by MoZarD
krv.
Razmrsivši se i ispravivši se, njena kosa je pojurila iz naslaga češljeva, šnala i laka da bi se opet spustila na njenu lobanju kao trava kada bi se sa stoga sena vratila u zemlju. U prvom trenutku se tresla, zadovoljna što je svesna nekog fizičkog doživljaja, onda se ili setila ili je verovala da se setila da i nije baš ugodno osećati hladnoću, pa je klekla i odmotavši starčev šal umotala se pažljivo u njega. Svaki njen pogled bio je instinktivan i zmijolik. Sumrak spolja je kao plima nadirao u šator i u velikim talasima se lomio oko nje pa je izgledala kao barokna bista, jedini preživeli u brodolomu, izbačen na obalu.
Ali, bilo da je ponovno ili prvi put rođena, vraćena u život ili oživljena, probuđena
iz sna ili u njega uvučena maštom bezbrojnih ponavljanja istih radnji, u mozgu ispod obnovljene kose se nalazila samo uopštena zamisao o mogućnostima koje pred sobom
ima.
Sve što je drvo primilo bilo je znanje da će sada moći da radi ono što sama hoće a
ne ono što hoće drugi, a pošto je bila tek marioneta, složeniji principi logičkog ponašanja bili su joj nedostupni. Pa ipak, mada to nije mogla pojmiti, nije mogla da se otrgne tautologičnom paradoksu: da li je marioneta sve vreme izigravala život ili je ona, sada, oživljena igra marionete? Mada je sada bilo očigledno da je žena, i to mlada i neobično lepa, leprozna belina lica je njenoj pojavi davala izgled leša oživljenog đavolovom voljom.
Sigurna u sebe, srušila je lampu sa kuke na zidu. Ulje se za trenutak razlilo po daskama na sceni. Plamičak je preleteo preko goriva i dohvatio ivicu zavese. Sišla je kroz prolaz između klupa do male šatre sa blagajnom. Bina je već nestajala u paklu a sa njom je gorelo Profesorovo telo. Ali, odlazeći u noć, vašarišta, ona se nije okrenula da vidi dok pozorište gori kao papirni fenjer koga je zapalila njegova sveća.
Već je bilo toliko kasno da su vrtuljci, kiosci s kolačima i stare šatre bile mračne i zaključane, i samo je mesec, napola zaklonjen oblakom, bacao oskudno svetio, koje je
brljalo i iskrivljavalo oronule išarane fasade, pa je mesto potpuno bez dostojanstva, ogoljeno, izgledalo potpuno napušteno.
Kraj utihnulih vrteški je prolazila brzo, praćena samo obavijajućom tamom, prema
gradu, krećući se poput dresiranog goluba, bez potrebe za logikom, ka jedinom bordelu
koji se u njemu nalazio.
59
Bio je dobar muž, dobar otac. Ne shvatam. Ne verujem. Ne verujem da se to dogodilo. Jeste da sam svojim očima videla, ali jednostavno ne verujem. Nije moguće. Uvek je bio pažljiv. Da ste ga samo videli kako se igra s decom. Svakom ko
bi ga video s decom bilo je jasno da u njemu nema ni traga zla, ni najmanjeg. Kada
sam ga, prvi put srela, još uvek je živeo sa svojom majkom, tamo preko, kod Pro‐
60
lećnog jezera, i često sam ih viđala zajedno, majku sa sinovima, i mislila sam da je mladić koji je tako pažljiv prema svojoj porodici sigurno vredan truda. A onda sam ga
jednom, dok sam šetala šumom, srela samog kad se vraćao iz lova. Nije ništa ulovio, čak ni poljskog miša, ali uopšte nije bio potišten. Šalio se na svoj račun, uživajući u jutarnjem suncu. To je bilo prvo što sam zavolela kod njega. Ništa nije uzimao tragično, nije besneo niti jadikovao kad nešto nije bilo po njegovom. Tog dana smo pričali. Valjda je tada sve i krenulo, jer je ubrzo posle toga on stalno bio u mojoj blizini. Mo‐ja sestra je tada rekla — roditelji su nam se, znate, godinu dana ranije odselili na jug ostavivši nam kuću — dakle, moja sestra je rekla, na izgled šaleći se a u stvari ozbiljno: »E, pa, ako će on biti ovde svakog dana i još pola noći, za mene tu više nema mesta!« I odselila se, no ne daleko, odmah tu u komšiluk. Uvek smo bile bliske nas dve. To je nešto što ostaje
zauvek. Ne bih ni preživela sve ove strahote da nije bilo moje sestrice.
