Alef Science Fiction Magazine 004

by MoZarD

  »Kako si, Džone? Dugo se nismo videli.«

  Bio je veoma zadovoljan što ga nije poljubila niti oslovila sa »dragi«. Smešila se veoma blago i nežno izvukla svoju ruku iz njegove.

  »Završila sam, Herbe«, reče ona. Glas joj je bio sasvim miran. Prihvatila je opor viski od Džona, ne skidajući pogled sa Herba.

  »U čemu je stvar, srce? Maločas sam te gledao, draga. Bila si sjajna danas, kao i uvek. Još uvek imaš stila, dete. Bilo je super.«

  »Šta ti bi s tom pljačkom? Mora da si sišao s uma....

  »A, to. Ćuj, En draga, kunem ti se da o tome ništa ne znam. Mora da ti je Loton

  rekao prave stvari o tome. Znaš da smo se složili da se do kraja ove nedelje lepo zabavljaš, sećaš se? I to pali, draga. Kada se ti zabavljaš i odmaraš, trideset sedam miliona ljudi uživa u životu i odmara se. Dobro je to. Ne možemo ih stalno stimulisati. Oni vole promene... Džon pruži bez reči čašu skoča sa vodom. Herb je uze, ne pogledavši.

  En ga je hladno gledala. Iznenada se nasmeja. Bio je to ciničan, gorak smeh.

  »Herbe, ne pravi se lud. Ne, pokušavaj da glumiš.« Ona ponovo srknu svoje piće, motreći ga netremice preko ruba čaše. »Upozoravam te, ako iko pokuša da me opljačka, raskrstiću s njim kao sa pravim provalnikom. Posle današnje emisije kupila sam pištolj, a naučila sam da pucam još kad mi je bilo devet ili deset godina. To još uvek znam. Ubiću ga Herbe, ma ko bio. «

  »Draga«, započe Herb, ali ga ona oštro preseče.

  »I ovo je mojih poslednjih nedelju dana. U subotu završavam.«

  »En, ne smeš to učiniti«, reče Herb. Džon ga je napregnuto posmatrao, tražeći znak slabosti, bilo čega; nije opazio ništa. Herb je ulivao poverenje. »En, pogledaj oko sebe, ovu sobu, svoju odeću, sve... Ti si najbogatija žena na svetu, imaš vremena za sebe, možeš da ideš kud god hoćeš, radiš što ti je volja...«

  »Dok ceo svet posmatra«

  »Pa šta? To te ne sprečava, zar ne?« Herb je počeo da korača brzo i nestrpljivo. »Ti

  si to znala kada si potpisivala ugovor. Ti si dragocena devojka, En. Lepa, osećajna, inteligentna. Pomisli na sve one žene koje imaju samo tebe. Šta će one da rade, ako ih ti ostaviš? Da umru? Moglo bi se desiti, da znaš. Po prvi put u životu one osećaju da žive.

  Ti si im dala ono što niko pre nije, što je samo nagovešteno u knjigama i filmovima iz starih, dobrih vremena. Neočekivano, one znaju šta znači suočiti se sa uzbudljivim, doživeti ljubav, osećati zadovoljstvo i mir. En, misli na one beznačajne, koji u svom životu imaju samo tebe, i na ono što možeš da im daš. Trideset sedam miliona sumornih, En, koji nikad nisu osetili ništa osim razočaranja i dosade, dok im ti nisi udahnula život. Šta oni rade? Posao, deca, računi. Ti si im, draga, ponudila svet. Bez tebe, oni više neće želeti da žive«.

  Ona nije slušala. Gotovo popano, rekla je: »Govorila sam sa svojim advokatima, Herbe, i ugovor je nevažeći. Ti si ga već bezbroj puta prekršio, insistirajuići da se prvobitni sporazum proširuje. Prihvtala sam da učim mnogo novih stvari, da bi publika

  mogla da proživljava sa mnom. Jesam. Bože moj! Pentrala sam se uz planine, lovila lavove, učila skijanje i skijanje na vodi, a sada, ti od mene tražiš da umirem svake nedelje po malo... ta avionska nesreća, nije loše, sasvim dovoljno da me užasne. Onda

  ajkule. Ja stvarno mislilm, Herbe, da je puštanje ajkula dok sam se skijala značilo ubiti me. I sam vidiš da ćeš me ubiti. To će se desiti i ti nećeš moći to da zaustaviš. Uopšte ne.«

  52

  Posle njenih reči usledila je teška, napregnuta tišina. »Ne!« vrisnuo je Džon, bezglasno, reči mu nisu izlazile iz usta. Gledao je Herba. On je prestao da korača, kad je En počela da govori. Nešto je prešlo preko njegovog lica, iznenađenje, strah, nešto što nije bilo lako identifikovati. Onda je njegovo lice postalo potpuno bezizražajno, i on je digao svoju čašu, ispio do kraja skoč i vodu i vratio čašu na bar. Kada se ponovo okrenuo, sumnjičavo se smešio.

