by MoZarD
Stepenici su bili, zapravo, sled plitkih platformi, sve nižih i nižih, koje su zmijasto krivudale levo‐desno i spuštale se do vode. Čak i za zdravog čoveka to je bio naporan
put. Za Bareta u njegovom sadašnjem stanju bilo je to mučenje. Dva sata mu je trebalo
da se spusti niz putanju kojom bi se čovek mogao normalno odšetati za četvrtinu tog
vremena. Kad je stigao do dna, klonuo je iscrpljeno na ravnu stenu koju su talasi lizali, i odbacio štaku. Prsti njegove leve šake bili su zgrčeni i natečeni od stiskanja štake; čitavo njegovo telo bilo je obliveno znojem.
Voda je izgledala siva i nekako uljasta. Baret ničim nije mogao da objasni tu preo‐
vladujuću bezbojnost pozno‐kambrijskog sveta, tu sumornost neba, zemlje i mora; u srcu je nosio, kao tihi bol, želju da opet ugleda zelenu vegetaciju. Nedostajao mu je hlo-rofil. Tamni talasići zapljuskivali su stenu, gurajući ploveću masu crne morske trave tamo‐amo. More se protezalo u beskraj. Baret nije imao ni najbleđu predstavu da li se u ovoj epohi neki deo Evrope, i koliki, nalazi iznad vode.
Čak i u najboljim vremenima, glavnina ove planete je bila potopljena; a ovde, samo
nekoliko stotina miliona godina posle izranjanja belousijanih stena, po svoj prilici se širom Zemlje moglo naći samo nekoliko traka kopna. Da li su Himalaji već rođeni?
Stenovite planine? Andi? Baret je znao približne obrise poznokambrijske Severne Amerike, ali sve ostalo bilo je za njega misterija. Praznine u znanju je teško popuniti kad 32
je veza sa Gornjim frontom isključivo sačinjena od transporta u jednom smeru; stanica
Hoksbil morala se oslanjati na nasumično odabrane materijale za čitanje poslate unutar kroz vreme, i čovek se mogao strašno ljutiti, i osećati frustriranim kad nije mogao da pribavi informacije koje postoje u svakom visokoškolskom udžbeniku geologije.
Pred njegovim očima jedan veliki trilobit iznenada iziđe iz vode, hitro tapkajući nogama. Pripadao je onoj vrsti koja ima klinaste repove, bio je dug oko devedeset centimetara, ljuštura mu je bila modra kao plavi patlidžan, a duž svih ivica ljušture stršale su mnogobrojne vitke bodlje. Ispod trilobitovog tela radile su noge, i to, činilo se, veliki broj nogu. Trilobit je ispuzio na obalu — ne na pesak, niti na plažu, već prosto na kamenu ploču — i zatim nastupao dalje, dok se nije našao nekih dva i po ili tri metra daleko od talasa.
Dobro ti je, pomisli Baret. Možda si ti prvi koji je ikad izišao na kopno da vidi kako je tu. Pionir. Prokrčilac novih puteva.
Pade mu na um da bi ovaj avanturistički nastrojeni trilobit mogao biti predak svih
kopnenih životinja koje će živeti u sledećim eonima. Bila je to biološka besmislica, ali Baretov umorni um je dočarao sliku evolucijske kolone, u kojoj ribe, amfibije, reptili, sisari i čovek svi proističu, u neprekinutom nizu, iz ove jedne groteskne oklopljene stvari koja je sad nesigurno kružila ispred njegovih nogu.
A šta ako te ja nagazim? pomisli on.
Jedan hitar pokret — zvuk hitina koji prska — divlje grebucanje mnogobrojnih nožica...
I čitav lanac života otkinut na prvoj alki. Evolucija presečena. Nikad nijedna životinja na kopnu. Spuštanjem ove teške nogetine cela budućnost bi se promenila, tako da
se nikad ne bi pojavila nikakva stanica Hoksbil, nikakva ljudska rasa, niti Džejms Edvard Baret. Za sekund, Baret bi se mogao osvetiti svima onima koji su ga osudili da ovde okonča svoj život, a istovremeno osloboditi sebe daljeg izdržavanja te kazne.
