Alef Science Fiction Magazine 001

by MoZarD

  »Ponekad se zakon mora ignorisati«, citirao je robot. »Smatra se da je postojanje

  asteroida Lamark suviše opasno. Odlučeno je da opasni eksperimenti započeti ovde moraju biti što brže uništeni kako ne bi došlo do nekakve zaraze. Utvrđeno je da asteroid Lamark poseduje opasnost koja ugrožava život na Zemlji. Postoji mogućnost za izbacivanje spora iz unutrašnjosti planetoida koje su sposobne da prolaze kroz svemir.

  Skrenuta je pažnja da, ukoliko bi došlo do toga, ne bi postojao nikakav način da se spreči uništenje čitavog života na Zemlji... Zaključeno je da bi, ma koliko je mala verovatnoća da se to može dogoditi, gubitak bio toliko velik da se takav rizik ne sme prihvatiti. Stoga je naređeno da asteroid Lamark mora biti obrušen na Sunce i da se ništa

  što je bilo u kontaktu s njim nikada ne sme vratiti na Zemlju.«

  Čovečuljak se pretvarao da ga sluša. Sve to je već čuo i ranije. Duboko se zagledao

  kroz prozor, u srebrnastu šumu. Niz uglove njegovih nemimih očiju spuštale su se jedva vidljive suze. Nije plakao za sobom, već za životom koji je stvorio na Lamarku.

  »Ali zbog čega?« ponovo je upitao. »Moji organizmi su toliko divni i prekrasni. Oni mnogo više znače nauci od svega što smo do sada stvorili ili otkrili. Ko je doneo tu odluku? Ko hoće da ih uništi?«

  »Oni su opasni«, nepokolebljivo je izjavio dželat. »Oni moraju biti uništeni.«

  »Programirali su te da kažeš samo onoliko koliko oni to žele«, rekao je inženjer.

  »Oni se plaše. Oni se čak plaše da mi kažu ko su. To nikada ne rade pošteni i odgovorni ljudi. Siguran sam da su te poslali političari, a ne naučnici... Čega se oni, u stvari, plaše?

  Da možda mogu razviti novu inteligenciju? Da sve ovo može postati pametnije i bolje od čoveka u svakom pogledu? Ali to je glupost.«

  »Ja ne znam ništa o strahu«, rekao je robot. »Znam samo ono što su mi rekli i šta ti

  misliš o tome. Činjenice su i dalje neprikosnovene. Postoji mogućnost zaraze sa asteroida Lamark. Moguće posledice su toliko stravične da se njegovo postojanje ne sme produžiti ni minut duže nego što je potrebno.«

  »Moji organizmi nikada ne bi mogli da stignu do Zemlje.«

  »Smatra se da postoji opasnost od dalje evolucije Areniusovih spora.«

  »Areniusovih spora«, podrugljivo je ponovio čovečuljak. »Šta bi Arenius mogao da

  zna«. On je mrtav već nekoliko vekova. Njegova razmišljanja su čista besmilice, a pretpostavka da životne spore zasejavaju nove planete je smešna i naivna. Ako ljudi koji su te poslali koriste Areniusove spore kao izgovor, onda su i oni budale.«

  66

  »Bilo kakav rizik, ma koliko izgledao neznatan, vredan je utrošenog vremena«, robot je bio uporan.

  »Nema nikakvih opasnosti«, naglašavao je genetski inženjer. »Mi smo odvojeni od

  mojih životnih formi zidom od stakla. Tokom svih godina koje sam proveo ovde, one nikada nisu prošle kroz taj zid. Ono što vi tvrdite uključuje probijanje kroz koru planetoida i prelazak stotinu i osamdeset miliona milja svemirskog prostora da bi se dospelo do relativno malog sveta na kome bi mogle da se razvijaju.«

  Ćovekov glas se oštro povisio i počeo je da krešti.

  »Žao mi je«, rekao je robot.

  »Žao ti je! Znači tebi može biti žao? Ti nisi živo biće. Kako ti možeš znati šta znači život, a kamoli osećati ono što ja osećam za njega?«

  »Ja sam živ«, protivurečio je dželat. »Ja sam isto toliko živ kao i ti, ili ovaj svet s druge strane stakla«.

