Alef Science Fiction Magazine 003

by MoZarD

  nemoguće. Nomura je naslućivao da se taj Slobodni agent do te mere nagledao egzistencije, da mu je sad straniji nego Feliz — koja je rođena dva milenijuma posle njih dvojice.

  »Vrlo dobro, onda hajdemo«, reče ona. Nomura je smatrao da njen glas, iako oštar

  i odsečen, pretvara temporalski jezik u muziku.

  Siđoše sa verande i pođoše preko dvorišta. Nekoliko drugih patrolista ih je

  pozdravilo, usmeravajući zadovoljstvo ka njoj. Nomura je bio sa njima saglasan. Bila je mlada i visoka, crte njenog lica bile su jake, sa povijenim nosem, ublažene krupnim zelenim očima, velikim pokretljivim ustima, a kosa joj je, iako odrezana pored ušiju, 46

  blistala mrko‐crvenom bojom. Uobičajena siva svepokrivajuća uniforma i robusne čizme

  nisu mogli sakriti njenu figuru niti gipkost njenog koraka. Nomura je znao da ni on sam ne izgleda loše — zdepasto građen ali elastičan, sa pravilnim crtama lica i visokim jagodicama lica, tamnom kožom — ali pored nje se osećao bezličnim.

  I iznutra, pomisli on. Kako može Patrolist koji se tek ispilio — nije čak predviđen ni za policijske dužnosti, nego samo prirodnjačke — kako može takav da kaže jednoj aristokratkinji Prvog matrijarhata da se zaljubio u nju?

  Tutnjava koja je uvek ispunjavala vazduh, čak i ovoliko kilometara od slapova, njemu se činila kao pesma nekog hora. Da li je on to samo zamišljao, ili je stvarno osećao kako se večito podrhtavanje prostire kroz tle i penje u njegove kosti?

  Feliz je otvorila jedan hangar. Unutra je bilo nekoliko hopera, koji su ličili na bez‐

  točkovne dvosede motorcikle, imali anti‐gravitacioni pogon i bili sposobni da preskoče

  nekoliko hiljada godina. (Ti hoperi, i njihovi sadašnji jahači, doneti su ovamo pomoću teško‐teretnih šatlova.) Na njen hoper je bila natovarena oprema za snimanje. Nije uspeo da ubedi Feliz da će zbog toga hoper biti pretovaren, a znao je da mu ona nikad

  ne bi oprostila kad bi je ocinkario. Kad je pozvao Everarda — po činu najstarijeg oficira u bazi, mada prisutnog često radi odmora — da danas pođe sa njima, učinio je to u nekoj mutnoj nadi da će Everard videti taj teret i narediti joj da deo prebaci na hoper svog asistenta.

  Uskočila je u sedlo. »Haj'mo!« reče ona. »Ovo jutro već stari.«

  Pojahao je svoje vozilo i dotakao kontrole. Oboje kliznuše napolje i u visinu. Na visini orlova, pođoše horizontalno i pojuriše ka jugu, gde se Okeanska reka sručivala u sredinu Sveta.

  Slojevi izmaglice bačene uvis večno su oivičavali taj horizont, kao srebro koje se dimi i zalazi u azur. Ako je čovek prilazio slapovima pešice, ti slojevi su se nadnosili kao da će pasti na njega. Nešto dalje, univerzum se komešao sivilom, uzdrman urlikom, gorak na

  ljudskim usnama, tu gde je voda jurila sa stena i probijala sebi putanju kroz blato. Ta hladna slana magla bila je toliko gusta da nije bilo bezbedno disati je duže od nekoliko minuta.

  Gledan iz visine, prizor je ulivao još više strahopoštovanja. Čovek je tu mogao posmatrati okončavanje jedne geološke epohe. Milion i po godina bazen Mediterana je

  ležao suv, bio je pustinja. Sad se Herkulova kapija otvorila, i Atlantik se ulivao unutra.

  Osećajući kako oko njega struji vetar stvoren brzim letenjem, Nomura poče da zuri

  zapadno, preko nemirne, raznobojne, penom komplikovano prošarane ogromnosti.

  Video je kako teku struje, usisane prema novostvorenom jazu Evrope i Afrike.

