Alef Science Fiction Magazine 016

by MoZarD

  Ljudi koji su započeli taj proces ne bi bili isti u krajnjem ishodu.«

  »Kako to može biti Šarla?«

  »Beba izrasta u devojku — koja izraste u ženu. U odnosu na bebu, žena je potpuno

  izmenjena.«

  Neliam je šmrknula. »A zatim žena rađa drugu bebu. I opet smo na početku.«

  »To je samo upoređenje.«

  »Možda ima pravo«, reče Tamat. »Ili možda, kao crv lista koji se pretvara u leptiron?«

  »JA glasam za to da se usredsredimo na ono što je sigurno«, reče Neliam. »Kao što

  su, na primer, oni mangupi od Osmatrača, kada Jalin bude odlučila da im ukaže čast izveštajem o svojim nedavnim putovanjima.«

  »Neću!« protestovala sam. »Zaista. Zašto bih? Moj brat više nije tamo.«

  »Nije, ali tvoj ljubavnik jeste. A i drugi poznanici.« Nastavila je Neliam nestrpljivo.

  »To nije važno. Mislim da bi trebalo da razmotrimo mogućnosti da zvanično podržimo

  te Osmatraće. Ako su oni sa zapada toliko sigurni da smo mi Đavolove kćerke, možda će

  hteti da naprave veće pištolje i pucaju pravo preko reke. Ili će, možda, pokušati da prođu kroz vazduh. Predlažem diskretan kontakt sa Osmatračima tako da mogu da nam

  jave ako se išta neuobičajeno događa preko vode. Ići ću još dalje. I same treba da podignemo osmatračke kule. Da izmenimo namenu sadašnjih signalnih stanica. Da ih napravimo da budu još više. To će pomoći u komuniciranju. Mogu da navedem nekoliko

  slepih mesta gde se poruke mogu zadržavati satima ukoliko brod nije u pravom položaju za emitovanje. Pre godinu dana bih rekla da nema tako hitne poruke...«

  razmišljala je.

  »Da, ali šta sa ŽENAMA na zapadu?« želela sam da znam. »Užasan život koji vode.

  Spaljivanja.«

  »Ništa ne možemo da učinimo, Jalin, a da ne uništimo svoj sopstveni svet.«

  »Ali...«

  »Šta predlažeš...«

  »Mi bismo mogle preći vazdušnim putem!«

  »To ne želimo. Iz razloga za koje sam sigurna da ih čak i ti prihvataš«.

  »Sem toga«, otezala je Šarla, sada na strani »konzervera«, »ako pretpostavimo da

  možemo da pređemo reku na vetru, kako ćemo biti sigurne da se možemo vratiti? A kad pređemo reku, šta onda? Spustimo se i počnemo da držimo govore o slobodi i sreći? Dok nas ne popnu na lomaču...« Shvatila sam da je Šarla jedna od onih koji bi zagovarali obe strane nekog problema sa dovoljno umešnosti da vas ubedi da je tako

  duboko zainteresovana... da se ništa ne odluči.

  Neliam je lagano kuckala prstima po stolu. »Ja vidim značajniji razlog protiv 120

  intervencije. Uprkos njenom iskustvu tamo, izgleda da Jalin, ipak, nešto nije shvatila.

  Životnu razliku između nas i njih. Onu koju će Sinovi sigurno otkriti, s obzirom šta im je Jalin sve rekla — ukoliko nisu sasvim glupi«.Pogledala je prisutne. »Pa?«

  »Oblici društvene organizacije?« odgovorila je Marti, iskusna, tamnoputa

  upravnica pristaništa u Gvineamoju. Sudeći po tonu i dignutim obrvama ona nam je saopštavala, a ne pitala. Znači, Neliamin saveznik.

  »Tačno«, reče Neliam.

  »Kako to misliš?« upitala sam. »Šta sam to propustila?«

  Odgovorila mi je Marti, žustro: »Ovako, Jalin. Tehnički, ti Sinovi su zaostaliji od nas.

  Ali oni poseduju centralizovanu vlast: onu 'svetovnu ruku' Bratstvo. To uopšte ne liči na naš sistem gildi. Njihova dva Staništa, Severno i Južno, su očigledno, dvostruki glavni gradovi, VLADAJUĆI gradovi. Ovde nijedan grad ne vlada drugim. Tamo preko, oni imaju

  nešto što bi se moglo nazvati 'vladom'«.

