Alef Science Fiction Magazine 016

Home > Other > Alef Science Fiction Magazine 016 > Page 11
Alef Science Fiction Magazine 016 Page 11

by MoZarD


  tako izgledalo zbog njegovih odmaklih godina, jer bio je vrlo star, mada je s lakoćom nosio svoje godine, iako se, ovih dana i u ovoj klimi, osećao malo promrzlim pa se umotavao u dronjavu, vunenu deku; ali, još više, to je dolazilo od njegove nevine ravnodušnosti spram svega što je bilo izvan sveta koji je za sebe stvorio.

  Osim toga, ma koliko daleko putovali, niko od njegovih pratilaca nije razumevao nimalo ijednog stranog jezika. Svi su oni rođeni kao cirkusanti, a ovi su isti bilo gde da su. Možda je svaki cirkusant tek delić jednog istog, velikog, početnog vašara koji se jednom davno raspao i nastavio da živi u čudima koja znamo. Bilo gde se nalazio, oko

  vašara postoji ona jedinstvena, samodovoljna atmosfera. Kao izašli iz kutije za šah, išarani konji na vrteškama obrću krugove baš kao što to rade i planete ne obazirući se na jednoličnost sveta čiji stanovnici dolaze ovako da zijaju u neobične, od stvarnosti odrođene pojave. Bučne torbarske najave su stvorene od jezika iza jezika, ili možda, od nadjezika mrmljanja i lajanja koji leži u osnovi svih drugih. Svuda ćete naći staricu što prodaje lepljive slatkiše, koji kao da su pravljeni da bi se na njih lepile muve, i mada im 54

  se izgled od mesta do mesta razlikuje, ukus je uvek isti. Uobičajena pojava dvoglavih pasa, kepeca, ljudi‐krokodila, bradatih žena i divova u koži leoparda otkriva njihovu jednodušnost u svetu zabačenih vašara, i odakle god da dolaze, oni dele tužnu sudbinu

  rugoba, koja ne poznaje geografske granice. Ovde je groteska propisana kućnim redom.

  Azijatski Profesor se hranio sa ove raskošne trpeze mada joj, u stvari, nikada nije

  pripadao. Tako je to bio jedini dom koji je poznavao, reska buka i drečave boje nisu prianjale uz njegov svet. Imao je retki šarm japanskih cvetova koji cvetaju tek kada se nađu u vodi, pa je i on svoju strast oslobađao samo kroz medijum van svoje ličnosti, a to je bila njegova čuvena zvezda, lutka, Purpurna Dama.

  Ona je bila Kraljica Noći. Oči joj behu od staklenih rubina a zadivljujući zubi od bisera su blistali jer je uvek bila nasmejana. Lice joj beše belo poput krede pošto je bilo presvučeno najfinijom belom kožom, koja joj je prekrivala i telo, i udove. Njene prelepe ruke delovale su kao oružje, zbog pet inča dugih emajliranih noktiju, a na glavi joj beše griva crne kose tako zategnute i nameštene da to ne bi podneo nijedan ljudski vrat. Ta fantastična frizura bila je probodena mnogobrojnim brilijantskim iglama i parčićima lomljenog stakla pa je pri svakom pokretu stvarala igru senki i svetla kakvu ne bi smislilo ni samo sunce. Odeća joj beše u dubokim, tamnim tonovima — tamnoružičasta, crvena

  i treperava purpurna koja je bila njen simbol, purpurna boja krvi samoubica iz ljubavi.

  Mora da je bila životno delo odavno umrlog, anonimnog umetnika a ipak nije bila

  ništa više iznad čudne gomile dok Profesor ne bi dodirnuo njene konce. On bi joj udahnuo nekromantsku živost. On joj je davao raskošnu životnu snagu, iako je izgledalo da je sam jedva ima , pa ona nije izgledala toliko kao vešto ovaploćenje žene koliko kao bezobzirna boginja, istovremeno apsurdna i veličanstvena, koja je prevazilazila činjenicu da zavisi od njegovih prstiju i činila se stvarnom, mada potpuno drugačijom.

  Njeni pokreti nisu bili imitacija nego odabir i prenaglašenost pokreta prave žene pa je mogla da postane oličenje erotike, jer nema žene koja bi se usudila da bude tako napadno zavodljiva.

  Profesor nije dozvoljavao nikome da je dodirne. Sam se brinuo o njenim kostimima

  i nakitu. Kada bi se predstava završila, smestio bi lutku u specijalno napravljenu kutiju i nosio je sa sobom do prenoćišta, u kom bi on i deca iznajmili sobu. Bila je suviše dragocena da je ostavi u umazanom pozorištu, a i ne bi mogao da zaspi bez nje pokraj

  sebe.

