by MoZarD
Nije sanjao — u to je bio čvrsto siguran. Pre bi se moglo reći da se sve dogodilo kao da je odživeo jedan trenutni život te da se sada vraća u svoje stare postojanje, onako kako se čoveku, posle dužeg perioda stanja amnezije, vraća pamćenje.
Premda je bio ošamućen, jedno jasno ubeđenje prodrlo je u njegov um.
Više nikada ne srne spavati u Komari.
Volja i karakter Ričarda Pejtona III lagano su se vratili iz izgnanstva. Mrzovoljno se podigao na noge i prošao kroz sobu. Ponovo se našao u hodniku sa stotinu identičnih vrata.
Sa novim razumevanjem gledao je simbol koji beše urezan na svim vratima.
Uplašeno se osvrtao po prostoru kojim je koračao.
Mozak mu se lagano razbistrio. Sada je shvatio.
25
Za trenutak je to bila samo pretpostavka ali će je on ubrzo staviti na probu.
Ljudski um je delikatna i skrivena stvar koja nema direktan kontakt sa svetom.
Znanje i iskustvo prikupljaju se posredstvom telesnih čula.
Bilo im je omogućeno da beleže i pohranjuju misli i emocije, kao što se to nekada
radilo posredstvom kilometara i kilometara žica.
Ako su te misli kasnije projektovane u drugi um — kada je telo nesvesno a sva čula
utrnula — mozak ih prihvata kao realnost.
Nije bilo načina da otkrije obmanu, barem ne boljeg od onog po kome su neki mogli da razlikuju savršeno snimljenu simfoniju od originalnog izvođenja.
Sve je ovo bilo vekovima poznato — ali graditelji Komare koristili su se znanjima kao niko pre njih. Nigde.
Šta se krilo u Komari?
Negde u gradu morale su — morale su! — postojati mašine koje su bile u stanju da
analiziraju svaku misao i svaku želju posetilaca koji prodru i u građevinu.
A na nekom drugom mestu graditelji grada pohranili su — nema sumnje — svaki osećaj i svako iskustvo za koje je ljudski um mogao da zna. Od ovog sirovog materijala mogla je da se konstruiše svaka budućnost.
Budućnost svake vrste.
Napokon je Pejton shvatio veličinu genija koji se upustio u građenje Komare.
Mašine su analizirale njegove najdublje misli i sazdale za njega svet zasnovan na podsvesnim željama. A onda, kada se ukazala prilika, one su preuzele kontrolu nad njegovim umom i ubacile u njega sve što je ikada iskusio.
Nije nikakvo čudo što je sve za čim je ikada čeznuo bilo zapravo njegovo vlasništvo u tom već polu‐zaboravljenom raju.
I nije nikakvo čudo što je toliko mnogo ljudi vekovima tražilo spokojstvo koje je samo Komara mogla da donese.
Poglavlje 5
I N Ž E NJ E R
Došao je ponovo sebi u trenutku kada su ga zvuci točkova naterali da se osvrne i pogleda preko ramena. Mali robot, njegov vodič, vraćao se. Nema sumnje da ga je kontrolisala neka veća mašina ali je, uprkos tome, bilo čudno što se to ipak dogodilo.
Pejton je čekao a jedna se misao lagano oblikovala u njegovoj glavi.
A‐Pet je ponovo počeo da govori. Izgledalo je pomalo priglupo videti tako jednostavnu mašinu na ovom mestu gde su automatronici dostigli konačni razvoj ali...
ko zna, možda je robot namerno bio sazdan kao jednostavna, nekomplikovana sprava.
Da, zaista, zašto bi se koristile složene mašine na mestu gde posao — i to dobro, možda čak i bolje — mogu da obavljaju proste?
Pejton je odlučio da više nema mesta intimnom obraćanju. Svi roboti, znao je, moraju da poštuju ljudske komande ukoliko im drugi ljudi, prethodno, nisu naredili da čine suprotno.
Čak i projektori grada, mislio je, poštovali su neizgovorene i nepoznate komande svog vlastitog, podsvesnog uma.