  »Dve, sigurno? Ako ima dva... glavna grada«.

  »Njima su neophodna dva glavna grada zbog sporijih komunikacija. To ne znači da

  su u pitanju dve različite zemlje. Sudeći po imenima, naprotiv«.

  »Oh«.

  »Naš način vladanja društvom je nevidljiv i nenametljiv. Njihov je vidljiv i brutalan.

  Surove okolnosti dovode i do surovih rešenja. Okolnosti pod kojima žive ti Sinovi su teške zato što su se odrekli reke...«

  »Koja i sama nevidljivo i nenametljivo vlada stvarima?« okušala sam sreću.

  »TI o tome znaš više od nas, devojko!«

  Neliam je podigla ruku, mada prilično mlitavo. »Bez obzira kakvih sve sujevernih gluposti ima u Knjizi Statuta, naša gilda nije zasnovana na mističnim mudrostima. To bratstvo je, međutim, dogmatsko. Ono JESTE ukorenjeno u sujevernim glupostima —

  čija praktična strana svira samo drugu violinu«.

  »Knjiga Gildinih Statuta sujeverna glupost?« ponovila sam u neverici. Dve ili tri od

  ostalih žena, a naročito Tamat, bile su, izgleda, potpuno šokirane.

  »Naravno, ja preterujem. Činim to da bih bolje objasnila. Mi se molimo onome što

  je u Knjizi Statuta, jer ona DELUJE. Ako morate da plovite rekom da biste živele, reka vas mora prihvatiti. Mi pijemo malo od struje. Poštujemo izvesne znake. A zatim, uopšteno govoreći, sve zaboravljamo. Mi se ne vučemo svako jutro na kolenima po palubi, niti se molimo rečnom duhu. Ne smatramo da je crna struja nešto naročito — i

  to bez ikakve grize savesti. A oni preko upravo to rade. Oni su prosto obuzeti — njenim odbacivanjem. Struja je naša sredina u kojoj živimo i ona tu i pripada. Kod njih, ona je u prvom planu čak i ako to prikrivaju«.

  Za trenutak je u kabini zavladala tišina. Da je Tamat izgovorila takve stvari, možda

  bi se digla galama. Ali nije.

  »Vraćajući se praktičnoj strani stvari«, rekoh, »šta sa Edrikovim planom da otruje

  struju?«

  »Dabogda propao«, reče Neliam strogo. »Dabogda lunjao okolo deset godina i

  nikada ne pronašao ono što traži. Dabogda pao između one dve stolice Konzervera i Krstaša i dabogda ga one samlele. Zaista, ne možemo ništa u vezi s tim da učinimo«.

  »Mogle bismo objaviti svima, od Umdale do Tambimatua. Da ljudi budu na oprezu.

  Da im kažemo o zapadu«.

  »Zašto? Da bi svi živeli u stanju stalnog straha? Da bi svaki nezadovoljnik imao oružje protiv nas?« Neliam se nagla prema meni. »Da se tvoja slava raširi nadugačko i

  naširoko?« Njen ton je, međutim, više bio ćudljiv nego zlonameran.

  Ubrzo posle toga, sastanak je počeo da se privodi kraju. Imala sam čudan osećaj da

  sam u visokom veću zemlje — a to je veće bilo bez nekog naročitog uticaja. Gilda je mogla da nam malo podesi jedra, ali da li je, stvarno, ikada mogla da nan promeni kurs?

  121

  Na jednoj dugačkoj, i prilično pravoj reci, koja je oduvek vodila od A prema B postoji li, uopšte, mogućnost menjanja kursa? I potrebe za tim?

  Pošto su me otpustile, zapovednice su, zaista, morale doneti neke praktične

  zaključke u poslednjem minutu: o podizanju boljih signalnih stanica koje mogu da služe i kao osmatračke kule (ako budu opremljene teleskopima kao što su u Verinu.) Mora da

  je bila postignuta neka vrsta konsenzusa jer nisam suviše dugo čekala na rezultate. A u biti sam se, međutim, osećala potpuno napuštenom. Ponovo. Prvo od strane struje, a

  sada i od moje gilde...

