by MoZarD
Postojala je potreba da se pokaže tim ljudima da i za njih neko brine. Baret je to obavljao.
Kad su izišli iz glavne zgrade, Han se zapiljio u Mesec. Noćas je Mesec bio maltene
pun, i blistao kao izribani novčić. Lice Meseca imalo je bledu crvenkastu boju, a kratera na njemu gotovo nije ni bilo.
»Ovde je toliko drugačiji«, reče Han. »Krateri... gde su krateri?«
»Većina njih još nije nastala«, reče Baret »Milijarda godina je dugo vreme čak i za
Mesec. Glavnina potresa tek mu predstoji. Mi smatramo da Mesec, možda, još uvek ima i atmosferu, i da nam zato izgleda tako roze. Dabome, Gornji front se nije potrudio da nam pošalje astronomsku opremu. Prema tome, možemo samo nagađati«.
Han zausti da nešto kaže. Ali, posle samo jednog sloga koji mu je izleteo, zamuče.
Kesada reče: »Ne ustručavaj se. Šta si to hteo da predložiš?«
Han se nasmeja kao da omalovažava sopstveni pokušaj. »Ma, to da bi trebalo da odletite do gore i pogledate Mesec. Bilo mi je čudno da neko toliko godina sedi ovde i samo teoretiše ima li Mesec atmosferu ili nema, kad bi mogao lepo da ode gore i uveri
se. Ali, zaboravio sam«.
»Koristilo bi nam kad bismo dobili jedan brod sa Gornjeg fronta«, reče Baret. »Ali
toga se oni nisu setili. Mesec je popularno izletište u dva'es devetoj, a?«
»Najveće izletište u Sunčevom sistemu«. reče Han. Tamo smo Lea i ja proveli medeni mesec...«
Opet je zamukao.
Baret žurno reće: »Ovo je kućica Brusa Valdosta. On je puk'o pre nekoliko nedelja.
Mi kad uđemo, ti ostani iza nas, da te ne vidi. Mogao bi da napadne stranca. Nepred‐
vidljiv je«.
Valdosto je bio krupan i jak čovek u poznim četrdesetim godinama, tamne kože, grube kovrdžaste crne kose, i sa plećima koja su, valjda, bila šira nego što ih je iko drugi ikad imao. U sedećem položaju, izgledao je robusnije čak i od Džima Bareta, a to nije mala stvar. Ali Valdostove noge bile su kratke i zdepaste noge običnog čoveka prika‐
čene na trup džina, što je sasvim kvarilo efekat. Tokom svih onih godina proživljenih na Gornjem frontu odbijao je protetička popravljanja. Bio je uveren da čovek treba da živi sa svojim deformitetima.
A sad je ležao vezan za ležaj od plastične mreže i sunđera. Njegovo visoko, zaokrugljeno čelo bilo je orošeno znojem, a oči su mu u mraku sijale kao dva zrna. Bio je to sad teško bolestan čovek. Svojevremeno je imao dovoljno prisebnosti da baci bombu sa
sitnim radioaktivnim šrapnelom u prostoriju gde se držao sastanak Sindik‐saveta, zbog
čega je desetak članova zadobilo gadno gama‐ozračenje; a sad je jedva znao šta je gore a šta dole, šta levo a šta desno.
Baret se nagnu nad njega i reče: »Kako si, Brus?«
»Ko je to«?
»Džim. Divna je noć, Brus. Da li bi voleo da izadeš napolje, na svež vazduh? Mesec
je gotovo pun«.
»Moram da se odmorim. Sutra je sastanak komiteta...
»Odložen je«.
»Ali kako može biti odložen? Revolucija...
»I nju su odložili. Na neodredeno vreme.«
»Pa zar raspuštaju ćelije?« upita Valdosto promuklo.
»To još ne znamo. Čekamo naređenja. Iziđi napolje, Brus. Vazduh će ti prijati«.
Mumlajući nešto za sebe. Valdosto dozvoli da ga odvežu. Kesada i Baret ga uzdi-goše na noge i gurnuše kroz vrata kućice. Baret krajičkom oka vide Hana koji se bio sklonio u senke. Hanovo lice bilo je sumorno i šokirano.