I tako, on se preselio da živi ovde. Sve što mogu da kažem jeste da je to bila najsrećnija godina u mom životu. Prema meni bio je naprosto divan. Vredan radnik, nikad umoran, tako stasit i zgodan. Svi su mu se, znate, divili, iako je bio tako mlad. Na mesnim poselima sve češće su ga zvali da povede pesmu. Imao je tako prijatan glas, snažno bi zapevao, a ostali bi ga pratili i pridruživali mu se i visokim i dubokim glasovima. I sada zadrhtim kada mislim o tome, kada to čujem, setim se noći u kojima
sam ostajala kod kuće jer su deca bila mala — a pesma se probijala kroz noć, letnju noć punog meseca. Nikad više neću čuti nešto tako lepo. Nikad više neću biti srećna.
Mesec je u pitanju, kažu. Mesec je kriv za sve. I krv. To mu je došlo po očevoj liniji.
Nisam mu znala oca, i sada se pitam šta li se desilo s njim. Bio je odozgo s Belih Voda, i nije imao rodbine u ovom kraju. Uvek sam mislila da se on tamo i vratio, ali sada više nisam sigurna. Kolale su neke priče o njemu, bajke, koje su izronile pošto se to desilo mom mužu. To je nešto u krvi, priča se, i može da se nikad ne pojavi, ali ako se pojavi, krive su mesečeve mene. Uvek se događa kad nema meseca. Kada svi spavaju u svojim
domovima. Nešto se uzburka u krvi onih što nose to prokletstvo, priča se, i oni ustaju jer ne mogu da zaspe, i odlaze ka bleštavom suncu, potpuno sami — tražeći sebi slične.
Može biti, jer je i moj muž sve to hteo. Ja bih se napola pridigla i pitala: »Kuda si
pošao?« a on bi odgovorio: »Malo u lov, vratiću se do večeri«, a to nije bilo nalik na njega, čak bi mu i glas bio drugačiji. Ali ja sam bivala pospana, a i nisam želela da budim klince, a on je bio tako dobar i odgovoran, ja po prirodi nisam znatiželjna i tako...
Tako se dogodilo možda tri ili četiri puta. Vratio bi se kasno, izmožden, i vrlo prek
za nekog ko je obično tako mio — nije želeo da priča o tome. Smatrala sam da se svakom nekad desi da ima loš dan i da tu zanovetanje ne pomaže. Ali jeste da me je brinulo. Ne to što bi otišao, nego što se vraćao umoran i čudan. Čak je i mirisao drugačije. Od toga mi se dizala kosa na glavi. Nisam mogla da izdržim i upitala sam jednom: »Kakav je to miris? Na šta sve to mirišeš?« Odgovorio je kratko da ne zna, i napravio se da mu se spava. Ali, kada je mislio da ga ne vidim, silazio je dole i prao se i prao. Ali mirisi su ostajali u njegovoj kosi, u našoj postelji, danima.
I onda taj užas. Nije mi lako da pričam o tome. Plače mi se i pri samoj pomisli.
Najmlađe dete, moja bebica, malecka, okrenula se od svog oca. Preko noći. Ušao je u
sobu, a ona se tako uplašila, ukočila, raširila očice, a onda počela da plače i da se skriva iza mene. Još uvek nije pravilno progovorila ali je stalno ponavljala: »Oteraj ga! Oteraj ga!«
I njegov pogled, samo za tren, kada je to čuo. Toga nikako ne želim da se sećam. A
ne mogu da zaboravim. Pogled kojim je gledao sopstveno dete.
Viknuh na dete: »Stidi se, šta ti je«, prekorno, ipak je privijajući uz sebe jer je bila tako preplašena. Tresla se kao prut.
61
Odvratio je pogled i rekao nešto kao: »Mora da je ružno sanjala«, i prešao preko
toga. Ili je bar pokušao. I ja sam. I stvarno sam pobesnela jer se beba i dalje luđački plašila svog tatice. Ali nije ona bila kriva, a ja nisam mogla ništa da promenim.