  Kada sam o tome razmislila malo sabranije, upitala sam se i sama, šta bi, za ista,

  moglo da se uradi? U onoj meri koja odgovara veličini problema? Ako bi se prerano reagovalo, moglo bi to pogoršati situaciju. Kada otkrijete da je nešto problem ono iznenada dobija tendenciju pogoršanja.

  Jedna od poslednjih stvari rešenih pre nego što sam izišla, došla je od Tamal.

  »Sujeverne gluposti ili ne«, i tu je iskosa pogledala Neliam, »neka nam crna struja

  ukaže na pravi put«. Izgledala je puna poštovanja — ali je u njenom glasu bilo nečeg, da kažem, ambicioznog. Kao što rekoh, ona je bila zgodna i privlačna žena. Mora da je teško radila i ljudi su njome bili zadovoljni. A kada bi se ukazala potreba da govori, izloži svoje mišljenje i donese o
dluke, sve je vreme bila, možda, malo uplašena da ne pogreši.

  Na osnovu toga će je ceniti, a sama se nikada nije usuđivala da u to veruje.

  »Neka bude tako«, odobrila je Neliam«. Oprostite za moje bogohuljenje. Pripišite

  to bubicama jedne stare žene. Želela sam samo da objasnim svoj stav«.

  »Neka nam struja pokaže naš put...« Tamat nije imala pojma koliko će brzo i kako

  drastično struja nešto da nam pokaže.

  Oh, da. Takođe su donele odluku kojom mi se dodljuje ležaj i dužnosti na brodu pod Tamatinom ličnom komandom, SETNA GITARA, što je trebalo da otplovi za južne vode. I tako sam nastavila život kao žena reke. Kao što smo svi nastavili naše življenje.

  Tako sam i živela. I svi mi — sledećih pola godine, dok ponovo nije došlo Novogodišnje veče, godinu dana od kako sam se, iscrpljena, probudila na tuđoj obali.

  Ova specijalna Nova godina me, međutim, nije zatekla na tuđoj obali. SETNA

  GITARA bila je na vezu u kamenom pristaništu Džangalija...

  Na Novogodišnje veče prošla sam kroz stari grad da bih posetila Lalo i Kis koje godinu dana nisam videla. Mladi par trebalo bi da je već otišao iz roditeljske kuće u sopstvenu, ali sam odlučila da prvo vidim onu kuću na drvetu.

  Ispostavilo se da je Lalina mama bila jedna gojazna žena ugasito mrkog tena čija je

  kosa bila samo gomila oštre, crne vune, češljeva i nizova perli od agata. Dala mi je upute, naglašavajući reći na onaj karakterističan Džangali način, zatim dodala: »Ćek'

  malo, odvešću te ja. Čuvam dete«.

  »Dete?« Mislim da sam zinula od čuda. »Ali kako...?«

  »Pa, na uobičajen način, draga!« Prolomi se njen smeh. »Kako drukčije?«

  »Čini se da je prošlo dosta vremena od kada sam ih poslednji put videla »Uvek sam

  tvrdila da je bolje da svoj porod izvedeš što pre. Lakše podnosiš celu tu gnjavažu dok si mlađi. Oni će, mislim, imati troje dece. Prvi je jedan slatki, mali dečko i zato bi po pravilu, sledeće trebalo da bude jedna kršna devojčica«.

  Pitala sam se da li je Kis uspeo da nauči da viče toliko kao ona...

  »Da li je skoro u poseti bila jedna žena koja se zove Džambi?« Nešto me je podstaklo da pitam.

  »Ko?«

  Onda sam opisala Džambi, podsetivši Mamu da je ona prijateljica Kišove porodice i

  da smo nas dve bile na brodu kojim su Kiš i Lalo došli kući.

  122

  »O, sećam se. Jednom je bila. Beznačajna danguba. Ne mogu reći da mi se mnogo

  dopala. Takve stvari ne odobravam. To je suviše nerazumno u vreme kada jedan mladi

  čovek pokušava da se privikne na novi način života«.

  Jadni Kiš...

  »Verujem da ste u pravu« rekoh.

  »Naravno da sam u pravu. Ako bi samo malo sačekala. Toliko je lep pogled sa tog

  balkona«.

  »Zaista nije važno. Ionako sam samo navratila«. Teatralno sam se lupila po čelu.