  »Ti ne možeš saosećati sa nekim ili ga sažaljevati«, prasnuo je čovečuljak. »Ti si samo metal. Ti ne možeš razumeti«.

  »Tvoja strastvena odlučnost kojom mi dokazuješ da ne posedujem nikakvo razu‐

  mevanje je pogrešna«, rekao je robot sa prizvukom metalne gorčine. »Vrlo dobro znam

  šta tvoj životni sistem predstavlja i tačno znam šta osećaš«.

  »Ali ti sam to ne možeš osetiti u sebi.«

  »Ne.«

  »To onda znači da ne razumeš«, rekao je čovečuljak smireno, njegov bes razvejala

  je dželatova hladnoća.

  »Ja u potpunosti shvatam šta si uradio i zbog čega«, mirno je rekao robot.

  »Znači, ti znaš da nema nikakve opasnosti.«

  »Ako bi tvoj životni sitem ikada dospeo na Zemlju, uništio bi planetu. Tvoj životni

  sistem se ne razmnožava replikacijom. Svaki organizam je jedinstven i nosi dva hromo‐

  zoma od kojih svaki nosi u sebi kompletan genotip. Jedan hromozom određuje organi‐

  zam, a drugi kodove virusnih čestica. Taj drugi hromozom je neiskorišćen sve dok ne doživi starost, nakog toga on preuzima kontrolu nad sintezom proteina od organizma ‐

  hromozoma. Stvaraju se milijarde i milijarde virusnih čestica i organizam umire od svoje ugrađene bolesti. Virusne čestice se oslobađaju i postaju univerzalno zarazne za bilo koji sistem koji sintetiše proteine. Pri infekciji, organizam‐hromozom i organizam-hromozom domaćina se spajaju i uzajamno adaptiraju, razvijajući se procesom

  dirigovanih promena. Novi hromozom zatim izaziva preobražaj domaćina u organizam

  koji je u početku parazit, ali može kasnije da nastavi da živi nezavisno. Taj novi organizam u svojim sopstvenim ćelijama sadrži skriveni hromozom virusa.

  Ono što karakteriše ovaj životni sistem jeste to da taj isti virus može zaraziti bilo koje živo biće bez obzira da li ono već pripada tom sistemu. Ne postoji ikakva moguć‐

  nost imunizacije. Prema tome, svi oblici života u bilo kom kontinuumu moraju neizbežno postati deo životnog sistema, a to spajanje neizostavno znači potpuni gubitak identiteta.«

  Čovečuljak je potvrdno klimnuo. »Znači, ti sve znaš«, priznao je. »Ali ti znaš samo

  šta je to i kako se razvija. Ćak i da nisi otkrio sve činjenice, ti možeš stati tu i optužiti me da stvaram neku vrstu Frankeštajnovog čudovišta koje jedva čeka da me uništi i osvoji

  Zemlju. Zar ne vidiš kako to smešno i detinjasto zvuči?«

  »Još uvek tvrdim da postoji opasnost«, tvrdoglavo je odgovorio robot.

  »Čista glupost! Moj životni sitem je potpuno siguran u unutrašnjosti asteroida Lamark. Ne postoji nikakva mogućnost da ikada dospe napolje. Ako bi i uspeo, nema načina da se održi. Čak ni tako prilagodljiv sistem kao što je moj ne može opstati bez vode i vazduha. To mogu samo roboti. Ovaj životni sistem ne može pobeći sa Lamarka.«

  »Ako je, kako tvrdiš u svojim izveštajima, evolucija Lamarkovog životnog sistema pravilno usmerena i progresivna, onda bi bila greška ograničiti pretpostavljene 67

  mogućnosti sistema. Tada postoji mala verovatnoća da sistem dobije pristup van Lamarka, a samim tim i da razvije mehanizam međuplanetarnog rasejavanja.«

  »Areniusove spore!« uzviknuo je patuljak. » Kako? Samo mi reci, kako? Kako jedan svet zatvoren u unutrašnjosti asteroida može preneti spore na Zemlju i to još protiv sunčevog vetra. Čak i oni idioti koji su te poslali moraju shvatiti da bi Areniusove spore bile odbačene od Zemlje, uz usiov, naravno, da se ostvari zanemarljivo mala verovatnoća formiranja spora.«

  »Nemoguće je prognozirati pravac kretanja ovih spora unutar Sunčevog sistema«,

  neumoljivo je odgovorio robot.