  »En, šta te stvarno muči? Ranije su bile varke. Znaš za njih. Oni lavovi se nisu stvarno pojavili, to znaš. A lavinu je trebalo da neko pokrene. I to znaš. Šta te još tišti?«

  »Zaljubljena sam, Herbe. Želim da prekinem sada, pre no što uspeš da me ubiješ.«

  Herb nestrpljivo odmahnu. »Da li si ikad gledala svoj šou, En?« Ona klimnu glavom. »Mislio sam da nisi. Ti ne bi znala za novi razvoj od pre mesec dana, nakon što smo planirali taj novi odašiljač u tvojoj glavi. Oko toga se, En, angažlovao dečko Džoni.

  Znaš te naučnike, nikad zado‐voljni, uvek poboljšavaju, menjaju. Gde je kamera, En? Da li uopšte znaš gde je ona sada? Da li si poslednjih nedelja uopšte videla kameru ili bilo kakav rikorder? Nisi i više nećeš. Ti si srce, i sada na programu«. Njegov glas je bio sasvim tih, gotovo veseo. »Ti zapravo nisi na programu jedino kad spavaš. Ja znam da si zaljubljena. Znam i ko je on; znam kako ga doživljavaš; znam čak i koliko on nedeljno zarađuje. En draga, ja to treba da znam. Ja ga plaćam.« Sa svakom izgovorenom reči on

  joj je prilazio, dok mu se lice nije našlo na svega nekoliko inča od njenog. Nije imao sreće da izbegne nagli udarac koji mu je zabacio glavu, i pre nego što je iko shvatio, on je nju udario u leđa. En je pala u stolicu, za trenutak previše zabezeknuta da bi mogla da govori. Tišina je postajala sve teža, neprijatna i tmurna, kao da su se reči rađale, i pre no što se izgovore umirale, jer su za čovečji duh bile previše brutalne. Na Herbovim usnama je bila krvava mrlja, gde ga je posekao njen dijamantski prsten. On dodirnu usne i pogleda svoj prst. »Sve je snimljeno, srce, čak i ovo«, reče. Zatim se vrati ka baru, okrećući joj leđa.

  Na njenom obrazu bio je širok, crveni trag. Sive oči su postale crne i gnevne; nije sa njega skidala pogled.

  »Smiri se, srce«, reče Herb nakon kratke pauze, njegov glas je ponovo bio blag i smiren. »To neće ni na koji način uticati na ono što radiš. Ti znaš da veliki deo toga ne možemo iskoristiti, ali izato urednici imaju veću mogućnost izbora. Stigli smo dotle da je, od tvog dolaska, većina interesantnih stvari već bila na programu. Poput kupovine pištolja. To je famozna stvar, draga. Nisi ugušila i jedan osećaj i sve će biti super, kao čisto zlato.« Završio je mešanje pića, okusio ga, a zatim ispio najveći deo. »Koliko žena morao da izađe i kupi pištolj radi zaštite? Misli na sve njih dok dodiruješ taj pištolj, osećaj ono što si osetila kada si ga podigla, gledala...«

  »Od kada snimate sve vreme?« upitala je. Džon je osetio kako ga podilaze žmarci

  niz kičmu, kao nagoveštaj uzbuđenja. On je preko minijaturnog odašiljača znao šta se zbiva, znao je za navalu njenih osećanja. Na njenom mirnom licu pokazao se samo njihov trag, ali je patnja koja je iznutra nagrizala, bila verno snimana. Njen staložen glas i smireno držanje bili su laž, jedino trake nisu nikada lagale.