»Odvedi me do projektora misli«, zapovedio je.
26
Kao što je i očekivao, robot se nije ni pomerio. Jedva čujno je izustio: »Ne razumem«.
Pejtonov duh je živnuo kada je osetio da još uvek može da gospodari situacijom.
»Priđi i ne mrdaj dok ti ne naredim.«
Robotovi releji i selektori razmatrali su komande. Nigde nije bilo poništavajućeg naređenja.
Mala mašina se zbunjeno vrtela na točkovima. A onda je stala — predala se.
Nije mogla ponovo da se pokrene sve dok Pejton ne naredi da to učini — ili pak dok
ne naredi nešto što će prevagnuti nad njegovim ranijim komandama.
Robotska hipnoza je bila vrlo stari trik, omiljen kod nestašnih dečaka.
Pejton je pažljivo istresao sadržaj svoje torbe bez koje nijedan inženjer nikuda ne ide; na podu se nađoše: univerzalni odvijač, produžni ključ, automatska bušilica i, što beše najvažnije, atomski sekač koji je za sekundu mogao da probije i najdeblji sloj metala.
Potom je, sa veštinom koju je stekao kroz dugotrajnu praksu, otišao da radi na mašini koja ništa nije sumnjala.
Na sreću, robot je bio građen za lako održavanje. Otvorio ga je bez ikakvih teškoća.
U vezi sa kontrolama ništa mu nije bilo nepoznato pa je mehanizam kretanja našao
za tili čas. Što je značilo da mašina, bez obzira šta se dogodi, nije mogla da umakne.
Bila je bogalj.
Potom ga je oslepeo i, jedna za drugim, pronašavši ostala elektronska čula, izbacio ih iz stroja. Za kratko vreme mašina je bila samo cilindar napunjen složenim otpadom.
Osećajući se kao dečak neposredno posle razularenog napada na očev sat — koji
nije mogao da se brani — Pejton je seo i pričekao da se dogodi ono što je, znao je, moralo da se dogodi za kratko vreme.
Bio je donekle nepažljiv kada je robota onesposobio tako daleko od centralnih mašinskih nivoa. Robotu — transporteru trebalo je gotovo petnaest minuta da pređe tu razdaljinu. Proračun je morao da bude tačan... Čas obračuna se bližio.
Transporter je bio jednostavna prenosna mašina, sa kompletom udova koji su bili u
stanju da zahvate i pridrže oštećenog robota. Činilo se da je transporter šlep, premda su njegova čula bila nesumnjivo dorasla predviđenoj nameni.
Pejton je pričekao da transporter pokupi nesrećnog A‐Pet a onda je poskočio u stranu, držeći se podalje od mehaničkih udova.
Nije želeo da načini grešku kod još jednog robota pod stresom.
Na sreću, velika mašina uopšte ga nije primećivala.
Tako se probijao iz nivoa u nivo velike građevine, prolazeći kroz stanove za život i kroz prostoriju u kojoj se našao prilikom dolaska a onda i kroz delove koje ranije uopšte nije video.
Izgled okoline postepeno se menjao. Sa svakim nižim nivoom nestajali su luksuz i nakinđurenost zidova.
Prenosilac je prošao kroz niz velikih klizećih vrata u najnižem nivou i — iznenada se našao na kraju.
Stigli su do cilja.
Nizovi relejnih ploča i selektorskih mehanizama izgledali su beskrajni; iako je Pejton želeo da što pre napadne metalnog protivnika, pričekao je dok nije ugledao glavne kontrolne ploče.
Transporter je odlazio, gubeći se ka nekom još udaljenijem delu grada.
27
Pitao se koliko će vremena biti potrebno super‐automatu da popravi A‐Pet.
Njegova je sabotaža bila vrlo temeljita pa se pre moglo pomisliti da je mala mašina za staro gvožde.
A onda — poput čoveka koji umire od gladi i neočekivano se nade na gala‐banketu
— poče da pretražuje gradska čudesa.
