by MoZarD
Potom je, sasvim lagano, počeo da joj se približava.
Grad je čekao, onako kako grabljivica čeka u svojoj jazbini. Mada mu je sada dolazio mali broj gostiju, bio je spreman da ih primi, bez obzira ko su.
Ponekad bi se posetioci vraćali posle prvog upozorenja, ponekad posle drugog.
Nekolicina bi stigla do ulaza pre nego što bi im popustila odlučnost.
Većina je ipak bila dovoljno odlučna da se prepusti svom cilju nakon dugog puta.
Pejton je stigao do hrastovih stepenica, koje su se dizale ka metalnom zidu, i čudne crne rupe koja je izgledala kao jedini ulaz.
Leo je tiho tapkao za njim, gotovo i ne primećujući neobičnost okoline.
Zaustavio se u podnožju stepeništa i izabrao jedan broj na svom komunikatoru.
Pričekao je zvuk potvrde prijema a onđa lagano izgovorio u mikrofon:
»Muva ulazi u gostinsku sobu.«
Ponovio je dvaput rečenicu, osećajući se kao neka budala. Neko je očito posedovao
izopačeni smisao za humor.
Odgovora nije bilo iako je sačinjen detaljni dogovor o komuniciranju. Ali nije sumnjao u prijem poruke. Morala je stići do nekoga, verovatno do neke laboratorije u Scijenciji, s obzirom da je pozvani broj nosio kod zapadne hemisfere.
Otvorio je najveću konzervu mesa i istresao je na hrastovu dasku. Zavukao je prste
u lavlju grivu i poigrao se s njom nekoliko trenutaka.
»Pretpostavljam da je bolje da ostaneš ovde«, rekao je. »Možda ću nestati na neko
vreme. Nemoj pokušavati da me pratiš.«
Na vrhu stepenica zastade i osvrnu se. Lav ga nije sledio; sedeo je na zadnjim nogama i patetično ga gledao. Pejton mu je mahnuo i okrenuo se zidu.
U njemu nije bilo nikakvih vrata već samo crna rupa na zakrivljenoj metalnoj površini. To je bilo iznenađujuće te se Pejton upita kako su graditelji zamislili da spreče životinje da prodru u grad.
A onda je nešto u tom ulazu privuklo njegovu pažnju.
Bilo je previše crno.
Iako se zid nalazio u senci, ulaz nije smeo da bude tako crn.
Izvadio je iz džepa novčić i bacio ga kroz otvor. Zvuk padanja novčića s druge strane uverio ga je da je sve u redu i on je koraknuo.
Precizno prilagođena diskriminatorska kola ignorisala su novčić, kao što su ignorisala i sve zalutale životinje koje su prolazile ovom mračnom kapijom.
Međutim, prisustvo ljudskog uma bilo je dovoljno da uposli releje. Za delić sekunde ekran kroz koji je Pejton prolazio energično je reagovao. A onda je ponovo postao inertan.
Pejtonu se učinilo da je njegovom stopalu trebalo dosta vremena da dodirne tle ali
to mu je bila poslednja briga. Daleko više iznenađenja priredio mu je trenutni prenos iz vreline džungle u temperaturu koja je, u poređenju sa spoljašnjom, bila gotovo hladna.
Iz tame se za delić vremena našao okupan svetlom.
20
Promena je bila tako nagla da ga je ostavila bez daha. Ispunjen osećanjem nelagodnosti, okrenuo se prema ulazu kroz koji je upravo prošao.
Ulaza više nije bilo. Čak nikakvog traga od njega... Stajao je na uzdignutom metalnom mostiću, okružen desetinama izlaza sa strane. Mogao je da bira kroz koji će
— da izlazi nisu bili četrdesetak jardi daleko od mostića.
Za trenutak ga je obuzela panika. Osećao je kako mu srce žestoko udara; s njegovim nogama događalo se nešto čudno.
Osećajući se užasno usamljenim, seo je na mostić i počeo logički da analizira situaciju.
