Alef Science Fiction Magazine 007

by MoZarD

  umrli predak ispunjavao mu je dušu novim ponosom.

  Bila je to briljantna šema; na taj način i možda ni na koji drugi, Tordarsen je omogućio sebi da pošalje poruku kroz vekove, znajući da će ona dospeti samo u ispravne ruke. Upitao se da li je to bio Tordarsenov plan još u vreme kada se priključio Dekadentima ili je do njegovog stvaranja došlo kasnije, tokom vremena. Nikada neće saznati.

  Ponovo je pogledao na Inženjera i pomislio na svet u kome će jednog dana svi roboti raspolagati svešću i umom. Pokušao je da zamisli još dalju budućnost, da kroz maglu vremena koje dolazi uoči... Da, robot ne sme posedovati nijedno čovekovo ograničenje, nijednu njegovu slabost. Neće se dopustiti da njegovu logiku zamagle strasti, neće biti poljuljani sebičnim interesima i ambicijama. Robot i čovek će se dopunjavati.

  Prisetio se Tordarsenovih reči: »Oni sada moraju podjednako deliti budućnost«.

  A onda je prestao da sanjari. Sve bi ovo, ako bi se ikada i ostvarilo, moglo biti u dalekoj budućnosti, kroz nekoliko stoleća.

  Okrenuo se prema Inženjeru.

  »Spreman sam da krenem. Ali vratiću se jednog dana«.

  Robot mu se lagano došunjao iza leđa.

  »Ostani potpuno miran«, naredio je.

  Pejton je zbunjeno pogledao Inženjera. Odmah zatim primeti da se na tavanici ponovo pojavilo zagonetno ispupčenje pod kojim se našao kada je prvi put stupio u grad.

  »Hej!« uzviknuo je. »Ne želim...«

  Bilo je prekasno. Iza njega se nalazio zamračeni ekran, crnji od same noći dok se pred njim pružala čistina, sa šumom na rubu. Bilo je veče i zalazeće sunce je gotovo dodirivalo krošnje drveća.

  Odjednom je iza leđa začuo potmulo režanje, možda više nalik cviljenju: preplašeni

  lav ga je pogledom punim nepoverenja posmatrao iz šume. Leo, čini se, nije baš uživao u transferu.

  »Sve je gotovo, staro momče« rekao je Pejton, uveravajući saputnika.

  »Ne možeš da ih optužiš što su pokušali da nas se otarase što pre mogu. Na kraju

  krajeva, nismo ni prevalili nikakvu razdaljinu. Hajdemo — ne želim da noć provedem u šumi«.

  37

  Na drugom kraju sveta, grupa naučnika još nije bila svesna punog obima svog trijumfa.

  U Centralnom tornju Ričard Pejton II upravo je otkrio da njegov sin poslednja dva dana nije proveo sa svojim rođacima u Južnoj Americi. Bacio se na pripremanje govora dobrodošlice u čast povratka izgubljenog sina.

  Daleko nad Zemljom zasedao je Svetski savet i usvajao planove za doček i realizaciju Treće renesanse; međutim, uzrok svih nevolja nije ništa znao o tome — u tim trenucima to ga i nije mnogo zabrinjavalo.

  Pejton se lagano penjao hrastovim stepenicama, ostavljajući za sobom misteriozni

  ulaz čija je tajna i dalje bila skrivena od njega. Leo ga je sledio nekoliko koraka iza stalno se osvrćući i pritajeno režeći.

  Vratili su se na metalni put koji je vodio kroz aveniju kržljavih stabala. Bilo mu je drago što sunce još nije zašlo; noću će ova staza zračiti svojom sopstvenom radioaktivnošcu a siluete povijenog drveća neće izgledati baš prijatno naspram zvezdanog neba.

  Na zavijutku puta je zastao još jednom pogledao na lučni metalni zid sa jedinim, tamnim ulazom čiji je izgled bio varljiv. Činilo se da iz njega iščezava sav dotadašnji osećaj trijumfa.

  Znao je da sve dok bude živ neće zaboraviti ono što počiva iza tih zidova — divno

  obećanje mira i vrhovnog ispunjenja.

  Duboko u duši osećao je izvesnu pretnju — da će sva zadovoljstva i svi uspesi u spoljnom svetu izgledati uzaludno i ništavno naspram blaženstva Komare. Za trenutak ga je obuzela košmarna vizija samog sebe, slomljenog i starog, kako se istim ovim putem vraća da potraži zaborav. Slegnuo je ramenima i napustio tu misao.