  Sukobljavale su se na tom jazu, uvijale, stvarale beli i zeleni haos čija je silina odjekivala od zemlje do neba i natrag, razvaljivale su čitave litice, potapale cele doline, pokrivale obalu penom koja se prostirala kilometrima preko kopna. Sa tog mesta je debeli mlaz,

  snežnobeo u svojoj razbesnelosti ali razrezan munjama modrog smaragda, izbijao iz trinaest‐kilometarskog zida između dvaju kontinenata, ričući. Mlaz se komešao ka visinama i zatamnjivao sliku bujice kojom se more ulivalo u prazninu.

  Kroz oblake vodene prašine kovitlale su se dûge. Na ovoj visini buka je bila svedena samo na struganje gigantskog vodenog točka. Nomura je jasno čuo Falizin glas

  iz svog prijemnika, kad je zaustavila vozilo i digla ruku. »Čekaj. Hoću još nekoliko snimaka pre nego što produžimo.«

  »Zar ih nemaš dosta?« upita on.

  Stigoše ublažene reči. »Kako može jednog čuda biti dosta?«

  Njegovo srce poskoči. Nije vojnikuša, rođena da zapoveda krdu potčinjenih. Uprkos

  svojoj mladosti i navikama u mladosti, nije to. Oseća stravu i lepotu, da, ima osećaj da gleda boga kako radi ...

  47

  Ironično se isceri samome sebi: a i morala bi!

  Jer, posle svega, njen je zadatak bio da napravi kompletno‐čulni snimak cele ove

  stvari, od samog početka pa sve do dana kad je, stotinu godina kasnije, bazen ispunjen i more počelo da pljuska blagim talasićima tamo gde će ploviti Odisej. Za to će joj biti potrebni meseci njenog vremena življenja. (I mog, molim, i mog.) Svi pripadnici organizacije želeli su da iskuse ovu grandioznost; čežnja ka avanturama bila je maltene zahtev još pri regrutovanju. Ali nije bilo izvodljivo slanje velikog broja ljudi toliko daleko

  »niz stepenice« i njihovo zbijanje u tako uzan segment vremena. Većina će morati to da

  iskusi preko posrednika. Šefovi Patrole ne bi ni poveravali osobi koja nije talentovan umetnik zadatak da proživi ove prizore za sve njih i zabeleženo prenese svima.

  Nomura se prisetio zaprepašćenja koje je osetio kad mu je dat zadatak da asistira

  Felizi. Patroli i ovako nedostaje ljudstva; zar može sebi dozvoliti da ima umetnike?

  Kad se javio na onaj tajanstveno sročeni oglas, prošao kroz nekoliko zbunjujućih testova, a onda saznao za postojanje intertemporalnog saobraćaja, Nomura je pitao da

  li su policijski i spasilački poduhvati izvodljivi i tad mu je odgovoreno da najčešće jesu.

  Uvideo je da je potreban i administrativni personal to jest činovništvo, zatim nastanjeni agenti koji trajno borave u određenim epohama, pa istoričari, antropolozi, i, da, prirodni naučnici kao što je on. Tokom ovih nedelja koje su proveli radeći zajedno, Feliz ga je ubedila da je prisustvo nekolicine umetnika vitalno u bar isto tolikoj meri. Čovek ne živi samo od hleba, a ni od naoružanja, administrativnih i drugih papira, teza, golih praktičnosti.

  Ponovo je spakovala svoje aparate. »Dolazi«, naredila mu je. Kad je sevnula na istok ispred njega, njena je kosa uhvatila jedan sunčev zrak i zasijala kao rastopljena.

  Kaskao je nemo njenim tragom.

  Dno mediteranskog bazena ležalo je oko tri kilometra ispod nivoa mora. Uviruća voda je uglavnom uspevala da savlada tu visinsku razliku unutar osamdeset — kilometarskog

  tesnaca. Zapremina utoka je iznosila oko četrdeset dve hiljade kilometara godišnje, stotinu Viktorijinih vodopada ili hiljadu Nijagara.

  Tako su izgledale statistike. Realnost se sastojala od urlajuće vode, bele, vodenom

  izmaglicom ogrnute, zemljocepajuće, gorotresne; ljudi su ovu stvar mogli čuti, videti, osetiti, omirisati, okusiti; ali ne i zamisliti.