Poglavlje 4
Z N A K M A K A
Nešto ga je trenutno prebacilo sa crnog ulaza u centar prostorije. Postojala su svega dva objašnjenja, oba podjednako fantastična: ili je nešto bilo vrlo pogrešno sa prostorom unutar Komare ili su njeni graditelji osvojili tajnu prenošenja materije.
Otkad je čovek naučio da preko radija šalje zvuk i sliku, postojao je i san o prenošenju materije istim putem. Pejton je pogledao podijum na kome se nalazio —
možda je sadržavao elektronski uređaj. Na tavanici, iznad njegove glave, nalazilo se vrlo čudno ispupčenje.
Međutim, stvar je bila obavljena i on nije mogao da zamisli bolji način ignorisanja posetilaca. Pružio je ruku i zagrebao po ispupčenju. Mesto mu se ni najmanje nije dopadalo. Nije želeo da se tu duže zadržava.
Uznemiravala ga je spoznaja da sada nije mogao da se pomeri bez pomoći mašine
koja ga je tu i dovela. Odlučio je da se koncentriše na jedan problem a ne da ih rešava po nekoliko u isto vreme. Kada završi prvo istraživanje, moći će da se upusti u dalje pronicanje u tajne Komare.
Zaista nije bio tašt; između njega i graditelja grada ležalo je pet vekova naučnog rada. Iako mu je bilo jasno da će se suočiti sa mnogo novina, znao je da tu neće biti ničega što ne bi mogao da pojmi.
Nasumice izabravši jedan od izlaza, on odlučno krete u istraživanje.
Mašine su posmatrale, čekajući svoj trenutak. Behu sagrađene da služe određenoj svrsi i zadatak su uvek slepo ispunjavale. Odavno su donele mir zaborava umornim umovima svojih gospodara. Isti taj zaborav mogle su doneti svakome ko uđe u grad Komaru.
Instrumenti su započeli analizu čim se Pejton pojavio iz šume. Nije to bio lagan zadatak, to seciranje ljudskog uma, sa svim njegovim nadama, željama i strahovima.
Sintetizatori se još nekoliko časova neće uključiti u operaciju. Gost će se zabavljati u toku priprema raskošnijeg dočeka.
Lukavi posetilac zadao je mnogo nevolja malom robotu pre nego što ga je ovaj otkrio. Pejton se, naime, kretao iz prostorije u prostoriju velikom brzinom.
Mašina se odjednom zaustavila u središtu male kružne prostorije sa nizovima magnetnih prekidača i osvetlila je pomoću svetlosne cevi.
21
Po instrumentima robota, uljez se nalazio samo nekoliko stopa dalje — ali, njegova
četiri vidna sočiva nisu pokazivala ni traga od posetioca. Zbunjen, stajao je nepomično.
U postoriji se čuo samo blagi šum njegovih motora i povremeni pisak releja.
Stojeći na uzanom mostiću, desetak stopa iznad tla, Pejton je sa velikim zanimanjem posmatrao mašinu. Opazio je kako se blistavi metalni cilindar diže sa debele osnovne ploče i uspravlja na male točkove. Nije bilo udova nikakve vrste: cilindar je bio u potpunosti gladak, izuzev kružnih sočiva za vid i niza metalnih rešetkica za zvuk.
Bilo je zabavno posmatrati zbunjenost mašine dok se njen um borio sa dva oprečna
niza informacija. Premda je znala da se Pejton mora nalaziti u prostoriji, njene su oči saopštavale da je ona prazna.
Robot je počeo da pravi male krugove po centru prostorije, sve dok se Pejton nije
sažalio i spustio sa mostića. Istog časa robot je prestao da se vrti, započevši da deli izraze dobrodošlice.
»Ja sam A‐Pet. Odvešću te kuda god želiš. Molim te, izdaj mi naređenja u standardnom robotskom rečniku.«
Pejton bese delimično razočaran. Bio je to savršeno standardni robot; nadao se nečem mnogo boljem u gradu koji je sazdao Tordarsen. Međutim, mašina bi mogla biti
vrlo korisna, samo ako bi se uposlila na odgovarajući način.
