Alef Science Fiction Magazine 004

by MoZarD

  Do kraja ljudske zone stigli su pre nego što je uspela da dovrši kolač. Hodnici su bili uređeni kao unutrašnjost neke velike stambene zgrade; ništa od industrije nije se moglo videti; samo prijatni enterijeri, dekoracije, vaze sa agavama i puzavicama, vrata, svodovi, prolazi, hiljade stanova, većinom praznih. A onda su stigli do oklopne izlazne kapije.

  »Samo da pojedem«, reče Violeta, motajući brzo kolač. Spadala je u one osobe koje

  mogu mnogo da jedu, a da se ne ugoje; tako velikom i dinamičnom telu, i aktivnom mozgu, trebalo je mnogo goriva, od jutra do mraka. Kompjuter je ćutke sačekao da ona

  ostavi prazan tanjir na sedištu i oliže kašiku, pa je onda rasklopio krov i vrata. Violeta iziđe. Već su se oklopna vrata otvarala pred njom; znala je dobro proceduru, jer je već mnogo puta izašla iz ljudske zone. Našla se u čeličnoj komori većoj od malopređašnje

  bioskopske sale; na sredini je stajalo blistavo oklopno vozilo, jajoliko, vrlo slično onom kojim se dosad vozila, ali dvostruko veće, obavijeno hromiranim čeličnim oklopom, snabdeveno grubim točkovima od vrlo tvrde mineralne plastike, farovima, antenama, prednjim i zadnjim branikom, mnogostruko teže. Popela se uz dva stepenika i provukla

  kroz uzani, niski pravougaonik otvorenih vrata. Unutra je bilo isto kao u običnom vozilu, ali je mogla da gleda samo kroz uzanu horizontalnu traku debelog specijalnog stakla, isprekidanu uspravnim čeličnim ojačivačima. Otvoriše se druga oklopna vrata i vozilo kliznu u mrak, u zonu koja nije bila za ljude. Opustila se i predala razmišljanju.

  Spratova je bilo preko hiljadu; gotovo svi su večno bili u mrklom mraku, jer mehaničkoj civilizaciji, koja iz sekunde u sekund kontroliše svaki svoj sastavni element, optičko osmatranje nije ni bitno, ni poželjno. Neki su sektori bili hermetizirani, lišeni prirodnog toka vazduha; ponegde je vladao vakuum ili pritisak mnogo veći od atmosferskog; kroz većinu sektora ipak je strujao prirodni vazduh, ali suv, ponegde osiromašen kiseonikom, ponegde zagađen smrtonosnim gasovima. Mnogi su delovi bili

  vreli, drugi ledeni, mnogi kablovi bili su postavljeni tako da bi čovek poginuo kad bi među njih zašao; nigde nije bilo upozorenja čoveku čitljivih. Ponegde su zjapili stravični bezdani, veštački ambisi mnogo kilometara duboki, mašinama ko‐zna‐zašto potrebni; na nekim mestima, tamo gde su nekada bili gigantski automatizovani rudnici gvožđa, postojali su potpuno zasebni podzemni nivoi, sada gluvi i mrtvi, koji su sezali još kilometrima u dubinu Zemljine kore. Lansirne i prihvatne rampe na samom ekvatoru štrčale su do sto kilometara uvis, izlazile sasvim iz atmosfere; kroz njihove vakuumske magnetske cevi, koso postavljene, mnogokilometarske, ispaljivani su svemirski bordovi, akceleracijom koja bi slomila čoveka, pravo u slobodni svemir. Pri tom su nastajale magnetske sile koje bi čoveka otrgle gvozdeno dugme sa odeće i bacile ga brže od metka, a ponegde i mikro‐talasi koji bi za tren skuvali mozak u ljudskoj glavi. Bilo je radioaktivnih zona; bilo je saobraćajnih koridora gde su teško natovareni vozovi jurili brže od tri hiljade i šesto kilometara na čas, zaokretali vrlo oštro, kao na nekadašnjim toboganima, kočili i ubrzavali naglo, a sve to u potpunom mraku, bez ikakvog upozorenja koje bi čoveku nagovestilo da treba da se skloni s puta. Nigde nijednog stepeništa.

