Alef Science Fiction Magazine 016

by MoZarD

  Pozabavio se cigaretom još trenutak, a onda rekao; »Je li ovo dete željeno dete, Dejv?«

  »Zašto pitate?«

  »Pitanje je vitalno.«

  »Da. Da, dete je željeno. Zajedno smo ga planirali. Alisa je bila tako srećna, pre godinu dana, kada...

  »Mmmm — to već otežava stvari. Jer, da je dete došlo neplanirano, bio bi to prost

  slučaj žene koja nije htela da bude majka. Sa Alisom nije tako.« Dr Džef ers izvadi cigaretu iz usta i protrlja bradu rukom. »Mora da je nešto drugo, znači. Možda nešto potisnuto još u detinjstvu što se sada probudilo. Ili je to možda obična prolazna sumnja i uzdržanost majke koja je osetila neuobičajen bol i bila tako blizu smrti kao Alisa. Ako je tako, biće potrebno malo vremena da se to zaleči. Mislio sam da je ipak bolje da ti to kažem, Dejv. Pomoći će ti da budeš miran i tolerantan prema njoj ako pomene nešto o

  — mislim — o tome da je bolje da se dete rodilo mrtvo. A ako ne bude kako treba, svratite sve troje do mene. Uvek je lepo videti stare prijatelje, a? Evo, ponesi još jednu cigaretu za — ovaj — za bebu.«

  Bilo je to blistavo prolećno popodne. Njihov automobil je brujao niz široke, drvećem oivičene bulevare. Plavo nebo, cveće, topao vetar. Dejvid je puno pričao, palio cigaretu, opet pričao. Alisa je vedro odgovarala, blago, opuštajući se sve više što je putovanje odmicalo. Pa ipak, držala je bebu ni čvrsto ni toplo ni dovoljno materinski da ublaži čudnu čežnju u Dejvidovom umu. Izgledalo je kao da nosi porculansku figuru.

  »Pa«, reče on, konačno, smešeći se. »Kako ćemo ga zvati?«

  Alisa Lejber je posmatrala kako promiče ozelenelo drveće.

  »Hajde da ne odlučujemo odmah. Radije bih sačekala da pronađemo neko

  izuzetno ime za njega. Ne duvaj mu dim u lice.« Rečenice su joj se stapale u jednu, bez promene u tonu. Poslednja izjava bila je bez traga majčinskog ukora, zainteresovanosti, ili razdraženosti. Samo je izgovarala reči.

  Njen muž, uznemiren, izbaci cigaretu kroz prozor. »Izvini«, reče.

  Beba je počivala u prevoju majčine ruke; senke sunca kroz drveće menjale su joj

  lik. Njene plave oči otvoriše se kao svezi plavi prolećni cvetovi. Vlažni zvuci izađoše iz majušnih, ružičastih, elastičnih usta.

  Alisa uputi svojoj bebi jedan brz pogled. Njen muž oseti kako drhti uz njega.

  »Hladno ti?« upita.

  »Jeza. Bolje da zatvoriš prozor, Dejvide.«

  Bilo je to nešto više od jeze. On polako podiže prozor.

  Večera.

  Dejv je doneo dete iz kolevke i smestio ga tako da bude tek jedan sićušni, zbunjeni

  smotuljak, ušuškan mnogim jastucima, u novoj novcatoj dečjoj stolici.

  Alisa je posmatrala svoj nož i viljušku kako se pokreću. »Još je mali za dečju stolicu«, rekla je.

  »Ako, zabavno je kad je ovde sa nama«, reče Dejv, osećajući se odlično. »Sve je zabavno. Čak i na poslu. Zatrpan sam porudžbinama. Ako ne budem pazio, zaradiću još

  petnaest hiljada ove godine. Hej, pazi malo na Juniora, hoćeš li? Sav se izbalavio!«

  Nagnu se da obriše bebina usta svojom salvetom. Krajičkom oka opazi da Alisa i ne gleda u tom pravcu. On dovrši započeto.

  »Pretpostavljani da nije bogzna kako zanimljivo«, reče, vrativši se jelu. »Ali čovek

  valjda može da očekuje od majke da je bar malo zanima njeno dete!«

  43

  Alisa naglo podiže glavu. »Ne govori tako. Ne pred njim. Kasnije, ako baš moraš.«

  »Kasnije?« uzviknu on. »Pred njim, iza njega, kakva je razlika?« Odjednom ućuta,

  zagrcnu se, bi mu žao. »U redu. Važi. Shvatam«.