»Hvala ti«, reče. »Molim te, odvedi me do prostorija u kojima se stanuje.«
Iako je Pejton bio uveren da je grad potpuno automatizovan, još uvek je postojala
mogućnost prisustva ljudskog života. Možda je mogao naći i druge mašine koje bi mu
pomogle u traganju — ali već i ovo početno odsustvo otpora kod cilindričnog stvorenja značilo je mnogo više od onoga čemu se nadao.
Mala mašina se bez reči okrenula na svojim točkićima i otkotrljala iz sobe. Hodnik
kojim je vodila Pejtona završavao se lepim vratima u duborezu — onim koja je već pokušao nasilno da otvori.
Očito je A‐Pet dobro znao za njihovu tajnu — čim su se približili lepim vratima, debela metalna ploča je tiho kliznula u stranu.
Robot je prvi ušao u malu, kutijastu prostoriju.
Pejton se pitao ni
je li upao u još jedan prenosnik materije ali je začas otkrio da mesto služi kao običan lift. Sudeći po vremenu uspinjanja, mora biti da su otišli do samog vrha grada.
Kada su se vrata otvorila, tiho klizeći, učinilo mu se da se našao u drugom svetu.
Hodnici u kojima se našao kada je ušao u grad, bili su bezbojni i ukrašeni, čisto namenski; nasuprot njima, ove prostorne hale i sale za sednice behu opremljene vrhunskim luksuzom.
Dvadeset šesti vek bio je period kitnjastog ukrašavanja i bojenja i mnogi su ga prezirali zbog toga; međutim, Dekadenti su otišli daleko od svog vremena. Prilikom oblikovanja Komare koristili su se svim dometima psihologije i umetnosti.
Čovek je mogao potrošiti čitav život a da se ne zasiti muralima, duborezima i slikarijama, kao i nizom komplikovanih tapiserija koje su izgledale briljantno, jednako kao i u vremenu kada su bile načinjene. Činilo se sasvim pogrešnim da jedno takvo mesto bude izolovano, usamljeno i skriveno od sveta.
Hitajući od jednog čuda do drugog, Pejton zamalo da zaboravi na svoj naučni cilj.
Tu su se nalazila dela genija, možda isto onako velikih poput onih koje je svet već upoznao. Ali, bio je to mračni, beznadežni genij, duh koji je izgubio veru u sebe, iako je 22
u potpunosti zadržao savršenstvo tehničke izrade. Po prvi put je Pejton razumeo zašto su graditelji podarili Komari upravo to ime.
Umetnost Dekadenata istovremeno ga je i odbijala i fascinirala. Ne, u pitanju nije
bilo zlo, s obzirom da se radilo o potpunoj odvojenosti od moralnih standarda. Možda su upravo njegove moralne osobine bile slabost i razočaranje.
Pejton, koji sebe nikada nije smatrao bogzna kako prijemčivim za vizuelne umetnosti, počeo je posle izvesnog vremena da oseća pritisak koji mu je obuzeo dušu.
Čak je pritom ustanovio da mu je nemoguće da se otrgne pritisku.
Naposletku se ponovo okrenuo robotu.
»Da li neko živi ovde?«
»Da.«
»Gde su?«
»Spavaju.«
Odgovor se doimao kao savršeno prirodan. Pejton se osećao vrlo umornim. Tokom
poslednjeg sata borio se da ostane budan i činilo mu se da će hteo‐ne hteo morati da spava. Sutra će biti dovoljno vremena da se posveti proučavanju tajni zbog kojih je došao. I nije želeo ništa drugo sem da odspava neko Vreme.
Dok ga je robot vodio iz prostranog hola u dugi hodnik sa nizom metalnih vrata, koračao je automatski. Sva vrata imala su na sebi simbol koji Pejton nije mogao u potpunosti da raspozna. Njegov sanjivi um borio se sa tim problemom kada se robot zaustavio pred jednim vratima koja su se bešumno otvorila
Veliki ležaj u zatamnjenoj sobi neodoljivo ga je privlačio. Automatski je krenuo prema njemu. Kada se spustio, utonuvši u prijatni dušek, blesak zadovoljstva obasja čitavo njegovo biće.
