Alef Science Fiction Magazine 003

by MoZarD

  Hanterove misli okrenuše se važnijim pitanjima. Dirkove informacije su objasnile mnogo stvari, a naročito činjenicu da svako mora, po zakonu, da se podvrgava zaludnim

  psihijatrijskim testovima dvaput godišnje. Vlasti, dakle, ne samo što tragaju za Džeksonima, nego i nastoje da ih unište u startu, pre nego što se Džeksoni potpuno razviju. Da li su zbog toga Loson, Miker i još nekoliko ljudi odvedeni na specijalističko lečenje odmah posle testova? Počelo mu se činiti da bi to mogao biti razlog.

  Bilo je još važnih pitanja bez odgovora. Šta pretvara normalnog u primarnog, potencijalnog u aktivnog?

  On zamišljeno pritisnu pozivno dugme i odabra broj Centrale informacija.

  Odgovori su bili detaljni ali opskurni i svodili su se na dva faktora shvatljiva laiku: emocionalni šok i životna sredina koja navodi na paranoju.

  Hanter razmisli o ovome. Nije li to uzrok neobičnog društvenog uređenja koje je na

  snazi u celoj Imperiji, a po kome čovek može postati predsednik, gradonačelnik, mini‐

  star, general ili kakav drugi izvršni funkcioner ali to može ostati samo šest meseci?

  Posle isteka tog roka, čovek, po ustavu i po galaktičkom zakonu, mora da napusti vlast i preda je nekom drugom.

  Kaže se da vlast korumpira, te bi se moglo zaključiti i to da dugotrajno ostajanje na

  poziciji vlasti može voditi ka paranoji. Čovek koji je predugo ostao na vlasti može početi da zamišlja da ima božanske osobine i može se preobratiti u Džeksona.

  Naravno, to možda nije celo objašnjenje, ali svakako pomaže da se shvati

  kolebljivost državne uprave i razbešnjujuća promenljivost politike. Te stvari proističu iz kratkotrajnosti mandata koja, međutim, nije uvedena bez razloga.

  Hanter uzdahnu i sede. Pretpostavljao je da će pre ili kasnije čuti šta se dogodilo i

  ko je bio Džekson. Molio je boga da to ne bude niko od njegovih prijatelja. Ova pomisao ga navede na kudikamo povoljnije se

  o ćanje prema Dirku koji, nesumnjivo, upravo u

  ovom trenutku pokušava da smuva nekog drugog nesrećnika i organizuje neki

  neizvodljiv pokušaj spašavanja.

  Ova poslednja pretpostavka bila je tačna. Dirk je u tom času intenzivno obrađivao

  Kersneja.

  »Žao mi je, Dirk.« Kersnej je polako odmahivao glavom. »Ne verujem da me se to tiče.

  Imaj u vidu da sam ja imigrant a ne kolonist, ja sam ovde tek dve godine.«

  »Cepidlačiš, primili smo te, učinili smo te jednim od nas, samo se ...« Dirkov glas,

  sav u tonu navaljivanja, iznenada zamuknu. Zurio je mimo Kersneja, u malu spavaću 78

  sobu. Kad je opet progovorio, njegov ton bio je prijateljski i maltene preterano ležeran.

  »Ideš na letovanje?«

  Kersnej pogleda na polu‐spakovane kofere i reče, olakim tonom: »A, ono — ne, nije

  letovanje, stari druže, nego neki poslić u provinciji, nekakva administrativna petljanja u Salcportu.«

  Dirk upali cigaretu. »Lebdilica za Salcport je otišla pre osam sati«, reče on nezainteresovano. »Sledeća ide tek kroz deset dana.«

  »Stvarno?« Kersnejevi zubi zasijaše za kratko, otkriveni lažnm osmehom. »Onda ću

  morati da čekam, sigurno sam greškom uzeo neki stari red vožnje.«

  »Sigurno da.« Dirk se nasloni na zid i zapilji u spavaću sobu. »Za provinciju čovek ne

  treba da pakuje stelarne kofere.«

  »Ja ih pakujem — šta ti to smeta?«

  Dirk izduva dim. »Pancer‐crvi će pojesti sve sem brava u roku od trideset minuta,

  kad stigneš tamo.«

  »To je moja briga.« Kersnej pređe preko sobe i izvadi jedno odelo iz plakara.