Ništa nije učinio. Trilobit je je završio svoj spori obilazak priobalnih stena i odcupkao natrag u more, nepovređen.
Mekani glas Dona Latimera reče: »Video sam da ovde sediš, Džim. Ne zameraš ako
ti se pridružim?«
Baret se okrete, obuzet, u prvi mah, iznenađenjem. Latimer se sa brega spustio tako tiho da ga Baret uopšte nije čuo. Povratio se, iscerio, i pokretom pozvao Latimera da sedne na susednu stenu.
»Pecaš?« upita Latimer.
»Samo sedim. Starac se sunča.«
»Ovoliko daleko si potegao, samo da bi se sunčao?« Latimer se nasmeja. »Ma, hajde. Pokušavaš da se udaljiš od svega, i verovatno bi ti bilo draže da te nisam uznemi-rio.« »Nije tako. Ostani. Kako se drži tvoj novi sobni kolega?«
»Čudno je tu što‐šta«, reče Latimer. »To je jedan od razloga što sam sišao da pri‐
čam s tobom.« Nagnuo se napred i ispitivački se zapiljio Baretu u oči. »Džime, kaži mi: misliš li da sam ja ludak?«
»Zašto bih to mislio?«
»Zbog mog ESP‐ovanja. Zbog toga što pokušavam da se probijem u drugu sferu svesti. Znam da si tvrd realista i skeptik. Verovatno smatraš da je to sve gomila gluposti.« Baret slegnu ramenima i reče: »Ako hoćeš brutalnu istinu, da, to smatram. Ne verujem ama baš ni najmanje da ćeš nas ti povesti ma kuda. Done. Mislim da je obično
traćenje vremena i energije to što satima sediš tamo uprežući svoje psioničke snage, ili štagod već radiš. Ali, ne, ne mislim da si lud. Mislim da imaš pravo da se prepuštaš svojoj opsesiji, i da jednu, u osnovi uzaludnu stvar, radiš na način koji je u zadovoljavajućoj meri razuman. Pošteno?«
33
»Više nego pošteno. Ne tražim da veruješ, ni u najmanjoj meri, u moje istraživanje,
ali ne želim da smatraš da sam totalni ludak samo zbog toga što se time bavim. Važno je da me smatraš mentalno normalnim, inače nećeš ozbiljno primiti ono što želim da ti kažem o Hanu.«
»Ne vidim tu neku vezu.«
»Evo o čemu se radi«, reče Latimer. »Na osnovu poznanstva koje je trajalo samo jedno veče, stekao sam određeno mišljenje o Hanu. Ali takvo mišljenje mogao bi da stekne i neki običan, tipični paranoik. Pa, ako smatraš da sam ja takav, verovatno je da ćeš odbaciti moju ideju.«
»Ne smatram da si šiznuo. U čemu ti se sastoji ideja?«
»U tome da on nas špijunira.«
Baret se morao uporno naprezati da ne bi ispustio podsmešljivo hehetanje koje bi
razrušilo Latimerovo krhko samo‐poštovanje. »Špijunira?« reče on nonšaiantno. »Ne misliš valjda ozbiljno. Kako bi iko mogao da špijunira ovde? Mislim, na koji način bi javio to što dozna?«
»Ne znam«, reče Latimer. »Ali, postavio mi je milion pitanja protekle noći. O tebi, o
Kesadi, o nekima od bolesnih. Hteo je da sazna sve.«
»Normalna radoznalost novog člana.«
»Džim, beležio je to. Video sam ga kako piše, onda kad je mislio da ja spavam. Još
dva sata je ostao budam, i sve je beležio u jedan mali notes.«
Baret se namršti. »Možda će pisati roman o nama.«
»Ozbiljno govorim«, reče Latimer. »Pitanja — pa beleške. A kakva je to vrdalama!