  Posle večere pustila ga je da odnese bebu gore u sobu. Nije mu rekla da to učini,

  pustila ga je.

  Sišavši, zatekao je kako stoji uz radio, slušajući i ne čujući muziku. Oči su joj bile sklopljene, ceo njen stav bio je odsutan, samoispitujući. Trgla se kada se pojavio.

  Iznenada, bila je na njemu, uz njega, meka, hitra; ona stara. Njene usne ga nađoše,

  zadržaše. Bio je ošamućen. Sada, kada beba nije bila tu, već gore, van ove sobe, ona je ponovo disala, bila živa. Bila je slobodna. Šaputala je brzo, neprekidno.

  »Hvala ti, hvala ti, dragi. Zato što si ono što jesi, uvek. Pouzdan, o tako pouzdan«

  Morao je da se nasmeje. »Otac mi je rekao: 'Sine, brini o svojoj porodici!'«

  Umorno je počivala njena tamna, sjajna kosa uz njegov vrat. »Preteruješ u tome.

  Ponekad poželim da nam bude kao u ono vreme kada smo se tek venčali. Bez obaveza,

  samo nas dvoje. Bez — bez bebe.«

  Stezala je njegovu ruku u svojima, neprirodno bleda.

  »O Dejv, nekad smo bili samo ti i ja. Čuvali smo jedno drugo, a sada čuvamo bebu,

  a od nje nemamo zaštitu. Razumeš? Ležeći u bolnici imala sam vremena da mislim o mnogim stvarima. Svet je zao...«

  »Je li?«

  »Jeste. Zao je. Ali nas zakoni štite od njega. A kada nema zakona, ljubav je ta koja

  štiti. Moja ljubav prema tebi štiti te da te ne povredim. Mogla bih te povrediti više no iko drugi, da nije ljubavi. Ne osećam strah od tebe, jer ljubav ublažava svaku tvoju razdržljivost, neprirodne nagone, mržnju i nezrelost. Ali šta je sa bebom? Premlada je da poznaje ljubav, ili zakon ljubavi, ili šta drugo, dok je mi ne naučimo. A u međuvremenu smo nezaštićeni od nje.«

  »Nezaštićeni od bebe?« Odmakao se i blago se nasmejao.

  »Da li beba zna razliku između dobra i zla?« upitala je.

  »Ne zna. Al' će naučiti.«

  »Ali beba je tako nova, tako amoralna, tako lišena savesti.« Zaćuta. Njene ruke ga

  pustiše i ona se hitro okrenu. »Taj šum?« Šta je to bilo?«

  Lejber se osvrnu po sobi. »Nisam čuo...«

  Buljila je u vrata biblioteke. »Tamo unutra«, reče, polako.

  Lejber prođe kroz sobu, otvori vrata i upali pa ugasi svetlost u biblioteci. »Nikoga.«

  Vrati se njoj. »Premorena si. Ideš u krevet — Odma'.«

  Gaseći sva svetla usput, tiho su išli uz stepenice u predvorju. Kada su bili na vrhu,

  ona se izvini. »Ne znam šta govorim, dragi. Oprosti mi. Iscrpljena sam.«

  Razumeo je, i rekao joj to.

  Zastala je, neodlučno, pred vratima dečje sobe. Zatim je, oštro okrenuvši

  mesinganu dršku, ušla unutra. Posmatrao ju je kako prilazi kolevci, suviše oprezno, gleda dole i odjednom se ukoči kao da ju je neko udario po lici. »Dejvide!«

  Lejber zakorači napred, stiže do kolevke.

  Bebino lice bilo je zajapureno i veoma vlažno; njena ružičasta ustašca otvarala su

  se i zatvarala, otvarala i zatvarala, u očima joj je bila plava vatra. Grčevito je trzala rukama kroz vazduh.

  »O«, reče Dejv. »Pa samo je plakao.«

  »Je li?« Alisa Lejber dohvati ogradu kolevke da bi se kontrolisala. »Nisam ga čula.«

  »Vrata su bila zatvorena.«

  »I zato tako teško diše, i crven je u licu?«

  »Sigurno. Jadan mališa. Zaplakao se sam u mraku. Noćas će spavati kod nas, u slučaju da opet zaplače.«

  44

  »Razmazićeš ga«, reče njegova žena.