  Tamo gde je tesnac postajao širi, tok je bivao smireniji, tako da je more na kraju

  teklo zeleno i crno. Onda su se i izmaglice smanjivale i pojavljivala su se ostrva, nalik na brodove koji su stvarali gigantske pramčane talase; i tu je život mogao opet da raste ili da se spase odlaskom na obalu. Ipak, pre kraja stoleća, većina tih ostrva biće erozijom uništena, a veliki deo živih bića pomreće u vremenskim prilikama koje će postati neobične. Jer ovaj događaj će pomaći planetu iz epohe miocena u epohu pliocena.

  Leteći dalje, Nomura nije čuo sve manje buke nego, naprotiv sve više. Iako je tok

  vode ovde bio mirniji, zvuci su bili dublji, rasli su i jačali dok se nije počelo činiti da se čitavo nebo pretvorilo u bronzano zvono. Prepoznao je uzvisinu čiji će dobro ostrugani

  ostatak jednog dana nositi naziv »Gibraltar«. Nedalko odatle, slapovi tridesetak kilometara široki padali su sa približno polovine ukupne visine.

  Vode su užasavaju
ćom lakoćom klizile preko tog ruba. Bile su staklastozelene

  naspram tamnih litica i mrke trave kontinenata. Sa viših delova slapova otplamsavao je

  sunčani sjaj. Sa dna se valjala druga masa oblaka, belih, zahvaćenih neprestanim vetrovima. Onostran tih oblaka širila se plava površina, jezera gde su reke klesale kanjone; jezero je zadiralo sve dalje i dalje preko alkalnog svetlucanja, preko kovitlaca prašine i fatamorganskih treptaja užarene zemlje koja će biti pretvorena u more.

  Urlalo je, rikalo, mlelo.

  Feliz je opet zaustavila svoju letilicu u vazduhu. Nomura se zaustavi pokraj nje. Bili

  48

  su visoko; vazduh je oko njih bio resko hladan.

  an

  »D as«, reče ona, »Želim da izvučem

  impresiju čiste ogromnosti. Poleteću do samog vrha, snimajući usput, a onda nadole.«

  »Ne suviše blizu«, upozorio ju je.

  Narogušila se. »To ću ja oceniti.«

  »Pa, ja ... ovaj ... ne pokušavam da ti komandujem niti išta slično.« Ne bih ni smeo, ja, plebejac, pa još i muškarac. »Čisto mi učini uslugu, molim te ... » Nomura je žmirnuo, neugodno žacnut sopstvenom nespretnošću u izražavanju » ... budi pažljiva, važi?

  Mislim, važna si mi.«

  Obasjao ga je njen osmeh. Nagnula se jako kroz svoje bezbednosne kaiševe da bi

  ga uhvatila za ruke. »Hvala ti, Tom.« Sledećeg trenutka, uozbiljeno: »Ljudi kao ti omo‐

  gućuju mi da shvatim šta nije u redu u epohi iz koje dolazim.«

  Često mu se obraćala ljubazno: zapravo, gotovo uvek. Da je bila neka kreštava militaristkinja, ne bi on noću ostajao budan pa ma koliko privlačno izgledala. Pitao se nije li, možda, počeo da voli Feliz onda kad je po prvi put primetio koliko se ona savesno trudi da ga tretira kao ravnopravnog. To njoj nije bilo lako jer je u Patroli bila gotovo isto onako nova kao i on — baš kao što muškarcima iz drugih zona nije bilo lako da poveruju, duboko u sebi gde je to stvarno važno, da ona ima iste sposobnosti kao i oni i da je u redu da ih u celosti koristi.

  Nije mogla da zadrži to svečano držanje. »Hajde!« povikala je. »Požuri! Ovako strmi pad neće potrajati ni dvadeset godina!«

  Njena mašina je pojurila kao odapeta strela. Naglim pokretom je spustio na lice zaštitni vizir svog šlema i sjurio se za njom noseći trake, energetske i druge pomoćne elemente. Budi obazriva, molio je on, o, budi obazriva, draga moja.

  Znatno mu je izmakla. Video ju je kao kometu, kao vilin — konjica, sve oko nje bilo

  je živopisno i hitro, ocrtavala se kao figura koja upravo objahuje kilometar i po visoku masu oburvane morske vode. Buka je u njemu rasla dok najzad nije istisla sve drugo, ispunjavajući njegovu lobanju svojom zlokobnošću.

