Alef Science Fiction Magazine 004

by MoZarD

  poglavlja. Svaki od ta dva pristupa ima svoje prednosti i svoje mane, ali to je sasvim razumljivo kada je u pitanju ovako složena knjiga.

  NOVO SISANJE MEHANIČKE POMORANDŽE

  Roman »Mehanička pomorandža« prvi put sam objavio 1962. godine, što bi tre‐

  balo da bude prošlost dovoljno daleka da već bude izbrisana iz svetske literarne memo‐

  rije. On međutim odbija da bude izbrisan; glavni razlog za to je, po svemu sudeći, postojanje filma koji je po toj knjizi snimljen u režiji Stenlija Kubrika. Rado bih se, iz raznih razloga, odrekao romana, ali to mi nije dozvoljeno. Dobijam pisma studenata koji pokušavaju da napišu teze o njoj, i zahteve japanskih dramaturga da odobrim pretva-ranje »Mehaničke pomorandže« u neku vrstu pozorišnog »no« komada. Svi su izgledi

  da će »Mehanička pomorandža« preživeti dok će druga moja dela, ona koja više cenim,

  zagristi prašinu. To kod umetnika nije retko iskustvao. Rahmanjinov je stenjao od muke što je bio poznat uglavnom po svom Preludijumu u C‐povišenom‐minor, kog je napisao

  kao dečak, dok dela njegovih zrelih godina nisu ulazila u programe. Klinci su počinjali da uče klavir sa jednim menuetom u G koji je Betoven komponovao samo da bi ga mogao

  prezirati. Ja moram da živim sa »Mehaničkom pomorandžom«, a to znači da imam neku

  vrstu autorske dužnosti prema njoj. Ta je dužnost u Sjedinjenim Američkim Državama

  sasvim specifična, a sad ću objasniti u čemu se sastoji.

  Dozvolite da to kažem grubo »Mehanička pomorandža« nikad nije u celosti objav‐

  ljena u Americi. Knjiga koju sam napisao podeljena je u tri dela sa po sedam poglavlja u svakom. Uzmite svoj džepni kompjuter i saznaćete da to daje zbir od ukupno dvadeset i

  jednog poglavlja. Broj dvadeset jedan je simbol ljudskog sazrevanja, pošto sa dvadeset jednom godinom dobiješ pravo da glasašna izborima i preuzimaš odgovornosti odraslog

  (u SAD, primedba prevodioca). Kakva god da je ta simbolika, broj 21 jeste broj sa kojim sam krenuo. Romanopisci moje vrste interesuju se za ono što ja nazivam aritmologijom,

  73

  a to znači da kad upotrebe neki broj, on mora nešto da znači, u ljudskim terminima.

  Broj poglavlja nikad nije potpuno proizvoljan. Baš kao što kompozitor muzike počinje sa nekom nejasnom predstavom o obimu i trajanju, tako i romanopisac počinje sa slikom

  dužine, a tu sliku izražava brojem odeljaka i poglavlja na koja će roman biti podeljen.

  Meni je ta podela na dvadeset jedno poglavlje bila važna.

  Ali ne i mom njujorškom izdavaču. Taj je štampao knjigu sa samo dvadeset poglavlja. Insistirao je da dvadeset prvo bude izbačeno. Mogao sam, naravno, da se zaina‐

  tim oko ovoga i odnesem knjigu nekom drugom, ali smatrao sam da je čovek milosrdan

  što uopšte prihvata to da štampa, a da će svi drugi izdavači u Njujorku, i u Bostonu, da izritaju knjigu odmah na ulicu. Trebale su mi pare te davne 1961. godine, čak mi je trebalo i to malo siće koju su nudili kao akontaciju, pa, ako knjigu hoće da uzmu jedino uz uslov da joj odseku parče — nek tako bude. Zato postoji duboka razlika između one

  »Mehaničke pomorandže« koju poznaje Velika Britanija i nešto tanje knjige koja u SAD

  nosi isti naslov.

