by MoZarD
Ovaj je bio za glavu viši od žilavog ribara i imao je držanje ratnika. Bio je krupan, ali građen savršeno: širokih ramena i snažnih, mišićavih grudi. Imao je snagu bika i hitrost pantera. I najmanji pokret koji bi učinio svedočio je o čeličnoj skladnosti super ratnika.
Tarloh Dab... Crni Tarloh, nekadašnji pripadnik klana O'Brajen. Taj epitet dobio je s pravom... i kosa mu je bila crna kao noć, a ten taman. Ispod gustih, crnih obrva sijale su se oči vulkanskoplave boje. Na njegovom izbrijanom licu stajala je sumornost mračnih
planina i ponoćnog mora. I on je kao i ribar, bio deo ove surove zemlje.
Na glavi je imao jednostavan šlem bez kreste ili amblema. Crna pancir košulja dosezala mu je do iznad kolena. Kilt koji je nosio ispod pancira bio je od običnog sukna.
Listovi su mu bili umotani u tvrdu kožu, a na nogama je imao cipele, iznošene od mnogo hodanja.
Njegov vitak pas ukrašavao je širok kaiš o kome je visio dugačak bodež u kožnoj futroli. U levoj ruci je držao mali, okrugli štit od tvrdog drveta, ukrašen i optočen čelikom i sa oštrim šiljkom u sredini. Na zglobu desne ruke bila mu je okačena sekira koja je posebno privukla ribarevu pažnju. Jednostavno, nije mogao oči da odvoji od nje.
Sečivo je bilo tanko i delovalo lagano, razmišljao je ribar, u poredenju sa velikim sekirama koje su nosili Norsmeni. Jedva da je prošlo tri godine, prisećao se ribar, otkako su te lake sekire krvavo potukle neprijatelje sa severa i zauvek slomile tu pagansku moć.
Nečeg osobenog bilo je u toj sekiri, kao i u njenom vlasniku. Takvu sekiru ribar nije video. Imala je samo jednu oštricu i bila trouglastog oblika. Bila je nalik na vlastodršca...
snažnija nego što je izgledala. Sa tom svojom tankom oštricom podsećala je na kobru
koja u jednom skoku donosi sigurnu smrt. Drška, napravljena od stogodišnje hrastovine
i optočena čelikom, delovala je nesalomivo kao gvozdena šipka.
— Ko si ti? — upitao je ribar bez okolišanja.
— A ko si ti da me pitaš? — odgovorio je onaj drugi.
Ribarov pogled se zadržao na jednom ukrasu koji je ratnik nosio... na debeloj, zlatnoj narukvici na njegovoj levoj mišici.
— Obrijan i kratko podšišan po normanskom običaju — promrmljao je. — I crn...
biće da si ti Crni Tarloh, izgnanik klana O'Brajen. Lutaš okolo. Poslednji put sam čuo da tumaraš po Viklovskim brdima i goniš kako O'Relijeve, tako i Ostmene.
— Bio izgnanik ili ne, čovek mora od nečeg da živi — odgovorio je muklo.
Ribar je slegnuo ramenima. Čovek bez svog gospodara... izabrao težak put. U tim
danima klanova, biti izgnan iz svog klana značilo je postati osvetnik. Svi su bili protiv njega. Ribar je čuo za Tarloha Daba... neobičnog, ogorčenog čoveka, moćnog ratnika i
veštog stratega, ali čoveka koga je snažni izliv ludila zauvek žigosao, čak i u toj zemlji 78
ludaka.
— Hladan dan — primetio je ribar nevezano.
Tarloh je zurio ozbiljno u njegovu zamršenu bradu i čupavu kosu.
— Imaš li čamac?
Ribar je glavom pokazao na malu uvalu u kojoj se ljuljao mali ribarski čamac.
— Izgleda jadno — promrmljao je Tarloh.
— Jadno? U njemu sam sam plovio do zaliva Dramklif i nazad... izdržao je i vetar i
talase.
— Ne možeš da loviš ribu po ovako uzburkanom moru.
— Zar misliš da si ti jedini koji se usuđuje da stavlja svoj život na kocku? Bogovi su mi svedoci da sam po strašnoj oluji plovio do Balinskeligsa... i natrag... iz čistog zadovoljstva.
— Nije loše — rekao je Tarloh. — Uzeću tvoj čamac.