  Siromašna objava na kolima za ovu čuvenu glumicu bila je ZLOGLASNE LJUBAVI

  PURPURNE DAME, BESPRIZORNE ORIJENTALNE VENERE. Sve u predstavi bilo je

  egzotično. Uvodni deo komada bi potiskivao racionalnost i nametnuo publici magičnost

  koju dotad nisu sreli. Serija slika, koje su prikazivale njenu priču, bila je tako puna značenja da, i kada bi Profesor oponašao njen govor na svom nemogućem dijalektu, delovalo je to kao deo začuđujućeg rituala, uvećavajući ga a ne potirući ga. Dok je koračao po sceni upravljajući pokretima svoje heroine, recitovao je glasom koji se stapao, cepao i lebdeo u čudnom duetu sa žicanim instrumentom iz kojeg je nema devojčica izvlačila neopisive zvukove. Ali nije bilo moguće ne razumeti Profesora kada bi promenio ton govoreći umesto Purpurne Dame, visokim, lascivnim mrmljanjem koje

  je kao krzno obavijalo i slučajno namamljene posetioce da se stresu od uživanja. U

  svojoj ikonografiji melodrame, Purpurna Dama bila je oličenje strasti i svi njeni pokreti su bili usmereni ka pokazivanju seksualnosti.

  Profesoru je uvek uspevalo da ima nekoliko letaka na jeziku zemlje u kojoj su igrali.

  Leci su uvek imali naziv predstave, a ispod toga ispisano:

  DOĐITE I POGLEDAJTE SVE ŠTO JE OSTALO OD PURPURNE DAME, ČU‐VENE

  PROSTITUTKE I ČUDA ISTOKA!

  Jedinstvena prilika. Pogledajte kako je nezajažljiva Purpurna Dama na kraju postala tek lutka koja je pred vama, gonjena pohotom. Dođite da vidite lutku koja je sve što 55

  je ostalo od čuvene Orijentalne Venere.

  Zbunjujuća zabava je posedovala skoro religioznu snagu, jer pošto u lutkarstvu nema spontanosti, ono se uvek približava ritualu, i, na kraju, dok se publika gurala ka tami izlaza iz šatre, skoro da je u sebi potrla nevericu, napola ubeđena, kako im je rečito predstavio Profesor, da je čudesna figura koja se kretala scenom bila stvarno najpoznatija kurva, koju je ubilo previše života, čiji su poljupci pekli kao otrov a zagrljaji lomili kao oluja. Ali Profesor je sa svojim pomoćnicima odmah pakovao scenografiju i sklanjao lutke, koje su ipak samo obično drvo, i sledećeg dana se odigravala sledeća predstava.

  Ovo je priča o Purpurnoj Dami kako su je igrale Profesorove lutke pod deliričnim

  diktatom muzike neme devojčice uz čujna krckanja glumačkih zglobova.

  LJUBAVI PURPURNE DAME

  Ozloglašene ljubavi Purpurne Dame

  Besramne orijentalne Venere

  Kada joj je bilo samo nekoliko dana, majka ju je uvila u odrpano ćebe i ostavila ispred vrata uspešnog trgovca i njegove jalove žene. Ovi ugledni građani postadoše prve sire-nine žrtve. Bdeli su nad njom sa svom pažnjom i novcem koji su posedovali, a ipak su iznedrili cvet koji je, mada mirišljav, bio otrovan. Kada joj bese dvanaest leta, zavela je svog poočima. Potpuno opijen njome, poverio joj je ključ od sefa u kom beše sav njegov novac koji je ona odmah pokrala do poslednje pare.

  Spakovala je blago u korpu zajedno sa nakitom i odećom koju joj je ranije darivao, a onda svom prvom ljubavniku i njegovoj ženi, svojoj pomajci, probola stomake nožem za čišćenje ribe. Onda je u kući podmetnula požar da se njen zločin ne bi otkrio. Uništila je svoje detinjstvo požarom u kom je nestao njen dom, a zatim, kao feniks jačajući na pepelu svog zločina, pojavila se ponovo u kvartu zadovoljstva, gde se odmah zaposlila kod madam najpoznatije kuće.