  I Herb je osetio buru koja se krila iza njene mirnoće. Spustio je svoju čašu, prišao

  joj dok je klečala kod stolice, i uzeo njenu ruku u svoje obe ruke. »En, molim te, ne ljuti se na mene. Bio sam razočaran novim materijalom. Kada je Džoni izbacio taj novi trik,

  znali smo da možemo snimati i morali smo pokušati, a ako bi ti znala, ništa ne bi vredelo. To nije način da se išta testira. Ti si znala da usađujemo odašiljač...«

  »Koliko dugo?«

  »Nešto manje od mesec dana.«

  »A Stjuart? I on je jedan od tvojih ljudi? I on ima odašiljač? Ti si ga angažovao da...

  da vodi ljubav sa mnom? Je li tako?«

  Herb klimnu glavom. Ona izvuče svoju ruku i okrete glavu, ne mogavši više da ga

  gleda. On tada ustade i ode do porozora. »Ali u čemu je razlika?‐ povika. »Da sam vas

  53

  upoznao na zabavi, ne biste o tome uopšte razmišljali. Kakve ima veze ako sam to učinio na ovaj način? Znao sam da ćete se dopasti jedno drugom. On je slavan kao i ti, voli iste stvari koje i ti voliš. Potiče iz siromašne porodice, slične tvojoj... Sve je govorilo da ćete se slagati...«

  »O, da«, reče ona gotovo odsutno. »Slažemo se.« Pipala je u svojoj kosi, tražeći oži
ljke.

  »Sada je već sve zaceljeno«, reče Džon. Ona ga pogleda kao da je zaboravila da je

  on tu.

  »Naći ću hirurga«, reče ona ustajući, dok su joj prsti pobeleli od stezanja čaše.

  »Neurohirurga...«

  »To je novi proces«, reče Džon polako. »Bilo bi opasno upuštati se, nakon što su...« Ona ga je dugo posmatrala. »Opasno?«

  On klimnu glavom.

  »Mogao bi da ih izvadiš...«

  On se setio početka, kako ju je oslobađao straha od elektroda i žica. Njen strah je

  bio strah deteta prema nepoznatom i nečem što se ne da upoznati. Često joj je dokazivao da može da mu veruje, da je neće lagati. Nije je lagao, onda. U njenim očima je bilo isto poverenje, ista nepokolebljiva odanost. Ona mu veruje. Ona bi bez pitanja prihvatila sve što on kaže. Herb ga je nazvao ledenom svećom, ali je pogrešio. Ledena

  sveća bi se otopila na njenoj vatri. Više nalik na stalaktit, oblikovan vekovima postojanja civilizacije, sloj po sloj, on se formirao dok nije zaboravio kako da se potčini, i kako da pronađe ventil za buru koju je osećao negde u praznom, tvrdom srcu. Ona je pokušala i, razočarana, okrenula se od njega, povređena, ali nesposobna da ne veruje onome koga

  je nekad volela. Ona je sada čekala. Mogao je da je oslobodi, i ponovo izgubi, ovoga puta nepovratno. Ili bi mogao da je zadrži dokle god je živa.

  Njene lepe sive oči bile su pune straha i poverenja koje joj je ulio. On joj polako protrese glavu.

  »Ne mogu«, reče on. »Niko ne može.«

  »Shvatam«, promrmlja ona, sa izraziom tuge u očima. »Mogla bih da umrem, zar

  ne? Imao bi tada divnu scenu, zar ne, Herbe?« Ona se udalji od Džona. »Naravno, morao bi da izmisliš priču, ali ti si u tome sjajan. Nesrećni slučaj, hitno potrebna hirurgija mozga, sve što ja osećam dok umirem zbog sirotih beznačajnih ženetina kojima nikad neće operisati mozak. To je jako dobro«, rekla je užasnuto. Oči su joj bile sasvim crne. »U stvari, što god da ja odsad uradim, ti ćeš iskoristiti, zar ne? Ako te ubijem, to će biti samo materijal iz kog će tvoji urednici da biraju. Istraga, zatvor, vrlo dramatično... Ili ako se ja ubijem...«

  Džon se osećao pokunjeno, kao da ga je polako ispunjavala hladna, teška od-govornst. Herb se nasmeja. »Priča će izgledati otprilike ovako«, reče. »En se duboko, iskreno zaljubljuje u stranca. Svi znaju kako je takva ljubav duboka svi su oni to iskusili, znaš. Ona ga zatiče kako vodi ljubav sa devojkom, ljupkom mladom tinejdžerkom.

  Stjuart joj kaže da je sa njima svršeno. On voli malu nimfu. Ona se ubija zbog nesrećne ljubavi. U tebi besni prava bura strasti upravo sada, zar ne srce? Ništa za to, snaći ću se kada izbacim ovu scenu.«

  Ona zavitla svoju čašu na njega, a ledene kocke i delovi pamorandže napraviše prugu po sobi. Herb se saže, iscerivši se.

