by MoZarD
»Da, optuživali su me za elitizam, ali,
čoveče, da li to pomaže? Ne verujem da
istorijski, jedno ljudsko društvo ostaje
može biti pisac onaj ko je vodio zaštićen
zapamćeno po onome što je u njemu
život.«
najbolje, i onome što je najgore; ono
»I sad pokušavamo da održimo ravno‐
mediokritetno biva zaboravljeno. A ja ni
težo, ali koristim svoje mukotrpno ste‐
slučajno ne nameravam da budem zabo‐
čeno pravo na privatnost. Odem ponekad
ravljena. U slobodnom društvu čovek ne
na SF događaje, a moji susreti sa SF
želi da bude prisiljen da se izvinjava zašto
publikom sad su manje teški nego što su
poseduje svoju sopstvenu inteligenciju.«
90
4. KOSMIČKA IZVEŠTAJNA KARTA
SEDAM
NAJKRAĆIH
F
SF PRIČA
Priča Foresta Dž. Akermana napisana je
1973. godine. Samo jedno slovo priče nije
baš fer, jer se ona bez celog formulara
»kosmičke karte« ne može razumeti.
Frederik Braun, poznat po super‐krat‐
kim SF pričama, napisao je 1948. godine
3. ATOMIGEDON 2419
već svima dobro poznatu priču
Kraj.
KUC KUC
Autor priče je Forest Akerman, a
napisana je 1973. godine
Poslednji čovek sedeoje sam u sobi.
Neko je pokucao na vrata.
2. DA EVA NIJE ZATRUDNELA
Dugo vremena ovo je bila najkraća SF
.
priča i niko nije pokušavao da piše nešto
Tačka — cela priča Eda Velena, napi‐
slično. No, u poslednjih desetak godina,
sana 1974. godine, samo je jedna tačka.
pronela se moda pisanja mini — mini SF
priča. Ovde donosimo sedam najkraćih
1. ZAŠTO ATENTATOR BUT NIJE UBIO
američkih SF priča.
LINKOLNA
7. LJUBAVNA PRIČA
Prazno, nema ništa, jer jeste ga ubio.
Momak sreće devojku.
Priča Eda Velena iz 1974. godine.
Momak gubi devojku.
Momak pravi devojku.
Pisac ove minijature je Džef Rener, a
ČETIRI
objavljena je u časopisu F&SF, 1964.
godine.
NAJKRAĆA
NASLOVA
6. NAJKRAĆA SF PRIČA IKAD ISPRIČANA
Vreme je stalo. Juče.
1. »Z«
Priča Rodžera Dilija napisana je 1972.
Autor Čarli Fonteni, 1956. godine
godine.
2. »T«
5. ZNAK NA KRAJU UNIVERZUMA
Brajan Oldis, 1956. godine
3. ».«
Gahan Vilson, 1972. godine
4. »I«
Ova obrnuta priča Duena Akersona na‐
Ed Veler, 1975. godine
pisana je 1974. godine.
91
PORTRET SF PISCA
GREGORI
BENFORD
»Ako u fantaziji
ješ
falsifiku
ljudsku
psihologiju, ili ako u naučnoj fantastici
falsifikuješ naučne činjenice i način kako
nauka radi, gaziš osećanje koje je
čitaocima implicitno dato onog momenta
kada je knjiga stavljena u taj deo
knjižare.«
GREGORI BENFORD smatra da mu se prelom ramenih kostiju, koji je nedavno za‐
dobio dok je igrao bejzbol, maltene isplatio, — čak i kad se uzme u obzir činjenica da
zbog tog preloma sada ne
može da jedri na dasci.
»Kliznuo sam glavačke ka drugoj bazi, i spasao taj prolaz za tim Katedre za fiziku, zahvaljujući čemu smo dobili utakmicu. Prema tome, osećam se zadovoljnim. Međutim,
doktor je rekao da više
nikad neću igrati. U sobi za oporavak, čim sam se
d
probu io iz
anestezije, doktor je
ao:
rek
'Čujte, pre svega želim da znam da li ste ranije
ć
ve povre‐
đivali ovo rame?' Tad
sam se setio da sam imao jedan udes kad sam se skijao na dasci
1981. godine — ogulio sam to rame, ali nisam, tada, smatrao da je to iole važno. Rekao
je: 'Našao sam mnogo krhotina kostiju u ovome. Izgledalo je kao da
je ranije povre‐
đivano.' Dakle, radno mesto redovnog profesora univerziteta nije baš onako bezbedno
kako se zamišlja.