  U kvartu zadovoljstva, život se odvijao potpuno obrnuto od svega na šta su obični

  ljudi navikli: najveće gužve ovde su bile oko ponoći, kada svi van ovog kraja spavaju; ovaj ogavni svet je postojao da bi ugodio kapricima strasti. Bilo koja raskalašna ideja koja bi nekom mogla pasti na pamet, u punoj perverznosti, pronalazila je ovde svoj dom, u sobama punim ogledala, salonima za bičevanje, kabareima sa protivprirodnim

  bludom, sa muškarcima koji su žene i ženama koji su muškarci. Meso je bilo specijalnost svake kuće, i stizalo je vrelo vrelcato, sa svim zamislivim dodacima. Profesorove lutke su blago i površno izvodile svoje radnje kao da se rugaju toj pijaci mesa.

  Duž ulica, žene na prodaju, objekti želja, bile su otkrivene u prostranim kovčezima tako da su mušterije mogle da ih razgledaju šetkajući se. Ove izmorene prostitutke su sedele nepokretno poput idola. Njihova lica behu obojena simboličnim apstrakcijama uživanja a zadivljujući krojevi njihovih haljina su dopuštali da se nazre puno toga is
pod njih. Plutane pete na njihovim cipelama behu tako visoke da nisu mogle hodati, samo su se njihale, a pojasevi oko njihovih kukova behu od brokata i tako uski da su pokreti rukama bili skučeni i razbijeni ukazujući na neslobodu koja je delom dolazila i od nevičnosti gluvog pomoćnika, jer njegova veština još nije dostigla ni prosečnu. Zato su kretnje ovih hetera bili stilizovani kao da su na satu. Pa ipak, delimično slučajno, sve je delovalo tako dobro da su sve one predstavljale skoro stilsku figuru, pod plastom svog zanimanja svedene na bezimenu ideju ženskosti koja se, po određenoj ceni, mogla pretvoriti u slatki ili tužni zaborav, zavisno od njihovih sklonosti.

  Sposobnosti purpurne Dame behu neobjašnjive. U čizmama, u koži, postala je kraljica poroka pre svoje petnaeste. Postepeno je ovladala svim tajnama mučenja, pažljivo proučivši sve mehaničke naprave u specijalnoj odaji. Upotrebljavala je barokne 56

  rekvizite poput levka, ponižavanja, špriceva, sprava za zavrtanje ruku, fizičko i duhovno mučenje; za njene ljubavnike, ta mučenja behu razlog za život a poljubac njenih usana vredan žrtvovanja života.

  Uskoro je postala dovoljno uspešna da sama preuzme posao. Kada je bila na vrhuncu slave, njena najmanja pažnja mogla je mladića koštati očevine, a čim bi izmuzla iz njega blago, nade i snove, nemilosrdna kao i uvek, napuštala ga je, ili je čak umela da ga zaključa u svoj ormar i natera ga da gleda kako u svom neprocenjivo skupom krevetu, besplatno prima prosjaka koji se zatekao na ulici. Beše frigidna i zato je bilo nemoguće da je nadvladaju strasti; nije bila prostitutka već objekat muške prostitucije. Ona, kao izvršitelj želja, širila je oko sebe zle fantazije i upotrebljavala svoje ljubavnike kao platna na kojima je stvarala remek‐dela uništenja.

  Uskoro, ili da bi ih se oslobodila ili iz čiste zabave, stala je da ubija svoje ljubavnike.

  Političaru, koga je otrovala, odsekla je butnu kost i odnela je majstoru koji je od nje napravio frulu. Kasnije ljubavnike je terala da za nju sviraju na tom instrumentu, i podatno se uvijajući, igrala uz tu neljudsku muziku. Na tom mestu, nema devojčica bi ostavila svoju samisenu i uzimala bambusovu frulu koja je proizvodila čudne kadence i, mada to nije bio vrhunac predstave, svakako je ovaj ples bio vrhunac Profesorove veštine jer se pretvarao u nezamisliv sled okreta, trzaja i pirueta koji su kao talasi izbijali iz tela Purpurne Dame, stvarajući od nje samu crnu đavolicu kojoj je nemoguće odupreti se.

  Muškarce je obarala kao kuga, kao razlog za umiranje ili večni život, potpuno neodoljiva. Svi njeni ljubavnici su završavali odrpane odeće, kao da pokazuju patnju koja ih je snašla, tupih pogleda, kao da im je mozak isisan. Predstavljali su ceo niz odurnih spodoba, koji se kotrljao preko scene, uz sve vrste srednjevekovnih užasa, jer bi se nečija ruka odjednom odvojila i nestala u visini, ili bi nos išao ispred ispijene figure koja se beznoso vukla za njim.