— Vraga ćeš ga uzeti! O čemu to govoriš? Ako hoćeš da odeš iz Erina idi u Dablin i
ukrcaj se na brod tvojih prijatelja, Danaca.
Izraz pretnje pojavi se na Tarlohovom grubom licu.
— Ljudi su ginuli i zbog manjih stvari.
— Zar ne šuruješ više sa Dancima? Nije li te tvoj klan zbog toga prognao?
— Prognan sam zbog ljubomore jednog rođaka i prkosa jedne žene — zagrmeo je
Tarloh. — Laži... sve same laži. Ali dosta o tome. Da li je neka dugačka galija plovila prema jugu u poslednjih nekoliko dana?
— Da... pre tri dana videli smo galiju sa aždajskom glavom. Nije prilazila obali... ti pirati kao da se boje nas ribara.
— To je bio Plavi Torfel — promrmljao je Tarloh, njišući svoju sekiru. — Znam da
je to bio on.
— I otplovili su, kažeš, prema jugu?
— Grupa pljačkaša napala je noću zamak na Kilbahi. Došlo je do krvoprolića... i pirati su oteli Mojru, kćerku Murtage, starešine Dalkasijana.
— Čuo sam za nju — promrmljao je ribar. — Znači, sprema se i krvav obračun na
jugu? Krv će se razliti morem, a?
— Njen brat Dermond je teško ranjen i leži bespomoćno. Sa istoka preti opasnost
od Makmarijevih, a sa severa od O'Konerovih. Ratnici moraju da brane svoj klan, prema
tome, ne verujem da će moći da krenu u poteru za Mojrom. Ceo Erin se ruši pod dalkasijanskom vlašću od kako je veliki Brajan pao. Ipak, Kormak O'Brajen je krenuo brodom u poteru za njenim otmičarima... ali on sledi trag divlje guske jer se misli da su otmiči Danci iz Koninbega. Mi izgnanici imamo svoje mišljenje... Plavi Tor drži ostrvo Slajn, koje Norsmeni zovu Helni, na Hebridima. Tamo je odveo Mojru... tamo ću ga i tražiti. Posudi mi svoj čamac.
— Ti si lud! — uzviknuo je ribar oštro. — Šta to pričaš? Od Konahta do Hebrida u
otvorenom čamcu? Po ovakvom vremenu? Ti si poludeo.
— Uspeću — odgovorio je Tarloh zamišljeno. — Hoćeš li mi dati svoj čamac?
— Neću.
— Mogu te ubiti i uzeti ga— namrštio se Tarloh.
— Možeš — odvratio je ribar tvrdoglavo.
— Svinjo smrdljiva — zagrmeo je izgnanik u naletu gneva. — Erinska princeza je u
šakama riđobradih pljačkaša sa severa, a ti se tu cenkaš kao neki Saksonac.
— Čoveče, moram živeti! — uzviknuo je ribar izbezumljeno. — Ako mi uzmeš
čamac, umreću od gladi. Kada ću moći da nabavim drugi?
79
Tarloh posegnu za narukvicom koja mu je stajala na levoj ruci.
— Platiću ti. Ovo mi je poklonio Brajan Boru. Uzmi je; njome ćeš moći da kupiš stotinu takvih čamaca. Gladovao sam, ali nju nisam skidao sa ruke.
Ribar zavrte glavom.
— Neću da je uzmem! Neću da uzimam to što ti je poklonio kralj Brajan. Zadrži je... i uzmi čamac ako ti je toliko stalo do njega.
— Dobićeš ga nazad kad se vratim — obećao je Tarloh. — Dobićeš možda i zlatan
lanac koji visi sada o vratu nekog pljačkaša sa severa.
Dan je bio tužan i sumoran. Vetar je zavijao, a monotonija mora kao da se slagala sa tugom u Tarlohovom srcu. Ribar je stajao na grebenu i posmatrao čamac kako plovi i krivuda kao zmija između oštrih stena sve dok ga otvoreno more nije ponelo i vinulo poput pera. Snažan vetar je napeo jedro i čamac se propinjao i zaranjao da bi se potom izgubio iza guste snežne zavese.
Tarloh je bio svestan da ima nečeg suludog u tom njegovom opasnom poduhvatu.
