Alef Science Fiction Magazine 001

by MoZarD

  47

  u nečijem tudem obliku, iskustvo postaje strašno. Festin je ležao časak, jedva dišući.

  Beše se i na sebe rasrdio. Najzad, ideja o bekstvu u vidu magle, bila je prilično naivna.

  Svaka budala zna taj trik. Vol sigurno samo beše ostavio vruć vetar da čeka. Festin se pretvori u malog crnog slepog miša, odlete do tavanice, preobrazi se u tanušan mlaz običnog vazduha, i iscedi kroz pukotinu.

  Ovoga puta glatko je izašao van i nežno dolebdeo u dvoranu, gde stade na noge prema jednom prozoru, kad ga žestoko osećanje da je izložen opasnosti navede da sa-bere snage, s praskom uzimajući, prvi put, mali, koherentan oblik — poput zlatnog prstena. To je upravo bilo dobro. Uragan arktičkog vazduha, koji bi rasturio njegov vazdušni oblik i u neopoziv haos, samo ga ovlaš zamrznu. Kad oluja presta, on leže na mer-merni pločnik, pitajući se koji bi oblik najbrže umakao kroz prozor.

  Zakotrlja se, ali prekasno. Jedan ogroman, bezlični trol1 dugim korakom pređe pre‐

  teći pločnikom, stade, uhvati prsten koji se kotrljao velikom brzinom i podiže ga u ogromnoj šaci od krečnjaka. Trol otkorača do vrata u podu, podiže ih jednom gvozde-nom ručicom i izgunđanom vradžbinom, zatim baci Festina dole, u mrak. On je padao

  četrdeset stopa a potom zveknu o kameni pod.

  Vrativši sebi pravi oblik, ustade, skrušeno trljajući smoždeni lakat. Dosta je transformacije na gladan stomak. Gorko žudaše za svojim osobljem, jer bi sad mogao imati

  naručeno koliko god želi hrane za večeru. Bez osoblja, iako može promeniti oblik i postići izvesne čini i sile, ne može preobraziti ili pozvati sebi nijednu materijalnu stvar

  — ni munju, niti jagnjeći kotlet.

  »Strpljenja«, rekao je Festin sebi i kada je povratio dah, rastvori svoje telo u beskrajno fina ulja koja se isparavahu i postajahu mirisom jagnjećeg kotleta što se prži. Još jednom se upravi kroz pukotinu. Trol, koji je čekao, onjuši sumnjičavo, ali Festin se uto pretvori u sokola i odlete pravo ka prozoru. Trol nasrnu za njim, kasno, i viknu gromkim glasom: »Soko! Držite sokola!« Obarajući se s visine preko začaranog zamka prema svojoj šumi koja je ležala skrivena na zapadu, dok su mu sunčeva svetlost i blesak mora zaslepljivali oči, Festin jahaše vetar kao strela. Ali, jedna brža strela ga sustiže. Kriknuvši, pade. Sunce, more i tvrđave okrenuše mu se oko glave i iščeznuše.

  Ponovo se probudio na vlažnom podu tamnice, okrvavljenih ruku, kose i usana.

  Strela beše pogodila njegovo krilo ptice, u stvari rame čoveka. Još ležeći, gunđaše jednu vradžbinu da zatvori ranu. U momentu je bio sposoban da ustane i pribere se za dužu,

  dublju vradžbinu izlečenja. Ali, beše izgubio dosta krvi, a s njom i snage. Hladnoću koja mu se uvukla u koštanu srž, čak ni vradžbina izlečenja nije mogla da ublaži. Tama mu

  beše u očima, čak i kad upali plavi divlji oganj i osvetli vazduh koji je zaudarao: to je ista crna magla koju je video dok je leteo, kako nadvisuje šumu i male gradove u njegovoj

  zemlji.

  Odbrana te zemlje zavisila je od njega.

  Nije se ponovo smeo usuditi na direktno bekstvo. Bio je suviše slab i bolestan.

  Imajući previše poverenja u svoju moć, beše izgubio snagu. Sada, koji god oblik uzeo, slabost bi ga omela, i bio bi ulovljen.