28
Stajali su zajedno ispred kućice. Baret prstom pokaza ka Mesecu. »Ovde ima tako
divnu boju. A ne onaku mrtvu kao na Gornjem frontu. A gle dole, Brus. More se razbija
o kamenu obalu. Rudiger poš'o na ribolov večeras. Eno, zahvaljujući mesečini vidim njegov čamac«.
»Prugasti lupini«, reče Valdosto. »I suniji. Možda će da ulovi nekog sunija«.
»Nema ovde sunija. Još nisu nastali evolucijom«. Baret zavuče šaku u džep, potraži
po njemu, i izvuče nešto svetlucavo, s brazdama, dugo oko pet centimetara. To ponudi
Valdostu, koji odmahnu glavom.
»Nemoj mi davati tu razroku krabu«.
»To je trilobit, Brus. Izumro je ali i mi smo izumrli. Nalazimo se milijardu godina u
svojoj sopstvenoj prošlosti«.
»Nema sumnje da si poludeo«, reče Valdosto smirenim i tihim glasom, koji se nije
slagao sa njegovim pogledom koji je divlje lutao tamo‐amo. Uze trilobita od Bareta i hitnu ga na stene. »Razroka kraba« progunda.
Kesada tužno odmahnu glavom. On i Baret opet odvedoše bolesnika u kućicu.
Valdosto se nije bunio dok mu je doktor davao sedativ. Njegovom umornom umu koji
se pobunio protiv cele te monstruozne ideje da je prognan u nezamislivo daleku proš‐
lost, san je bio dobrodošao.
Kad su izišli. Baret vide Hana kako drži onu trilobitsku ljušturu na dlanu i zapanjeno zuri u nju. Han onda ponudi da mu vrati tu ljušturu, ali Baret je odgurnu. »Zadrži to ako hoćeš«, reče. »Ima toga još«.
Pođoše dalje. Neda Altmana su našli izvan kućice: klečao je i tapkao rukama pri-mitivnu, nakrivljenu statuu opruženu po zemlji. Ogromne dojke i ogromno široki kukovi
davali su toj figuri izgled žene. Kad su mu prišli ustao je. Altman je bio uredan mali čovek, sa žutom kosom i gotovo nevidljivim belim obrvama. Za razliku od svih ostalih hoksbilovaca, on je svojevremeno radio baš za vladu; onda je prozreo laži sindikalističkog kapitalizma i pridružio se jednoj od podzemnih frakcija. Osam godina na stanici Hoksbil promenilo je ovog čoveka.
Altman pokaza prstom ka svom golemu i reče: »Nadao sam se da će danas uz kišu
biti i munja. To bi dalo rezultat, znate. Ali u ovo doba godine nema mnogo grmljavine.
Ona će ustati, živa, a onda ćeš mi ti biti potreban, doktore, a da joj daš injekcije i da okrešeš neka grublja mesta«.
Kesada prinudi sebe da se osmehne. »Rado ću to učiniti, Nede. Ali, znaš uslove«.
»Ma naravno. Kad ja završim sa njom, ti je dobijaš. Misliš li da sam ja neki prokleti
monopolista? Delićemo je. Postojaće lista čekanja. Samo, nemojte vi ljudi da zaboravite ko ju je napravio. Kad god mi bude zatrebala, biće opet moja«. Primetio je Hana. »Ko si ti?« »On je novi«, reče Baret. »Lun Han. Stigao je ovog popodneva«.
»Ned Altman«. reče Altman uz učtivi naklon. »Nekadašnji službenik vlade. Ti si prilično mlad, zar ne? Kakva ti je seksualna orijentacija? Hetero?«
Na Hanovom lieu primeti se mali trzaj. »Bojim se da je tako«.
»U redu je to. Ne bih ja tebe ni pipnuo. Imam ja ovde projekat u punom zamahu.
Ali samo želim da znaš da ću i tebe staviti na spisak onih koji budu čekali na ovu. Mlad si i verovatno imaš jače potrebe nego neki od nas. Neću zaboraviti na tebe, iako si nov ovde«.
Kesada se nakašlja. »Trebalo bi sad da se odmoriš, Nede. Možda će sutra biti munja«.
Altman se nije opirao. Doktor ga uvede u kućicu i stavi u krevet; za to vreme Han i
Baret su posmatrali Altmanovu rukotvorinu. Han pokaza prstom ka preponama
skulpture.