  Lejber je osećao kako ga njene oči prate dok je gurao kolevku u njihovu spavaću

  sobu. Svukao se u tišini, seo na ivicu kreveta. Odjednom podiže glavu, tiho opsova, puče prstima. »Dovraga! Zaboravih da ti kažem. Moram da letim u Čikago. U petak.«

  »O, Dejvide.« Glas joj je zvučao izgubljeno u sobi.

  »Odlagao sam taj put dva meseca, stanje je sada tako kritično da jednostavno moram da idem.«

  »Bojim se da ostanem sama.«

  »Do petka će nam stići nova kuvarica. Biće ovde sve vreme. A ja se vraćam za koji

  dan.«

  »Strah me je. Ne znam čega. Ne bi mi verovao da ti kažem. Mora da ludim.«

  Već je bio u krevetu. Ona zamrači sobu; čuo ju je kako obilazi krevet, podiže pokrivač, uvl
ači se ispod njega. Osećao je njen topli ženski miris kraj sebe. Rekao je;

  »Ako hoćeš da pričekam koji dan, možda bi mogao.«

  »Ne«, reče ona, ne baš uvereno. »Idi ti. Znam da je važno. Jednostavno, nikako da

  prestanem da mislim o onome što sam ti rekla. Zakon ljubavi i zaštite. Ljubav te čuva od mene. Ali beba — Udahnula je. »Šta te štiti od nje, Dejvide?«

  Pre no što je mogao da odgovori, pre no što je mogao da joj kaže kako je smešno

  govoriti na taj način o deci, ona uključi lampu kraj kreveta, iznenada.

  »Vidi«, reče ona, pokazujući prstom.

  Beba je ležala potpuno budna u svom krevecu, i gledala pravo u njega, svojim dubokim, prodornim plavim očima.

  Svetla ponovo nestade. Drhtala je uz njega.

  »Ružno je bojati se nečega što si sama rodila.« Njen šapat se utiša, postade hrapav, žestok, hitar. »Pokušao je da me ubije. Leži tamo, sluša kako govorimo, čeka da odeš da bi mogao ponovo da pokuša. Kunem ti se!« Jecaji probiše iz nje.

  »Molim te«, ponavljao je, umirujući je. »Prestani sad, prestani. Molim te.«

  Dugo je plakala u tami. U neko doba se smirila, drhteći povremeno kraj njega.

  Njeno disanje postade blago, toplo, pravilno, telo joj potresoše poslednji refleksi umora i ona zaspa.

  Zadremao je.

  I pre no što mu se sklopiše otežali kapci, potapajuću ga u sve dublje i dublje struje, on začu čudan mali šum budnosti i svesti o sebi u sobi.

  Zvuk sićušnih, vlažnih, ružičasto elastičnih usana.

  Beba.

  Zatim — dođe san.

  Ujutru, sunce je blistalo. Alisa se smešila.

  Dejvid Lejber je ljuljao svoj sat iznad kolevke.

  »Vidiš, bebo? Nešto sjajno. Nešto lepo. Jeste. Jeste. Nešto sjajno. Nešto lepo.«

  Alisa se smešila. Rekla mu je da slobodno ode, da leti u Čikago, ona će biti hrabra,

  nema razloga za brigu. Brinuće se o bebi. O da, ona će se pobrinuti za bebu, kako da ne.

  Avion je leteo na istok. Bilo je mnogo neba, mnogo sunca i oblaka i Čikago je jurio

  u susret preko horizonta. Dejvid je upao u strku naručivanja, planiranja, banketa, telefoniranja, rasprava po sastancima. Ali je pisao pisma svaki dan i slao telegrame Alisi i bebi.

  Uveče, šestog dana van kuće, primio je međugradski telefonski poziv. Iz Los Andelesa.

  »Alisa?«

  »Ne, Dejv. Ovde Džefers.«

  »Doktore«

  45

  »Ne gubi glavu, sine. Alisa je bolesna. Najbolje je da podeš nazad prvim avionom.

  Zapaljenje pluća. Učiniću sve što je u mojoj moći, momče. Samo da nije bilo tako brzo

  posle dolaska bebe. Potrebna joj je snaga.«

  Lejber je spustio slušalicu. Ustao je, ne osećajući noge, ni ruke ni telo. Hotelska soba se zamaglila i rasplinula.

  »Alisa«, rekao je, obnevideo, polazeći prema vratima.

  Propeleri su se zavrteli, zabrujali, zatreperili i stali. Vreme i prostor ostali su negde iza.