  Drhteći od hladnoće, zgurio se pustivši da iz ognjene lopte ispršti i poslednji atom

  močvarnog metana. Miris mu je prizvao u sećanje sliku močvara što se protežu od bedema koji opasuju šumu, ka moru, njegovih milih močvara do kojih ljudi nisu dospeli, gde, stuštivši se, labudovi lete dugo i ravno gore, između tihih malih ribnjaka i ostrva pokrivenih trskom, brzi, mirni, potoćići teku ka moru. Oh, biti riba u jednom od onih potoka; ili, još bolje, biti dalje, iznad potoka kod vrela u šumi, u senci drveća, u čistoj smeđoj vodi, zaostaloj pod korenjem jove, odmarajući se, skriven...

  Ovo beše jedan veliki san. Festin ga nije prizivao više nego što je to činio bilo koji čovek, koji u izgnanstvu ili opasnosti žudi za zemljom i vodama svog zavičaja, čeznući za

  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

  1) Natprirodno biće iz skandinavske mitologije i folklora

  48

  kućnim pragom, stolom za kojim je obedovao, grančicama što dodiruju prozor njegove

  spavaće sobe. Neki sve to sebi predstave samo u snovima, ali veliki Čarobnjaci ostvare ovu magiju odlaska kući. Festin, sa hladnoćom koja mu se iz koštane srži uvlačila u nerve i vene, ustade između crnih zidova naprežući svoju volju, dok ona ne zasja kao sveća u tmini njegovog tela, i velika i mirna magija otpoče.

  Zidovi nestadoše. On beše u zemlji; granitne stene mu behu kosti, voda‐krv, kore‐

  nje‐nervi. Poput slepog crva kretao se kroz zemlju ka zapadu, polagano, sa tminom iza i preda se. Zatim mu sva hladnoća odjednom nadođe duž leda i stomaka, kao razdra-gano naklono, nezaustavljivo draškanje. Bokovima je kušao vodu, osećao joj tok; zatim

  očima bez kapaka vide pred sobom dubok, mrk ribnjak između velikih podupirača ko‐

  renja jove. Polete kao strela napred, srebrnast, u senku. Beše Slobodan. Beše kod kuće.

  Voda je žurno oticala iz čistog izvora. On leže na peščano dno ribnjaka, pustivši da

  mu tekuća voda, jača od bilo koje vradžbine ozdravljenja, ublaži ranu i svojom hladnoćom ispere još veću studen koja se beše uvukla u nj. Ali, samo što odahnu, u zemlji

  oseti i ču drmusanje i topot koraka. Ko to sada hoda njegovom šumom? Preumoran da

  se preobrazi, on svoje blešteće telo‐pastrmku skri ispod jednog luka jovinog korena i pričeka.

  Golemi sivi prsti tumarahu kroz vodu, valjajući pesak. U izmaglici nad vodom, bezizrazne oči se pomoliše, nestadoše i opet se pomoliše. Mreže i ruke tumarahu, ispu-stivši jednom Festina, ispustiše ga ponovo, a onda ga uhvatiše i podigoše dok se previjao u vazduhu. On se napregnu da povrati svoj pravi oblik, ali ne uspe; sopstvena čaro-lija povratka kući ga je sputala. Previjao se u mreži i dahtao, u suvom, prozračnom, užasnom vazduhu, gušeći se. Agonije nestade, i on ne znade ništa do toga.

  Posle dužeg vremena, malo pomalo, Festin postade svestan da opet ima svoj Ijud‐

  ski oblik; nekakva opora, kisela tečnost bese mu prodrla niz grkljan. Vreme opet prođe, 49

  i on se nađe ničice opružen po vlažnom podu podruma. Opet je bio u vlasti svog protivnika. I, premda je ponovo mogao da diše, ne beše daleko od smrti.

  Studen ga sada beše celog prožela; trolovi, Volove sluge, mora da su mu zgnječili

  lomno telo pastrmke, jer kad god bi se pomerio, sevnulo bi mu u rebrima i podlaktici.

  Slomljen i bez snage, ležaše na dnu izvora noći. Nije uzmogao da promeni oblik; ne beše izlaza van, izuzev jednog.

  Ležeći nepokretan, gotovo, mada ne sasvim mimo dosega bola, Festin mišljaše: Zašto me nije ubio? Zašto me čuva ovde živog?

  Zašto nikada nije viđen? Kojim očima može biti viđen, po kojoj zemlji hoda?

  Straši me, iako mi nije ostalo snage.

