što je za vas ,Biblija’.«
20
»Biblija je knjiga, sa stranicama koje se čitaju«.
Izvadio je tu stvar iz jakne, promrljao opet nešto kratko na dračkom, pa načinio potez tako da manja kocka ispade iz veće. Pružio mi je: »Čuvaj je, budi jako pažljiv sa njom, Davidž.« Pridigao sam se, uzeo stvarčicu i počeo da je razgledam pri svetlosti vatre. I ovo je bila knjiga, mala, doduše. Činila su je tri komadića žutog metala, povezana kopčicama ne većim od dva i po centimetra.
Otvorio sam knjižicu po sredini i ugledao dvoredne kolone rupica, linija i nekih znakova. »Na dračkom je!«
»Pa naravno«.
»Ali, ja to ne umem da čitam!«
Džeri izdiže obrve. »Tako dobro govoriš drački, a ja sam potpuno zaboravio... da li
bi želeo da te učim i da čitaš?«
»Da ovo čitam?«
»Što da ne? Ili si možda dao neko obećanje?«
»Ne.« Pokušao sam da okrenem listove, ali prvih pedeset nikako nisam mogao da
razdvojim. »Ne mogu da razdvojim ove stranice!«
Džeri mi onda pokaza malo ispupčenje pri vrhu korica knjižice. »Povuci čiodu. Ona
služi da okreće stranice«.
»Ko je napisao vaš Talman?«
»Mnogo slavnih filozofa«.
»Šizumat?«
»Šizumat je jedan od njih«.
Zatvorio sam knjigu i držao je u ruci. »Zašto si je poneo sa sobom?«
»Treba mi njena uteha«. Drak ispruži ruke. »Pogledaj ovo mesto«.
Možda ćemo i umreti ovde. Možda nas nikad neće naći. To sam shvatio danas, kada
smo unosili drva za signalnu vatru. Džeri položi ruke na svoj stomak. »Zamis će se ovde roditi. Talman mi pomaže da se pomirim sa onim što ne mogu izmeniti«.
»Zamis? Koliko još ima?«
Nasmejao se. »Još malo«.
Pogledao sam u sićušnu knjigu. »Voleo bih da me naučiš da ovo čitam«.
Drak skide lanac sa kockicom i pruži mi ga. »Moraš da držiš Talman u ovome«.
Uzeo sam ga, pogledao i zavrteo glavom. »Ne mogu ovo da uzmem, Džeri. Sigurno
ti mnogo znači. Šta ako ga izgubim?«
»Nećeš. Čuvaj ga. Studenti koji proučavaju ovu knjigu moraju da je imaju«.
Stavio sam lančić oko vrata. »Ovim si mi učinio veliku čast«.
Slegnuo je ramenima. »Ti si meni učinio čast. Naučio si istoriju porodice Džeriba. I
dobro si je naučio«. Ustao je i odšetao se. Te noći sam naučio drački alfabet, ukupno trideset i jedan znak, i dodatnih devet znakova koji se upotrebljavaju pri pisanju.
Ponestale su nam zalihe drva za ogrev. Pred Zamisov dolazak Džeri se teško i s mukom kretao, jedino je uz moju pomoć mogao da se nekako odvuče napolje. Otada
sam ja sve radio sam — skupljao drva, lupao led sa njih, i, naravno, spremao jela.
Dan je bio olujni kada sam primetio da je led na drveću nešto tanji. Kao da je zima
prolazila, i kao da se spremalo proleće.
Pri samoj pomisli na proleće osećao sam se divno. Znao sam da će to oraspoložiti i
Džerija. Na njega je zima loše uticala. Skupljao sam drva iznad pećine i bacao ih dole, kad sam začuo prvi vrisak. Sledio sam se od straha i gledao unaokolo. Osim leda i mora ništa drugo nisam spazio.
Začuo sam i drugi vrisak: »Davidž!« Bio je to Džeri. Ispustio sam naramak drva i sjurio se niz raspuklinu u steni koja je služila kao putić. Džeri je vrištao, ja sam se 21
okliznuo, i skotrljao sve do ulaza u pećinu, pa pojurio kao bez glave, kroz ulaz i predvorje. On se previjao od bola na krevetu, rijući prstima po pesku.
Bacio sam se na kolena do njega. »Evo me, Džeri, tu sam. Šta je? Šta nije u redu?«
»Davidž...« kolutao je očima kao obnevideo. Usta su mu hvatala vazduh, vrisnuo je.
»Džeri, tu sam!« Prodrmao sam mu rame. »To sam ja Džeri, Davidž!«
Okrenuo je glavu prema meni, iskrivio lice stegnuo mi ruku do bola.
