by MoZarD
Puzeći, spustio se niz šumovitu padinu i ušao u šumu koja se prostirala celom dužinom zaliva. Držao se njene ivice, približavajući se iz potpuno suprotnog pravca da ga ne bi primetili stražari koje je Torfel verovatno postavio napolju. Kad bi samo imao pored sebe ratnike Klera kao što ih je nekada imao. Tada se ne bi kao vuk prikradao između drveća. Stegao je sekiru i uzdahnuo. Bio je usamljeni izgnanik i više nikada neće voditi u bitku ratnike svog klana.
Bacio se naglo u sneg iza jednog niskog grma i ostao tamo mirno da leži.
Približavali su se ljudi iz pravca u kojem je on išao... ljudi koji su glasno pričali i teško hodali. Uskoro je mogao jasno da ih vidi... bila su dvojica, golemi norsmenski ratnici čiji su se srebrni panciri presijavali na mesečini. Nosili su nešto između sebe s naporom i Tarloh se zaprepastio kad je video da je to Tamni Čovek. Njegovu zabrinutost da su pronašli njegov čamac potisnulo je veće zaprepašćenje. Ti ljudi su bili džinovi, ruku od gvozdenih mišića. A ipak su se mučili noseći statuu neznatne težine. U njihovim rukama izgledalo je kao da Tamni Čovek teži nekoliko stotina kilograma, a Tarloh ga je podigao lako kao pero. Skoro je opsovao od zaprepašćenja. Mora da su dobro pijani. Jedan od
njih je progovorio i Tarlohu se podigla kosa na glavi.
— Spusti je dole. Mora da je tonu teška. Odmorimo se malo.
Onaj drugi je nešto promrmljao i počeli su da spuštaju statuu na zemlju. Onda je
jedan od njih dvojice ispustio statuu i Tamni Čovek je tresnuo teško u sneg. Onaj prvi je zaječao i opsovao gadno.
— Budalo nespretna, ispustio si je na moju nogu! Vrag da te nosi, slomio si mi članak.
— Iskliznula mi je iz ruke — uzviknuo je drugi. — Kažem ti, ta statua je živa.
— Onda ću je zaklati — zagrmeo je povređeni Viking, izvlačeći mač i zamahujući
njime. Vatra je blesnula kad se sečivo razletelo u stotinu komadića i onaj drugi Viking zaurla kad mu se komad tog čelika zario u lice.
— To je sotona — uzviknuo je drugi bacajući balčak. — Nisam je čak ni dotakao.
Hajde, podignimo je... odnesimo je u dvoranu za pijančenje i neka Torfel odluči šta će sa njom.
— Ostavimo je ovde — promuklo će drugi, brišući krv sa svog lica. — Krvarim kao
zaklana ovca. Vratimo se i recimo Torfelu da se nikakav brod ne prikrada ostrvu. Zato
nas je poslao... da to proverimo.
— A onaj čamac u kojem smo našli ovo? — obrecnuo se drugi. — Mora da je neki
škotski ribar zalutao u oluji i sada se kao pacov krije negde u šumi. Hajde, podignimo je; bilo da je božanstvo ili sotona, odnećemo je Torfelu.
Stenjući od napora, podigli su statuu i nosili je polako, dahćući i psujući glasno.
Tarloh se podigao oprezno i gledao za njima. Jeza mu je prožimala telo. Obojica su bila snažna koliko i on, a ipak su je jedva nosili dok ju je on nosio lako. Odmahnuo je glavom i nastavio svojim putem.
Konačno je stigao do mesta koje je bilo najbliže naselju. Sada je bio pred sudbonosnim ispitom. Mora nekako doći do kuće i sakriti se neopaženo. Oblaci su se skupljali. Sačekao je da jedan oblak zakrili mesec i onda potrčao brzo kroz dubok sneg.
Ličio je na senku nastalu iz senke. Žagor i pesma iz one dugačke kuće bili su zaglušujući.
Sada je bio sasvim blizu.
Poput senke, Tarloh se prikradao oko kuće. Primetio je sporedan ulaz i oprezno krenuo prema njemu. A onda se brzo povukao i priljubio uza zid. Neko je iznutra 83
povlačio rezu. Vrata su se širom otvorila i napolje je izašao golemi ratnik. I ugledao je Tarloha. Razvukao je svoje bradom obrasle usne, ali Tarloh ga ščepa u istom momentu
za vrat i poče da steže neumoljivo. Viking je klonuo, vrat mu je bukvalno pukao pod gvozdenim stiskom. Tarloh ga je bacio u sneg i pljunuo na njegovo mrtvo lice pre nego
što se ponovo uputio prema vratima.