Pokušaj da ga navedeš da kaže išta o sebi.«
»Pokušao sam. Nisam mnogo saznao.«
»Znaš li zašto je poslat ovamo?«
»Ne znam.«
»Ne znam ni ja«, reče Latimer. »Zbog političkih prestupa, kaže on, ali ostaje prokleto neodređen. Stekao sam utisak da on ne zna ni šta sadašnja vlada radi, a da i ne
govorimo o nekakvoj njegovoj opredeljenosti za i protiv. Nisam detektovao nikakva strasna politička uverenja kod gospodina Hana. A znaš isto tako dobro kao ja da je stanica Hoksbil smetlište za revolucionare, agitatore, subverzivce, i svakojako slično sme‐
će, s tim što nikad nismo dobili nijednog robijaša ma koje druge vrste.«
Baret hladno reče: »Slažem se da je Han zagonetan. Ali za koga bi mogao da špi‐
junira? On nema nikakav način da podnese izveštaj, ako i pretpostavimo da je agent vlade. Nasukan je ovde zauvek, baš kao i mi.«
»Možda je poslat da motri na nas — da obezbedi da ne spremimo neki način bekstva. Možda je dobrovoljac koji je po sopstvenoj želji odustao od života u dvadeset drugom veku, samo da bi došao među nas i porazio svaki naš eventualni plan. Možda se
pribojavaju da mi ne izmislimo vremeplovljenje napred. Ili da ne nađemo sistem za narušavanje vremenskih linija. Bilo šta. I zato su, recimo, p
oslali Hana među nas da njuška i onemogućava svaku opasnost u zečetku.«
Baret oseti dodir straha. Sad mu je bilo jasno koliko je blizu paranoje Latimer zalutao. U pet‐šest rečenica prešao je put od racionalnog izražavanja izvesnih razložnih sumnji do upaničenog straha da će ljudi sa Gornjeg fronta preduzimati korake da zapreče put bekstva koji je on maltene, već, otovorio.
Ravnim glasom reče Latimeru: »Ne bih rekao da treba da se brineš, Done. Han je
čudak, ali nije došao da nam pravi probleme. Tipovi sa Gornjeg fronta su nam već na‐
pravili sve probleme koje će nam ikad napraviti.«
»A da li bi ti ipak malo pripazio na njega?«
»Znaš da to hoću. I nemoj oklevati da mi javiš ako Han učini nešto novo što bi bilo
neobično. Ti si u boljoj poziciji nego ma ko drugi da to učiniš.«
»Motriću« reče Latimer. »Ne možemo tolerisati gornjefrontaške špijunčine među
34
nama« Ustao je i uputio Baretu prijatan osmeh. »Sad ću te pustiti da se predaš svom
sunčanju, Džime.«
Latimer ode uz stepenište. Baret ga je pratio pogiedom sve dok nije stigao nado-mak vrha i pretvorio se u bledu tačku na kamenitoj pozadini. Mnogo kasnije, Baret dohvati svoju štaku i uzdiže se na noge. Stajao je neko vreme zureći u talase okeana, nekoliko puta bi zamočio vrh štake u vodu da bi naterao sitna puzava stvorenja u pa-nično bekstvo. Najzad se okrenuo i otpočeo dugotrajno, sporo penjanje ka Stanici.
6
Tek dva‐tri dana kasnije Baret je ulućio priliku da odvuče Lua Hana u stranu radi političke diskusije, makar i kratke. Ekspedicija je krenula ka Srednjem moru, i to je na neki način bilo i veoma loše, jer bi Baretu dobro poslužile usluge Čarlija Nortona, u cilju probijanja Hanovog oklopa. Norton je bio najtalentovaniji teoretičar među hoksbilov-cima, čovek koji je umeo da istka dijalektičku tkaninu čak i od materijala koji je najmanje obećavao. Ako bi iko mogao da izmeri dubinu Hanovog političkog angažmana, pod
pretpostavkom da je Han uopšte imao politički angažman, Norton bi to mogao.
Ali Norton je bio na čelu ekspedicije, tako da je Baret morao sam da otpočne ispi‐
tivanje. Baretov marksizam je u poslednje vreme pomalo zarđao, tako da on nije bio sposoban da nalazi stazice između lenjinističkog, staljinističkog, trockističkog, hrušče-vističkog, maoističkog, berenovskijanskog i mgumbveističkog učenja onako vešto kao Norton. Ipak, znao je koja pitanja treba postavljati.