  »Ne.«

  »Zašto onda odbijaš da priznaš sve što ja kažem. Roboti su u suštini logična bića, a

  kao što vidiš, logika je ovoga puta na mojoj strani.«

  »Nikakva logika te ne može više spasti. Uređaj je već postavljen i aktiviran. Asteroid Lamark je na putu ka Suncu. Ne postoji nikakav prigovor na već donetu odluku.«

  »Nikakav prigovor«, podrugljivo je ponovio genetski inženjer. »Ne mogu da se žalim zato što oni nemaju hrabrosti da mi to dopuste. U ovoj odluci nema nikakve pravde. U njoj postoji samo bojazan, strah.«

  »Da, postoji bojazan«, složio se robot.

  »Ti pokušavaš da me uveriš da postoji razlog iza ovih mrtvih reči. Govoriš hladnim,

  preciznim izrazima o vero
vatnoći i opasnosti. Pokušavaš da me razuveriš, da prikriješ istinu i krivicu. Budi iskren ako možeš. Reci mi istinu, istinu da su me osudili na smrt zbog ludačkog iracionalnog straha, straha od nekog monstruoznog duha koji nikada ne

  bi proizašao iz mog životnog sistema. Sve je to samo blesavi, glupi patološki strah od nečega što ne mogu da shvate ili cene. Strah čiji je jedini cilj da izazove još veći, da zarazi ostale s njim. Strah često presudan za mnoge smrtne kazne. Oni kažu da moj virus može dospeti na Zemlju. Tu su pogrešili, jer on je već tamo. Strah zaražava sve a njegova druga generacije je ubistvo.«

  »Ali strah je sasvim uobičajena pojava«, rekao je dželat.

  »Uobičajena«! Čovečuljak je pogledao u svod i širom raširio ruke. »Koja vrsta pri‐

  rode se plaši sama sebe?«

  »Ljudska priroda«, odgovorio je robot sa mehaničkom ugladenošću.

  »To me je i osudilo«, rekao je čovek. »Ljudska priroda. Ni razum, ni konačna ver‐

  ovatnoća. Ljudska priroda, ljudska taština i ljudski strah. Ali u suštini, strah od sebe samih.«

  »Ljudi su sami stvorili taj virus. Biohemičari I genetičari su došli na tu ideju.

  Genetski inženjeri i hirurzi su mu dali oblik. Čitav sistem je proizvod ljudske mašte, ljudske genijalnosti i ljudske veštine.«

  »Želiš li još nešto da mi citiraš? Postoje stvari koje čovek ne treba da zna? Stvara‐

  laštvo je jedna od povlastica božanstva?«

  »Ne«, odgovorio je dželat. »Pojednostaviću. Ako čovek može da uradi nešto, ne postoji nikakav ipso facto razlog zbog koga on to treba ili mora. Ono što si ti doneo u našu stvarnost je toliko opasno da nikako ne sme ostati dalje u njoj.«

  »To su ti oni rekli da mi kažeš.«

  »Ne, to su moje reči. Ja radim ono što mi je naređeno i govorim ono što moram.

  Ali, ja verujem, Ja sam od metala, all sam živ. Ja verujem u sebe i znam šta radim.«

  »To je i tvoja smrtna presuda«, rekao je inženjer.

  »Ja prihvatam nužnost.«

  »Da li pokušavaš da me nagovoriš da je i ja tako prihvatim? Ti si robot. Tebi život ne znači onoliko koliko meni. Ti si programiran da umreš. Bez obzira šta tvoj metalni mozak misli, ti ne možeš biti čovek. Ti ne možeš prihvatiti ljudske vrednosti. Ti si samo mašina.«

  »Da«, odgovorio je robot sa izveštačenom ozbiljnošću, »ja sam samo mašina«.

  68

  Čovečuljak se zagledao kroz stakleni zid, potiskujući u sebi gađenje, optereće‐nost i

  strah.

  »To nisam samo ja«, rekao je. »To je moj život«. To je sve što sam stvorio, sve što

  sam ikada uradio i u šta sam verovao. Ne želim da umrem, ali isto tako ne želim da sve ovo bude uništeno. Ovo mi zaista mnogo znači. Ja sam ga stvorio. Ti to nikada ne mo‐

  žeš razumeti.«

  »Ako ti to kažeš«, umorno je odgovorio dželat.