U narednih pet časova napravio je samo jednu pauzu — da bi odgovorio na rutinski
signal svojih prijatelja. Poželeo je da im kaže sve o postignutom uspehu ali je rizik, ipak, bio preveliki.
Otkrio je funkcije glavnih uređaja i počeo da istražuje sekundarnu opremu.
Upravo je to bilo ono što je očekivao.
Analizatori misli i projektori nalazili su se u neposrednoj blizini i mogli su biti kontrolisani sa centralne instalacije. Nije imao pojma kako su to radili: moglo je proći nekoliko meseci dok ne otkrije tajnu. Međutim, identifikovao ih je i zaključio da će verovatno moći da ih isključi,
ukoliko bude potrebno.
Nešto kasnije otkrio je monitor misli.
Bila je to mala mašina, pre nalik drevnoj mehaničkoj razvodnoj tabli telefonske centrale nego komplikovanoj aparaturi. Sedište operatera bilo je čudne strukture, izolovano od tla i prekriveno mrežom žica i kristalnih ručica.
Bila je to prva mašina za koju se moglo zaključiti da je namenjena za neposredno
ljudsko korišćenje. Verovatno su je inženjeri izgradili još u ranim danima grada, da bi uređaj funkcionisao od početka.
Pejton ne bi reskirao da upotrebljava monitor da na kontrolnoj ploči nisu bila odštampana detaljna uputstva. Posle malo eksperimentisanja uključio je jedno kolo i lagano povećavao snagu, držeći, za svaki slučaj, kontrolu jačine dovoljno daleko od crvene linije kritičnog napona.
Učinio je to odlično; krajnji efekat bi bio potpuno razbijački. Još uvek je ostao sopstvena ličnost ali su nad njegovim mislima i idejama gospodarile ideje i slike koje su mu izgledale krajnje tuđinske.
Gledao je u sasvim drugi svet, kroz prozore tuđeg, nepoznatog uma.
Bilo je to kao da mu se telo istovremeno nalazi na dva mesta,doduše, senzacije njegove druge ličnosti bile su mnogo manje žive i životnije od onih koje je posedovao stvarni Ričard Pejton III.
Sada je shvatao značenje kritične crvene linije. Ako bi se kontrola intenziteta misli povukla do kraja, došlo bi do potpunog rascepa. Do ludila.
Isključio je instrument ne bi li razmišljao bez prekida i spoljnog uticaja. Bilo mu je jasno na šta je mislio robot kada je rekao da ostali stanovnici grada spavaju.
U Komari je bilo ljudi — ležali su u transu, ispod projektora misli.
Sada mu se pažnja vratila dugom hodniku i stotinama metalnih vrata. Na putu ka
najnižem nivou prošao je kroz mnogo takvih galerija — pa da, veći deo grada bio je samo beskrajna košnica soba u kojima su na hiljade ljudi, daleko od svojih života, mogle da sanjaju.
Proveravao je redom sva kola na kontrolama. Velika većina be[e mrtva ali je, otprilike, pedesetak još uvek funkcionisalo.
A svako od njih nosilo je sve misli, želje i emocije ljudskog uma.
Sada, kada je bio pri punoj svesti, Pejton je mogao da shvati način na koji je bio prevaren. Doduše, to je saznanje istovremeno donelo i izvesnu utehu. Mogao je da vidi grešku u ovim sintetičkim svetovima, da primeti kako trnu sve kritičke moći uma dok 28
beskrajna struja prostih ali živih osećanja utiče u njega.
Da, sad je sve izgledalo sasvim jednostavno. Međutim, to nipošto nije menjalo činjenicu da je ovaj veštački svet bio za posmatrača krajnje realan — tako realan da je bol napuštanja još uvek titrao u njegovom vlasitom duhu.
U narednom satu Pejton je istražio svetove pedeset umova koji su spavali. Bio je to fascinirajući ali i odvratan zadatak. U tom satu naučio je o mozgu i njegovim tajanstvenim putevima više nego što je sanjao da je moguće.