Odabrao je jedno kišno veče kad se činilo da je Han u prilično otvorenom raspolo‐
ženju. Te večeri imaii su jedan sat zabave, jedan duhovito komponovan film načinjen radom kompjutera koga je Sid Hačet programirao prošle nedelje. Gornji front je bio tako ljubazan da pošalje jedan skromni kompjuter, a Hačet ga je namestio za izradu crteža, tako što je specifikovao širine i dužine linija, nijanse sivog i raspon veličina tač‐
kica rastera. Bilo je to dostignuće u isti mah jednostavno i veoma pametno, a ulepšalo im je dosadno veče.
Posle filma, osećajući da je Han opušten u tolikoj meri da bi mogao malčice spustiti
svoj gard, Baret reče: »Takvi kao Hačet ovde su retkost. Da li si ga sreo pre nego što je poslat na put?«
»Onaj visoki sa oštrim nosem a bez vilice?«
»Taj. Pametan momak. Bio je glavni kompjuterista u Kontinentalnom oslobodilač‐
kom frontu sve dok nije uhvaćen devetnaeste. On je programirao onu lažnu emisiju u
kojoj je kancelar Dantel napao svoj sopstveni režim. Sećaš se?«
»Nisam baš siguran«, reče Han mršteći se. »Pre koliko vremena je to bilo?«
»Emisija, 2118. Zar bi to bilo pre tvog vremena? Pre samo jedanaest godina.
»Tad je meni bilo devetnaest«, reče Han. »Valjda tad nisam bio politički jako usavršen.«
»Pretpostavljam da si bio prezauzet studiranjem ekonomije.«
Han se isceri. »Tako je. Zagnjuren u Nezanimljivu nauku.«
»I nikad nisi čuo tu emisiju? Nisi čak čuo ni za nju?«
»Mora biti da sam zaboravio.«
»Najveće praktična šala veka«, reče Baret, »i ti to da zaboraviš. Poznat ti je Konti‐
nentalni oslobodilački front, naravno.«
»Naravno«. Činilo se da je Hanu nelagodno.
»I šta si rekao, sa kojom si grupom ti bio«?
»Sa Narodnim krstaškim pokretom za slobodu.?
»Ne znam ih. Neka novija grupa?«
»Nastala je pre manje od pet godina. U Kaliforniji.«
»A koji joj je program?«
35
»Ma, ono uobičajeno«, reće Han. »Slobodni izbori, predstavnička vlada, otvaranje
dosijea Službe bezbednosti, ponovno uspostavljanje građanskih sloboda.«
»A ekonomska orijentacija? Čisti marksisti, ili neka izdvojena grupa?«
»Pa ne bih rekao da smo stvarno imali neku ekonomsku orijentaciju. Verovali smo
u... ham, u, ovaj, u kapitalizam sa izvesnim državnim ograničenjima.«
»Malčice desno od državnog socijalizma, ali malčice levo od laissez‐faire? A?«
sugerisao je Baret.
»Pa tako nešto.«
»Ali taj sistem je isproban, i propao je, zar ne? Imao je svoj dan. Vodio je neizbežno ka totalnom socijalizmu, što je izazivalo reakciju u vidu sindikalističkog kapitalizma, a onda nam se popela vlada koja je glumiia slobodarstvo a u stvari, u ime slobode, ugušila sve individualne slobode. Pa, prema tome, ako je tvoja grupa jednostavno želela da vrati časovnik na, recimo. 1955. godinu, njene ideje nisu mogle vredeti mnogo.«
Han je izgledao kao da mu je ovo dosadno. »Moraš da shvatiš da ja nisam bio u vrhovnim ideološkim savetima.«
»Samo ekonomista?«
»Tako je. Spremao sam planove za prelazak na naš sistem.«
»Bazirajući ih na modifikovanom Rikardovom liberalizmu?«
»Pa, da, na neki naćin.«
»Ali izbegavajući tendenciju ka fašizmu koja je otkrivena u Kejnzovom načinu mišljenja?«
»Mogao bi tako da kažeš«, reče Han. Ustade i zablista brzim, neodredenim osme‐
hom. »Čuj, Džime, rado bih s tobom nastavio diskusiju nekom drugom prilikom, ali sad
stvarno moram da idem. Ned Altman me je ubedio da odem do njega i pomognem mu
da izvede ples za prizivanje munja, da bi ta njegova hrpa smeća oživela. Pa, ako ne zameraš...