  »Oh, bože, sada sam se setila da imam još neka posla!«

  Mama me ispitivački pogleda: »Zaista imaš? Koje, onda, ime da kažem mojoj

  Lalo?«

  »Nijedno. Nemojte se truditi«. Povlačila sam se. »Očigledno imaju posla. A i sama

  sam jedna obična beznačajna danguba«.

  »Kako čudno i mušičavo ponašanje! E pa, DO VIĐENJA«, reče Mama i zatvori vrata.

  Otišla sam.

  Vraćajući se ka reci razmišljala sam o svojoj sopstvenoj majci i ocu. Još uvek ih nisam videla. No, to nije bila moja krivica. Od kada sam se vratila, Tamatin brod me je zadržavao u južnim vodama — daleko od Verina, kako ne bih mogla suviše da uzbudim

  Osmatrače, pretpostavljam. Bilo je predviđeno da »jednom« otplovimo nizvodno, ali sam bila sasvim sigurna da mi neće biti dozvoljeno da zamenim ovaj brod za neku od

  starih plovilica koje sam volela, kako bih ranije otputovala na sever. Tamat je pazila na mene.

  Nekoliko puta sam pisala roditeljima — prvi put iz Spenglstrima — i dobila dva odgovora. Poslednji me je čekao kao POSTE RESTANTE kod upravnice pristaništa kada

  smo pristali u Džangali.

  Majčino prvo pismo imalo je izvestan prizvuk prekora što tako dugo nisam napisala

  nijedan redak. (Naravno, nisam joj rekla da sam izvesno vreme provela lutajući bezbrižno i besciljno po zapadnom svetu!)

  Otkrila sam, takode, izvestan stupanj zebnje za Kapsija. (To je, ipak, zahtevalo lično objašnjenje — licem u lice. Međutim, svako podesno objašnjenje bilo je toliko intimno

  povezano sa ostalim događajima (kojima nije trebalo stvar proširivati) da mi je problem bio još teži.)

  Sve u svemu, oba pisma iz Pekavara bila su puna samozadovoljstva. Dete se, naravno, rodilo. Devojčica. Ime joj je bilo Narja. Sada je već imala godinu i četvrt. Kod kuće je sve bilo u redu. Narja je bila prava radost. Prva reč joj je bila »kifa«. Padala je kiša u prašnjavom Pekavaru što je na nju ostavilo utisak.

  Možda su roditelji krišom plakali, mada sumnjam. Osnovni ton bio je

  samozadovoljstvo.

  I Lalina majka bila je militantno zadovoljna.

  I zapovednice gilde su, takode, bile prilično samozadovoljne. Jer, u svojim srcima

  nisu mogle ni da zamisle da je išta ikada bilo potpuno drukčije. Za njih je taj stepen neobičnosti bio daleko, otprilike, kao Umdala.

  Odmah da kažem da NE SMATRAM da je to neka naročita sposobnost — upoznati

  se sa nečim zaista stranim, sa zapadom. Ipak, zapad je postojao. Pulsirao je ljudima čije su duše bile bolesne; od kojih su neki, konačno, kovali planove koji su imali veze sa nama.

  Takve su mi misli padale na um dok sam se vraćala na SETNU GITARU. Zatim sam

  ih se otresla.

  Te noći je naša družina planirala da upadne u »Ding‐Dong« i napravi dobru, staru

  terevenku za doček Nove godine.

  A za to vreme će u Tambimatuu jedan brod bez imena polako isploviti do središnje

  123

  struje. Hvala bogu, bez ikakve Jalin na njemu...

  A noć je zaista bila vesela. Muzika, priča i pevanje — kao i uvek, zaglušujući. Puno zadlrkivanja, nešto poljubaca (i korišćenje izvesnih soba na spratu, za mešanje nogu), čak malo i svađe, mada ne jako ozbiljne. Ovoga puta, po prostorijama se nisu šunjale žene iz Port Barbre. Zaradila sam mamurluk koji sam skoro celo jutro lečila u svom ležaju, kao i mnoge druge.

  Na kraju sam ipak morala da odem da ispraznim creva. Posle sam se odvukla gore.

  Izvršila sam prepad na kuhinju, osvojila komad pite od jegulja a zatim otpuzala da se naslonim na ogradu i povratim snagu.