Nije bio kod kuće celog tog dana. Verovatno jer je znao, pretpostavljam. Upravo je
počinjala noć bez meseca.
Unutra je bilo vruće i zagušljivo, i mračno, i svi smo odavno spavali, kada me je nešto probudilo. Njega nije bilo pokraj mene, iz hodnika je dopiralo neko komešanje.
Ustala sam, nisam mogla duže da izdržim. Izašla sam u hodnik, bio je osvetljen — jaka
svetlost je ulazila kroz vrata. I videla sam ga kako stoji tačno ispred vrata, u visokoj travi kraj ulaza. Spuštene glave. Odjednom je seo, kao da je umoran. Ostala sam unutra, pritajena i posmatrala ga — ne znam zašto.
I videla sam isto što i on. Videla sam promenu. Prvo na stopalima. Produžila su se,
svako za sebe, rastežući se, prsti su mu se istegli i noge su mu postale dugačke, mesnate, blede. Bez ijedne dlake.
Dlake su počele da mu nes
taju sa svih delova tela. Kao da su se topile na suncu.
Pobeleo je ceo, kao crv. I promenio se u licu. Pred mojim očima se menjao. Lice mu je
postajalo sve pljosnatije i pljosnatije, usta ravna i široka, zubi tupi i ravni, nos kao mesnata kvrga sa nozdrvama, uši su mu otpale, a oči su mu postale plave — plave, sa
belim krugovima okolo — upravljene u mene sa tog ravnog, mekanog, belog lica.
Onda se uspravio na dve noge.
Gledala sam ga, a imala sam šta da vidim, svoju jedinu ljubav pretvorenu u tu grozu.
Nisam mogla ni da se maknem, ali stojeći u hodniku, žmirkajući ka sunčevom svetlu, tresla sam se i drhtala a njegov prvi urlik se pretvorio u otegnuto, luđačko zavijanje. Prvo je bilo žalostivo, onda jezivo i na kraju dozivajuće. I ostali su se, mada usnuli, razbudili i dotrčali.
Zverala je i drhtala, ta stvar koja je nekada bila moj muž, i konačno se okrenula ka
ulazu u našu kuću. Još uvek sam bila u samrtnom strahu, a iza mojih leđa deca su se razbudila. I beba je kmečala. U meni je buknuo majčinski bes, pa sam zarežala i nakostrešila se na njega.
Čovek se osvrtao oko sebe. Nije imao oružje, kakvo ljudi obično imaju. Ali svojim
dugačkim belim krakom podigao je tešku granu palu s drveta i uperio je krajem prema
našoj kući, prema meni. Zgrabila sam njen drugi kraj zubima i pokušala da ga odgurnem
što dalje, jer sam osećala da bi on pobio našu decu kad bi mogao. Moja sestra je već
pristizala. Videla sam je kako juri ka njemu, povijene glave i raščupane grive a očiju žutih kao zimsko sunce. Čovek se okrenuo ka njoj i zamahnuo granom. Ali ja sam tada
izašla iz kuće, gonjena majčinskim besom, a i ostali su pristizali na moj poziv; ceo kraj se skupio na tom bleštavilu i vrućini pod podnevnim suncem.
Čovek je zverao oko sebe, vrišteći i razmahujući granom. Kada se ona slomila, potrčao je, pravo ka poljima i oranicama, dole niz planinu. Trčao je, na dve noge, skačući i spotičući se, a mi smo ga gonili.
Ja sam trčala na kraju, jer je ljubav još uvek sputavala bes i strah u meni. Još sam
bila daleko kad su ga oborili. Moja sestra mu je zarila zube u grkljan. Kada sam stigla, već je bio mrtav. Ostali su se povlačili od leša, zbog ukusa, a i mirisa krvi. Mladi su odvraćali poglede i vrištali, a moja sestra je trljala zube o prednje šape ne bi li se oslobodila ukusa. Prišla sam skroz, misleći da, ako je stvar mrtva, prokletstva je nestalo i moj muž se može vratiti — živ, ili makar mrtav, kako bih samo mogla da ga opet vidim, moju ljubav, u normalnom obliku, onako lepog. Ali tamo je ležao, beo i krvav samo mrtav čovek. Povlačili smo se sve dalje i dalje od njega, okrenuli se i pobegli, nazad u brda, u šume senki i blagosloveni mrak.