  Metrima udaljena od tih voda, okrenula je svoj hoper ka provaliji. Glava joj je bila

  zabijena u kutiju načičkanu indikatorima, ruke su radile oko mnogobrojne kontrolne dugmadi, pilotirala je samo kolenima. Slana vodena magla poče da zamagljuje Nomurin

  vizir. Aktivirao je samočistač. Turbulencija ga je dohvatila svojim kandžama; njegov hoper se zateturao. Ubodoše ga bolom njegove bubne opne, zaštićene od zvuka ali ne i

  od promene pritiska.

  Dospeo je sasvim blizu Feliz, kad njeno vozilo polude. Video ga je kako se vrti oko

  sebe, udarla o zelenu ogromnost, i kako je, zajedno sa Feliz, progutano. Svoj krik nije mogao čuti kroz grmljavinu.

  Prekidač za brzinu je okrenuo dokraja, obrušio se za njom. Samo neki slepi instinkt

  — da li je to bilo to? — omogućio mu je da skrene i udalji se, u času kad je trebalo još nekoliko centimetara pa da bujica zgrabi i njega. Feliz više nije bila na vidiku. Postojao je samo vodeni zid, oblaci dole, nemilosrdna plava smirenost gore, buka koja ga je grabila svojim čeljustima i tresla kao da hoće da ga rastrgne, i hladnoća, i vlaga, i na njegovim usnama so sa ukusom suza.

  Pobegao je da pozove pomoć.

  Napolju je blistalo podne. Zemlja je imala izgled izbeljenosti, ležala je bez pokreta i, sa izuzetkom jedne ptice lešinarke, bez života. Glas su imali jedino daleki vodopadi.

  Kucanje koje se začulo na vratima njegove sobe diglo je Nomuru iz postelje i na noge. Kroz puls istog časa ubrzan, on graknu: »Uđi. Uđi, 'ajde.«

  Ušao je Everard. Iako su aparati za erkondišn radili, na Everardovoj odeći su se videle mrlje znoja. Grizao je

  neupaljenu lulu, hodao klonulih pleća.

  »Šta se čuje?« upita Nomura molećivo.

  49

  »Kao što sam se plašio. Ništa. Nikada se nije vratila kući.«

  Nomura je utonuo u jednu stolicu, zureći pred sebe. »Sigurni ste?«

  Everard je seo na krevet, koji je pod njegovom težinom zaškripao. »Da. Kapsula sa

  porukom je upravo stigla. U odgovoru na vaše pitanje, i tako dalje, agent Feliz a‐Rah se posle zadatka na Gibraltaru nije javila na raport u bazu u svojoj zavičajnoj epohi, i o njoj nikakvi dalji podaci ne postoje.«

  » Ni u kojoj eri? «

  »S obzirom kako se agenti kreću kroz vreme i prostor, niko ne vodi dosijea o njima,

  niko sem možda Danelijanaca.«

  »Pitajte njih!«

  »Da li zamišljaš da bi odgovorili?« skresa Everard. Danelijanci su supermeni daleke

  budućnosti, osnivači i krajnji gospodari Patrole«. Everard steže jednu krupnu pesnicu na svom kolenu. »I ne kaži mi da bismo mi obični smrtnici mogli da vodimo detaljniju evidenciju kad bismo hteli. Jesi li proverio svoju ličnu budućnost, sinko? To da radimo, ne želimo, i — gotovo.«

  Grubost ga je napustila. Pomakao je lulu u svome stisku i rekao najblažim tonom:

  »Ako živimo dovoljno dugo, nadživimo one do kojih nam je bilo stalo. Uobičajena ljudska sudbina: naša organizacija u tom pogledu nije ništa posebno. Ali žao mi je što si ti morao da naletiš tako mlad.«

  »Zanemarite vi mene!« uzviknu Nomura. »Šta ćemo sa njom?«

  »Jest ... Razmišljao sam o tvom izveštaju. Pretpostavio bih da su vazdušna struja‐

  nja oko tih slapova varljiva i gore nego varljiva. To je trebalo i očekivati, jakako.

  Pretovaren, njen hoper je bilo teže kontrolisati nego što je uobičajeno. Neki vazdušni džep, neka anomalija, ili već šta, uglavnom nešto takvo ju je zahvatilo bez upozorenja i bacilo u struju.«

  50

  Nomurini prsti su se preplitali i puzili jedni preko drugih. »A od mene se očekivalo

  da pazim na nju.«

  Everard odmahnu glavom. »Ne kažnjavaj sebe još jače. Ti si bio prosto njen

  asistent. Trebalo je da bude obazrivija.«

  »Ali — prokletstvo, mi je još možemo spasti, a vi nam to nećete dozvoliti?«

  Nomura napola kriknu.