  Pođimo dalje. Ostatku sveta knjiga je prodavana iz Velike Britanije, tako da većina

  verzija — svakako izdanja na francuskom, italijanskom španskom, katalonskom, rus-kom, hebrejskom rumunskom i nemačkom jeziku — imaju, kao i original, dvadeset i jedno poglavlje. (Ali ne jugoslovensko izdanje na srpskohrvatskom, u ediciji »FEST-romani«, prevod Z. Živković, izdavač BIGZ, Beograd 1973. — Primedba urednika

  »Alefa«.) E, sad, Stenli Kubrik je napravio svoj film — iako ga je snimao u Engleskoj —

  prema američkoj verziji teksta, tako da se publici izvan SAD činilo da je priča prekinuta prerano. Publika nije baš tražila pare nazad, ali — pitala se zašto je Kubrik izostavio rasplet. Ljudi su mi pisali zbog ovoga — uistinu veliki deo mog kasnijeg života utrošen je na fotokopiranje saopštenja o namerama i osujećenju namera — dok se i Kubrik i moj

  njujorški izdavač hladnokrvno valjuškaju u koristima ostvarenim putem tog zlog postupanja. Život je, naravno, grozan.

  Sta se dešava u dvadeset prvom poglavlju? Sad imate šansu da to saznate.

  Ukratko, moj vandalski mladi protagonist odrasta. Nasilje mu postaje dosadno, on uviđa da je bolje trošiti ljudsku energiju na stvaranje nego na razaranje. Besmisleno nasilje je prerogativ mladosti, koja raspolaže velikom energijom ali malim talentom za konstruktivnost. Dinamizam mladih mora naći oduške kroz razbijanje telefonskih kioska, skretanjem vozova sa šina u punoj brzini, krađu automobila i njihovo razbijanje, i, dakako, u mnogo prijatnijoj aktivnosti — uništavanju ljudskih bića. Međutim, dođe i vreme kad se uoči da je nasilje detinjasto i dosadno. Ono je način kako glupi i neznalice uspev'aju da odgovore brzo. Moj mladi propalitet uočava potrebu da u životu nešto uradi: da se oženi, izrodi decu, da doprinese da se pomorandža sveta i dalje okreće u

  рукерсима Бога, tj u rukama Boga, pa možda čak i da nešto stvara — na primer, muziku. Na kraju krajeva, Mocart i Mendelson su komponovali besmrtnu muziku u svojim tinejdžerskim godinama, ili надзѐстима, a sve što je dotad moj heroj radio bilo je разрезинг i staro guraj‐vadi. Sa izvesnom vrstom stida ovaj mladić se osvrće na svoju katastrofalnu prošlost. On hoće drugu vrstu budućnosti.

  U dvadesetom poglavlju nema ni nagoveštaja o ovoj promeni namera. Dečko je

  bio kondicioniran, zatim dekondicioniran, i sad zlurado predviđa nastavak funkcio-nisanja njegove slobodne i nasilničke volje. »Bio sam bogami izlečen«, kaže on, i time se američko izdanje okončava. Film takođe. Dvadeset prvo poglavlje daje romanu osobinu

  istinske literature, umetnosti zasnovane na verovanju da se ljudska bića menjaju.

  Nema, zapravo, mnogo svrhe u pisanju romana ako ne možete pokazati mogućnost moralne transformacije, ili povećanja mudrosti, u vašem glavnom liku ili likovima. Čak i kičasti bestseleri pokazuju menjanje ljudi. Kad literarno delo ne pokaže promenu, kad

  samo tvrdi da je ljudski karakter određen, okamenjen ne‐regenerabilan, onda ste napustili oblast romana i zašli u oblast alegorije ili kratke bajke sa naravoučenijem; britanska i međunarodna verzija je roman.

  74

  A moj njujorški izdavač je smatrao da je 21. poglavlje izdaja. Mnogo mnogo »bri‐

  tanski«, zar ne kapirate. Sladunjavo je, ispoljva pelagijansku nespremnost da se prihvati istina da ljudsko biće može biti nepopravljivog zla. (Po imenu britanskog kaluđera Pela-giusa, ili Pelagianusa — po grčkom korenu oba bi značila »primorac« — koji je živeo krajem četvrtog i u petom veku naše ere, i koji je poricao tačnost katoličke doktrine o prvobitnom grehu. — Prim, prev.) Efektivno, on je rekao: Ameri su tvrđi od Britanaca i sposobni su da se suoče sa realnošću. Ubrzo posle toga suočili su se sa njome u Vijetnamu. Moja knjiga bila je kenedijevska i prihvatala je ideju moralnog progresa. Bila je potrebna jedna niksonovska knjiga lišena ma i najmanje trunke optimizma. Želimo da

  zlo đipa po štampanoj stranici i da se, sve do poslednjeg reda, cereka u lice svim nasledenim verovanjima, jevrejskim, hrišćanskim, muslimanskim i sveto‐toboganskim, o

  sposobnosti ljudi da sebe poboljšavaju. Takva knjiga biće senzacionalna; i bila je. Ali ja ne verujem da je to poštena slika ljudskog života.