Prepoznao je simbol na vratima, mada je njegov mozak bio preumoran da shvati značaj simbola.
Bio je to znak maka.
U funkcionisanju grada nije bilo ni lukavstva ni zlobe. On je bezlično ispunjavao zadatke koji su mu bili namenjeni. Svi koji su stupili u Komaru dobrovoljno, grabili su u naručje njegove darove. Ovaj posetilac bio je prvi koji ih je ignorisao.
Integratori su satima čekali spremni, međutim, neumorni, istraživački um ih je izbegavao. Mogli su da čekaju, kao što su to činili i poslednjih pet stotina godina.
Sada se odbrana ovog čudnog, tvrdoglavog uma raspadala; Ričard Pejton je spokojno tonuo u san. Duboko u srcu Komare tik‐takao je relej a složene struje laganog toka počele su da opadaju i napajaju blokove vakuumskih cevi.
Svest koja je bila Ričard Pejton prestala je da postoji.
Pejton je smesta zaspao. Kroz izvesno vreme prekrio ga je potpuni zaborav. Potom
su počeli da mu se vraćaju slabašni pramenovi svesti i on je, kao i svi drugi, počeo da sanja.
Bilo je čudno što mu se u um vraćao njegov omiljeni san. A bio je životniji nego ikada ranije. Čitavog dotadašnjeg života Pejton je voleo more: sada je ponovo ugledao neverovatnu lepotu pacifičkih ostrva. Posmatrao je pejsaž sa osmatračke palube nisko letećeg vozila.
Nikada nije uspeo da ih poseti ali je često želeo da smogne snagu i provede život na nekom udaljenom i mirnom ostrvu, bez brige za budućnost sveta.
23
Bio je to san koji su u jednom trenutku života upoznali gotovo svi ljudi; ali Pejton je bio dovoljno svestan da bi ga dva meseca takvog boravka na ostvru vratila natrag u civlizaciju, poludelog od dosade. Međutim, njegovi snovi nisu nikada brinuli o tome i on je ponovo ležao pod palmama koje se njišu, obasjan suncem koje je bleštalo na azurnom ogledalu mora.
San je bio fantastično živ, toliko živ da je Pejton čak i u snu zatekao sebe kako razmišlja o tome kako nijedan san nema pravo da bude tako stvaran. A onda je prestao.
Tako naglo je prestao da se činilo da je u njegovim mislima došlo do definitivnog rascepa.
Prekid mu je vratio svest.
Gorko razočaran, Pejton je neko vreme ležao sa poluotvorenim očima,
pokušavajući da ponovo osvoji izgubljeni raj. Bilo je, međutim, uzalud.
Nešto ga je kljucalo u mozak, ne dopuštajući mu da ponovo zaspi.
Štaviše, ležaj na kome se nalazio postao je užasno tvrd i neudoban. Protiv volje je okrenuo svoj um razlogu prekida fantastičnog sna.
Uvek je bio realista i praktično nikada nije dopuštao da ga muče filozofske misli.
Stoga je šok za njega bio daleko veći nego za neko manje inteligentno biće.
Nikada ranije nije zatekao sebe u razmišljanju o sopstvenoj normalnosti — sada jeste. Jer, zvuk koji ga je probudio poticao je od razbijanja morskih talasa o greben.
Ležao je na zlatnom pesku pokraj lagune. Vetar je ćarlijao kroz krošnje palmi i milovao ga toplim daškom.
Za trenutak je mogao samo da zamisli da još uvek sanja — za jedan kratki malopredašnji trenutak. Ali ovog puta sumnji nije bilo mesta — kada je neko zdrav, realnost se nikako ne može zameniti snovima.
Ovo je bilo stvarno — ako je išta u svemiru stvarno i moguće.
Osećaj začuđenosti lagano je počeo da kopni. Podigao se na noge dok ga je pesak
zasipao zlatastom kišom. Zaklonivši oči od sunca, pogledao je niz plažu.