»Smrtnost se sastoji u tome što ti se sve više kostiju lomi, sve više organa se povređuje ili bivaju izvađeni. Ja sam za anje
m
od dve godine imao dve
ke
veli povrede
(p ošle
r
godine ležao je u bolnici zbog pu anja
c
epog
sl
creva), zbog čega dobijam utisak
da nešto pokušava da mi kaže da usporim, ili da bar ponakad pogledam — preko ramena.«
Možda usporava Benford, igrač bejzbola i surfer, ali Benford profesor univerziteta i
Benford SF pisac nastavljaju punom parom. »Fizikom se bavim sve intenzivnije. Imam četiri doktorata i dvojicu postdoktorskih istraživača, i jednog tehničara, i jednu sekre-taricu, a to je već čitavo malo preduzeće kojim treba upravljati.
Gotovo sasvim sam
obustavio svoj savetodavni rad za vladu zato što mi je oduzimao toliko
vremena. Sve
manje vremena mi ostaje za pisanje. Pišem manje kr kih
at
priča a više romana, delom i
zbog toga što mi je Gardner Dozois rekao pre dve godine da sam po
m
njegovo mišljenju
ro eni
đ
romanopisac, ne rođeni pisac kratkih priča. Međutim, kraće
prozne oblike sam
koristio kao način da saznam o čemu će biti reči u
im
duž
proznim oblicima. Za mene je
to oduvek bio metod oslobađanja moje
dsve
po
sti, da bi ona
razrešavala stvari.«
»Moj sledeći roman zove se Velika reka neba. To je treći po redu roman u jednoj tematskoj seriji, ne seriji koja bi bila povezana nekom linijom radnje. Prve dve knjige su 92
U okeanu noći i Preko mora sunaca. Planski sam se vratio izdanju romana Preko mora sunca u mekom povezu, izmenio jedno poglavlje, i dopisao potpuno novo završno poglavlje. Mislim da je
jiga
kn
tako postala bolja, i da jasnije ukazuje na tematiku Velike
reke neba. Ispitivanju
su podvrgnuta sledeća pitanja: kakva je dugoročna sudbina
mašinske, i, kakva je dugoročna sudbina organski nastale inteligencije u ovog galaksiji?
To je jedna od mojih trajnih tema: čovek i mašina.«
»Ova knjiga pokušava da dočara jednu sliku u kojoj mašinska inteligencija kompletno dominira i u većini svojih aspekata je onostrana ljudskoj moći shvatanja, tako da nastaje društvo u kome ljudska bića imaju otprilike isti socijalni status kao bubašvabe u Menhetnu. Onda pokušava da utvrdi šta je stvarno važno u ljudskosti. Na primer, možda nije tačno da je korišćenje alatki naša najvažnija karakteristika; štaviše, možda je teorija da je čovek evoluirao zahvaljujući opoziciji palac‐šaka pogrešna. Gledano na duge staze, gotovo je sasvim izvesno da će se mašine bolje koristiti alatima i bolje vršiti informacionalizaciju. Mi već zna
mo da je tako — ali to saznanje još nije u punoj meri zahvatilo našu društvenu zajednicu. Tokom sledećih pedeset godina, ono će dopreti do
mnogih ljudi i biće, za njih, kolosalno iznenađenje. E, ovaj roman razmišlja o tome, i to na onaj način kako bi trebalo da razmišlja naučna fantastika, naime u jednom kontekstu
pomicanja još dalje, u kontekstu fantastičnog. Linije jednog pitanja izvučete do nekih ogromnih ekstrema, a onda razmislite o onom suštinskom što je pritom postalo očigledno. Tema romana Velika reka neba je problem zastarevanja, ali podignut na ogromno visoki stepen.«
»Mnogo očekujem od te knjige, zato što se ona konačno hvata ukoštac sa temama
koje me već dugo zabrinjavaju; sem toga, mislim da se ta knjiga (eto uzgredne koristi)
preklapa sa nekim istraživačkim radovima koje sam obavljao. Mnogo sam radio sa Markom Morisom i dragim astronomima na Kalifornijskom univerzitetu u Los Andelosu
— UCLA, pokušavajući da shvatim centar galaksije. Upravo sam završio teorijski model
centra galaksije kao elektrodinamičkog regiona. Pritom se ovaj sistem sagledava kao veliko strujno kolo u kome ogromni radio‐liminozitet koji otkrivamo — to je za nas najsjajniji radio‐objekat izvan solarnog sistema — nastaje zbog esencijalno omskog cir-kuitnog gubitka u jednom velikom elektrodinamičkom generatoru, koji je pogođen delimično crnom jamom u centru galaksije a delimično, ali sekundarno, kretanjem velikih molekularnih oblika koji se, iz razloga koje još ne shvatamo, bacakaju tamo‐amo oko centra galaksije. Pokušavao sam da razaberem kako taj cirkuit funkcioniše, kako dokazati da jeste cirkuit (električno kolo), i onda kako proceniti jačinu tog ogromnog energetskog toka.«