  »Popričaćemo neki drugi put, a? Sad sam malo zauzet — ako nemaš ništa protiv?«

  Dirk se odvoji od zida. »Ma sigurno. Čak i ja mogu da shvatim vrlo jasan nagoveštaj.« Na vratima se okrenuo. »Srećno, Dejv. Njemu nećemo nikako pomoći, a ako nađemo način da go ometemo, to ćemo uraditi vrlo temeljito.« Vrata za njima kliznuše

  u zatvoreni položaj.

  Kersnej ostade sam, zapiljen u jednu tačku ispred sebe, ne gledajući zapravo ni u

  šta. Znači, Dirk zna, ili misli da zna, istinu. Ispod fasade galamdžije i plahoglavaca krio se, dakle, pronicljiv, jedinstveno opservantan čovek, jer malo ko bi uočio te kofere i odmah izvukao pravi zaključak. Njegova lojalnost, mada uzaludna, bila je ne samo shvatljiva, nego i tipična za pionire u svim tim kolonijama. Kersneju je bilo jasno koliko je lako moralo biti Hauardu F. Džeksonu da spoji deset planeta u zastrašujuću celinu.

  Kolonije su plodno tlo za pobune, ne zato što mrze Zemlju nego zato što su u takvim okolnostima. Borba za opstanak na nekoj neprijateljski nastrojenoj planeti dovodi do neuobičajeno velikog stupnja jedinstva, boriš se zajedno sa svojim komšijom, rame uz

  rame, i naučiš da, ako to nećeš, obojica ginete. To, naravno, daje stav »moj‐sused‐pa‐

  makar‐ne‐bio‐u‐pravu«, što znači da će stranci biti isključeni.

  Zazvonio je »prodž«, prekinuo mu tok misli. Kersnej razdražljivo preokrete dugme

  za prijem. Šta je sad?

  »Putujete negde, gospodine Kersnej?« Projektovana trodimenzionirana slika La‐

  sena pogledala je značajno prema koferima.

  Kersnej slegnu ramenima, blefiranje očito nije dolazilo u obzir. »Nisi gubio vreme«,

  reče ravnim tonom.

  »Nije bilo teško ući u trag tvojim pomagačima.« Projekcija zastade da pripali ciga‐

  retu. »Ono sa reaktivima je bilo fini trik, ali bojim se da nećeš dobiti drugu priliku. Nema vremena. Da li ćeš se predati ili više voliš da stvari uradimo na onaj grubi način?«

  Kersnej načini mali gest šakom. »Na grubi.«

  Lasen se bledo nasmeši. »Odlično, bojao sam se da ćeš me razočarati. Gde ćemo?«

  »Srešču te u bregovima negde duž istočnog druma sutra u podne.«

  »I ti se nadaš da ćeš me se otarasiti u dvoboju?«

  »Nešto u tom smislu«, reče Kersnej bezizražajno.

  »Vreme i datum bi mogli biti značajni.«

  Kersnej slegnu ramenima. »To si verovatno i sam ukapirao. Taksi uzleće u tri popodne po standardnom vremenu, znači ako pobedim imaću vremena da stignem na

  njega.«

  »A veruješ da ćeš pobediti?«

  Kersnejeva vilica se pomače malo napred, izraz lica je dočaravao tvrdoglavost.

  »Mogu se nadati.«

  79

  Njegov sagovornik je zurio u njega jedan dugi trenutak, a onda progovorio. »Nada

  je luksuz koji ti sebi ne možeš stvarno dozvoliti, Kersnej.«

  Začulo se jedno tiho »škljoc«, i projekcija je iščezla.

  Lasen se popeo u drumsko vozilo bez žurbe i ponovo proverio sve kazaljke na dodat-nim instrumentima. Šest sati je utrošio pripremajući ovo vozilo, i bio je uveren da su promene koje je uneo dovoljno obimne da pokriju većinu mogućih opasnosti.

  Ovaj Džekson je daleko iznad proseka, pa zato nije verovatno da će se u pogledu naoružanja osloniti isključivo na svoju ličnu veštinu. Eliminator planira, spreman je za razne eventualnosti pre nego što one iskrsnu.