Ponovo se upitao zašto mu je čitav prozor odnekud dobro poznat. Činilo mu se sasvim prirodnim što je znao da se naselje nalazi nešto dalje, na obali zaliva. Da, priključiće se prijateljima od kojih je neko vreme bio razdvojen u svetu koji je sada postepeno zaboravljao.
Posedovao je mutno i bledo sećanje na mladog inženjera — čak je i njegovo ime iščezlo — koji ga je podstaknuo na slavu i mudrost. U tom drugom životu upoznao je u priličnoj meri tu budalastu osobu ali sada nikako nije mogao da objasni iščezavanje svojih ambicija.
Na drugom kraju sveta tri vrlo zabrinuta naučnika čekala su u izolovanoj laboratoriji.
Njihov pogled počivao je na multikanalnom komunikatoru neobičnog dizajna.
Mašina je ćutala devet časova.
Niko, doduše, nije ni očekivao poruku u prvih osam časova ali sada je prethodno dogovoreni signal kasnio više od jednog sata.
Alen Henson je skočio na noge. Užasno nestrpljenje nije mu dopuštalo da mirno sedi i čeka.
»Moramo dobiti nešto. Pozvaću ga!«
Ostala dva naučnika nervozno pogledaše jedan drugog.
»Poziv može biti otkriven!«
»Ne dok ne počnu zaista da nas posmatraju. Čak i ako to budu činili, neću reći ništa 24
neobično. Pejton će razumeti. Ukoliko je uopšte u stanju da odgovori...«
Ako je Ričard Pejton ikada i bio svestan vremena, sada ga je zaboravio. Bila je stvarna samo sadašnjost pošto prošlost i budućnost ležahu skriveni iza neprobojnog ekrana, kao što neki veličanstveni prizor može biti zaklonjen kišnom zavesom.
U uživanju sadašnjeg, Pejton je bio krajnje sit i zadovoljan. Ništa nije ostalo od neumornog i pokretljivog duha koji je nekada bio spreman da se upusti u osvajanje novih oblasti znanja.
Sada od znanja
nije imao nikakve koristi.
Kasnije uopšte nije bio sposoban da prizove išta od života na ostrvu. Upoznao je mnogobrojne prijatelje ali su njihova imena i lica bledela iz sećanja.
Ljubav, spokojstvo uma, sreća — sve je bilo njegovo u tom nedugom razdoblju, sve
je pripadalo samo njemu. Čak nije mogao da se priseti nijednog detalja osim poslednjih trenutaka života u raju.
Čudno je da je sve moralo da se završi onako kako je i počelo.
Još jednom se našao kraj lagune ali je ovog puta bila noć. Izgledalo je da je mesec već prevalio dugačak put na nebu iznad okeana; njegov srebrnasti trag vodio je sve do ivice sveta.
Zvezde koje nikada ne menjaju mesto sijaju na nebu ne trepereći, kao sjajni dijamanti, veličanstvenije od zaboravljenih zvezda na Zemlji.
Međutim, Pejtonove misli su stalno počivale na drugoj lepoti — on se iznenada nagnuo prema figuri koja je ležala na pesku. Pesak više nije bio zlatan.
Onda je raj zadrhtao i rastvorio se svuda oko njega. Bolno je kriknuo uviđajući da
nestaje sve ono što je voleo. Samo je blagost prenošenja spasla njegov um.
Kada je bilo gotovo, osećao se onako kako se morao osećati i Adam kada su se kapije Edena s treskom zatvorile za njim.
A zvuk koji ga je vratio bio je najpoznatiji zvuk u svetu. Možda, doista, nijedan drugi zvuk ne bi bio u stanju da u tom skrovištu dosegne njegov um.
Bio je to samo pisak komunikatora koji je ležao na podu kraj njegove postelje, tu, u zamračenoj sobi čudesnog grada Komare.
Pisak je prestao čim je on automatski posegnuo da pritisne prijemni taster. Mora biti da je dao odgovor koji je zadovoljio nepoznatog pozivaoca — ko je Alen Henson? —
pošto se kolo ubrzo prekinulo.
Još uvek ošamućen, Pejton je seo na ležaj, držeći glavu među rukama i
pokušavajući da se ponovo orijentiše.