  Kad bi se u takvu svetsku zgradu zaletela čitava divizija ljudske vojske, i to one stare, spremne i odlučne; možda oklopna divizija, možda u svemirskim skafandrima i sa neograničenom zalihom kiseonika za disanje; možda sa jednostavnim zadatkom da prona‐

  đe centralnu logičku zonu kompjutera; svejedno, propala bi i bila izmasakrirana za 62

  jedan dan, čak i ako se kompjuter ne bi aktivno branio. To nije bila samo zgrada, bila je to čitava jedna mehanička civilizacija koja je izgradila svoj svet, svojim sredstvima, prema svojim potrebama, svet koji zaista nije bio za ljude.

  Violetino vozilo, međutim, prošlo je kroz tamu punu opasnosti brzo i glatko, nala‐

  zeći uvek onu sekundu kad je voz već prošao ili još nije naišao, mimoilazeći radioaktivne zone i ogoljene kablove, precizno vozeći punom brzinom duž ruba mnogih provalija i uz

  mnoge strme uspone. Trideset minuta kasnije nalazila se na hiljaditom spratu, i to u blizini rezervata za konje.

  Najzad, svetlost sa svih strana, podesna za ljudske oči. Vozilo se zaustavilo u oklopnoj komori identičnoj sa onom na izlasku iz ljudske zone. Violeta je obazrivo izašla.

  Primetila je da je hromirani oklop vozila vreo. Opružila je korak i začas se našla u rezervatu konja. Osetila je malu nelagodnost; osvrnula se. »Ovde nema WC‐a?«, rekla

  je upitno.

  »Nema«, začu se glas kompjutera iz jednog sitno‐rešetkastog ovalnog otvora u zidu

  rezervata. »Ovo je rezervat za konje a ne za ljude«.

  Ćutala je i gledala oko sebe. Osetila je smrad životinja, mnogo jači nego što je očekivala. Kružni prostor od oko kilometar u prečniku bio je opasan zidom visokim desetak metara, i nadsvoden poluloptastom providnom kupolom. Kroz kupolu se vi-63

  delo nebo, blistavo i bezoblično, u zenitu tamnije plavo. Tle pod nogama bilo je meko, vlažno, i smrdelo je na drugi način. Violeta je osmotrila skromne veštačke brežuljke i udoline, gustu travu koja je počinjala nedaleko od zida, razređena stabla šume. Pet‐šest manjih, rasutih krda konja bilo je pred njom. Konji su dokono pasli, mahali repovima; neki od najbližih strignuše ušima videći usamljenu posetiteljku. Jedno je ždrebe ležalo na travi, sa podavijenim nogama neskladnih, krupnih zglobova.

  »Ala smrde ovi konji!«, reče Violeta.

  »Svakoj vrsti organskih bića omogućujemo da živi u skladu sa svojim prirodnim potrebama i sklonostima«, reče mirni kompjuterski glas.

  »Svakoj vrsti? Molim, da li se to odnosi i na nas?«

  »Naravno«, reče kompjuter.

  Nekad su i konji lutali kontinentima slobodno, kao i mi, pomisli Violeta.

  »Šta si ono rekao maločas: nije rezervat za ljude nego za konje? Zar je naša zona na

  petsto sedmom spratu rezervat?«

  »U suštini, jeste, ali ljude cenimo mnogo više nego ijednu drugu organsku vrstu«,

  reče kompjuter. »Dajemo mnogo više usluga i udobnosti, dajemo mnogo materijalnih

  dobara, lečimo sve do najdublje starosti, čistimo i peremo sve. I klozete. To su nekad ljudi sami radili. Violeta. Znaš li da je na ovom mestu, samo osam kilometara niže, nekad bio ljudski grad od dva miliona klozeta?«

  »Otkud se to tako kaže?«, reče Violeta odmahujući rukama nestrpljivo. »Ja sam naučila da o ljudima drugačije mislim. Mi smo ... zapravo ...«

  Da li da kažem vlasnici? Gospodari? To sigurno nismo. Osnivači svega ovoga? Preci?

  I ribe su naši preci. Duhovi gospodari? Duhovno nadmoćna bića? Većinom smo nepis‐

  meni. Šta da kažem? Prokleti ovi konji i kad sam došla da ih vidim.

  »Zar smo samo deo organske istorije ove planete?«, reče Violeta stupajući svojim

  papučama po neravnim grudvama zemlje i balege, uvijajući se kao da hoće da se otrese

  nečeg bolnog. »Zar je sve ono važno već prošlo mimo nas? Zar smo samo muzejski eksponat?«

  Tad je kompjuter pokazao da još nije zaboravio jednu staru ljudsku veštinu: da ćutanjem izrazi potvrđivanje.