  »Stoj«, upozorio ga je Everard. »Smesta prestani.«

  Nikad ovo ne kaži: nekoliko patrolista bi moglo pojahati natrag kroz vreme, dohvatiti Feliz pomoću vučnih zraka i izvući je iz ponora. Ili bih ja mogao javiti njoj i ranijem‐samome‐sebi da treba biti oprezan. To se nije dogodilo, prema tome neće se dogoditi.

  To se NE SME dogoditi.

  Jer prošlost postoje uistinu promenljiva, čim je mi pomoću svojih mašina pretvo-rimo u svoju sadašnjost. Ako smrtnik ikad uzme toliku moć u ruke, gde će se promene završiti? Počnemo spašavajući jednu slatku devojku; produžimo pokušajem da spasemo

  Linkolna — ali neko drugi pokuša da spase Konfederaciju južnih država — Ne, vreme se ne srne poveriti nikome sem bogu. Patrola postoji radi čuvanja onoga što je stvarno.

  Ljudi Patrole ne smeju napadati taj kredo baš kao što ne smeju napadati sopstvene majke.

  »Izvinjavam se«, promumla Nomura.

  »U redu je, Tom.«

  »Ne, ja ... mislio sam ... kad sam je video kako nestaje, prva misao mi je bila da bismo mogli da se okupimo, odjašemo nazad baš u taj trenutak i iščupamo je ... «

  »Prirodna pomisao kod čoveka. Stare navike u mišljenju umiru teško. Činjenica je

  da to nismo učinili. Ionako su izgledi da bi to bilo odobreno
nikakvi. Suviše je opasno.

  Teško bismo mogli sebi dozvoliti da izgubimo još ljudi. A ne bismo mogli nikako, kad naša opstven

  s

  a evidencija pokazuje da bi taj pokušaj spašavanja bio unapred osuđen na

  propast čak i ako bi bio izvršen.«

  »Zar ne postoji nikakav način da se to zaobiđe?«

  Everard je uzdahnuo. »Nijednog se ne mogu setiti. Pomiri se sa sudbinom, Tom.«

  Oklevao je, »Mogu li ... mogu li išta učiniti za tebe?«

  »Ne.« Ta reč se grubo otrgla iz Nomurinog grla. »Sem da me neko vreme ostavite

  samog.«

  »Naravno.« Everard ustade. »Nisi ti bio jedini koji je o njoj puno razmišljao«, pod‐

  seti ga, i ode.

  Kad su se vrata za Everardom zatvorila, zvuk vodopada kao da poče da narasta, meljući, meljući.

  mura

  No

  je zurio u prazninu. Sunce je prešlo zenit i počelo veoma

  sporo da klizi ka noći.

  Trebalo je smesta da se bacim za njom.

  I da rizikujem svoj život.

  Onda zašto ne poći sa njom u smrt?

  Ne. To je nerazumno. Dve smrti ne čine jedan život. Ne bih mogao da je spasem.

  Nisam imao ni opremu ni — razumni postupak je bio, otići po pomoć.

  Ali pomoć mi je uskraćena — da li voljom čoveka, ili voljom sudbine, to nije ni bitno, je l’ tako? — i zato Feliz ode. Struja ju je bacila u zaliv, imala je momenat straha a onda je svest izbijala iz nje, a onda ju je na dnu struja rastrgla, raskomadala, razasula komadiće njenih kostiju preko dna jednog mora po kome ću ja, kao mladić, na jednom

  letovanju ploviti, nesvestan da postoji Vremenska patrola i da je nekad postojala jedna Feliz. O, bože, želim da moj prah leži pokraj njenog, pet i po miliona godina od onog časa! Vazduhom se dovalja udaljena kanonada, a kroz tle i pod dopreše drhtaji. Verovatno se neka podsečena stenovita litica obrušila u bujici. Upravo scenu takve vrste bi 51

  Feliz volela da uhvati.

  »Volela bi?« viknu Nomura skačući iz stolice kao oluja. Pod je ispod njega