  Lasen dotače dugme startera, pritisnu pedalu za potisak, i oseti kako vozilo bez točkova glatko kreće napred na svom vazdušnom jastuku.

  Posle deset minuta vožnje, njegovi instrumenti mu rekoše da ga neko prati. Drugo

  vozilo uporno je ostajalo na rastojanju od oko tri kilometra iza njega.

  Slegnuo je ramenima. Kolonisti, verovatno obuzeti zabludom da mogu pomoći

  beguncu kad počne pucnjava. Pa, oni neće biti prvi domoroci koji su se isprečili na putu pravde i poginuli zajedno sa beguncem kome su pokušavali da pomognu.

  Kola se iznenada trgoše: njegov dodatni kočioni sistem je proradio. Klizajući se, vozilo se zaustavi.

  Jedva tridesetak metara ispred njega mlaz belog plamena šiknu trideset metara u

  vazduh. Na drumu osta
de široki, plitki krater.

  Lasen prebaci kočioni sistem ponovo na normalu i obazrivo priđe tački eksplozije.

  Bilo je blizu, njegovi instrumenti su opazili i aktivirali minu u poslednjem trenutku, jer, još jedan sekund ...

  Kroz prozor kola posmatrao je krater i mrštio se. Miniranje je kao manevar bilo stara stvar, ali primenjena mina je zasluživala da čovek zastane i razmisli. Samo jedan eksploziv može ostaviti ovako uglačan krater, a to je trahonit.

  Lasen je gledao nezadovoljno. Teško je zamisliti da jednu nestabilnu supstancu kao

  što je trahonit proizvede neko izvan kompletno opremljene laboratorije, a ovaj Džekson

  ne samo što je to postigao, nego je čak sabio te nestabilne elemente u minu veličine pilule koju je mogao, možda, i da postavi jednostavnim izbacivanjem kroz prozor svog

  automobila.

  Lasen oseti znatno povećanje opreznosti, ako ne i respekta.

  Posle još tri minuta vožnje, on zaustavi kola i ugasi motor.

  Zašao je već duboko u oblast bregova od golog mrkog kamena. Po stranama bre‐

  gova ležale su tu i tamo razasute stene iste boje. Od grada se udaljio već oko 65

  kilometara. Zaključio je da će ga Džekson čekati u zasedi negde na sledećih pet ili šest kilometara.

  Lasen se nagnu napred i poče da manipuliše svojim instrumentima za traganje. Kroz

  nekoliko minuta otkri otkucaje jednog srca, i, nekoliko sekundi kasnije, obrazac nečijeg disanja.

  Pažljivom triangulacijom odredio je odakle to dolazi, zatim dohvatio radar‐dvogled i

  proučio uzlazne padine levo od druma. A‐ha, da, na samom vrhu

  brega, između dve

  velike stene, opružen potrbuške. Ne baš prefinjeno odabrana pozicija, ima, doduše, brisani prostor ispred sebe, ali iskusniji borac bi odabrao poziciju sa otežanim pri-stupom, gde bi svaka pristupna putanja mogla biti minirana. Brisani prostor ne daje Lasenu nikakav zaklon, ali ne daje ni pogodna mesta za mine.

  Dobro, udaljenost 1.695 metara, izlazimo i sređujemo ovu stvar pešice.

  Lasen se pripremio bez žurbe. Pritegao je futrolu pištolja uz svoju butinu, dodiri-vanjem kopče kaiša podesio svoje deflekciono polje, iskočio iz vozila, pažljivo zaključao vrata za sobom.

  80

  Nije razmišljao o kolima koja su ga pratila. Te ljude je mentalno već otpisao izrazom

  »domoroci« Pošto su to urođenici, ne mogu imati oružja zbog kojih bi se trebalo zabrinjavati, deflekcioni energetski štit Korpusa u stanju je da odbije paljbu svakog ručnog oružja. Oni bi mogli, dakako, da pokušaju da sabotiraju njegovo vozilo. Pa, nek'

  pokušaju. Kad se bude vratio, neće ga preterano uznemiriti potreba da udarcima nogu

  odbaci u stranu nekoliko ugljenisanih leševa.