  Ne verujem zato što ljudsko biće, po definiciji, ima slobodnu volju. Nju može isko‐

  ristiti da bira između dobra i zla. Ako ima sposobnost jedino da čini dobro, ili jedino da čini zlo, onda je ono mehanička pomorandža — a to znači da izgleda kao organizam divne boje i divnog soka, a ustvari je samo časovnički mehanizam koga će navijati ili bog, ili đavo, ili Svemoćna Država (koja ionako sve više zamenjuje i boga i đavola). Biti totalno dobar ili totalno zao — obe te stvari su podjednako neljudske. Važan je moralni izbor.

  Zlo mora postojati naporedo sa d
obrim, da bi moralni izbor mogao funkcionisati. Život

  se održava zahvaljujući meljućoj suprotnosti moralnih entiteta. O tome se radi u svim

  TV novostima. Na žalost, u svima nama ima prvobitnog greha tako mnogo, da nam je

  zlo poprilično privlačno. Razaranje je lakše i spektakularnije nego kreiranje. Volimo da nam gaće padnu od straha pred vizijama kosmičke destrukcije. Kad neko sedne u do-sadnu sobu i komponuje »Misu Solemnis« ili napiše Anatomiju melanholije, to neće biti

  pozdravljeno novinskim naslovima niti prekidanjem svih emisija da bi se javila ta vest.

  Na žalost, moje knjišče se pokazalo kao privlačno za mnoge čitaoce baš zato što je smrdelo (jako, kao sanduk ukvarenih jaja) na kužna isparenja prvobitnog greha.

  Mislim da bi bilo lopovsko prenemaganje i da bi bilo polianajski (Pollyannaish) da ja sad tvrdim da nisam imao intenciju da ovim delom zagolicam sklonosti ka grozotama

  kod mojih čitalaca. Nasledio sam zdravu količinu praroditeljskog greha, i to u knjizi izlazi na površinu, naime, i ja sam uživao silujući i sekući preko posrednika. Urođeni kukavič‐

  luk navodi romanopisca da prepusti imaginarnim ličnostima izvršenje grešnih radnji koje se sam ne usuđuje da izvrši, jer je odveć oprezan za to. Ali ova knjiga ima i moralnu pouku, a to je ona vrlo tradicionalna, o fundamentalnoj važnosti moralnog izbora. I upravo zato što ova pouka strši kao udareni palac, sklon sam da omalovažim »Mehaničku pomorandžu« kao delo suviše didaktično da bi bilo umetničko. Nije posao roma‐

  nopisca da propoveda; njegova je dužnost da pokazuje. Pokazao sam dovoljno, kroz zavesu izmišljenog žargona koji smeta — što je još jedan aspekt mog kukavičluka.

  Надзсет, rusifikovana verzija engleskog, je bio namenjen da ublaži onu sirovu reakciju koju očekujemo od pornografije. On pretvara ovu knjigu u lingvističku avanturu. Ljudi više vole film zato što se, opravdane, boje tog jezika.

  Mislim da nije potrebno da podsećam čitaoce šta naslov znači. Mehaničke po‐

  morandže ne postoje, sem u govoru starih Londonaca. Bila je to bizarna slika, uvek upotrebljavana za neku bizarnu stvar. »Taj je nenormalan k'o mehanička pomorandža«

  je značilo: nenormalan do krajnje moguće granice nenormalnosti. To nije bilo primarno

  usmereno na homоseksualce, mada je taj izraz za nenormalnost (queer) bio korišćen za članove tog preokrenutog bratstva. Evropljani koji su prevodili taj naslov kao Arancia a Orologeria ili Orange Mecanique nisu mogli shvatiti taj koknijevski prizvuk, pa su pretpostavljali da je u pitanju nekakva ručna bomba, samo jeftinija, bez onih ureza na površini. A ja sam hteo da taj naslov znači primenu mašinske moralrosti na živi organizam koji sam curi od soka i slatkoće.