  Govore da svi čarobnjaci i ljudi od moći koje je on osudio, zapečaćeni tavore u grobnicama poput ove, žive, godinama pokušavajući da se oslobode...

  Ali, ako je neko odabrao da ne živi?

  Pa, Festin je načinio svoj izbor. Poslednja misao mu beše: Ako nisam u pravu, ljudi

  će misliti da sam bio kukavica. Ali, nije se zadržavao na ovoj misli. Okrenuvši glavu malo u stranu, zatvori oči, udahnu duboko poslednji put, i prošapta reč oslobodenja, koja se samo jednom izgovara.

  Ovo nije bila transformacija. Ne beše se promenio. Njegovo telo, duge noge i ruke,

  vešte šake i oči koje izgledahu kao da posmatraju drveće i potoke, ležahu nepro-menjene, jedino mirne, savršeno mime i pune studi.

  Podrumi načinjeni magijom behu nestali, i sobe i kule; i šuma, i more, i večernje nebo. Sve beše nestalo, i Festin se lagano spusti dugom kosom brega bitisanja, ispod novih zvezda.

  U životu imađaše veliku snagu; ni ovde to ne beše zaboravio. Poput plame
na sveće,

  pomeri se u tmini šire zemlje. I, pamteći, uzviknu ime svog neprijatelja: »Vol!«

  Pozvan, nemoćan da se odupre, Vok krenu ka njemu — debeo pepeljast oblik na svetlosti zvezda. Festin se primače, a ovaj ustuknu i vrisnu kao opečen. Festin ga sle‐

  đaše kako je bežao, sleđaše u stopu. Daleko odoše, preko sasušenih bujica lave od velikih ugašenih vulkana čije su se kupe dizale ka bezimenim zvezdama, preko grebena mirnih bregova, kroz doline sa niskom crnom travom, obilazeći gradove ili hodeći njihovim neosvetljenim ulicama izmedu kuća, kroz čije prozore ne gledaše nijedno lice.

  Zvezde su lebdele na nebu; nijedne figure, nijedne ruže. Ništa se ovde nije menjalo.

  Dan da ne dođe. Ali, oni produžiše, Festin sve goneći ovog drugog, dok se ne domogoše

  mesta gde je nekoć, vrlo davno tekla reka: reka iz žive zemlje. U suvom rečnom koritu, između velikog odronjenog kamenja, ležaše mrtvo telo: telo starca, nago, sa tupim očima pred zvezdama izigravahu nedužnost za smrt.

  »Uđi«, reče Festin. Vol‐sablast zacvile, ali mu se Festin primače. Vol ustuknu, zatim

  se zaustavi, i uđe kroz otvorena usta u svoje mrtvo telo.

  Leš odmah iščeznu. Čisto suvo kamenje blistaše na svetlosti zvezda. Festin postaja

  još časak, pa se tromo spusti među velike stene da se odmori. Da se odmori, ne da spava; njegovo je da ovde čuva stražu sve dok se Volovo telo, poslato natrag u grob, ne pretvori u prah, sva zla moć iščezne, razvejana vetrom i saprana kišom ka moru. On ima da motri na ovo mesto gde je smrt jednom našla put natrag, u drugu zemlju. Strpljiv,

  beskrajno strpljiv, Festin čekaše između stena, gde nikad više neće teći reka, u srcu kraja bez morske obale. Zvezde još bejahu nad njim nadnesene; i kako ih posmatraše,

  lagano, vrlo lagano, poče da zaboravlja žubor potoka i romorenje kiše po lišću šuma života.

  50

  Poludeo je u trinaest časova i četrdeset sedam minuta.

  Sačuvao je ipak neki tračak svesti koji ga je nagnao da se obrati psihijatru čija je ordinacija bila u blizini mesta gde se tada nalazio.

  Polako se popeo do vrata stepeništem od tamnog drveta, gledajući beživotnim

  očima lažne hijeroglife kojima su bili ukrašeni zidovi prekriveni mermerom.

  Njegovo duševno oboljenje se nije moglo primetiti ni po kakvom spoljnom znaku, ni

  po kakvoj agresivnosti: bilo je to stanje opšte tuposti. Mozak je odbijao da radi; bio je oštećen nizom čudnih i neobjašnjivih priviđenja čija je učestalost dovela do ovog stanja primarnog ludila.