  Dejvid oseti kako mu se pod rukom okreće kvaka na vratima; pod nogama mu se materijalizovao pod, oko njega se uzdigoše zidovi spavaće sobe, a u sjaju kasnog poslepodnevnog sunca stajao je dr Džefers, okrećući se od prozora, dok je Alisa čekala u svojoj postelji, kao izvajana od tek palog snega. Zatim je dr Džefers govorio, govorio neprekidno, blago, zvuk se dizao i spuštao kroz svetlost lampe, nežno treperenje, beli šum glasa.

  »Tvoja žena je predobra majka, Dejv. Više je brinula o bebi nego o sebi...«

  Negde u bledilu Alisinog lica pojavi se iznanadan grč i poravna se pre no što je mogao biti opažen. A onda, polako, sa polusmeskom, ona poče da priča, i pričala je kao što majka treba da priča, o ovome, o onome, i o svemu ostalom, detaljan opis, izveštaj iz‐minuta‐u‐minut i iz‐sata‐u‐sat jedne majke zabrinute za jedan minijaturni svet i minijaturni život u njemu. Ali nikako da se zaustavi; opruga je bila zategnuta dokraja, i njen glas se ubrzao do gneva, straha i jedva primetne doze gađenja, što nije promenilo dr Džefersov izraz lica, ali je nagnalo Dejvidovo srce da prati ritam govora koji je bio sve brži i nije mogao da stane.

  »Beba nije htela da zaspi, mislila sam da se razboleo. Samo je ležao u svom krevecu i usred noći bi zaplakao. Plakao je tako glasno, i plakao po celu noć. Nisam mogla da ga smirim niti sam mogla da se odmorim.«

  Dr Džefers je klimnuo glavom polako, polako. »Iscrpla se do zapaljenja pluća. Ali sada je puna lekova i na sigurnom.«

  Dejvid se osećao bolesnim. »A beba, šta je sa bebom?«

  »Zdrav k'o dren, čvrst k'o stena!«

  »Hvala, doktore.«

  Doktor je pošao iz sobe, sišao niz stepenice, otvorio u daljini ulazna vrata, i nestao.

  »Dejvide!«

  Okrenuo se njenom prestrašenom šapatu.

  »Bila je to opet beba«. »Grčevito mu je obuhvatila glavu. »Pokušavala sam da zavaram sebe, da kažem sebi da sam budala, ali beba je znala da sam izašla slaba iz bolnice, i plakala je po celu noć, a kada nije plakala bila je suviše tiha. Znala sam da bi, da sam upalila svetlost, ona bila budna, gledajući me netremice.«

  Dejvid oseti kako mu se telo zatvara kao pesnica. Setio se kako je video bebu, osetio bebu, budnu u tami, budnu kasno u noći kada bi bebe trebalo da spavaju. Budnu,

  kako leži tamo, tiha kao misao, ne plačući, posmatrajući iz kolevke. Odbacio je tu pomisao. Bila je bezumna.

  Alisa je nastavila. »Nameravala sam da ubijem bebu. Jesam, jesam. Kada je prošao

  dan kako si na putu, otišla sam u dečju sobu i stavila mu ruke oko vrata; i stajala sam tako, dugo, premišljajući se, prestrašena. Onda sam mu povukla pokrivač preko glave i

  okrenula ga licem nadole i pritisla ga i ostavila ga tako i pobegla iz sobe.

  Pokušao je da je prekine.

  »Ne, pusti me da dovršim«, rekla je, promuklo, gledajući u zid. »Napustivši sobu pomislih, prosto je. Bebe se često guše. Niko neće nikad saznati. Ali kada sam se vratila da vidim da li je mrtav, Dejvide, bio je živ. Da, živ, ležao je na leđima, živ i smešio se i disao. Posle toga nisam mogla da ga ponovo dodirnem. Ostavila sam ga tamo i nisam se

  46

  vraćala, ni da ga nahranim ni da ga obiđem, nikako. Možda je kuvarica brinula o njemu.

  Ne znam. Znam samo da mi njegov plač nije dao da zaspim, da sam cele noći mislila i

  hodala po sobama i sada sam bolesna.« Bila je skoro pri kraju. »Beba leži tamo i smišlja načine da me ubije. Jednostavne načine. Zato što zna da je znam mnogo o njemu. U

  meni nema ljubavi prema njemu, ne postoji uzajamna zaštita između nas, niti će je ikad biti.«

  Završila je. Nešto u njoj je popustilo, slomilo se i konačno je zaspala. Dejvid Lejber je dugo stajao nad njom, nemoćan da se pokrene. Krv mu se sledila u telu, i nigde ćelija da zatreperi, baš nigde.