  75

  Čitaoci dvadeset prvog poglavlja moraju sami odlučiti da li ono poboljšava knjigu

  koju, po pretpostavci, već od ranije znaju, ili je zaista odbaciva grana. Moja je namera bila da se knjiga završi ovako, ali moj estetski sud je možda bio pogrešan. Pisci su retko sami sebi najbolji kritičari, a ni kritičari nisu sami sebi najbolji kritičari. »Quod scripsi scripsi«, rekao je Pontije Pilat kad je proglasio Isusa Hrista za kralja Jevreja. »Sta napisah, napisah.« Možemo svoj tekst uništiti, ali ga ne možemo od‐napisati. Sa onim

  osećanjem koje je Dr. Džonson nazvao »ledenom smirenošću«, prepuštam ono što napisah sudu onih 0,00000001 procenata američkog stanovništva kojima je stalo do takvih stvari. Pojedite ovu slatkastu krišku ili je ispljunite. Slobodni ste.

  21. POGLAVLJE

  »Znači šta će biti, a?

  Bili smo tu ja, Vaš Smerni Narator, i moja tri druzja, a to vam znači Len, Rik i Buli, a Buli je Buli zato što ima taj svoj boljše veliki vrat i veoma gromki glas koji je kao neki boljše veliki bik mukao auuuuuuh. Sedeli smo u mlečnom baru »Korova« i nastojali da

  rasudimo šta da činimo od ove večeri, zeznuto crne ledene zimske ali suve. Svud oko nas bili su čelovjeci već daleko zabasali putevima mleka sa velocetom i sintemeskom i

  drenkrom i drugim stvarima koje te odnesu daleko daleko daleko od ovog opakog i stvarnog sveta u zemlju gde možeš da vidiš Boga i sve njegove svete anđele i svece u

  svom levom sabogu dok svetla praskaju i cure kroz ceo tvoj mozg. Mi smo pitovali staro mleko sa noževima — tako smo to govorili tada; noževima koji te naoštre pa budeš spreman za malo prljavog dvadesetorica‐protiv‐jednog, al' to sam vam sve već ranije pričao.

  Bili smo obučeni po vrhuncu mode, a to je u tim danima bilo one veoma široke pantalone i onaj veoma labav kao prsluk crn sjajan i kožnat preko košulje sa otvorenim vratom sa kao maramom zaćuškanom unutra. U to vreme tkode je bilo šiljak mode da

  upotrebite staru britvu na sopstvenoj golovi, pa se kao brada nosi samo sa strane a napreu ispod usta ćelavo. Ali na starim nožgama uvek isto — prave hororšou boljše velike čizme za razbijanje lica.

  »Znači šta će biti, a?«

  Bio sam najstariji od nas četvorice, i svi su od mene očekivali da ih vodim, al'

  ponekad mi se činilo da je Buli imao misao u toj svojoj golovi da bi voleo da on preuzme vlast, to zato što ima veličinu i taj gromki glas koji muče iz njega kad je na ratnoj stazi.

  Ali sve ideje su dolazile od Vašeg Smernog, o braćo moja, a takođe postojala je ta stvar da sam ja nekad bio slavan i imao slike i članke i sve to sranje u gazetama. I sem toga daleko najbolje zaposlenje od sve četvorice imao sam ja, u »Nacional gramodisk arhivi«

  na muzičkoj strni sa stvarno hororšou džepom punim fine lovice i još finim džabe diskićima za svoju malenkost onako uzgred.

  Te večeri u »Korovi« bio je prilčan broj čelovjeka i ženki i maljčika koji su se smehovali i pitovali, a kroz njihovo govoritovanje i brbljanje seljačina u fazonu »Gorgor falatuke i crv sprej na filtip sloterbolima« i slično sranje mogao si da slušiš popdisk na stereu, i to je Ned Ahimota pevao »Taj dan, jea, taj dan«. Za šankom tri djevuške obučene u krik tinejdžer‐mode, a što će nam reći duga nečešljana kosa obojena u belo i lažne grudi koje strče metar i više napred i vrlo vrlo tesne kratke suknje sa mogo onog kao penušavo belog ispod, pa je Buli stalno govorio: »Eej, ući tamo mogli mi bi trojica nas. Starog Lena ne zanima. Starog Lena ostavimo samog sa njegovim bogom.« A Len

  samo ponavljao: »Njaanja njaanja. Gde je duh svi za jednog i jedan za sve, a dečko?«

  Iznenada se osetih i vrlo umoran i istovremeno pun iskričave energije, pa rekoh:

  »Van van van van van.«

  »Kud?« reče Rik koji je imao lice kao žaba.