  Zaključila sam da se i ja osećam samozadovoljno.

  To je delom bio rezultat mamurluka: nisam imala želju ni za kakvim naporima.

  Uglavnom stoga što sam se ponovo nalazila na palubi u pristaništu Džangalija, baš kao i jednom ranije. Izgledalo je da se, posle svega, ništa bitno nije promenilo.

  I tako sam lenstvovala. Ručala sam zajedno sa ostalim pokretnim bolesnicima.

  Odigrala nekoliko partija karata. Dobila nekoliko peraja, a zatim ih ponovo izgubila.

  Nevezano smo razgovarale da za to veče sastavimo još jednu ekspediciju, ali nijedna nije bila preterano oduševljena. Vazduh je bio kao vrelo, sparno ćebe. Sunce je palilo niz reku.

  Negde oko dva sata, nova visoka signalna kula severno od Džangalija počela je da

  bleska. (A, da, ipak je BILO malih promena.)

  Lenjo sam čitala poruku koja nije bila šifrovana.

  Trenutak kasnije, čitanje više nije bilo talo lenjo.

  »Tamat!« povikala sam. »Zapovednice. Recite joj da dođe!«

  Kako su i druge primetile bleskanje i obratile pažnju na njega, i na ostalim brodovima je nastalo komešanje.

  Tamat se u rekordnom vremenu našla pored mene, dotrčavši iz svoje kabine. I ona

  je nepomično posmatrala. Propustila je početak poruke, ali to nije bilo važno. Uskoro je poruka ponovlj
ena. Tamat se, za kratko, dvoumila da li da odjuri do osmatračnice, gde

  je mlada Melezina — izgleda jedina osoba koja je stvarno bila na dužnosti — beležila poruku. Kada se poruka završila, ona je ostala uz mene...

  Sadržaj?

  HITNO. PRIPRAVNOST. IZ UMDALE. PRENESI DALJE. CRNA STRUJA SE POVLAČI IZ

  MORA. GLAVA STRUJE PROŠLA UMDALU U PODNE. BRZINA 17 MĆ. VODENI TRAG

  OPASAN ZA MALE PLOVILICE. GLAVA STRUJE VELIČINE MANJEG BREGA. LIČI NA

  DŽINOVSKU ŽABU. REKA ČISTA GDE JE GLAVA PROŠLA. NEMA OSTATAKA STRUJE.

  UMDALA ZAVRŠAVA.

  Dva sata kako je signal poslat! Crna struja se povlačila uzvodno brzinom

  sedamnaest milja na čas. Uskoro će »glava« da prođe Svetlište. A za malo više od sata, Melonbi.

  Možda ju je iz okeana uzvodno oteralo nešto divlje i užasno... Sumnjala sam u to.

  Struja se namotava unatrag prema Udaljenim Liticama kao neki ogroman konopac vitla.

  A na kraju tog konopca nalazila se živa glava koju niko nikada nije video, čak ni zamišljao, u čitavoj našoj istoriji. Glava veličine brega.

  Tamat je pozvala svoju vođu palube Hali (nema veze sa Hali sa POTAMNELOG

  SREBRA) da pošalje nekog na viši deo broda sa durbinom i da osmatra središnju struju.

  Hali se sama popela uz konopce.

  »Sigurno se ništa nije moglo dogoditi u Tambimatuu«, promrmljala mi je Tamat.

  Prošle noći, mislim. Da bi izazvalo ovo. Do sada bismo sigurno čule. Izgleda da je tvoj ljubljeni Doktor Edrik ipak, na kraju, »izdoktorisao« struju?«

  »Otkud znam? Kako struja može da plovi UZVODNO, Tamat?«

  »Ah, ona je napravljena od čudne supstance.« Citirala je Knjigu Gildinih Statuta, ne

  124

  rekavši ništa novo. Glas joj je bio kao da peva. Oči su joj, od šoka, bile staklaste. »Čini se tečnom. Ipak, plovi u sebe i predstavlja Jedinku. Kao neka uljana žila, kao pantljičara.«

  »Crv s glavom, kako izgleda!«

  »Ne teče kao voda. Jednostavno je talasi prolaze. Ona stoji«.

  »Do sada jeste!«

  »Očaranost nam nikako ne može pomoći, Zapovednice!« Rekla sam oštro kao