»Izostavio je najvažniju stvar«, reče on. »Ako planira da mu ovo bude ljubavnica kad okonča njeno stvaranje, trebalo bi da ima i...«
29
»Juče je imala«, reče Baret. »On verovatno opet menja svoju orijentaciju«. Kesada
izide iz kućice. Oni krenuše dalje svojom kamenitom stazom.
Baret te noći nije načinio kompletan obilazak. Normalno bi otišao i do Latimerove
kućice sa pogledom na more, jer je i Latimer bio na njegovoj listi obolelih. Ali tog dana je već jednom posetio Latimera, a sem toga nije mu se činilo da će mu bolovi u nozi dozvoliti još jedno pešačenje do te daljine. I zato, kad su on i Kesada i Han obišli sve lakše dostupne kućice, posetili čoveka koji se molio da dođu vanzemaljci i spasu ga, i čoveka koji se trud
io da prodre u paralelni univerzum gde je sve onako kako u svetu i
treba da bude, i čoveka koji je po ceo dan, kad god je bio budan, sam ležao na krevetu i jecao — zato je tad Baret rekao svojim saputnicima laku noć i pustio da samo Kesada
otprati Hana do kućice koja mu je dodeljena.
Baret uvide da je pola dana posmatrao Hana i da još uvek o njemu ne zna mnogo
više nego što je znao kad je taj momak pao na Nakovanj. To je bilo čudno. Ali, možda će Han postati malo otvoreniji kad provede ovde više vremena. Baret pogleda ka bledo-ružičastom Mesecu i zavuče ruku u džep da opipa onu malu ljušturu trilobita, i tek tad se seti da ju je dao Hanu. Odhrama u svoju kućicu. Pitao se pre koliko vremena je Han
otišao na to svoje medeno‐mesečno putovanje.
5
Rudigerov ulov bio je rasporeden po tlu ispred glavne zgrade sledećeg jutra kad je
Baret došao na doručak. Bilo je jasno da je Rudiger dobro ribario protekle noći. Ribo‐lov je njemu u većini slučajeva uspevao. Tri ili ćetiri noći sedmično Rudiger je odlazio na more, u čamčiću koga je skrpio pre nekoliko godina od odbaćenog materijala, a sa sobom je vodio ekipu prijatelja koje je obučio da vešto koriste vučne mreže.
Ironija se tu sastojala u ćinjenici da je baš Rudiger. anarhista, ćovek ubeden da treba ukinuti sve politićke institucije u biti individualist, tako dobro rukovodio ekipom ribara. Rudigerovo apstraktno uverenje bilo je da ne treba raditi grupno. Otkrio je, medutim, da je teško da sam tegli mreže. Na stanici HoksbH bilo je mnogo malih iro¬nija te vrste. Politički teoretićari bivali suprinudeni da progutaju svoje teorije kad bi ih neophodnosti ops tan ka prinudile da preduzmu izvesne pragmatične mere.
Najlepši uhvaćeni primerak bio je jedan cefalopod dugačak oko tri metra; sasto‐jao
se od krute kupaste cevi sa čijeg ruba su mlitavo visili pipci nalik na sipine. Na ovome ima mesa i mesa, razmišljao je Baret. Oko cefalopoda su ribari rasporedili dese‐tine trilobita, od onih dugaćkih samo dva i po centimetra od onih metar dugačkih sa barokno izuvijanim oklopima. Rudiger je lovio radi hrane, ali i radi nauke; ovi trilobiti bili su, evidentno, odbaćeni primerci, pripadnici vrsta koje je on već proučio, inaće ih on ne bi ni ostavio ovde da budu pojedeni. Njegova kućica bila je do plafona puna trilo¬ba Stvaranje i analiziranje te kolekcije odrzavalo ga je pri zdravom razumu; niko mu si ramerao na takvom hobiju.
Blizu trilobita bili su položeni neki uzglobljeni brahiopodi nalik na školjke izrasle u neke pogrešne oblike. Ribari su to nabacali na gomilice. Na jednu hrpu naslagali su jestive. Tople, plitke vode, odmah iza priobalne podmorske površi vrvele su od života, ali su se silno razlikovale od golog kopna. Rudiger je doneo i gomilu, i to veliku, blistave crne morske travuljine. Baret se nadao da će se naći neko voljan da sve ovo pokupi i potrpa u hladnjak pre nego što se ukvari. Bakterije truljenja ovde su radile mnogo sporije nego na Gornjem frontu, ali nekoliko sati na vazduhu koji je već počeo da se zagreva neće doneti ovom Rudigerovom ulovu ništa dobro.