  »Ni ja ništa ne razumem«, priznao je čovečuljak.

  »Ne«, rekao je robot. »Ne možeš. To nije tvoja nauka. To je tvoje dete«.

  Čovek je zabacio glavu. »Ko si ti da meni sudiš? Šta si ti da meni sudiš? Kako jedno

  metalno stvorenje može izreći takve stvari? Šta ja imam od toga? Moja nauka je moje

  dete. Zar zbog toga što volim životni sistem koji sam stvorio, moj razum nema vrednost? Zar moja odbrana ne može biti prihvaćena zato što sam lično umešan u sve

  ovo?«

  »Tvoji argumenti nemaju nikakvu važnost. Prepirka je već davno okončana«.

  »I odluka doneta. Ko je govorio u moje ime? Ko je mene branio?«

  »Oni su to sami uradili«. usiljeno je odgovorio robot.

  »Da, uradili su. Opovrgnuli i proglasili bezvrednim«.

  »Odluka je doneta. Sve činjenice su uzete u obzir. Sve mogućnosti su proučene pažljivo. Ne postoji ništa što bi moglo to izmeniti. Asteroid Lamark i sve što je došlo u kontakt s njim mora biti uništeno. Svaka opasnost od zaraze mora biti uklonjena«.

  »Oni mora da su poludeli«, i dalje je ponavljao čovečuljak »Taj nerazumni strah ne

  može ići toliko daleko. Oni se čak ne ustručavaju da mi oduzmu ono što sam stvorio.

  Oni moraju i mene ubiti, ubiti isto kao što će i uništiti. To znači samo jedno, a to je da se boje mene, da se boje onog što mogu reći. Koliko samo beznačajne mogu biti njihove optužbe ako mi ne dozvoljavaju da se branim?«

  »Uplašili su se spora«, odgovorio je robot. »Ti si došao u veoma blizak kontakt sa

  sistemom. Ako se ikada vratiš na Zemlju, iz toga bi mogla proizići opasnost koju oni žele da izbegnu«.

  »Jesi li siguran? Da li i ti veruješ u to? Zašto isto tako nisu govorili o mom znanju, o opasnosti od njega? Zar ne bi bilo mnogo diplomatskije da umrem u nekoj slučajnoj nesreći? Ili je baš to ono što će reći?« dodao je naučnik kad mu je to palo na pamet.

  »To ne menja ništa«. odgovorio je robot.

  »Ko te je poslao?« i dalje je insistirao čovečuljak, već unapred znajući da neće dobiti odgovor. »Ko je započeo tu pometnju«?

  »Kakvu pometnju?« izvrdavao je robot.

  »Ovu paniku. Ko je Stvorio pometnju skrivenu iza ove odluke? Ona nije nastala tek

  tako, sama po sebi. Samo zametnjom nije mogla nastati u ozbiljnim glavama. Neko ju je

  umetnuo tamo. Neko se dobro pomučio da ih uveri, neko željan vlasti. To je očigledno.

  Ja nisam toliko glup da pomislim da me neko mrzi ili da neki ludak zaista veruje u opasnost od zaraze. Neko želi da se dokopa vlasti. Neko želi da koristi strah kao sredstvo za svoja dalja napredovanja. Samo političari mogu smisliti ovako nešto uvi-jeno. Političari i politika su te programirali na tajnost. Da, oni se koriste strahom kao oružjem. To je to, zar ne?«

  »Ne znam«.

  »Ja znam. Strah nikada ne dolazi u svojoj pravoj veličini. On mora biti raširen kao

  virus, mora se hraniti, ubrizgavati. Sve to su politički trikovi i sistemi. Zasejati, od-negovati, kupiti i prodati«.

  »Ti lupetaš«, rekao je robot.

  »Reci mi da ne razumem«, predložio je čovečuljak, nasmejavši se. Robot se nije nasmejao.

  »Nema nikakve svrhe u tome što pokušavaš da me nagovoriš da promenim svoje

  69

  mišljenje. Ti ne možeš opovrgnuti optužbu zato što je odluka već odavno doneta.

  Presuda je već izrečena«.

  Čovečuljak se odmakao od staklenog zida i krenuo ka vratima.