  Poslužitelj u belom mantilu mu je otvorio vrata nekoliko trenutaka nakon što je zazvonio i ne pitavši ga za ime ni za razlog dolaska, uveo ga u čekaonicu.

  Čoveka nije ni najmanje uznemirila ova potpuna ravnodušnost. Seo je u fotelju od

  kože prekrivene mrežom sitnih nabora koja je podsećala na onu masku opuštenih, bezizraznih crta, kakvo je postalo njegovo lice od kako je poludeo. Mada je salon bio luksuzno opremljen, odisao je hladnoćom i izvesnim očajanjem; ovu pojedinost poseti-lac, medutim, uopšte nije zapazio. Zidovi su bili prekriveni policama na kojima su ležali časovnici sa klatnom, zidni i ručni časovnici svih epoha, svih mogućih stilova i svih oblika, čije je kucanje, sastavljeno od hiljada malih neujednačenih udaraca neprijatno odjekivalo, izazivajući osećanje neobjašnjive nelagodnosti.

  Čovek je čekao više od jednog sata. Najzad ga je psihijatar primio, ne udostojivši ga

  ni običnog osmeha u znak izvinjenja. Nije izgovorio ni jednu jedinu reč dobrodošlice, već se jednostavno upustio nazad u ordinaciju očekujući da bolesnik krene za njim.

  Pokazao mu je rukom krevet od belog metala koji se nalazio u jednom uglu; ludak je legao na njega.

  »Molim vas, kako se zovete?« iznenada reče lekar.

  »David Lamb.«

  »Možete li mi reć šta vas je dovelo k meni, gospodine Lamb?

  Da bi mogao da odgovori na ovo pitanje, David Lamb je morao da prevaziđe stadi‐

  jum mehaničke lucidnosti koji ga je naterao da poseti lekara; borio se desetak minuta

  da povrati svest. Kada se prenuo iz svoje moždane otupljenosti, užas njegovog položaja mu se ocrtao sa onom istom oštrinom s kojom mu se to već bilo dogodilo u jedan sat i

  četrdeset minuta; sve pojedinosti košmara u kojem je živeo već nekoliko nedelja i koji ga je primorao da pobegne u okrilje ludila, sada su se u žestokom naletu nametnule njegovom duhu.

  »Mora da sam žrtva psihoze sa primesama paranoje ili nečeg sličnog, doktore«, priznade on jedva dolazeći do reči.

  »Gospodine Lamb, na meni je da postavim dijagnozu. Ne smete pokušavati da sami

  tumačite stanje u kojem se nalazite, izložite mi simptome svoje opsesije.«

  David je napregnuo svoje sećanje; trebalo je da uvede neki red u zbivanja koja su

  ga toliko uznemirila.

  Izložio je sledeću priču u jednom dahu:

  »Sve je započelo jedne nedelje, doktore; ali svi događaji koje sam tada zapazio još

  se nisu ticali mene lično. Trebalo bi, stoga, da kažem: jedne nedelje sam po prvi put primetio... ne, valja se držati redosleda zbivanja. Dakle, šetao sam kejovima duž reke Sene, što obično nikada ne činim; mislim čak da sam se tamo uputio prvi put u svom životu.

  Međutim, ja veoma dobro poznajem Senu, često sam joj se divio u proleće, ali i zimi,

  ipak najčešće u proleće, upravo u vreme kada voda počinje da opada. Sada mi se stvarno čini da se nikada nisam spustio na same rečne kejove sve do tog dana.«

  Zaćutao je i ostao nekoliko trenutaka pogružen u dubokim mislima:

  »Uostalom, ja ne idem često u šetnju; znate već kako to ide, poslovi, život. Tako je

  to!« David Lamb je iznenada dobio taj napad pričljivosti, kao neku vrstu oslobođenja od 52

  dugih sati ćutanja u koje ga je gurnulo njegovo psihotično stanje.

  Psihijatar ga je gledao ne ispoljavajući bilo kakvo osećanje i hladno beležio poneku

  rečenicu, reč, misao koja mu se učinila značajnom. Posle nekoliko minuta predaha, podstakao je bolesnika da nastavi svoju priču.