Ali on je navikao na teškoće i opasnosti. Zima i led, od kojih bi svaki slabiji čovek sigurno umro, kod njega su samo pobuđivale još veću snagu i izdržljivost. Bio je izdržljiv i uporan kao vuk. Čim se rodio, bacili su ga u sneg da provere njegovu izdržljivost.
Detinjstvo je proveo u planinama, na obalama i u močvarama na zapadu. Sve dok nije
postao odrastao muškarac, nije nosio tkanu odeću. Vučija koža bila je jedina odeća ovog sina dalkasijanskog starešine. Pre nego što je bio prognan, mogao je da se nadmeće sa konjem trčeći ceo dan pored njega. I kada je zbog laži ljubomornih ljudi proteran u pustoš i počeo da živi kao vuk, njegova izdržljivost postala je nadčovečanska.
Sneg je prestao da pada, vreme se razvedrilo i vetar se utišao. Tar
loh se držao obale, izbegavajući opasne grebene. Veslao je neumorno. Malo je pomoraca koji bi mogli da učine to što je Tarloh činio. Nije mu trebalo sna; dok je upravljao krmom, jeo je ono što je dobio od ribara, a to je bilo prilično oskudno. U vreme kad je ugledao Malin Hed, vreme se prolepšalo. More je bilo još uvek uzburkano, ali snažan vetar prešao je u oštar povetarac koji je uporno gurao mali čamac napred. Dani i noći su se
stapali jedni u druge. Tarloh je plovio prema istoku. Jednom je pristao uz obalu da uzme sveže vode i odspava nekoliko sati.
Dok je plovio, setio se ribarevih poslednjih reći:
»Zašto bi rizikovao svoj život zbog klana koji je ucenio tvoju glavu?«
Tarloh je slegnuo širokim ramenima. Krv nije voda. Činjenica da ga je njegov narod
proterao i ostavio da umre kao gonjen vuk u močvari, nije uticala na činjenicu da su oni njegov narod. Mala Mojra nije imala s tim nikakve veze. Sećao je se... igrao se sa njom kad je bio dečak, a ona sasvim mala devojčica. Sećao se njenih tamnosivih očiju, crne, sjajne kose i bele puti. Još kao dete bila je izuzetno lepa... zašto razmišlja o njoj? Za njega je ona i sada bila dete. Tarloh je bio mnogo stariji od nje. I sada je plovila prema severu da protiv svoje volje postane nevesta norsmenskog osvajača, Plavog Torfela...
Lepog Torfela. Tarloh se kleo u bogove koji nisu znali za krst. Crvena magla zaseni mu oči i more oko njega postade grimizne boje. Zar Irkinja da bude robinja jednom piratu?
Tarloh zavesla sa nadljudskom snagom i usmeri čamac ka otvorenom moru.
Njegov cilj bio je malo ostrvo između Mala i Hebrida. Čak i iskusan pomorac sa kartama i kompasom teško bi ga pronašao, a Tarloh nije imao ni jedno ni drugo. Plovio
je rukovodeći se instinktom i znanjem. Poznavao je ova mora kao svoj džep. Plovio je
tim morima kao osvajač i kao osvetnik i jednom kao zarobljenik okovan na danskoj galiji. I sledio je crven trag. Dim koji je dolazio sa kopna svedočio je da je Torfel pljačkao 80
i palio usputna naselja.
Još uvek je bio daleko od Helnija kad je spazio malo ostrvo, nekoliko milja dalje od
kursa kojeg se on držao. Znao je odranije da je nenaseljeno, ali tamo bi mogao da uzme sveže vode. I tako je zaplovio prema njemu. Ostrvo se zvalo Ostrvo mačeva i niko nije
znao po čemu je dobilo ime. I kad se približio obali, ugledao je stravičan prizor.
Dva čamca su bila izvučena na obalu. Jedan je bio sličan njegovom, a drugi znatno
veći. Tarloh je osluškivao ne bi li čuo zveket oružja, ali vladala je potuna tišina. Ribari, pomislio je, sa škotskih ostrva. Verovatno su ih spazili neki pljačkaši sa broda i oni su se dali u besomučni beg.
Tarloh je prišao obali, usidrio čamac i iskočio napolje sa spremnom sekirom. Malo
dalje na obali ugledao je neobičnu, crvenu hrpu. Nekoliko brzin koraka i našao se licem u lice sa tom misterijom. Petnaest riđobradih Danaca ležalo je u sopstvenoj krvi.