  »Ništa ti ne može pomoći«, rekao je robot. »Ako ideš po oružje, nemoj se previše

  nadati. Uređaj je programiran i aktiviran još pre nego što sam stigao ovde. Lamark je već mrtav«.

  Čovečuljak je zastao, okrenuo se. »Nisam pošao po pištolj«, rekao je.

  Robot se nije nasmejao. Samo je rekao: »Idi, idi i uradi ono što želiš«.

  Čovečuljak je otišao, a robot je okrenuo svoje crvene oči ka staklenom zidu. Stajao

  je zamišljeno posmatrajući svilenkastu šumu. Unutar i preko te srebrnaste paučine koja je predstavljala jedan organizam nalazili su se drugi organizmi, drugi delovi organizma.

  Međutim, robot se nije ni potrudio da ih vidi iz jednostavnog razloga što ga uopšte nisu zanimali.

  Asteroid Lamark je počeo da gubi orbitalnu brzinu i započeo svoj lagani spiralni put

  ka Suncu.

  Čovečuljak je obema rukama držao pištolj. Imao je male nežne šake i mršave ruke.

  Pištolj je bio težak.

  »Šta ćeš uraditi?« tiho je pitao robot.

  Čovečuljak je žmirkao kroz tanko uokvirene naočare u nesvakidašnji predmet u svojim rukama.

  »Šta se tebe tiče da li ću pucati ili ne?« glas mu je bio oštar, ispunjen gorčinom. »Ti si metal i ne razumeš život. Ti ubijaš, a u suštini nisu svestan šta u stvari radiš«.

  »Ja znam šta znači živeti«, rekao je robot.

  »Ti postojiš!« proderao se inženjer. »Ti nemaš pojma šta znači ljudski život. Ne znaš šta to znači«, pokaz
ao je prema staklenom zidu, »šta to znači meni i nauci. Ti samo želiš da ubiješ. Da uništiš život, da uništiš znanje, da uništiš nauku. U ime straha«.

  »O tome smo već razgovarali«.

  »Šta drugo možemo da radimo osim da krenemo ponovo ispočetka. Sta nam drugo

  ostaje osim razgovora dok Lamark ne padne u Sunce, a ti i ja ne postanemo pepeo. Šta

  bi ti da radiš?«

  »Nema nikakvog smisla da se i dalje prepiremo«.

  »Sve je uzaludno. Ja sam osuđen. Bilo šta da uradim je čisto gubljenje vremena. Ja

  sam mrtav čovek. Ti si mrtav robot, ali tebe se to ne tiče«.

  Robot je ostao miran i nem.

  Čovečuljak je podigao pištolj i usmerio ga prema crvenom oku. Nekoliko trenutaka

  čovek i robot su stajali i nemo se gledali. Robot je video kako tanki i nesigurni prsti povlače obarač. Slabašne ruke su se zatresle. Ćuo se snažan udarac. Zrno se odbilo od

  metalnog svoda i udarilo u prozor koji je ostao nerazbijen.

  »Besmisleno je«, rekao je robot blago. Posle zvuka pištolja njegova mirnoća se činila tužnom.

  Čovečuljak je ponovo opalio. Na licu mu se ocrtavao grčeviti bol da održi svoje drhtave ruke mirnim. Elektronsko oko je prsnulo i pretvorilo se u sitne crvene koma-diće. Metalni čovek je zajecao i krenuo unazad. Centar za ravnotežu koji se nalazio u njegovim duplo savijenim kolenima ovoga puta je zatajio i robot je ostao da kleči una-traške. Jecanje se prekinulo snažnim dahtanjem i već u sledećem trenutku robot se opružio celom dužinom po podu.

  Mrtav robot se izveštačeno nasmejao smehom koji je snažno odjeknuo iz nekoor‐

  diniranog govornog aparata. Inženjer se zagledao u hrpu metala. Više to nije bila parodija ljudskog oblika. Bio je to samo metal, mrtav metal.

  Čovek je polako prišao velikom prozoru. Pucao je sa kuka, revolveraški. Zrno se odbilo od stakla i pogodilo ga u butinu. Trgao se, prebledeo, ali nije pao. Pucao je još tri puta. Treći put staklo je zakrckalo, napuklo, ali izdržalo.

  70

  Inženjer je osetio suze u svojim očima. Iz rane na nozi mu je kapala krv. Uhvatio je