»Davidž... Zamis... nešto nije u redu...«
»Šta je bilo? Šta da radim?«
Zavrteo je glavom i klonuo, poluonesvešćen. Povrati se, pa mi privuče glavu:
»Davidž, moraš se zakleti«.
»Šta da se zakunem, Džeri?«
»Zamis... na Draku. Da stane pred arhivare. Učini to...«
»Kako to misliš? Govoriš kao da ćeš umreti!«
»I umirem, Davidž... Zamis je dvestota generacija... Vrlo je važno. Predstavi moje dete, Davidž... Zakuni se!«
Obrisao sam znoj sa čela. »Nećeš da umreš, Džeri. Drži se!«
»Davidž... istina je... umirem... Moraš da naučiš Zamisa o porodici Džeriba. I o knjizi Talman, gejvi?«
»Prestani!« Paničio sam. »Prestani tako da govoriš. Nećeš umreti, Džeri. Hajde!
Bori se, ti kizlodsko kopile!«
Zaječao je, na samoj granici nesvesti, padajući u nju i vraćajući se iz nje. Disao je sve slabije.
»Davidž...«
»Šta je bilo?« Plakao sam kao dete.
»Davidž, moraš da pomogneš Zamisu da izađe napolje!«
»Kako? O čemu to pričaš?«
Džeri se okrenuo licem prema zidu pećine. »Podigni moju jaknu«.
»Šta?«
»Jaknu. Zadigni je, Davidž. Brzo. Sada!«
Zadigao sam je. Ukaza se njegov nabrekli stomak. Na sredini je nabor bio crven, i
nešto je curilo iz njega.
»Ššššta ttreba dda uradim?«
Disao je brzo, pa zaustavio dah. »pocepaj ga. Pocepaj i otvori me, Davidž« .
»Ne!«
»Uradi mi to! Uradi ili će Zamis umreti!«
»Ne zanima me tvoje prokleto štene, Džeri! Šta da uradim tebe da s‐spasem!?«
»Pocepaj i otvori...« prošaptao je. »Čuvaj moje dete, Irkmaan. Predstavi ga
arhivarima. Zakuni se!«
»Oooo, Džeri...!«
»Zakuni se!«
Nisam više mogao da zadržim suze. Klimnuo sam mu glavom
»Kunem se...« Džerijev stisak popusti i on sklopi oči. Klečao sam pored njega i nisam mogao da verujem sopstvenim očima. »Ne, ne, neeeee!!! «
Njegove reći su mi zvonile u ušima. »Pocepaj! Pocepaj, i otvori, Da‐vidž!«
Podigao sam ruku i pažljivo je spustio na njegov stomak. Osetio sam kako se onaj
mali život bori za život, kako želi da se iskobelja iz Džerijeve utrobe u kojoj više nije bilo vazduha. Smučilo mi se. Mrzeo sam ga kao ništa dotada. Njegovo komešanje oslabi, pa
prestade.
»Predstavi Zamisa arhivarima! Zakuni se...«
22
»Kunem se...«
Palčevima sam pažljivo pritisnuo ispod nabora, i taj je pritisak rastao, rastao... sve dok nisam, kao lud, počeo da cepam Džerijev stomak. Nabor puče. Njegova krv prsnu
po licu i jakni. Nabor je bio otvoren. Video sam malog Zamisa, sklupčanog i nepomičnog.
Mučnina prođe. Podvukao sam ruke ispod Drakovog deteta i podigao ga. Obrisao
sam svoje usne o rukav, desnom rukom otvorio Zamisove, i svoje priljubio uz njegove.
Veštačko disanje. Tri puta, četiri, njegova pluća se ispuniše vazduhom i ono se zakašlja.
Zaplaka se. Dve pupčane vrpce sam vezao vlaknima, ostatak odsekao. Džeriba Zamis se
oslobodio mrtvog tela svog roditelja.
Podigao sam poveći kamen iznad glave i svom ga snagom tresnuo o led. Unaokolo
je prštalo. Ispod leda se ukaza zelenilo. Onda opet tako, sve dok ga nisam usitnio.
Odneo sam kamenje do napola pokrivenog mrtvog Draka.
»Drak«, prošaputao sam. »Dobro. Jednostavno, Drak. Krastavko, Drager.
Neprijatelj. Zvati ga, bilo kako, zaboraviti i suzbiti bol«.
Pogledao sam hrpu kamenja. Bilo ga je dovoljno da se posao završi. Klečao sam pored njega. I tek kada sam počeo da slažem kamenje na humku, ne misleći na susnežicu koja me je ledila, kliznuše suze.
Posle sam pljeskao rukama da se zagrejem. Proleće je bilo tu, ali su dani bili hladni