  Iznenada tup udar, nekakav projektil je udario u prašno tle pokraj puta i izbacio uvis

  mlaz prašine.

  Lasen slegnu ramenima nezainteresovano, napusti drum i poče da se penje ka‐

  menitom padinom. Nema žurbe, u svakom slučaju će morati malo da pričeka. Fizonski

  pištolj se može efektno ispaljivati iz unutrašnjosti zaštitnog polja, ali domet mu je ograničen. Na rastojanju od sto pedeset metara pištolj će brzo eliminisati i Džeksona i tu ogromnu stenu iza koje on zamišlja da se sakrio.

  Iznenada, kuršum pljusnu u zaštitno polje i odbivši se u stranu, odskiča u daljinu.

  Lasen se nasmeši sa blagim prezirom i zastade da pripali cegaretu . U ovom delu posla uvek je prilično uživao. Kroz nekoliko minuta ovaj Džekson će nesumnjivo preba-citi svoje oružje na rafalnu paljbu, pa će ispaljivati duge, frenetične rafale u uzaludnom naporu da ga zaustavi.

  Još jedno tane pljusnu u zaštitno polje, pa još jedno, i još jedno. Posle desetog direktog pogotka, jedan kompaktni mehanizam pričvršćen kaišem uz Lasenov ručni zglavak poče da se oglašava oštrim urgentnim piskanjem. Lesen pomalo kruto podiže levu ruku i zagleda se u taj instrument, a neka hladnoća kao da pođe iz njegovog želuca nagore. Ovo nije moguće, jednostavno nije moguće.

  Majušna kazaljka ja opovrgavala njegovo negiranje; preciznom indiferentnošću, već

  je podrhtavala na crvenoj liniji opasnosti.

  Hladnoća u Lasenovom želuci kao da se sad podigla i obuhvatila i njegovo srce.

  Kuršumi su bili »namešteni«, svaki je u sebi imao po jedan minijaturni mehanizam za crpljenje energije. Svaki sledeći metak odnosio je nove količine snage iz Lasenovog deflektorskog polja.

  Sa tupom rezignacijom Lasen uvide da je prešao tačku bez povratka. Žrtva je još izvan domašaja njegovog fizonskog pištolja, ali može da se saseča pre nego što on stigne do strujnog kola. Ovde nema nijedne stene iza koje bi se sakrio dok podešava i

  menja kola da bi ojačao polje ...

  Teturavo potrča prema dalekim stenama, znajući da je sa ovim Džeksonom izgubio.

  Njegov um je tupo pokušavao da nađe razloge. Ne postoji ništa što bi moglo da probije zaštitno polje kakvim se služi Korpus, a ako postoji...

  Tek je počinjao da shvata, kad dvadeseti metak probi oslabljeno polje i raznese njegova pluća na komade.

  Kersnej polako siđe niz nagib i stade, zureći dole, u nepomično telo. U smrti Lasen

  kao da je izgubio svoju aroganciju, lice mu je bilo mirno i spokojno kao kod usnulog deteta.

  Kersnej polako odmahnu glavom, samo napola svestan povika koji su dopirali iz daljine.

  »Dejv, probudi se, ovde smo.«

  Okrenuo se polako. Na dalekom drumu jedna figura je stajala pokraj jednog

  olupanog starog vozila sa vazdušnim jastukom i mahala mu.

  »Ovde smo — ovde. Možemo da te dovezemo do taksija, ali ima samo nekoliko

  minuta viška.«

  Kad je stigao do njih, video je da Hanter sedi za volanom, sav zguren napred, a da

  Dirk drži vrata otvorena, spreman.

  »Ubio si ga.« Hanterov glas bio je ispunjen strahopoštovanjem. »Oborio si jednog

  eliminatora.«

  81

  »Uništićemo oba vozila kasnije«, reče Dirk. »Ako sledećim brodom dođe neki

  njegov naslednik, neće mu biti lako da sazna stvarne činjenice. Niko na ovoj planeti neće mu dobrovoljno dati obaveštenja, po tom pitanju možeš da spavaš mirno.«

  Kersnej začu sebe kako govori: »Moraćete da dignete Lasenova kola u vazduh,

  verovatno su minirana.«

  »Sredićemo to — ulazi.«

  Kersnej je još jednom pogledao natrag, dok je vozilo hitro letelo niz krivudavi put.