Han se žurno povuče, i ode ne osvrćući se.
Baret je bio zbunjeniji nego ikad. Han nije ni vodio nikakvu diskusiju koju bi mogao
»nastaviti«. Učestvovao je u razgovoru ali sasvim jadno i bogaljasto. puštajući da ga Baretova pitana guraju tamo‐amo. I pri tom je nalupetao gomilu gluposti. Činilo se da
Han pojma nema o razlikama između Kejnza i Rikarda, štaviše da ga te razlike i ne zanimaju, što je veoma čudno kod nekog ko tvrdi da je ekonomista. Nije imao ni najmini‐
mainiju predstavu o programu svoje partije. Njegova revolucionarska pripremljenost bila je tako bedna da nije znao čak ni za Hačetovu zaprepašćujuću podvalu izvedenu pre jedanaest godina.
Prevarant od glave do pete, reklo bi se.
I kako je uopšte moguće da su oni gore doneli odluku da ovakav klinac zaslužuje da
bude izgnanik na stanici Hoksbil? Ovde su stizali samo vrhunski palitelji političkih požara.
Osuditi nekoga na Hoksbil vrlo je blisko osudi na smrt, a to se ne čini olako. Baret
nije mogao ni da zamisli zbog čega je Han ovde. Izgledalo je da je istinski uznemiren svojim izgnaništvom, i da je stvarno ostavio voljenu ženu za sobom, ali ništa drugo nije, kod njega, zvučalo istinito.
Nije li Han — kao što Latimer sugeriše — nekakav špijun?
Baret je tu ideju smesta odbacio. Nije želeo da se inficira Latimerovom paranojom.
Nije verovatno da bi vlada poslala ma koga na jednosmerno putovanje u pozni kambri‐
jum samo da bi špijunirao grupu ostarelih revolucionara koji više nikada neće
moći da
stvaraju probleme. Ali, onda, zašto jeste poslala Hana?
Mogli bismo i dalje da motrimo na tipa, pomisli Baret
Deo tog motrenja pao je na Bareta lično. Ali našao je i mnoštvo pomagača. Latimer.
Altman. Šestorica ili sedmorica drugih. Latimer je za ovo regrutovao većinu pokretnih psihotika, onih koji su funkcionisali u običnim dnevnim poslovima ali živeli sa svako-36
jakim strahovima u glavi i bili spremni da poveruju u svašta.
Zajednički su motrili na pridošlicu.
Petog dana svog boravka ovde, Han je otišao na ribarenje sa Rudigerovom posadom. Baret je dugo stajao na ivici geosinklinale, posmatrajući kako čamac poskakuje na plahim talasima Atlantika. Rudiger nikad nije išao daleko od obale — sedam, osam stotina metara — ali talasi su bili žestoki čak i tamo. Valjali su se ka ovoj obali noseći u sebi iks hiljada kilometara nakupljenog zamaha. Kontinentalna površ je uranjala u vodu pod
vrlo blagim uglom, tako da ni na znatnoj daljini od obale voda nije bila osobito duboka.
Rudiger je merio dubinu zalazeći do 1.600 metara daleko od obale, i saopštio da nije našao dubine veće od pedeset metara. Dalje od 1.600 metara niko nikad nije otplovio.
Nije se tu radilo ni o kakvom njihovom strahu da će pasti sa ruba sveta ako otplove
predaleko na istok. Jednostavno, bilo je teško veslati čitavu milju u otvorenom čamcu, zdepastim veslima načinjenim od starih sanduka za pakovanje. Gornji front se nije setio da im pošalje jedan vanbrodski motor.
Premeštajući pogled ka horizontu, Baret dođe na čudnu pomisao. Njemu je rečeno
da je stanica za žene, političke zatvorenice, dovoljno odvojena i nedohvatljiva, koju stotinu miliona godina uz vremensku liniju. Ali otkud je on znao da li je to istina? Mogla bi postojati još jedna stanica negde drugde u ovoj istoj godini, i oni za nju nikad ne bi saznali. Logor žena, na primer sa one strane okeana, ili čak sa one strane Srednjeg mora Severne Amerike.
Znao je da to nije odveć verovatno. Nervozni tipovi sa Gornjeg fronta mogli su da