  »To je, draga, prokleto dobro. Zaprepašćujuće, ne možemo ih previše zaprepaš‐

  ćivati. Oni će to zavoleti, kada prebrode šok što su te izgubili. I da znaš da će prebroditi.

  Uvek je tako. Upitaj se da li je istina da se to desi sa onim ko doživi nasilnu smrt?«

  En se ugrizla za usnu, ponovo polako sela, a oči su joj bile čvrsto stisnute. Herb ju

  je posmatrao za trenutak, a zatim još veselije reče, »Već imamo devojku. Ako im pružiš smrt, moraš im pružiti novi život. Jedan iznenada okončaš. Drugi iznenada započneš.

  54

  Devojku ćemo nazvati Sindi, biće to prava priča o Pepeljugi. I nju će voleti.

  En otvori oči, sada zamagljene i crne, bila je tako napeta, da je Džon osetio da se i

  njegovi mišići skupljaju i zatežu. Pitao se da li bi podneo osećanja koja je ona zračila.

  Talas uzbuđenja ga obuze, i zinao je da bi sve to odglumio, i sve to osetio, ne‐pojam, ni bes, strah, užas od prezentiranja smrti drugima da bi u njoj zlurado užlivali, i najzad, moru. Sve bi to znao. Gledajućli En, požele da ona tada sa njim sve prekine. Ali nije. Ona je stajala nepomično, leđa su joj bila ukočena, a usne stisnute i nabrane. Glas joj je bio potišten kada je rekla, »Stjuart počinje za pola sata. Treba da se presvučem.« Ostavila ih je ne osvrnuvši se.

  Herb namignu Džonu i pokaza prema vrtima. »Hoćeš li da me odvezeš na avion, dete?« U vozilu on reče, »Budi uz nju koji dan, Džoni. Kasnije, kada shvati koliko se stvarno upecala, može da dođe i do burnije reakcije.« On se ponovo zakikota. »Hvala

  Bogu! Dobro je što ti veruje, Džoni dečko!«

  Dok su u mermernom i hromirnom terminalu čekali da prispeli avion iskrca svoje

  putnike, Džon reče, »Misliš li da će posle ovoga od nje biti ikakve vajde?«

  »Ona ne može sebi da pomogne. Previše je okrenuta životu da bi svesno odabrala

  da umre. Ona je kao džungla iznutra, sirova, divlja, netaknuta tim blagim slojem civilizacije koji se na njoj vidi. To je tanak sloj, dete, stvarno tanak; ona će se boriti da ostane živa. Postaće opreznija, budnija prema opasnosti, uzbuđenija i i uzbudljivija...

  Kada je on večeras dodirne, bukvalno će se raspasti. Stvarno, predobro naelektrisana.

  Čak je možemo malo urediti, malo smekšati.« Njegov glas je bio veoma srećan. »On je

  takne da ona gori, i ona reaguje. Prava divljakuša. Jedistvena je, i nova devojka je jedinstvena; Stjuart... Oni su Džoni, pomalo daleki, na svoj način. Na nama je da ih pronađemo. Bog zna da li nam trebaju svi koje možemo dobiti.« Njegovo lice posta zamišljeno i zaneto. »Znaš, moja ideja o odnosu sa devojkom i nije bila tako loša. Ko bi ikada sanjao, da ćemo od nje dobiti takvu reakciju? Sa pravim razvojem situacije...«

  Morao je da potrči da uhvati svoj avion.

  Džon je požurio natrag u hotel, da bude pored En ako joj bude bio potreban.

  Nadao se da će ga ona ostaviti na miru. Prsti su mu podrhtavali dok je uključivao svoj ekran, iznenada mu se pojavila u sećanju slika deteta koje plače, i ponadao se da će Stjuart sasvim malo povrediti En. Podrhtavanje njegovih prstiju se pojačalo; Stjuart je bio na programu od šest do dvanaest, a on je propustio već čitav sat. Podesio je svoju kacigu i utonuo u duboku stolicu. Nije uključio audio, da bi se rađale njegove reči, da bi njegove misli ispunjavale prostore.