Nijedan nije disao. Među iskasapljenim telima nalazila su se i tela nekih drugih ljudi, ljudi kakve Tarloh nije nikada video. Bili su niskog rasta i veoma crni... njihove ukočene oči bile su nešto najcrnje što je do tada video. Bili su oskudno naoružani i u ukrućenim rukama još uvek su držali slomljene mačeve i bodeže.
— Ovo je bila borba na život i smrt — promrmljao je Tarloh. — Ko su ovi ljudi? Ne
sećam se da sam ih ikad video. Sedam... jesu li to svi? Gde su im drugovi koji su im pomogli da poubijaju ove Dance?
Od ovog krvavog mesta nije vodio nikakav trag. Tarloh nabra svoje guste obrve.
— Sedmorica protiv petnaestorice... ali i ubice su otišle u smrt zajedno sa svojim
žrtvama. Kakvi su to ljudi koji su poklali dvostruko brojnije Vikinge? Mali su, oružje im je slabo, a ipak...
Jedna druga misao pade mu na pamet. Zašto se ti stranci nisu razbežali i posakrivali u šumi? Verovao je da zna odgovor na to pitanje. Tu, u samoj sredini ovog nemog kruga,
ležala je čudna stvar. Bila je to statua od neke tamne mase u obliku čoveka, dugačka oko pet stopa. Toliko je delovala živo da se Tarloh trgao. Preko statue ležalo je mrtvo telo nekog drevnog čoveka koji gotovo ni po čemu nije podsećao na ljudsko biće.
Svojom mršavom rukom stezao je statuu, a drugu je ispružio kao da je hteo da dohvati
bodež zariven u grudima jednog Danca. Tarloh je posmatrao stravične rane kojima su
bili unakaženi svi ti tamni ljudi. Nije ih bilo lako ubiti... borili su se do poslednje kapi krvi i umrli svesni da su poubijali svoje krvnike. Užasan očaj video se na mrtvim licima stranaca. Svojim ukočenim rukama još uvek su držali brade svojih neprijatelja.
Tarloh se sagnuo i izvukao statuu ispod mrtvih tela. Gledao je u statuu i shvatio da
su zbog nje izgubili živote ti mali, tamni ratnici. Mogli su da pobegnu i zavaraju neprijatelja, ali to bi značilo da su im ostavili svoje božanstvo. Izabrali su da umru pored njega. Tarloh je zavrteo glavom; njegova mržnja prema Dancima rasplamsavala se u njemu, postajala gotovo opsesija i dovodila ga povremeno do ludila. U njegovom okrutnom srcu nije bilo mesta za milost; prizor izmasakriranih Danaca ispuni ga divljim zadovoljstvom. Ali u ovim mrtvim ljudima osetio je strast koja je bila jača od njegove.
Osećao je poriv koji je bio dublji od njegove mržnje. Da... i stariji. Ti mali ljudi izgledali su mu veoma stari, ne stari po godinama, već stari koliko je i ljudska rasa stara. Čak i njihova mrtva tela imala su obeležje nečeg iskonskog. A statua...
Tarloh se sagnuo, uzeo ju je i podigao. Očekivao je da je teška i zapanjio se. Bila je laka kao da je napravljena od najlakšeg drveta. Kucnuo je i zvuk je bio čvrst. Prvo je pomislio da je od gvozđa, a onda zaključio da je od kamena, ali od takvog kamena koji
on još nije video. Znao je da takvog kamena nema na britanskim ostrvima, niti igde na
svetu koji je on poznavao. Statua je predstavljala figuru čoveka koji je neobično 81
podsećao na male, tamne ljude na krvavoj gomili. Ali razlike su bile suptilne. Podsećala je na čoveka koji je živeo nekada davno i nepoznati skulptor imao je svakako živi model.
Uspeo je da unese život u svoje delo. Čvrsta vilica, pravilan nos, visoko čelo... sve to je ukazivalo na snažan intelekt, neporecivu hrabrost i nesalomivu volju. Taj čovek je sigurno bio kralj... ili bog, pomislio je Tarloh. No, ipak nije imao krunu; imao je samo neku vrstu kratke suknjice, isklesane tako vesto da se video svaki njen nabor. Statua je tako glatka i sjajna kao da je juče vajana.