Ramenom je gurnuo vrata i ona se polako otvoriše. Zavirio je unutra i ugledao praznu prostoriju punu buradi sa pivom. Ušao je unutra bešumno, zatvarajući vrata.
Razmišljao je da sakrije telo svoje žrtve, ali nije znao kako to da učini. Mora se uzdati u sreću da ga niko neće videti u dubokom snegu gde je ležao. Prošao je kroz prostoriju i video da ona vodi u drugu, paralelnu sa spoljnim zidom. I to je bilo skladište, ali potpuno prazno. Na kraju te prostorije nalazio se prolaz zakriljen zavesom odakle se ulazilo u glavnu salu, kako je Tarloh mogao da zaključi po galami koja je dopirala odatle.
Provirio je oprezno.
Posmatrao je salu za pijančenje... veliku salu koja je služila za gozbe, za većanje saveta i kao dnevni boravak gospodara. Večeras je u sali bilo izuzetno veselo. Golemi borci riđih brada, divljih očiju sedeli su ili bili zavaljeni na grubim klupama, šetali po sali i ležali na podu. Pili su iz rogova ili kožnih mešina i gušili se velikim komadima raznog hleba i pečenog mesa. Bio je to prizor neobičnog nesklada, jer u kontrastu sa ovim varvarima i njihovim grubim pesmama i povicima, zidovi su bili ukrašeni predmetima opljačkanim od civilizovanih naroda. Lepe tapiserije koje su normanske žene izradile, bogato ukrašeno oružje francuskih i španskih prinčeva, ukrasi od svile iz Vizantije i sa Orijenta... jer te galije sa aždajskom glavom daleko su plovile. Tarlohova osećanja prema ovim varvarima teško da bi se mogla opisati. Za njega oni su bili đavoli... sotone sa severa koje su ne‐milosrdno ugnjetavale miroljubiv narod juga. Mozak mu je pulsirao i plamteo dok ih je posmatrao. Mrzeo ih je kako samo jedan Gel može mrzeti... prezirao je njihovu nadmenost, ponos i moć, njihovu mržnju prema svim drugim narodima i gnušao se njihovih očiju koje su s prezirom i pretnjom gledale na ceo svet. Geli su bili okrutni, ali znali su i za trenutke osećajnosti i nežnosti. Norsmeni nisu bili sentimentalni.
Ovaj razvratni prizor delovao je kao šamar za Tarloha i trebalo je vrlo malo da potpuno pobesni. I do toga je i došlo. U pročelju je sedeo Lepi Torfel, mlad, zgodan, nadmen I rumen od vina I ponosa. Građom je mnogo podsećao na samog Tarloha, osim
što je bio krupniji u svakom pogledu. Kao što je Tarloh bio izuzetak kao crn medu svojim narodom, tako je Torfel bio izuzetak kao plav među svojima. Pored njega... Tarloh zari nokte u svoje dlanove... sedela je Mojra O'Brajen, odudarajući strašno od svih tih golemih, plavih ljudi i žena sa dugačkim žutim kosama. Bila je mala, gotovo krhka, i imala kosu crnu kao ugalj. Ali koža joj je bila svetla kao i njihova, mada se njihove žene nisu mogle pohvaliti ružičastim tenom koji je ona imala. Njene pune usne bile su blede od straha i drhtala je od vike i urlanja. Tarloh je video kako se ukočila od straha kad ju je Torfel grubo zagrlio. Sala je treperila pred Tarlohovim očima i borio se očajnički da sačuva kontrolu nad sobom.
— Onaj desno je Torfelov brat, Osrik — promrmljao je Tarloh sam sebi. — A onaj
levo od Torfela je Tostig, Danac, za koga kažu da mačem prepolovi vola. A ono je Halfgar, zatim Svejn, pa Osvik i Atelstejn, Saksonac... jedan od slavnih morskih vukova.
Do vraga... a ko je ono... sveštenik?
Bio je to zaista sveštenik. Sedeo je bled i ukočen i nemo prebrajao svoje brojanice.