  En se naginjala prema njemu, prinoseći usnama penušavi šampanjac, oči su joj bile

  krupne i meke. Govorila je, obraćala se njemu, Džonu, oslovljavajući ga po imenu. On

  oseti drhtavi trzaj negde duboko u sebi, i njegov pogled se spusti i ostade na njenoj preplanuloj ruci, u njegovoj, dok ga je njena struja prožimala. Njena ruka je drhtala kada je svojim prstima prešao od njenog dlana do ručnog zgloba gde je kucala plava vena. Slabo kucanje je postalo ubrzano, a zatim se pojačalo, i kada ju je ponovo pogledao u oči, one su bile tamne i vrlo duboke. One su poigravale i on je osetio njeno telo pored svog, povodljivo, preklinjuće. Soba se zamračila i ona je bila obris na prozoru, njena haljina je lepršajući oko nje klizila na dole. Tama je postala gušća, ili je on zatvorio oči, i ovoga puta kada je njeno telo pronašlo njegovo, ničega nije bilo između njih, a sve okolo se rušilo.

  U dubokoj stolici, sa kacigom na glavi sedeo je Džon, a šake su se neprestan stiskale, otvarale, stiskale.

  55

  15023: VESTERN

  Robert Balot se vozi u susret prelomnom trenutku svog života. On to još uvek ne zna; kroz pola sata, kad taj trenutak nastupi, znaće.

  On je jedan od retkih u godini 15023 naše ere koji voli da se vozi beskrajnim hodnicima sveta. Na Zemlji već odavno, već hiljadama godina, ne postoje nikakvi drumovi; i sama reč »drum« je arhaična i uglavnom zaboravljena, egzotična, kao na primer

  reč »buzdovan« ili predstava o mongolskoj konjici na dugom maršu. I jedno, i drugo, i

  treće, podjednako postoje samo u prastarim rečnicima i u filmovima. Jer, ne može biti

  druma ako nema onog otvorenog prostora oko njega, onog prirodnog prostranstva sa

  obe strane, bez obzira da li je to prostranstvo ispunjeno zelenilom, ili peskom, ili snegom, ili ma čim drugim što priroda daje; taj okolni pejzaž, kroz k
oji drum treba da prođe, bitni je sastavni deo samog pojma »drum«.

  »Spremi vozilo«, rekao je Robert Balot tog dana, ustajući od svog đačkog radnog stola i protežući se. Prolazeći kroz predsoblje, uzeo je sa jednog stočića prozirnu najlonsku kesu sa kokicama, gricnuo ih nekoliko: prijatan slan ukus, nepromenjen već mnogo hiljada godina. Dok je stigao do izlaznih vrata stana i otvorio ih, jajoliko vozilo sa četiri mekana točka već je bilo spremno i čekalo ga je u hodniku; opažajući približavanje korisnika, vozilo je otklopilo svoju gornju, prozirnu polovinu, i otvorilo sva četvora vrata. Robert ima samo dvanaest punih godina, ali je već izrastao u visokog dečaka.

  Pridržao se desnom rukom za toplu, čistu, sivu plastiku, stupio je nogom u mekanoj papuči u vozilo, koje se zbog toga malo zaljuljalo. Seo je na jedno od dva prednja sedišta i rekao; »Idemo«. Sva četvora vrata se zatvoriše, polako ali čvrsto, a prozirna gornja polovina jajeta se spusti i zabravi. Linija između prozirnog i neprozirnog bila je negde u visini Robertovih kolena; nikakvih instrumenata nije bilo ispod te linije, ni volana, kočnica, merača brzine, ničega, to je bilo samo mesto za odmaranje nogu. »U

  salu«, reče Robert Balot. Vozilo je pošlo niz hodnik, koji je ovde, u stambenom bloku, dosta krivudao. Bilo je tu oko hiljadu stanova, ali uglavnom praznih; sem Roberta, još najviše dve ili tri osobe su stanovale u tom bloku. Zatim jajoliko vozilo izađe u nešto veći i praviji hodnik, i pođe brže. Iz hodnika u hodnik, a gde bi se drugo i moglo poći?

  Čitava suvozemna površina planete Zemlje bila je odavno prekrivena građevinama, a građevine su u Prvoj velikoj rekonstrukciji od 12500. do 13500. godine, za samo hiljadu godina, zamenjene jednom, novom, nigde prekinutom svetskom građevinom; naravno

  da u tom divovskom poslu ljudi nisu ni rukom makli nego su radile i planirale isključivo mašine. Preko sto pedeset miliona kvadratnih kilometara prekriveno je na taj način zgradom, slojevitom strukturom od betona i čelika debelom oko pola kilometra. Gore