62
63
On nije obučen — čuo sam čvrst, razložan, pomalo ljutit majčin glas. — Ne zna ništa.
— Sanja?
— Sanja, svakako. I to prekrasno. Nisu vas bez razloga poslali k nama. Ali još ništa
nije radio. Osim...
— Da? — požuri je stranac, pun nade.
— Oh, samo zabavlja svoje sestre — rekla je mama. — I mene, ponekad. Sanjači
to rade, znate, između sebe. Ali daleko je to od onog što vama treba.
— Molim vas, pustite da ga probam — cvileo je stranac. — Imam novca. Gledajte.
— Nešto je privlačno zašuštalo s one strane vrata.
— Mlad je — rekla je mama manje odlučno.
— Meni ne smeta — gorljivo reče stranac. — A vi znate koliko bi to značilo za vas.
I za njega, uostalom.
— Znam — uzdahnula je mama.
— Stranac u Selu! — kričali su soprani malih divljaka s ulice. — Žuti helikar u Mrkvinom dvorištu.
Otvorio sam škure, ušmrknuo prašinu pod sobom; narančasta Mungosova griva protutnja ispod mene, za njim četiri njegove sestrice, odrpanke u ružičastim, plavim i žutim haljinama od papira, lomatajući rukama; napokon, trogodišnji Car, prikrpa iz susjedstva, križanac iz veze između Sanjača i majke Odgonetača, došljakinje iz dalekog gorkog sela, zvrkćući na debelim nespretnim nožicama, ne znajući pravo čemu se treba veseliti ali dobrodušno hihoćući s ostalima, podražavajući kretnje, neizmjerno sretan, zadovoljan neočekivanim dobrim društvom.
Helikar u dvorištu golicao je moju znatiželju, ali glas s one strane vrata tiho reče: —
Možda ste u pravu. — Pripadao je mojoj majci, iako je odjednom zvučao nekako sasvim
drugačije.
— Ja sam sama, znate. Muž je — rečenica osta dramatično odrezana.
— U gradu? — ponudi stranac.
— Sanjač — uzdahne majka. — A nas je devetoro.
Mogao sam lako zamisliti strančevu bijelu njušku bez pjega, čupave zlatne obrve,
visoku napudranu frizuru i pohotne oči, sve zajedno kako gorljivo kima gore dolje nudeći saučešće.
— I to pet djevojčica — rekla je mama glasom od kojeg sam osjetio jezu;
poznavao sam taj glas, koristila bi ga kad bi tražila zajam od bjeloglave Mirne, stare zelenašice, ili plaću unaprijed od debelog Petka za kojeg je triput tjedno prodavala školjke.
— Da — prijateljski prihvati stranac.
— Teško je samoj majci — reče mama kazališnim glasom.
Iza vrata je, dakle, sjedila moja sudbina, sva od zlatnih dlačica i mekane kože, dotjerano, nalickano gradsko strašilo — kupač, blizanac očevog otimača.
Tata je rekao pred odlazak: — Sanjači smo, sine, i to dobri. Moramo to iskoristiti.
Možemo birati, više nego itko drugi. Podigao je moje lice mokro od suza: Žuna će slijedeći. Onda ti, za koju godinu, ako si pametan. Poslije tebe Plava Vjeverica.
Nisam bio sasvim siguran kuda to odlazimo, otac, Žuna, ja, i Plava Vjeverica, i zašto majka i ostale sestre, slabi Sanjači, moraju zauvijek ostati u Selu.
— Mrkva! — vrištali su unisono glasovi s ceste — banda mojih upornih neodraslih
progonitelja ‐ tek mutirani tenor Mladog Kovača i kreštavi soprani Mungosa i njegovih
sestrica; mali Car frfljao je za njima poput jeke: — Mkva! Mkva!
Otvorio sam prozor; teško, ljeskavo kasno sunce prosulo mi se po kosi, uljasto more iza zavjese od čempresa, zavodljivo, zvalo me da izvadim koju skušu za večeru —
64
odjednom mi se nikamo nije odlazilo.