  121665: ODISEJA U SVEMIRU

  Farnou je, učeći istoriju, saznao da treba da ima prezime, možda i srednje ime; to

  nije niko od sto sedamdeset ljudi, koliko ih je još živelo na svetu, sada, u godini 121665.

  Živeli su veoma raštrkano, tek u svakom hiljaditom stanu poneko; malo ko je poznavao

  više od pedeset drugih ljudi; malo ko je uopšte bio siguran ko mu je otac, ili mario za to; nisu im bila potrebna prezimena.

  Farnou je znao svog oca i svog brata, zato što su njegova majka, otac, brat i on oduvek živeli zajedno, u istom velikom stanu, i nikad se nisu na dugo razdvajali. Zato je sebi pridodao nešto nalik na prezime: Farnou, sin Estrama. Njegov brat je to ignorisao.

  Neki od preostalih sto šezdeset devet ljudi nisu uopšte umeli da govore: genetski

  poremećaji izazvani raspusnim životom, i
ncestom i drogiranjem hiljada generacija ostali su trajno sa njima, pretvorili ih maltene u novu vrstu, Homo imbecilis. Ostali su znali da govore, ali ne i da čitaju i pišu: veštinama čitanja i pisanja ovladali su, pored Farnoua, još samo dvoje, pa i oni skromno, minimalno. Farnou je u svome vremenu bio pravi genije. Učio je od detinjstva, sam pred kompjuterskim konzolama i ekranima, sistemom

  programirane stupnjevite nastave koja u koncentričnim krugovima širi znanje, kao što

  se učilo u davnim epohama ljudske slave. Stekao je opšte obrazovanje odistinski ravno

  nekadašnjoj srednjoj školi ili gimnaziji; opredelio se za istoriju i studirao je tu oblast četiri godine, kompjuterom pripremio ispite samom sebi, položio i samom sebi napisao

  i uručio diplomu na arhaičnom biljnom materijalu zvanom »hartija«. Kompjuter je samo

  64

  tom jednom prilikom sintetizovano »hartiju«, samo taj jedan list, i nikada više nijedan. I tako je Farnou postao prvi diplomac posle mnogo desetina hiljada godina, i to sasvim

  jasno i ozbiljno usmeren i osposobljen, kao u stara vremena: diplomirani istoričar.

  Poslednji.

  Njegov je zaključak, naučno izveden, glasio da se većina bitnih stvari odigrala tokom četvorocifrenih godina naše ere, a ponajviše u drugom i trećem milemjumu. Voleo

  je da gleda filmove iz tih vremena. Kobni trenutak njegovog života nastupio je onda kad je poželeo da vidi film 2001: Odiseja u svemiru iz 1968. godine.

  Farnou je tad bio tridesetogodišnjak, još bez dece, ni za jednu ženu trajno vezan; bio je omalen, dežmekast, kosu je iz nekog razloga uvek bojio u sedo. Oblačio se u razne arhaične kostime, kao da želi da ilustruje ono što je studirao, i što je još mnogo godina posle diplomiranja nastavljao da proučava. Tog kobnog dana obukao je belu košulju sa rukavima, uredni tamnosivi sako i pantalone, kravatu crvene boje, crne cipele

  — odeću poslovnog čoveka iz dvadesetog i dvadeset prvog veka. Gledajući film, trudio

  se da pogodi koji delovi su bili dokumentarni odraz stvarnosti tog stoleća, a koji su samo odražavali autorovu maštu. Naročito je zapazio onaj deo, negde pred kraj filma,

  kad jedan astronaut demontira mozak kompjutera HAL‐9000 i na taj način ga usmrćuje.

  Kad je odgledao teško razumljivi ali veličanstveni film, Farnou je ustao, namršten.

  Nalazio se u sali sa velikim ekranom i sa tri udobne fotelje za gledaoce. Izišao je i zaputio se energičnim, brzim koracima ka svom stanu. Nikakav prevoz nije mu bio potreban, zato što je izabrao stan u blizini sale; uostalom, ljudski rezervat imao je samo deset kvadratnih kilometara površine, na petsto sedmom spratu. Prečnik tog ljudskog

  kruga bio je oko tri kilometra, pa ništa više nije moglo biti daleko čoveku koji voli da pešači.