— To je bio njihov bog — razmišljao je glasno Tarloh, gledajući oko sebe. —
Umakli su Dancima i na kraju umrli spašavajući svog boga. Ko su ti ljudi? Odakle su došli?
Stajao je oslonjen na svoju sekiru kad se čudan talas podiže iz njegove duše. Vizija
moćnog ambisa prostora i vremena otvori se pred njim. Vizija čudne, beskonačne plime
čovečanstva koja postoji zauvek. Tarloh uzdahnu duboko. U dubini njegove duše zadrhta mistična tuga Gela.
— Ti si jednom bio kralj, Tamni Čoveće — obratio se nemoj statui. — Možda si bio
čak i bog i vladao celim svetom. Tvoj narod je izumro kao što će i moj. Sigurno si bio kralj Flinta, naroda koji su moji keltski praoci uništili. I mi smo imali svoj dan i sada počinjemo polako da nestajemo. Ovi Danci, koji leže pod tvojim nogama... oni sada osvajaju. I oni moraju da imaju svoj dan... ali i oni će iščeznuti. Ali ti ćeš poći sa mnom, Tamni Čoveče, kralju, bože, đavole ili šta već jesi. Verujem da ćeš mi doneti sreću, a to je ono što će mi biti potrebno kad ugledam Helni, Tamni Čoveče.
Pažljivo je spustio statuu na dno svog čamca. Ponovo se otisnuo ka sivoj pučini.
Nebo je postalo tmurno i sneg je padao sve jače. Talasi su bivali sve veći, ali Tarloh se nije plašio. A čamac je jezdio kao nikada ranije. Vetar je zaurlavao, more besnelo, ali Tarloh nije gubio snagu. Činilo mu se kao da je tu nadljudsku snagu crpao iz statue na dnu čamca. Bez te natprirodne pomoći izgubio bi se već stotinu puta.
I kad se ceo svet kovitlao u tom belom velu, Tarlohu se činilo da čuje
prigušen glas
koji mu govori kuda da plovi. Nije se iznenadio kad je konačno, nakon što je sneg prestao da pada i oblaci se razišli, ostavljajući za sobom srebrnu mesečinu, ugledao kopno i prepoznao ostrvo Helni. Štaviše, znao je da se iza rta nalazi zaliv gde je bila ukotvljena Torfelova galija. A stotinjak jardi dalje nalazilo se Torfelovo prebivalište.
Osmehnuo se surovo. Sva veština sveta ne bi bila u stanju da ga dovede do ovog mesta... bila je to puka sreća... ne, bilo je to više od puke sreće. Ovo je bilo najbolje moguće mesto da se neprimećeno približi obali. Pogledao je načas u Tamnog Čoveka koji je ležao na dnu čamca. Tarloha obuze čudan osećaj... da je sve ovo bilo njegovo delo i da je on, Tarloh, bio samo učesnik u celoj toj igri. Šta je bio, u stvari, ovaj fetiš?
Kakva se tajna krila u uklesanim očima? Zašto su se oni tamni, mali ljudi tako očajnički borili za njega?
Tarloh je doveslao do obale i usidrio čamac u maloj uvali. Potom je iskočio na obalu i pohitao uz padinu, pazeći dobro da ga ko ne primeti. Kad je stigao do vrha, pogledao je niz drugu stranu padine. Usidrena Torfelova galija nalazila se na pola milje odatle. Tu su se nalazili i Torfelovi skaliji, dugačak niz brvnara u kojima je gorela vatra.
Hladnu tišinu su remetili veseli uzvici i galama. Tarloh steže zube. Slavili su pustoš i masakr koji su ostavili za sobom... spaljene domove... zaklane ljude i silovane devojke.
Ti Vikinzi su bili gospodari ovog sveta... ceo južni deo zemlje bio je pod vlašću njihovih mačeva. Tarloh je zadrhtao i naježio se kao da mu je bilo zima. Došao je ovamo ne da se bori, već da otme devojku koji su oni ukrali.
Pažljivo je osmotrio okolinu, kao vojskovođa plan svoje strategije. Zapazio je gde je
šuma najgušća, da su manje kuće, skladišta i kolibe za poslugu između glavne kuće i 82
zaliva. Ogromna vatra je gorela dole na obali i oko nje je sedelo nekoliko ljudi koji su urlali i pili, ali zbog jake hladnoće većina njih je pila u glavnoj kući.