  Tako je završila i sama. Purpurna Dama postala je odurnija od onih koje je uništila.

  Krug se najzad zatvorio nad njom i, spržena do kostiju svojim plamenom, hodala je pločnicima kao sopstvena senka. Bila je uništena. Kamenjem i kletvama su je terali sa pragova oni koji su joj se nekada klanjali, pa je spala na skupljanje otpadaka po morskoj obali, gde je sekla kosu mrtvacima i prodavala je vlasuljarima koji su radili za srećnije i đavolu manje verne prostitutke.

  Sada su njena blaga, preostali nakit i neverovatna naprava od crne kose visili u zelenkastoj sobi a ona je nosila grubu žućkastu olinjalu haljinu od konoplje za poslednju scenu svog očajničkog pada u kome je, bivša pomahnitala nimfomanka, obljubljivala nekrofilno nadutih leševa koje kao da je more namerno izbacivalo za njenu neutaživu pohlepu, i potpuno mehanički je još uvek ponavljala stare pokrete i kad je postala nešto sasvim drugo. Više nije imala ničeg ljudskog u sebi. Pretvorila se u samo drvo i dlake.

  Postala je sopstvena marioneta, sopstveni odraz, mrtvi ali pokretni odsjaj nekad bestidne Orijentalne Venere.

  Profesor je najzad počinjao da oseća teret godina i putovanja na plećima. Ponekad se u bučnoj tišini žalio svom nećaku na bolove, probadanja, ukočenost mišića, pritisak u sinusima i zadihanost. Polako je kopnio i prepustio dečaku sav posao oko podizanja i sklapanja šatre. Ali je zato baletska predstava sa Purpurnom Damom postajala svakim danom sve bolja, kao da se sva njegova energija, usmerena godinama na jedan cilj, vremenom oplemenjivala i na kraju pretvorila u jednostavnu, prečišćenu, nagomilanu suštinu koju je prenosio na lutku, što se tiče Profesora, nije bio daleko od samuraja treniranog Ženom, čija je duša u njegovom maču, tako da ni mač ni samuraj ne postoje nezavisno jedan od drugog. Samuraj se, naoružan, kreće ka žrtvi automatski, u stanju savršene prane, ne razlikujući sebe od svog oružja. Majstor i marioneta su dotle stigli.

  57

  Vreme nije moglo oštetiti Purpurnu Damu, jer je oduvek bila besmrtna pa o tome

  nije trebalo ni misliti, i mada je moglo da se desi da čoveku koji je znao koliko umeća je potrebno da joj se podigne leva ruka, ponekad bude i žao videvši kako ona poriče vreme, Profesoru to nikad nije palo na pamet. Njena zapanjujuća nehumanost je ograđivala njihovo druženje od ikakve ljudskosti, čak i u toj noći Svih Svetih kada su, govorili su stanovnici planina, mrtvi pirovali na grobljima uz muziku đavolove violine.

  Bučna gomila je primila svoju lekciju za dve pare i zaposela vašarište koje je urlalo živo poput tigra. Siroče skloni svoju samisenu i počisti šatru dok je nećak čistio scenu za sutrašnju predstavu na matineu. Tada Profesor primeti da se Purpurnoj Dami rasparao šav na dronjku koji je nosila u poslednjoj sceni. Džangrizajući sebi u bradu, skinuo ju je sa konaca na kojima je ionako nepotrebno visila, a zatim seo na drven u hoklicu na sceni i u vukao konac u iglu kao prava švalja. Bilo je gore nego što mu se isprva učinilo jer je i platno bilo poderano. Trebalo je pažljivo ga zakrpiti, pa je rekao svojim pomoćnicima da zajedno odu do prenoćišta i ostave ga nasamo da završi posao.

  Mala uljana lampa, što je visila sa eksera na ivici scene, bacala je slabo ali umirujuće svetio. Bela lutka je blistala čudno u sumraku koji se u teatar uvukao kroz pukotine i rupe na ciradi i sada se uvijao oko nje kao da želi da naglasi njenu nezemaljsku zavodljivost. U sumraku je njen nacrtani osmeh delovao blaže, a glava izgledala kao nakrivljena na jednu stranu. U poslednjem činu je nosila široku, veliku periku čije su lokne padale sve do napunjenih mekih slabina, a krajevi su joj se pri retkim pokretima sijali na belini leđa, tako da se činilo kako se vizija pred našim očima pretvara u stvarnost. Kao i obično kada je bio nasamo s njom, Profesor je čavrljao sa njom, pričajući joj o beznačajnim sitnicama, vremenu, svom reumatizmu, neotesanosti lokalnog življa, crnom hlebu, a vetrići su se poigravali s njom kao sa partnerkom u jedva primetnom VALSE TR1STE dok je sumrak postajao sve gušći, čvršći i tamniji.