Njegove tužne oči bile su prikovane za nežnu Irkinju u pročelju. A onda je Tarloh video nešto drugo. Na jednom manjem stolu postrani, stolu od mahagonija, stajao je Tamni
84
Čovek. Ona dva Norsmena ipak su ga donela u salu. Ovaj prizor šokirao je Tarloha i smanjio vatru koja mu je plamtela u mozgu. Samo pet stopa visoka, statua je izgledala
mnogo veća. Kao i uvek, kad god bi pogledao u Tamnog Čoveka, Tarloh je imao osećaj
da su se odjednom otvorila vrata u neko veliko prostranstvo i vetar zaduvao između zvezda. I čekanje... čekanje na koga? Možda je Tamni Čovek gledao kroz zidove skalija, preko snežne pustoši i preko predgorja. Možda su te slepe oči videle onih pet brodova
čija su vesla čak i sada bešumno veslala kroz mirne, tamne vode. Ali o tome Tarloh nije ništa znao... ni o brodovima, ni o nemim veslačima, malim, tamnim ljudima sa podozrivim očima.
Torfelov glas razleže se salom:
— Hej, prijat
elji! — Svi su ućutali i okrenuli se kad se mladi kralj mora podigao na
noge. — Večeras — zagrmeo je — ja se ženim!
Buran aplauz prolomi se dvoranom.
Torfel grubo podiže devojku i postavi je na sto.
— Nije li ovo prava nevesta za jednog Vikinga? — uzviknu je. — Malo se stidi, ali
to je sasvim prirodno.
— Svi Irci su kukavice — zaurlao je Osvik.
— To dokazuje ožiljak na tvom licu — podsmehnu se Atelstejn što izazva buru smeha.
— Čuvaj je se, Torfele — doviknu mladi Juno koji je sedeo me]u ratnicima. —
Irkinje imaju kandže kao mačke.
Torfel se nasmeja samouvereno.
— Nekoliko udaraca bičem naučiće je pameti. Dosta sada. Kasno je. Svešteniče, venčaj nas.
— Kćeri — počeo je sveštenik nesigurno — ovaj paganin me je na silu doveo ovamo da obavim hrišćenski ritual u jednoj bezbožničkoj kući. Hoćeš li svojom voljom
da se udaš za ovog čoveka?
— Neću! Neću! Nikada! — kriknula je Mojra očajnički i Tarlohovo čelo se oznojilo
u momentu. — Svevišnji, spasi me ove opake sudbine. Oteli su me iz mog doma... ranili
mog brata koji bi me spasao.
— Tišina! — zagrmeo je Torfel, lupivši je preko usana iz kojih poteče tanak mlaz
krvi. — Tako mi Tora, naučiću te pameti. Odlučio sam da se oženim tobom i biće tako.
Nemoj da se predomislim i postaneš robinja umesto moja žena.
— Kćeri — zadrhta sveštenik, plašeći se ne za sebe, već za nju — razmisli! Ovaj čovek ti nudi više nego što ti ijedan čovek može ponuditi. Barem je toliko pošten da ti ponudi brak.
— Tako je — zaurla Atelstejn — udaj se za njega i iskoristi ga. Na jugu ima puno
devojaka koje bi se rado menjale sa tobom.
Šta da uradim? Ovo pitanje je pritiskalo Tarlohov mozak. Mogao je samo jedno... da sačeka da se završi ova ceremonija i da se Torfel povuče sa svojom nevestom. A onda
da je ukrade na najbolji moguć način. Posle toga... nije se usuđivao da misli unapred.
Davao je i daće sve od sebe. Nije bilo načina da dođe do Mojre i da joj kaže da je tu.
Ona mora da izdrži ovu ceremoniju venčanja bez trunke nade da bi neko mogao da je
spase. Pogled mu je skrenuo instinktivno na Tamnog Čoveka koji je stajao
dostojanstveno i ozbiljno. Kraj njegovih nogu staro se prepiralo sa novim... pagan sa hrišćaninom i Tarloh je čak i u tom momentu osećao da Tamni Čovek ne vidi nikakvu
razliku između starog i novog.
Da li su te izvajane uši čule tihe zaveslaje na obali, zveckanje noževa i krkljanje 85
prerezanih vratova? Ti u dvorani čuli su samo svoje bučne glasove, a oni kraj vatre na obali pevali su ne sluteći da im se smrt približava.