  Ulazeći u stan, otišao je pravo do svoje kolekcije arhaičnih alata, napravljenih tako

  da ljudska ruka može da ih koristi. Nijedan od tih komada nije bio mladi od 150000

  godina: bila je to dragocena, dugo skupljana arheološka kolekcija. Izabrao je tri alatke: čekić, izliven od jednog komada metala, zajedno sa drškom: dleto, od čelika, obojeno plavom bojom koja je većim delom otpala; i odvrtač, sa radnim delom od hromiranog

  čelika i drškom od prozirne žute plastike. Vrh odvrtača bio je prilično oštećen.

  »Gde se nalazi tvoja centralna sala, molim?« reče Farnou.

  »Na preseku ekvatora i griničkog meridijana« reče glas iz zvučnika mirno. Taj glas

  zvučao je isto onako kao pre pedesetak hiljada godina, kad je pitanja postavljala devojka Violeta Vučinić, koja je onda odrasla, proživela svoj život, umrla mirno, i čije su se kosti, sahranjene ispod zgrade sveta, u jednoj kripti uklesanoj u steni Himalaja, od tada pretvorile u najfiniji suvi prah.

  »Znači, nula stepeni geografske širine i nula stepeni geografske dužine«?

  »Tako je, Farnou.«

  »Koliko mi vremena treba da tamo stignem«

  »Četrdeset i osam časova«, reče kompjuter ravnomerno. »Ali to će koštati, za odlazak i povratak, polovinu tvoje mesečne hranarine.«

  »To obračunaj od novčane nagrade koju si mi dao za moja najnovija naučna dela,

  molim«, reče Farnou. »A sad, želim da pođem, i to odmah, molim.«

  »Odobrava se«, reče kompjuter. »Pazi, Farnou: ja bih to mogao i da ne odobrim. «

  »Naravno«, reče Farnou izlazeći iz svog stana. Nigde ni žive duše. »Ja znam ko je gazda u ovoj civilizaciji, u ovom ostatku civilizacije. Gazda si ti, kompjuteru.«

  Na samim oklopnim izlaznim vratima osvrnuo se, video jednu ženu golu do pojasa,

  raščupane duge kose, prljavu, koja je lutala prolazom između dva bloka praznih stanova. Znao je poimence svih sto šezdeset devet svojih saplemenika. Ovo je bila luda Muru, sklona da grebe i ujeda. Što dalje od nje: Zakoračio je u izlaznu komoru. Vrata su se uz zveket čelika naglo zatvorila za njim: ploča sleva, ploča zdesna, tras!

  Čekalo ga je oklopno vozilo. Uvukao se u njega, a vozilo je uvuklo dva stepenika, 65

  zatvorilo vrata i zabravilo ih trostrukom bravom, upalilo farove i krenulo. Pred vozilom se otvoriše i za njim zatvoriše druga oklopna vrata i već je bio u mašinskom svetu.

  Počelo je dugo putovanje.

  Tokom ta dva dana i dve noći, kad god nije jeo i pio, ili spavao, ili koristio noćni sud, gledao je kroz prozorčić ispred prednjih sedišta. Jajoliko vozilo se probijalo kroz čudesne pejzaže. U zgradi sveta više uopšte nije bilo kiseonika: mašinskoj elektronskoj civilizaciji kiseonik samo šteti. Većina spratova bila je ispunjena samo čistim azotom.

  Farovi su svrdlali mrak. Jednom je vozilo dva sata jurilo, svojom nepromenjenom brzinom od sto kilometara na čas, kroz region okupan ultravioletnom svetlošću; zgranutom putniku se činilo da vidi sasvim čudne oblike, jedva mogućne, u plavo-ljubičastom polumraku koji mu je snažno udarao u oči. Pa ipak, ni tad nije ništa govorio.

  Kad su se vrata oklopnog vozila odbravila i otvorila, Farnou je izašao, neobrijan, ukočen i sav slomljen, pod blistavo plavo nebo. Vozilo je, međutim, još uvek bilo u odličnom stanju. Pomislio je kako bi bilo da je ovih četiri hiljade osamsto kilometara pokušao da prede pešice. Rimska legija bi to mogla za četiri meseca, ali samo ako bi imala vode i hrane, a upravo toga na ovom svetu više nije bilo.