»Sledeći roman kqji ću napisati dešavaće se takode u centru galaksije, i poneće ideje
iz Velike reke neba još dalje. Radni naslov je: Ploviti zamrznutom zvezdom. Taj termin dolazi iz sovjetske nauke; naime, kad se naš izraz 'crna rupa' prevede na ruski jezik bukvalno, dobije se jedna od najnepristojnijih ruskih reči, i zato sovjetski astronomi za crnu rupu tj. crnu jamu upotrebljavaju izraz 'zamrznuta zvezda', što je zapravo i tačnije, jer se radi o jednoj zamrznutoj imploziji. Nastaviću dve generalne teme: prvo, što je ono esencijalno u ljudskim bićima, i, drugo, kakvi su stvarno dugoročni interesi inteligentnih živih bića, svejedno da li su ona organska ili mašinska. To je pokušaj da se inteligentno nagađa koji su to interesi i kako bi se oni mogli sprovoditi, sve prikazano naspram konteksta galaktičkog centra, koji je, pokazuje se, i centar akcije u ovoj galaksiji, kako u pogledu proticanja energije, tako i u pogledu gustine informacija. To je Tajms Skver ove galaksije.«
Benford potvrđuje da se baš ne čini da su svi čitaoci SF‐a uzbuđeni koliko on tim naučnićkim sadržinama, i ukazuje da prve dve knjige u toj seriji nisu dobro prošle čak ni kod glasača za nagradu Nebula (a to su SF pisci — primedba prevodioca). »Svakako, pisanje knjige koje se obimno bave idejama umanjuje obim vašeg potencijalnog
čitalaštva. To je uslov koji ide uz bavljenje ovim poslom, naročito ako se ima u vidu 93
opozitnost SF — fantazija. Uslov prihvatam zato što ne mogu da pišem knjige koje nisu
iz temelja idejne, jer mi budu dosadne. Pokušavao sam da pišem 'komercijalnije', uglavnom u knjigama koje sam pisao pre Srca komete, ali mi nije uspelo osobito dobro.«
»Voleo bih da dosegnem šire čitalaštvo. To Artur C. Klark uspeva, i to na svoj pose‐
bni način. On, zapravo, nema osobito mnogo ideja po knjizi. On ima nešto što je jako
povezano sa britanskom školom naučne fantastike. Prikaže jednu impresivnu sliku, a ne
dobru razradu ideje. Veliki deo publike voli tu vrstu poentilističke naučne fantastike —
u njihovim umovima učvrsti se jedna upadljiva slika, koja je jedino što odnesu. Klark je vrlo dobar u tome. To je drugi način, daleko manje diskurzivan, da se književnost suoči sa idejama. Trebalo bi da pokušam da ovladam time. Ima u spisateljstvu mnogo stvari
koje ja naprosto ne umem da izvedem.«
»A kao naučnik, u svojoj akademskoj karijeri (ja nikad neću biti isključivo pisac), imam neke istinske slabe strane, a jedna od važnijih je ta što nemam — budimo otvoreni — bliskost sa drugima. Nisam jedan od 'naših momaka'. Moj normalni
svakidašnji život odvija se u prisustvu govorljivih akademskih ličnosti. A ja sam — koja smešna okolnost — poreklom pravi seljak iz zabitog dela Alabame. Do svoje desete godine jedva da sam upoznao ikog ko je mogao da čita dobro, mislim, bez micanja usnama. Vrlo brzo sam prešao u sofisticirani svet, živeo sam u Japanu i u Evropi, postao sam akademska ličnost, naučnik. Tako se dogodilo da imam te dve grane iskustva, a između njih praktično ništa. Svaki pisac ima ograničenja, ali neka od njih preokrene u prednosti. Možda se sa time sada borim.«
»Veoma me interesuje karakter, ali ne verujem da ideje potiču od karaktera;
karakter proistekne iz ideja. Naučnici, oni veliki, takvi su da je veoma jasno da kod njih postoji neraskidiva veza ideja i karaktera. Na primer, u fizici možete nepogrešivo da prepoznate koja argumentacija je Ajnštajnova, upravo njegova lično a ne ma kog drugog fizičara. Imao je svoj karakteristični način pristupanja problemima, način koji je bio u direktnoj vezi sa njegovom ljudskom prirodom. Njegova nauka nosi određeni pečat. Do neke mere, dihotomija ideja‐nasuprot‐karakteru je lažna. Verujem da su te dve stvari međusobno isprepletene. Ne možete ih razdvojiti. Samo je stvar
prikazivačeve pogodnosti da razdvoji ideju, karakter — i stil.«
»Pa ipak, SF pisci pristupaju idejnoj strani novčića; možda fantazijski pisci pristupaju karakterološkoj strani, možda zato što fantazija sadrži manji broj manipulantnih ideja.