  »Ma, samo da vidimo šta se muva u velikom van«, rekoh. Ali nekako, braćo moja,

  76

  veliku dosadu sam osećao i malu beznadežnost, a to sam mnogo osećao tih dana. Zato

  sam se okrenuo čelovjeku koji je bio najbliži meni na velikom plišanom sedištu kojim je bilo opasano celo to mesto, čelovjeku, hoću reći, koji je be‐be‐blebe‐tunjao pod Utica-jem, pa sam mu zabio tri‐četiri stvarno hitre pesnice ak! ak! ak! u trbuh. Ali on to osetio nije, o braćo, samo je nastavio da blebetunja svoje »Koka kola vrlino, gde u repovima

  leže makovi?« I tako mi poispadasmo u veliku zimsku noć.

  Išli smo niz bulevar Marganita i nigde patrole murije, pa zato kad smo sreli jednog

  starog čelovjeka koji se vraćao od kioska za gazete, ja Buliju: »E aj, Buli momče, možeš ako ti se hoće.« Tih dana sam sve više i više samo davao naređenja i nadgledao kako se sprovode. I tako Buli njega opandrči er! er! er! a druga dvojica ga sapletu i ritaju, smehuju se, a on samo leži, a onda ga puštaju da otpuzi ka mestu gde je stanovao, kao

  cvileći nešto sam za sebe. Kaže Buli:

  »Kako bi bilo jednu finu čašu nečeg što tera hladnoću, o Aleks?« Jer bili smo ne daleko od »Vojvode od Njujorka«. Druga dvojica klimaju glavom da da da ali svi u mene

  gledaju da vide da li je to u redu. Klimnem i ja i tako mi idemo dalje. A u krčmi one iste stare djevuške iliti cave iliti babuške kojih ćete se setiti sa početka, i one počnu svoje:

  »'bro veče, momci, bo
g vas blagoslovio, momci, najbolji momci na svetu ste vi«, čekajući da mi kažemo: »Šta će biti, devojke?« Buli zazvoni u zvono i dolazi keša brišuć ruke o masnu kecelju. »Pare na sto, druži«, reče Buli, izvlačeći svoj zveckavi svežanj dengija. »Škontlanđanina za nas i isto za babuške, a?« A onda ja:

  »Ma do vraga. Neka plate same.« Nisam znao o čemu se radi, ali tih poslednjih dana bio sam postao, kao, cicija. Ušla mi u tintaru ta kao želja da sve svoje lepe parice kao čuvam za sebe, da ih kao nagomilavam radi nečeg. Buli reče: »O čemu se radi, brate? Šta je obuzelo starog Aleksa?«

  »Aaa, do đavola«, kažem. »Ne znam. Ne znam. Radi se o tome da prosto ne volim

  da razbacujem svoje teško zarađene novce, eto o čemu se radi.«

  »Zarađene?« reče Rik. »Zarađene? Ne mora zarađene, kao što dobro znaš ti, stari

  druzja. Uzete, samo toliko, kao, uzete.« Pa se smehovao stvarno gromko i ja zapazih da jedan ili dva njegova zuba nisu baš hororšou dobri.

  »Aaa«, rekao sam ja tad, »Moram da razmislim.« Ali smotrivši te babuške koje su

  izgledale jako željne džabe alkija, ja sam kao slegnuo ramenima i izvukao iz džepa svoje dengi, svežanj novčanica i novčića zajedno i zveznuo ih na sto.

  »Znači škotlanđane svakom, u redu«, reče kelner. Ali ja, iz nekog razloga:

  »Ne, dečarac, za mene jedno pivo, malo, znaš.«

  Len: »To nije mnogo u mom fazonu«, i poče da primiče ruku mojoj golovi da se kao

  zeza da imam temperaturu, ali ja kao zarežim kučeći na njega da odustane hitro. »U

  redu, u redu, druzja«, reče Len. »Kako ti kažeš.« Ali Buli je smotrio sa otvorenim ustima ono što mi je ispalo iz džepa zajedno sa novcem koji sam izvadio. I rekao:

  »Paz paz paz. A mi pojma.«

  »Daj mi to«, zarežao sam i hitro to zgrabio. Nisam mogao objasniti kako se to tu

  našlo, braćo, ali fotografija je to bila koju sam isekao iz neke stare gazete i to slika bebe.