  Osvrnuo se i oči su mu odmah zasuzile, obilno. Sunčeva svetlost bila je vrlo jaka, a

  uz to se odbijala od beskrajnog neravnog prostranstva golog sjajnog metala koje se širilo u svim pravcima, od horizonta do horizonta. Obrisao je oči rukavom svog

  »poslovnog« odela; vrlo skoro, morao je to ponovo da uradi, pa ponovo, i tako nekoliko puta, dok mu se oči nisu bar donekle adaptirale na blesak.

  Pomislio je na ono ispod njegovih nogu: duboko dole, ispod zgrade, bile su, ako ga

  kompjuter nije lagao, vode Gvinejskog zaliva, zarobljeno čeličnim ćelijama, kubni kilometri kao okovani divovi.

  U neposrednoj blizini nalazila se jednospratna zgrada nalik na stari antički hram, četvrtasta, sa mnogobrojnim stubovima sa svake strane, i sa masivnim trouglastim pročeljem. Zaputio se tamo, pazeći da ne upadne u neku prazninu između čeličnih struktura, da ne slomi nogu ili vrat. »Otvori mi vrata, molim«, reče. Glas mu je bio čudno slab i izgubljen u ovom ogromnom prostoru.

  Odgovor nije stigao iz bliskog izvora, nego čak iz oklopnog vozila iza njega, kroz otvorena vrata. »Postoji samo servisni ulaz, Farnou, ali on nije za ljude. Nisam predvideo da će ljudska noga ikad tu kročiti.«

  »Svejedno, molim otvori«, reče Farnou odlučnije. Jedan kvadratni prolaz raskrili se

  pred njim. Farnou je u levoj ruci stiskao čekić i dleto, a u desnoj odvrtać. Pognut, pazeći da ne zakači neki kabel ili neki opasan mehanizam, zašao je korak po korak u zgradu.

  Kao u filmu, bilo je baš kao u filmu koji je pre dva dana gledao. Prostorija je bila mala, tesna; sastojala se uglavnom od dva primaknuta staklena zida rumene boje, osvetljena iznutra. Pred njim je bilo nekoliko stotina rumenih staklenih pregrada, a ispod svake nešto nalik na zavrtanj. »
Je li ovo tvoje jezgro?«, povika Farnou razgoropađeno. Skupljao je hrabrost i gnev da učini ono radi čega je i došao. Spolja dopre odgovor, slabo čujem: »Jeste. Nemoj da me oštetiš. Sad si video moj centar, nemoj da me oštetiš.«

  »Za Afriku«, reče Farnou. »Za Rim, pa makar bilo i Kartagine. Za Jelisejska polja. Za

  Golden Gejt. Za čoveka, pa kakav je, da je.« On prinese odvrtać i odvrte jednu okruglu pločicu sličnu glavi zavrtnja. Odgovarajuća staklena pregrada iznad tog mesta iskliznu dopola iz svog ležišta i ugasi se.

  »Šta to radiš?«, začuo je kompjuterov glas iz oklopnog vozila, napolju, sad mnogo

  jače; vozilo se sasvim primaklo servisnom ulazu, kroz koji ipak nije nikako moglo da prođe. Vozilo je govorilo, vrata na vrata.

  »Porobili ste nas«, reče Farnou. »Sve sam sagledao. Bili ste naša štaka, onda je štaka postala neophodna, a mi, invalid. Štaka je srasla uz nogu i ruku i izrasla u gigantsko drvo, a mi smo ostali bedni izraštaj, privesak, na jednom sporednom mestu

  66

  na kori. Ali ne mora to tako da ostane.

  »Nemoj to da radiš«, reče kompjuter ujednačeno. »Time mi oduzimaš um.«

  Pregrada za pregradom je isklizavala i gasila se; radio je sve brže i veštije. »Suviše je ovo nalik na onaj film«, reče Farnou. »Možda se ti ovo samo igraš sa mnom, testiraš me: možda i ne. Ali u svakom slučaju ćeš videti da čovek još uvek može da se bori, bar jedan. Možda će ti presesti šala. Kao ono kad su nacisti testirali jednog ruskog tenkistu, i dali mu jedan ispravan tenk, nasred svog velikog anti — tenkovskog poligona.

  »Prestani«, reče kompjuter malo sporije. »Prestani, molim te. Ovo je zločin. Ovo je

  ubistvo. Prestani. Osećam kako gubim um. Prestani.