  Sledećeg jutra mogao je samo jedno. Učinio je to. Otišao je kod dr Džefersa i sve mu ispričao, i dobio od Džefersa tolerantne odgovore:

  »'Ajde da ovo polako razmotrimo, sinko. Sasvim je prirodno da majke mrze svoju

  decu, ponekad. Postoji naziv za to — ambivalencija. Sposobnost da mrzimo,

  istovremeno voleći. Zaljubljeni se mrze, vrlo često. Deca se gnušaju svojih majki...«

  Lejber ga prekide. »Ja nikad nisam mrzeo moju majku.«

  »Ne priznaješ, naravno. Ljudi ne priznaju rado mržnju prema voljenima.«

  »I tako Alisa mrzi svoju bebu.«

  »Bolje je reći da ima opsesiju. Otišla je korak dalje od proste, uobičajene ambivalencije. Carski rez je doneo bebu na ovaj svet a Alisu gotovo poslao na onaj. Ona sad krivi dete za ugrožen život i za zapaljenje pluća. Ona projektuje svoje probleme, prebacuje krivicu na najpogodniji objekat za to. Svi to radimo. Spotaknemo se o stolicu i grdimo nameštaj, a ne sopstvenu nespretnost. Promašimo na golfu i kunemo busen ili

  palicu, ili izradu loptice. Ako nam posao propadne, kriv je bog, vreme, sreća. Mogu samo da ponovim ono što sam ti rekao ranije. Voli je. Najbolj
i lek na svetu. Pronađi male načine da pokažeš svoja osećanja, pruži joj sigurnost. Nađi načina da joj dokažeš koliko je dete dobronamerno i nevino. Učini da oseti da je dete bilo vredno rizika. Posle nekog vremena, smiriće se ona, zaboraviće smrt, i zavoleće dete. Ako do toga ne dođe

  za otprilike mesec dana, zovi me. Preporučiću vam dobrog psihijatra. Hajde, idi sad, i da ti više ne vidim taj izraz na licu.«

  Kada je došlo leto, stvari su izgledale bolje, postalo je lakše. Dejv je radio, okružio se poslovnim pitanjima, ali je nalazio puno vremena za svoju ženu. Ona je, opet, išla u duge šetnje, sticala snagu, igrala poneku partiju badmintona. Retko je imala onakve ispade kao pre. Izgledalo je da se oslobodila strahova.

  Izuzev jednom kada se u ponoć iznenada letnji vetar podigao oko kuće, vreo i jak,

  tresući drveće kao mnoštvo daira. Alisa se probudila, drhteći, i kliznula svom mužu u naručje, i pustila ga da je umiruje. Pitao ju je šta se dogodilo.

  Ona reče: »Ima nečeg u sobi, posmatra nas.«

  Upalio je svetio. »Opet si sanjala«, rekao je. »Bolje ti je, ipak. Nije te to mučilo već dugo.«

  Uzdahnula je kada je ponovo ugasio svetio, i odjednom utonula u san. Držao ju je

  u naručju nekih pola sata, razmišljajući kako je ona slatko, čudno buće,

  Tada ču kako se vrata spavaće sobe otvaraju nekoliko centimetara.

  Na vratima nije bilo nikog. Nije trebalo da se otvore. Vetar je bio stao.

  Čekao je. Činilo mu se da ceo sat leži tako bez šuma, u tami.

  A onda, u daljini, zavijajući kao kad neki mali meteor gasne u mastiljavom ambisu

  svemira, beba zaplaka u svojoj kolevci.

  Bio je to sitan, samotan zvuk u srcu zvezda i mraka i disanja ove žene u njegovim

  rukama i vetra koji se ponovo javljao u drveću.

  Lejber je izbrojao do sto, lagano. Plač se nastavio.

  47

  Pažljivo pomerivši Alisinu ruku izvukao se iz postelje, obuo papuče, navukao ogrtač, i tiho napustio sobu.

  Sići će, mislio je, ugrejati malo mleka, odneti ga gore i..

  Tama se izmače pod njim. Noga mu kliznu i propade. Kliznu niz nešto meko.

  Propade u prazninu.

  On zamaha rukama pred sobom, zgrabi grčevito ogradu stepeništa. Zadrža se.