— Dosta! — uzviknuo je Torfel. — Uzmi svoje brojanice i počni svešteniče. Dođi
ovamo, divljakušo.
Svukao ju je sa stola i grubo spustio pored sebe. Ona ga odgurnu, očiju sjajnih od
gneva. Vrela, gelska krv jurnula je njenim žilama.
— Ti žutokosa svinjo! — kriknula je. — Zar misliš da bi se jedna princeza od Klera,
čijim žilama teče krv Brajana Borua, udala za varvarina kao što si ti? Ne... nikad se neću udati za tebe.
— Onda ćeš mi biti robinja — zaurlao je, hvatajući je za ruku.
— Ni to ti neću biti, svinjo — uzviknula je, zaboravljajući na strah. Brzinom munje
izvukla mu je bodež iz pojasa i pre nego što je on mogao da je uhvati, zarila ga sebi u grudi. Sveštenik je kriknuo kao da je on zadobio smrtonosan ubod i poletevši napred,
uhvatio je u naručje dok je padala.
— Neka te Svevišnji kazni za ovo, Torfele — uzviknuo je bolno dok je nosio Mojru
do obližnjeg ležaja.
Torfel je stajao kao skamenjen. Zavladala je načas napeta tišina i Tarloh O'Brajen je
poludeo.
— Lem Ladir Abu! — ratni poklič klana O 'Brajen zaori se salom kao krik ranjenog
pantera i dok su se ljudi okretali prema kriku, pomahnitali Gel je poput udara vetra ujurio u salu. Njime je ovladao crni bes pred kojim bi zadrhtao i vikinški gnev. Sevajući očima i stežući zube, uleteo je među ratnike koji su se tako zatečeni potpuno zbunili.
One užasne oči bile su prikovane za Torfela na drugom kraju dvorane, ali dok je Tarloh jurio prema njemu, on je zamahivao mačem desno i levo.
Klupe su tresnule na pod, ljudi su vikali i pivo se prosipalo na sve strane. Dva ratnika sa isukanim mačevima preprečiše mu put pre nego što je uspeo da stigne do Torfela, Halfgara i Osvika. Prestravljeni Viking pade raspolućene glave pre nego što je i stigao da podigne mač, a Tarloh, odbranivši se štitom od Halfgarovog udarca, nasrnu ponovo, sejući smrt svojom sjajnom sekirom.
Dvorana je odzvanjala od udaraca i urlanja. Ljudi su se hvatali za oružje i nadirali sa svih strana prema sredini gde je stajao usamljeni Gel i iskaljivao svoj užasni bes. Samo što je Halfgar pao, Gel se, poput pantera, baci na Torfela koji je isukao mač i stajao zbunjeno. Oružje se dizalo i spuštalo i Tarlohova sekira je bljeskala kao letnja munja.
Dva ratnika nasrnuše na njega, jedan spreda, drugi otpozadi. S jedne strane navali Osrik, zamahujući mačem, a sa druge jedan ratnik sa uperenim kopljem. Tarloh se brzo
saže i dva puta zamahnu sekirom, napred i nazad. Torfelov brat pade pokošen i ratnik
preko njega. Tarloh se uspravi, braneći se štitom od ratnika koji spreda navali na njega.
Šiljak njegovog štita se zabode u lice tog ratnika koji pade urlajući.
Krajičkom oka Tarloh je spazio Danca Tostiga kako, stojeći na stolu, mlatara ubitačno svojim opasnim mačem. A onda je mačem udario Tamnog Čoveka i mač mu
zadrhta i puče u stotine parčića. Zureći zaprepašćeno u dršku koju je još uvek imao u
ruci, Tostig se zatetura i Tarloh mu sekirom raspoluti glavu.
Čak i u tom trenutku, vazduhom je lebdela neka čudna pesma i ljudi su urlali.
Jedan golemi ratnik nasrnu nespretno na Gela koji mu prereza grkljan pre nego što je
ovaj i stigao da ga probode svojim kopljem. Cela dvorana je bleštala svetlošću koja je donosila brzu smrt. Tarloh je rizikovao život da bi brzo pogledao na glavni ulaz na drugom kraju dvorane. Kroz njega je nadirala neka čudna horda. Bili su to mali, tamni
ljudi, crnih očiju i ukočenih lica. Nisu imali pancire... imali su samo mačeve, koplja i lukove. Odapinjali su dugačke, crne strele i varvari su padali kao pokošeni.