— Došli su po tebe? — viknuo je Mladi Kovač odozdo.
— Nemoj ići! — strastveno je šapnula najstarija Mungosova sestra (mali Car
ozbiljno je kimao hrabreći je). — Iz grada se nikad ne vraćaju.
— Zato jer su zadovoljni — viknuo sam ljutito i zalupio škure.
Bit će puno ljubomornih kad budeš odlazio — rekao je otac.
— Pa lijepo — zadovoljno zaključi stranac. — Ostalo je još da se dogovorimo za cijenu. I da ga probam, jasno.
— Trebat će mu malo prakse — umiljato reče mama — ali bit ćete zadovoljni, sigurno.
Začuh škripu ustajanja, smakoh drvene klompe, hitro, bešumno uštrčah uza stube,
gore na trijem, čučnuh iza ograde, polusakriven, čekajući. U okviru vrata pokaza se mama, smiješno ukočena, kamenog lica, pogleda u moje klompe i onda pravo gore: —
Mrkva!
— U gradu će, naravno, dobiti pravo ime — obeća stranac.
Napokon sam ga mogao vidjeti; zgrbljen nad majkom, poguren zbog visine i
nejakih gradskih kostiju, šarena gizdava gradska krabulja, ali bez pudera i visoke frizure i zlatnih obrva, tjemena posutog tek beživotnim žutim perjem.
— Mrkva! — viknula je mama. — Znam da si gore.
Uspravio sam se iza ograde, pogledao ravno u stranca.
— Otac je rekao. — Zapamti, oni nas trebaju, a ne mi njih. I nije nikakva sramota biti kupljen. To nije prava prodaja, znaš, kao kad mama prodaje školjke — školjku nitko ne pita želi li biti prodana, a ti možeš odbiti. Izbor je tvoj.
Pogladio me po spuštenoj glavi, potapšao
leđa drhtava od plača. — Oni nemaju izbora, znaš.
Stranac je nervozno kimao, smiješeći se, nespretno me pozdravljajući, pun
strepnje i nade i uzbuđenja, baš kao ja.
— Da vas ostavim same? — okrenuo se mami.
Ona je nestrpljivo odmahnula: — Ionako je sve čuo.
— U gradu nas čekaju čudesa. I sve je besplatno — rekao je Žuna pred odlazak. —
Sve što moraš raditi jeste da sanjaš. A to bi ionako radio, zar ne?
Stranac ispruži ruku, dugačke bijele prste bez bora, čvornatih smeđih žuljeva, i ja
nervozno izvadih svoju, tamnu, izbrazdanu — u Selu Sanjača nije bilo puno koristi od sanjanja, sve sam morao raditi, veslati, ribariti, krpati mreže, brati rogače i zalijevati salatu — i sve je ostavilo traga.
— Učinit ćeš dobro sebi i još veće majci i sestrama — rekao je otac.
— Gospodin Hamlsh — reče mama. — Moj sin Mrkva.
— Dogovorili ste cijenu? — Tresao sam strančevu ruku, narukvice oko tankih
gradskih zglobova muzikalno su zveckale.
— Ne budi neukusan — uzdahnula je mama.
Znao sam koliko može dobiti za mene — otprilike koliko za Žunu prije nekoliko godina (otac, odrastao, iskusan Sanjač, u svoje je vrijeme, naravno, vrijedio mnogo više), znao sam zašto joj novac treba (da otvori radnju nalik Petkovoj, ili da kupi brod koji će iznajmljivati ribarima, ili komadić zemlje, bilo što što će napokon donositi stalan prihod), i tužno naslućivao što će se dalje dogoditi — isto što i s prethodnim malim bogatstvima; istopit će se začas u brzopletom, nesretnom ulaganju i majka će iz sna o
blagostanju izroniti još siromašnija, izgubljenija, s novim zajmovima, plačući za mojim jakim rukama, kao što je već dvaput plakala, i morat će uzeti novi dodatni posao i nastaviti crnčiti kao nikad, sve dok Plava Vjeverica ne stasa za prodaju koju prodajom nismo zvali i dok sve ne krene iz početka. Ali nisam to mogao spriječiti, morao sam otići 65