Ono što nas čini braćom po odeći jeste činjenica da se i mi i oni koristimo sredstvima
fantastičnog u traganju za dubljim preokupacijama. Zanimljivo je, međutim, da
glavnotokovski pisci ne pričaju ni o karakteru ni o idejama. Oni su skloni da pričaju o stilu. Glavna fora danas je taj minimalistički pristup pisanju kratkih priča. Nalazim da je veoma neobično razgovarati sa tim piscima, ili razgovarati o njima, jer stiče se utisak da oni uopšte i nemaju nikakvo osećanje tržišta, izuzev onog koje se stiče prelaskom iz okrilja akademije u okrilje vrlo malotiražnih izdavača, ili objavljivanjem u malim časopisima. Oni su, zbog okolnosti u kojima se nalaze, prinuđeni da se brinu gotovo isključivo za jačanje svog ugleda unutar jedne male uredničke klike. Oni čak i ne pomišljaju na čitaoce. Oni ne smatraju da je uopšte potrebno da pisci imaju čitaoce.«
Možda su žanrovski pisci otišli predaleko u suprotnom pravcu. »Izgleda da smo ušli
u eru srednje‐pametne naučne fantastike, i, takođe, srednje‐pametne fantazije. Pošto
raste broj čitalaca, tekstovi dopiru i do ljudi čije je interesovanje za ovo polje manje intenzivno. Dok se sirotinjske četvrti uzdižu ka srednjoj klasi, visoka književnost se, jednovremeno, spušta ka žanrovštini. Dinamika izdavaštva žanrifikuje one iste autore koje je svojevremeno oslobodila.«
»Mislim da smo u SF dostigli jedan neobičan plato, u smislu da se ovo polje toliko
brzo širilo da je nastupila konfuzija zbog preteranog popuštanja izvesnim htenjima.
Izdavači su nastojali da pojasne sliku tako što su preterano žanrifikovali i pisce i svoj 94
marketing. Oni podstiču autore na pisanje određenih tipova knjiga zato što im to daje
iluziju predvidljivosti u njihovom biznisu. Iz ovoga je ponikla čitava jedna klasa pisaca koji pišu prema specifikacijama naručioca, rekao bih izrazitije nego što se to radilo u prošlosti. Ako nastupi recesija, mnogi putnici na tom brodu neće moći da uđu u čamce
za spašavanje i neće umeti da pišu drugo. Povećanje populacije znači da će i broj žrtava u slučaju katastrofe biti veći.«
»Moj izdavač Bantam nije jedan od onih koji tu situaciju pogoršavaju. Izdavačka kuća Bantam nema apsolutno nikakav uticaj na mene u pogledu toga kakvu ću knjigu
napisati. Bilo je i SF urednika koji su postigli velike uspehe idući preko nekartografi
sane teritorije, a danas postoji izvestan broj njih koji u tome istrajavaju. Oduvek sam smatrao da je urednik, u procesu nastanka SF dela, karika od neprocenjive važnosti, i uvek sam
sa zadovoljstvom prihvatam uredničke intervenicje. Lu Aronika je straobalan urednik.
On interveniše u mojim delima podjednako kao što je Dejv Hartvel intervenisao, a sam
bog zna da je ta vrsta intervencije meni potrebna. Najbolje su mi one knjige kod kojih
su urednici najviše intervenisali.«
»Kao naučnik i akademska ličnost, osećam se neprijatno zbog toga što se — opet —
u naučnoj fantastici uzdiže istinski loša, hotimice falsifikovana nauka. Meni je to kao kad bi pisac detektivskog romana lažno prikazao neke bitne policijske tehnike. To prosto‐naprosto vređa svakoga kome je stalo do tog podžanra. Ja sam u dovoljnoj meri
čistunac da kažem da, ako hoćeš da pišeš fantaziju, treba da uhvatiš detalje sred-njovekovnih vremena tačno, i da shvatiš pravu istorijsku prirodu fantazije — magiju, napitke i tako dalje. Treba to da upoznaš onako kako je Džim Bliš (James Blish, prim, prev.) upoznao. A ako hoćeš da pišeš naučnu fantastiku, ne smeš da jednostavno usput
izmišljaš kojekakvu 'nauku' i da ćušneš po jedno parčence gde god poželiš, jer ćeš uvrediti veći broj ljudi nego što možda očekuješ, i gradićeš svoju karijeru na pesku. Time izneveravaš ono suštinsko obećanje koje žanr daje čitaocu. SF kaže: ispričaćemo vam jednu fantastičnu priču za koju se na osnovu sadašnjih naučnih teorija, ali ne i dokaznih činjenica, može pretpostaviti da bi mogla biti istinita. A fantazija obećava: ispričaćemo vam jednu priču koja seže duboko u ljudsku podsvest. Dobra fantazija priča psihološke