Baret je imao plan da danas angažuje nekoliko ljudi za godišnju ekspediciju do Unutrašnjeg mora. Bila je tradicija da on lično vodi taj pohod, ali sad je bio osakaćen u razmeri da više nije mogao ni da pomišlja na odlazak. Svake godine, desetak fizički sposobnih ljudi polazilo je na daleko izviđanje; išli su velikim krugom, prvo na severo-30
zapad sve dok ne bi stigli do mora, zatim obalom južno, i sa juga opet do Stanice. Jedan od ciljeva ovakvih ekspedicija bio je da se prikupi temporalno smeće koje se možda materijalizovalo u blizini Stanice tokom protekle godine. Nije se moglo znati koliko je bila široka margina greške koju su oni sa Gornjeg fronta tolerisali tokom prvih pokušaja podizanja Stanice; karteč‐tehnika, kojom su široki plotuni materijala ispaljivani prema meti u prošlosti, dovela je i do velikog broja promašaja. Sve vreme su iskrsavale nove pošiljke davno naciljane ka »minus milijarditoj«, to jest ka godini 1.000.002.105‐toj pre hrišćanske ere, pošiljke koje su promašile nekoliko decenija. Stanici Hoksbil bio je potreban sav novi materijal koji se mogao nabaviti, a Baret nije propuštao prilike da se ovakve rasute pošiljke dovuku.
Postojao je i drugi cilj ovakvih ekspedicija: one su bile godišnji ritual, služile su kao fokus godine, na njih se čovek mogao osloniti kao na tradiciju. Služile su, ovde, kao ritual proleća.
Tih desetak najjačih ljudi, svojim pešačenjem do daleke kamene obale mlakog mora
koje je potopilo sredinu Severne Amerike, obavljali su čin koji je, na stanici Hoksbil, najviše nalikovao religijskom obredu, iako su po pristizanju na obalu radili samo sasvim nemistične stvari: hvatali mrežom nekoliko trilobita za ručak. Pokazalo se da je za Bareta lično ova vrsta putovanja bila značajnija nego što je on dosad uviđao. To je shvatio tek sad, kad je izgubio sposobnost da na putovanje i krene. Vodio je svaku poje-dinu od tih ekspedicija već dvadeset godina.
A poslednje godine odvojio se od grupe i krenuo da se pentra po stenju koje se rasklimatalo zbog neumornog udaranja talasa. Zašao je, bez ikakvog razumnog razloga
koji bi mogao spomenuti, u rizičnu teritoriju, a tamo su ga njegovi ostareli mišići izdali.
Često se noću budio sav u znoju, i tako bežao iz snova u kojima se ponavljao taj ružni trenutak — okliznuće, suljanje niz stene, grabljenje prstima kao kandžama ne bi li se pad zaustavio, masa kamenja koja se ruši odnekud i tutnjeći pada na njegovo stopalo,
tako da Baret ostaje prikovan, nemoćan. Nije mogao zaboraviti zvuk polomljenih kostiju koje se taru uzajamno. Nije bilo verovatno ni da će ikad zaboraviti marš ka stanici, preko više stotina kilometara golog kamena, marš tokom koga je njegovo masivno telo
visilo u nosiljci izmedu pogurenih figura njegovih drugara.
Verovao je da će izgubiti to stopalo, ali ga je Kesada poštedeo amputacije. Ishod je
bio taj da Baret više nije mogao, niti će ikad moći, da položi to stopalo na tlo i da osloni težinu tela na njega. Možda je bilo jednostavnije da su ga odsekli. Kesada je, međutim, stavio veto na takav postupak. »Ko zna«, rekao je tada, »možda će nam jednog dana poslati opremu za transplantacije. Ne mogu da zakrpim nogu koja je amputirana.« Tako
je Baret zadržao svoje smrvljeno stopalo. Ali od tad više nije bio isti čovek, a sad će neko drugi morati da bude vođa marša.
Ko će to biti? zapita se on.
Kesada je najbolji kandidat. On je, posle Bareta, najjači Hoksbilovac, najjači u onim
stvarima u kojima je važno biti jak. Ali Kesadino prisustvo na Stanici je neophodno.