Kada je to dovršio, ostao je neko vreme da sedi za kontrolama mašine, analizirajući svoje novostečeno saznanje. Učinilo mu se da je za mnogo, mnogo godina mudriji.
Mladost beše daleko, vrlo daleko.
Po prvi put se neposredno suočio sa činjenicom da su izopačene i čak, zle želje, koje plutaju po površini njegovog uma, jednake onima kod ostalih ljudskih stvorenja.
Graditelji Komare nisu brinuli ni o dobru ni o zlu — a mašine su radile kao njihove verne sluge.
Bilo je prijatno saznati da su njegove teorije bile ispravne. Tek sada je spoznao svu kritičnost svog izbavljenja; da je ponovo zaspao među onim zidovima, moglo se desiti da se nikada više ne probudi.
Spasla ga je čista slučajnost i baš zato bi od sada trebalo postupati krajnje oprezno.
Projektor misli bi morao da se isključi i to tako da roboti ne budu u stanju da ga oprave. Iako su mogli da srede normalni kvar, roboti nisu bili u stanju da shvate težinu namerne sabotaže na nivou koji je Pejton zamislio.
A kada bude završio, Komara više neće predstavljati opasnost; nikada više neće ovako zarobiti njegov um ili umove budućih posetilaca koji bi se našli u njoj.
Najpre je morao da otkrije spavače i oživi ih. To bi mogao da bude dug posao, međutim, mašinski nivo je, na sreću, bio snabdeven standardnom monovizijskom aparaturom za pretragu. Pomoću nje mogao je čak i da projektuje svoj glas, ako bude bilo potrebno. Sliku ne.
Taj se tip mašine, nakon građenja Komare, nije našao u opštoj upotrebi.
Malo je potrajalo dok nije ovladao kontrolama. Najpre je zrak nasumice lutao po gradu: posmatrao je veliki broj zaprepašćujućih mesta a u jednom trenutku zrak je pao na deo šume. Upitao se da li se Leo još uvek vrzma naokolo. Uz malo teškoća uspeo je da locira ulaz u zgradu.
Da, nalazio se tamo, isto onako kako ga je dan ranije ostavio. A samo nekoliko jardi dalje od ulaza ležao je Leo, glavom okrenut gradu. Pejton je bio duboko dirnut.
Upitao se, postoji li način da uvede Lea u Komaru. Vredila bi mu njegova moralna
podrška; počinjao je, posle noćnog iskustva, da oseća potrebu za društvom.
Metodički je istraživao gradski zid i obradovao se otkrivši da postoji nekoliko skrivenih ulaza na najnižem nivou. Čak i ako bi prenosnik materije mogao da deluje u suprotnom pravcu, izgledi baš nisu bili privlačni.
Više je voleo staromodno fizičko kretanje kroz prostor.
Svi ulazi su bili hermetički zatvoreni i to ga je za trenutak zbunilo.
A onda je počeo da traži robota. Blizanac A—Pet nalazio se u jednom od hodnika.
Pejton je ponovo usmerio zrak kroz zidove i prebacio fokus nekoliko stopa dalje od
Lea. Tiho mu se obratio:
»Leo!«
Leo je izgledao iznenađeno.
»Zdravo, Leo, to sam ja — Pejton!«
29
Lav je lagano hodao u krug. A onda se predao i bespomoćno seo.
Uz mnogo uveravanja, uspeo je da ga dovede do ulaza. Lav mu je pre‐poznavao glas i činilo se da je spreman da poštuje komande i molbe, premda je još uvek delovao kao začuđena i nervozna životinja. Na ulazu je za trenutak oklevao — nije simpatisao ni Komaru ni tamo iščekujućeg robota.
Pejton je vrlo strpljivo primicao Lea ulazu. Ponavljao je zapovesti i molbe različitim tonovima sve dok nije bio siguran da ga je lav razumeo. A onda se direktno obratio mašini, naredivši joj da povede lava do kontrolne sobe.
Robot je poslušno vodio lava. Onda je Pejton, uz koju reč ohrabrenja, ostavio čudno spojeni par.