86
U skali dvorani nastade krvava bitka. Stolovi su se tresli klupe pucale, a podom tekla reka krvi. Crnih strelaca bilo je manje od Vikinga, ali prvi napad strela prepolovio je broj pagana i sada su nepoznati borci bili u prednosti. Omamljeni popijenim pivom i iznenađeni neočekivanim napadom, Vikinzi su se borili jadnom snagom koja im je još ostala. Ali primitivan gnev napadača bio je mnogo jači od njihove hrabrosti i oni su padali na sve strane. Njihova smelost bledela je u poredenju sa divljim gnevom Tarloha koji je, stojeći u sredini dvorane, neumorno zamahivao ubitačnom sekirom.
A nad svim ovim nadvio se Tamni Čovek. Tarlohu se činilo da je statua narasla... da
je postala veća i da se nadvila nad celom dvoranom poput oblaka smrti. Imao je osećaj
da ga nasilje i gnev ushićuju. Kao da mu je godio miris sveže prolivene krvi i kao da je u tim izmrcvarenim telima video prinošenje žrtvi.
Dvorana je podrhtavala od snažne i surove borbe. Ličila je na klanicu u kojoj su ljudi padali i umirali iskasapljeni. Glave su letele sa ramena. Oštra koplja su probadala srca koja su još uvek kucala u hrabrim grudima. Pobesnele sekire prolivale su mozgove.
Oštri bodeži parali su utrobe i prosipali ih po podu. Zveket čelika postao je zaglušujući.
Nijedan deo velike dvorane nije bio pošteđen ovog masakra.
Jedan od tamnih boraca zgrabio je dete koje je plačući utrčalo u dvoranu i rasuo
mu mozak po zidu. Drugi je ščepao jednu ženu za zlatnu kosu i prerezao joj grkljan dok mu je ona pljuvala u lice. Niko nije bio pošteđen... ni muškarci, ni žene, ni deca.
Najkrvavije se tuklo oko stola... tamo gde je stajao Tamni Čovek. Vikinzi i nepoznati
borci padali su jednako pod njegovim nogama.
Svejn i Torfel su se borili rame uz rame. Saksonac Atelstejn stajao je naslonjen leđima na zid i po jedan čovek bi pao sa svakim zamahom njegove sekire sa dvostrukim
sečivom. I sada je nasrnuo Tarloh, izbegavši vešto prvi zamah njegove sekire. I pokazao je brzo prednost irske lake sekire, jer pre nego što je Saksonac mogao da zamahne ponovo svojom sekirom, Gelova sekira je poletela kao kobra i zarila se duboko u Atelstejnova rebra. Usledio je još jedan udarac i on je pokleknuo dok mu je krv liptala iz čela.
Više niko nije štitio Torfela osim Svejna, ali kad je Gel skočio kao panter, neko se
isprečio pred njim. Vođa tamnih ljudi nasrnuo je na Svejna i probo ga kratkim bodežom.
Torfel se našao sam licem u lice sa Tarlohom. Torfel nije bio kukavica; čak se nasmejao kad je zamahnuo mačem, ali na gnevnom Tarlohovom licu nije bilo nimalo milosti.
Sa prvim udarcem, Torfelov mač puče. Mladi morski vuk skoči kao tigar na svog neprijatelja i zamahnu onim što je ostalo od njegovog slomljenog mača. Tarloh se nasmeja divlje kad mu krv poteče iz obraza i u istom trenutku odseče Torfelu levo stopalo. Viking pade, zatim se podiže na kolena i izvuče bodež. Oči su mu bile zamagljene.
— Dokosuri me, proklet da si — zastenjao je izbezumljeno.
Tarloh se nasmeja strašno.
— Gde su ti sada snaga i moć? — podrugnuo se. — Ti koji si hteo na silu da se oženiš jednom irskom princezom... ti...
Odjednom ga je obuzela silna mržnja i sa urlikom pobesnelog pantera zamahnuo
je sekirom i odrubio mu glavu. Držeći u ruci taj strašan trofej, uputio se prema odru Mojre O'Brajan. Sveštenik joj je podigao glavu i prineo pehar vina njenim bledim usnama. Njene zamagljene sive oči izgleda da su načas prepoznale Tarloha i pokušala je da mu se osmehne.