Moglo bi biti zgodno imati doktora pri ruci tokom ekspedicije, ali od životnog je značaja imati ga ovde. Posle izvesnog razmišljanja, Baret zaključi da bi trebalo da Čarli Norton bude vođa. Dodade Kena Belardija, da bi Norton imao s kim da razgovara. Rudiger?
Pravi stub snage prošle godine posle Baretovog stradanja; ali Baret nije bio naročito oduševljen idejom da bi Rudiger bio tako dugo odsutan iz Stanice. Svakako su mu bili
potrebni sposobni ljudi za ekspediciju, ali nije hteo da u Stanici ostanu samo invalidi, luckasti i ludi. Rudiger će ostati. Dvojica njegovih drugara iz ribolova nađoše se na spisku. Za njima, Sid Hačet i Arni Žan‐Klod.
Baret je razmišljao da li da stavi Dona Latimera u tu grupu. Latimer je postepeno
postajao granični mentalni slučaj, ali ponašao se sasvim racionalno u svako doba sem
kad se prepuštao svojim psioničkim meditacijama; u ekspediciji bi taj mogao dobro da
povuče. S druge strane, Latimer je sobni drugar Lu Hana, a bilo bi dobro da neko 31
posmatra Hana iz neposredne blizine. Baret se poigrao idejom da bi mogao obojicu poslati, ali ju je odbacio. Još uvek taj Han predstavlja nepoznatu. Suviše je rizično pustiti ga da ide sa srednjomorskom ekspedicijom ove godine. Ali idućeg proleća verovatno će
ići. Najzad je Baret imao imena dvanaestorice. Kredom je zapisao njihova imena na
ploči ispred sale za ručavanje, a onda u vreme doručka pronašao Čarlija Nortona i saopštio mu da će biti zapovednik ekspedicije.
Čudno se osećao znajući da �
�e on morati da ostane kod kuće dok će drugi krenuti
na put. Bilo je to priznanje da počinje proces njegove abdikacije sa pozicije vlasti koju je ovde tako dugo držao. On je sad sakati starac, eto šta je, svidalo se njemu da to prizna ili ne. Moraće uskoro da se pomiri sa tom činjenicom.
Popodne se sakupiše članovi srednjomorske ekspedicije, da odaberu opremu za
sebe i isplaniraju maršrutu. Baret se držao podalje od mesta njihovog sastanka. Sad je to bio šou Čarlija Nortona. Norton je učestvovao već u nekih osam ili deset putovanja, pa je, prema tome, znao šta treba činiti. Baret nije želeo da se meša.
Ali, neka mazohistička unutrašnja prinuda navede ga da preduzme jedno samostal‐
no putovanje, odmah. Ako ove godine neće moći da vidi zapadne vode, može bar da ode do voda Atlantika, koje su njemu kao zadnje dvorište. Zastao je samo kod ambulante, pa, pošto doktor Kesada nije bio tu, uzeo, sam, jednu cevčicu sa nervnim depre‐
santom. Požurio je istočnom stazom, a kad se od glavne zgrade udaljio nekoliko stotina metara, spustio je pantalone i hitro ubrizgao tu hemikaliju prvo u jednu butinu, pa u drugu, i to prvo u zdravu, a potom u sakatu nogu. To će otupeti osećaje u mišićima tokom vremena dovoljno dugog da on izvede dugo pešačenje a da ne oseti plamen pre‐
mora u telu. Znao je da će, kroz osam sati, platiti za to, jer će dejstvo depresanta proći a posledice prenaprezanja će se zariti u njega kao milion bodeža. Ali bio je voljan da plati tu cenu.
Putanja do mora bila je duga i usamljena. Stanica Hoksbil je bila smeštena na istoč‐
nom rubu geosinklinale, više od dvesta pedeset metara iznad nivoa mora. Tokom prvih
pet‐šest godina, Hoksbilovci su dolazili do mora samoubilačkom putanjom preko golih
kamenih površina, ali Baret je pokrenuo desetogodišnji projekat da se ukleše staza.
Sada su se široke stepenice spuštale do mora. Isklesavanje tih stepenika iz stena zapošljavalo je veliki broj ljudi tokom dugog vremena; tako zauzeti, nisu imali kad da se predaju brigama ili ludilu. Baret je žalio što nikako ne uspeva da smisli neki sličan projekat radova koji bi ih mogao sada angažovati.