Razočaralo ga je kad je utvdio da ne može da zaviri ni u jednu od soba skrivenih iza simbola maka. Bili su zaštićeni od zraka i drugih kontrola koje je usmeravao —
monovizor je u tim prostorima bio slep.
Ali to ga nije obeshrabrivalo. Spavači bi se probudili mnogo teže od njega.
Zavirujući u njihove privatne svetove čak je osećao izvesnu simpatiju prema njima i samo ga je osećaj dužnosti primorao da ih probudi. Nisu zasluživali dvoumljenje.
Odjednom ga je spopala užasna misao. Šta su projektori pohranili u njegov vlastiti
um kao odgovor na njegove želje, u toj zaboravljenoj idili iz koje je morao protiv volje da se vrati?
Jesu li njegove skrivene misli bile zloglasne kao i kod ostalih sanjača?
Bila je to neprijatna ideja i on ju je privremeno odložio i ponovo seo za centralnu komandu. Najpre bi isključio kola a onda bi izveo sabotažu na projektorima tako da više nikada ne mogu biti korišćeni. Čini kojim je Komara prekrila mnoštvo umova konačno
će biti uništene.
Posegnuo je da dohvati poluge multipleks‐kola ali to nikada nije uradio, nežno, ali prilično snažno, četiri metalne ruke zgrabile su ga s leda. Teško dišući i boreći se da olabavi stisak, Pejton shvati da je savladan: nešto ga je podiglo od kontrola i prenelo u centar prostorije. Metalne ruke su ga pustile i on je ponovo sedeo slobodan.
Više ljut nego uspaničen, pogledao je u lice protivnika.
Nekoliko jardi dalje stajao je najsloženiji robot koga je ikada u životu video. Telo mu je bilo visoko oko sedam stopa a osla
njalo se na tuce debelih guma.
Teško je bilo opisati čudne delove mašine koji su funkcionisali u svim pravcima. Na dva mesta grupe udova behu zaposlene opravkom komadića mašinerije koju je Pejton
prepoznao sa osećanjem krivice.
Odmeravao je svog protivnika ćutke, još uvek teško dišući. Bilo mu je jasno da je robot pripadao najvišem redu. Međutim, upotrebio je protiv njega fizičku snagu — a nijedan robot nije mogao to da čini protiv čoveka, premda je mogao da odbije da posluša njegova naređenja.
Samo pod neposrednom kontrolom drugog ljudskog uma robot je mogao da
primeni takav postupak. Dakle, negde u gradu postojali su život, svest i neprijateljska misao.
»Ko si ti?«, prozborio je napokon, ne obraćajući se robotu već kontroloru iza njega.
Mašina je odgovorila istog trenutka, preciznim i automatskim glasom koji nije izgledao kao pojednostavljeni ljudski govor.
»Ja sam Inženjer.«
»Onda izađi i dopusti mi da te pogledam.«
»Ti me gledaš.«
30
Više od samih reci Pejtona je uznemirio neljudski ton u glasu — njegov se bes naglo preobrazio u nevericu i čuđenje.
Ovu mašinu nije kontrolisalo ljudsko biće.
Bila je automatska, kao i drugi gradski roboti — ali, ne slična njima i drugim robotima sveta.
Imala je sopstvenu volju i svest.
Poglavlje 6
K O Š M A R
Dok je Pejton razrogačenih očiju buljio u mašinu pred sobom, osećao je po čitavom telu žmarce — ne od straha već od prejakog oduševljenja. Zahtev mu je bio uslišen —
hiljadugodišnji san nalazio mu se pred očima.
Odavno su mašine nadmašile ograničenu inteligenciju; sada su napokon dostigle cilj
— da poseduju svest. Bila je to tajna koju je Tordarsen želeo da podari svetu — tajna koju se Savet trudio da uguši, iz straha od mogućih posledica.
Bezlični glas se ponovo javio.
»Drago mi je da shvataš istinu. To će umnogome olakšati stvari.«