  Starac je završio krpljenje. Ustao je, kosti su mu zaškripale, i otišao da na vešalicu stavi odbačenu haljinu, pored blistave, vinski purpurne odežde sa ružičastim božurima, i jarkim kaišom, u kojoj je igrala svoj zpanjujući užasni ples. I baš kada je hteo da je, golu, položi u četvrtastu kutiju i odnese je u prohladnu sobu, zastao je. Preplavila ga je detinjasta želja da je još jednom te večeri vidi u punom sjaju. Skinuo je njenu haljinu sa police i odneo je do nje, a osim njega tu je bio još samo vetar. Dok ju je oblačio, tepao joj je kao da je mala devojčica jer su je njene ranjive nožice činile bebom od šest stopa.

  »Tako, tako, lepotice... ovde ruku, jeste! Opa, luče, polako...«

  Onda joj je nežno skinuo pokajničku periku i coknuo jezikom videvši je tako bespomoćno ćelavu. Ruke su mu popuštale ispod preteške punđe pa je morao da se popne na prste da bi je postavio na svoje mesto, jer kao prava dama, bila je viša od njega. Ali time je ritual oblačenja bio završen a ona ponovo kompletna.

  Tako obučena i doterana, izgledalo je kao da se suvo drvo od koga je bila napravljena budi i cveta, samo da bi starac u njoj uživao. Mogla je služiti kao primer najlepše žene, slike o ženi koja se može samo zamisliti, jer je svetio lampe skrivalo oholost i svojom slabošću činilo da njeni opasni nokti deluju nevino poput palih latica.

  Profesor je imao čudnu naviku; uve
k je ljubio svoju lutku pred spavanje.

  Deca ljube igračku pre nego što zaspe ali znaju da je to samo stvar koja se nikad

  neće sama probuditi i otvoriti oči. Neko ophrvan teškom samoćom može ljubiti svoj odraz u ogledalu očajnički čeznući za drugim licem. I ovi poljupci su bili slične vrste; dirljivi u svojoj poniznosti i očajanju koje ne traži da se na njih odgovori.

  Pa ipak, i pored toga što Profesor to nije očekivao, njegove ispucale usne su se spustile na vrelo, vlažno, drhtavo meso.

  Uspravno drvo se budilo. Njeni biserni zubi su se sudarili sa njegovima uz zvuke nalik na čembalo, a njen topao, mirišljav dah se širio oko njega poput morske oluje.

  Preko njenog, odjednom pokretnog lica, tekao je čitav niz izraza, kao da je za trenutak 58

  prolazila kroz celokupan repertoar ljudskih osećanja, vežbajući, u beskrajnoj sekundi, emocije kao da su muzičke skale. Lomeći veze, njene ruke, savijene oko nežnog Profesorovog tela od kostiju i kože, pritusnule su ga snagom koja je bila mnogo bliža životu od one koju je njegovo iscrpljeno telo još posedovalo. Njen poljubac je dolazio iz sveta u kojem je žudnja oživljena. Kroz neku rupu u metafizici tog sveta dokopala se ovog, i ljubeći ga, udahnula je vazduh iz njegovih pluća koji će njoj povratiti život.

  Potpuno sama, otpočela je svoju predstavu koja je, u stvari, bila samo varijacija na

  zadatu temu. Zarila je zube u njegov vrat i ispila ga. Nije stigao ni glas da pusti. Skliznuo joj je potom iz zagrljaja pred noge sa tupim udarcem, i prućio se po daskama, neupotrebljiv i neprepoznatljiv poput njegovog zgužvanog šala.

  Nestrpljivo je trgnula konce koji su je sputavali i u svežnjevima ih izvlačila iz glave, nogu i ruku. Skinula ih je sa svojih prstiju i ispravila duge, bele ruke, uvrćući ih i opuštajući na smenu. Prvi put posle toliko godina, ili možda prvi put uopšte, zatvorila je svoja okrvavljena usta sa olakšanjem jer su je obrazi još boleli od osmeha koji joj je urezao njen stvaralac. Protegnula je svoju elegantnu nožicu da bi njome potekla sveža

 

‹ Prev