  »Ne biste mogli da uredite jednu tihu sahranu za njega, a?«

  »Sahranu!« Dirk je zurio u njega, sa maltene besnim izrazom na licu. »Kog će nam

  vraga to? Ne želimo da skrećemo pažnju na ovo kad sledeći ubica dođe. U svakom slučaju, pancer‐crvi će pojesti telo, uključujući i sve kosti, u roku od najviše dvanaest sati. Pogreb!« On frknu. »Zbog čega?«

  »Poginuo je obavljajući svoju dužnost, nije li to dovoljno?«

  Dirk se grubo nasmeja. »Kad počnem da izmišljam poslednje počasti za ubice, biće

  to znak da sam skrenuo s pameti.«

  Kersnej slegnu ramenima. Nije uspevao da komunicira, i nikad neće uspeti. Pretpostavljao je da je to razumljivo, oni izvan Korpusa vide samo jednu stranu medalje. A

  ipak, mada oni to ne shvataju, u onim bregovima je ostalo da leži telo čoveka koji je bio odan dužnosti, ili, ako je to lepše reći, telo heroja.

  Čoveka čiji je opasni posao bio da lovi i uništava intelektualne podivljale zveri koje

  su nekako uspele da izmaknu pažljivim psihijatrijskim testovima i kasnije se uzdigle i zapretile strukturi društva.

  Divlje zveri sa kojima bi slabo opremljene lokalne vlasti teško izlazile na kraj, tako

  da bi svaki put izginulo mnogo dobrih ljudi uključenih u poteru i uz njih i mnogo nedužnih građana.

  Divlje zveri koje su, tokom poslednjih osam stotina godina, naplatile račun u iznosu

  od osamdeset i sedam miliona ljudski
h života.

  Iznenada je postao svestan da vozilo stoji i da mu Dirk već pomaže da izađe.

  »Rek'o sam ti da ćemo uspeti, imaš još šesnaest minuta.«

  Kersnej pogleda nazad ka dalekim brdima. Da, heroj, odabran, kao i svaki

  eliminator, ne zbog toga što je sposoban da hladnokrvno ubija, nego zato što je odan

  ljudskoj rasi.

  Eliminator zna da je osuđen na propast još onog trenutka kad potpiše potrebne dokumente.

  Ne može se kratkotrajno služiti u Eliminacionom korpusu, jer je posle prvih neko‐

  liko ubistava eliminator isuviše mentalno poremećen da bi se povukao i posle živeo sa

  svojom savešću.

  Posle još nekoliko ubistava, eliminator pređe tačku bez povratka i postaje uveren u

  sopstveni božanski imunitet, uveren da se takav duhovni proces ne može njemu dogoditi.

  Nigde u čitavoj Imperiji ne postoji dužnost tako teška i tako usmerena ka paranoji.

  Agent neizbežno prelazi iz latentnog u aktivno stanje i postaje isti kao oni koje mora da uništava.

  Korpus, koji brižljivo nadzire svoje pripadnike, zna kad je došao kraj korisnosti jednog agenta, i tada mu daje još jedan zadatak, koji izgleda rutinski.

  Kao kroz ćebe čuo je sopstveni glas kako govori: »Hvala vam obojici, hvala vam.«

  Da, zadatak koji liči na rutinski a u stvari je klopka. Na čijem kraju čeka neko pripremljen.

  »Da, da, zbogom... zbogom...«

  Ubica Džeksona se polako okrete i ode prema svemirskom taksiju koji je čekao na

  pisti.

  82

  Živko Prodanović

  Psi u večernjoj oluji

  J

  nepodnošljiva. Zastao je, bolom zaus‐

  edva je stajao na nogama i nije imao

  tavljen. Da li je i stajanje jedan od mo‐

  previše pouzdanja u vlastitu sposobnost

  gućih pravaca? Lijevo, desno, naprijed,

  kretanja. Koljeno ga je boljelo bez pre‐

  natrag, sjever, jug, istok, zapad, stati! Biti

  stanka. Možda bi mu bol bila podnošlji‐

  na jednom mjestu. Doći do tog mjesta i