  »Tako sam, dakle, šetao pored reke. Bio sam u mračnom raspoloženju, poslovi su

  se odnedavno loše odvijali. Sve to još nije predstavljalo neku pretnju za mene, ali sam ipak bio uznemiren, neobjašnjivo uznemiren... u stvari, hoću da kažem da je moja uzne-mirenost bila preterana. Znate, čovek ponekad ima predosećanje da mu sudbina nije naklonjena, mada ništa na izgled ne opravdava taj utisak. Činilo mi se da će ta šetnja pored reke, bez određenog cilja, ublažiti moju strepnju. Nije to bila loša zamisao. Malo kasnije sam zapazio da sa odobravanjem posmatram malobrojne zaljubljene parove koji

  su se u toj relativnoj samoći predavali svojim zadovoljstvima. Radovi na keju još nisu bili započeli. Vladao je mir, moglo se čuti samo kako vozila tiho klize po asfaltu, gore, blizu Tiljerija.«

  »Proleće još nije bilo u punom sjaju; nebo je poprimilo neku beličasto žutu boju na

  kojoj se ogolelo i pocrnelo granje drveća ocrtavalo sa velikom jasnoćom. Ja sam, ipak, osećao neku toplinu, kao da iza tog nepomičnog prizora, okovanog nedavno otopljenim

  snegom i ledom, već zapažam nadolaženje prvih životnih sokova. Cinilo mi se da zelene

  vlati trave koja raste između razmaknutog kamenja na keju dobijaju neki vlažni sjaj. Sve moje crne misii su bile potpuno iščezle...

  Lamb je prestao da govori i pogledao doktora:

  »Sve ovo može da vas uveri da nisam bio sklon autosugestiji.«

  »Šta ste vi u stvari, videli, gospodine Lamb?« upita psihijatar.

  »Sta sam video ili ša sam mislio da sam video?«

  »To sada nije važno. za vas su u ovom trenutku stvarnost i masta izmešani i više uopšte niste kadri da ih razlikujete.?

  David je pognuo glavu pokretom punim poniznosti. Prešao je preko lica dlanom svoje ruke koji je bio zapanjujuće suv.

  »Kada se događaj zbio, ja mu nisam odmah pridao veliku
važnost. Bilo je to čak toliko beznačajno, da bih sve odmah zaboravio da se stvar nije ponovila«, objasni on.

  »Jedan klošar je, zgrčen, spavao na metalnom sanduku koji je verovatno sam tamo

  dovukao. Pogledao sam ga, isprva površno a zatim nešto pažljivije. Na njemu nije bilo

  ničeg što bi ga odvajalo od drugih beskućnika, crte lica su mu bile proste, odeća bedna i potpuno prljava; sve je bilo savršeno u skladu sa tradicijom. Ja sam, međutim, osetio blagu sreću upoređujući njegov položaj sa svojim; moje crno raspoloženje mi je odjednom bilo smešno. Čovek je spavao dubokim snom, kao skamenjen, njegovo disanje je

  bilo gotovo neprimetno. Kada sam najzad shvatio da nije pristojno da ovako posmatram usnulog čoveka, zapazio sam da mi je lice samo nekoliko centrimetara udaljeno od

  njegovog jer sam mu se toliko približio, radoznao da osmotrim ovaj san nalik na smrt.

  Udaljio sam se istim laganim korakom kojim sam šetao do tog trenutka, sa osećanjem

  blagonaklonosti prema tom klošaru koji je u meni probudio izvesnu simpatiju.«

  »Jedan drugi beskućnik se brzim korakom približavao spavaču; u ruci je držao neki

  metalni predmet čiji oblik nisam uspeo da vidim. Čovek je ubrzo došao do klošara i zagnjurio svoju ruku u njegova leđa. Bio sam suviše udaljen da bih razaznao crte njegovog lica koje je prikrivala tek iznikla brada. Opšte držanje njegovog tela je slutilo na neku bolest; skelet mu je bio nakrivljen na jednu stranu. Pokreti su mu bili veoma čudni; okretao je svoju šaku kao da zabada neko svrdlo u leđa nesrećnog spavača. Pomislio sam da prisustvujem zločinu i potrčao prema dvojici ljudi. Napadač je brzo pobegao, tako da nisam uspeo da stignem do njega. Spremao sam se da priteknem u pomoć

  žrtvi ovog neverovatnog napada. Tada je klošar otvorio oči, pogledao me, zatim je ustao bez ikakvog napora i ne obraćajući uopšte pažnju na mene krenuo za svojim na-vodnim ubicom. Na leđima nije imao nikakvu poderotinu, ni najmanji trag krvi.«