  Ali, čim je ostavio ravnicu za sobom, njegove duhovne snage blago se podigoše i sabraše — ponovo je otvorio dragocenu knjigu i preleteo njenim stranicama sa mikro-tiskom, zaražen obećanjem koje je sadržavala. Pre mnogo vekova, spori karavani prolazili su tim putem, noseći zlato i slonovaču za Solomona Mudraca. Ali sve njihovo blago beše ništavno u poređenju sa ovom knjigom; sva mudrost Solomonova nije bila u stanju da predstavi civilizaciju kojoj je ova knjiga bila seme.

  Pejton je odjednom počeo da peva, što je činio vrlo, vrlo retko i izuzetno loše.

  Beše to stara pesma, tako stara da je poticala čak iz doba pre otkrića atomske energije, pre interplanetarnih putovanja, čak i pre prvih letova.

  Sigurno je imala veze sa izvesnim berberom iz Sevilje, bez obzira gde se ta Sevilja nalazila.

  Leo je stajao mirno što je duže mogao; potom se i on priključio pevanju. Duet nije

  bio previše uspešan.

  Kada se spustila noć, šuma i sve njene tajne nestadoše iza horizonta. Licem okrenutim zvezdama i sa Leom koji je stražario kraj njegovih nogu, Pejton je zaspao i spavao čvrsto i dobro.

  Ovog puta nije sanjao.

  38

  1.

  Selo je ležalo među velikim crvenim stenama na oko hiljadu stopa visine i pet milja udaljeno od mora, do koga se stizalo stazom koja je krivudala ivicama brda. Niko iz Pitovog sela nikad nije ni išao dalje, mada je Pitov otac jednom, ribareći, naišao na muškarce iz drugog seoceta iza rta, koji se zarivao u more na nekih dvadeset milja prema istoku. Ukoliko ne bi pratila očeve do pećine pokrivene sindrom u kojoj su ležale barke, deca bi se pela još više, da bi se igrala »Starog Noa« ili »Pazi, oblak« pod crvenim stenjem koje je dominiralo nad njihovim domovima. Nisko žbunje je, nekoliko stopa više, ustupalo mesto šumi, stabla su prianjala uz lice kamena kao planinari uhvaćeni u nemogućoj pozi, a među njima su rasli žbunovi kupina, čiji su najkrupniji plodovi uvek bili zaklonjeni od sunca. U jeku sezone, kupine su predstavljale ukusnu, vrlo cenjenu poslasticu u nepromenljivom jelovniku sastavljenom od ribe. Bio je to, sve u svemu, skroman i jednostavan ali ipak srećan život.

  Pitova majka, visoka gotovo pet stopa, bila je razroka i hodala je pognuta, hrama‐

  jući, ali su se i njeni najtrapaviji pokreti Pitu činili vrhuncem ljudske gracioznosti, a kada mu je pričala priče, što je obično činila petim danom u nedelji, njeno mucanje je u njemu ostavljalo čudesan utisak muzike. Naročito ga je opčinjavala jedna reč, »d‐d‐d-drvo«. »Šta je to?«, pitao bi, i ona se trudila da objasni. »Misliš hrast?« »Drvo nije hrast, ali hrast jeste d‐d‐drvo, kao i breza.« »Ali breza i hrast nisu isti. Svako može videti da se hrast razlikuje od breze, čak i izdaleka, kao pas i mačka«. »Pas i m‐mačka su životinje«.

  Ona je, od ko zna kojih predaka, nasledila moć da uopšti stvari, za šta su on i njegov otac bili, uglavnom, nesposobni.

  Nije on bio glupo dete, nesposobno da se služi iskustvom. Sa malo napora, mogao

  je da se vrati četiri zime unazad, ali je najdalje čega se sećao bilo uronjeno u morsku maglu, koju vetar može za trenutak razvejati sa stene ili šumarka, ali samo da bi se odmah ponovo spustila. Njegova majka je tvrdila da ima sedam godina, ali je otac rekao da ima devet i da će posle još jedne zime biti dovoljno velik da se priključi posadi barke koju je otac delio sa rođacima (svi u selu su bili u nekakvim rodbinskim vezama).

  Moguće je da je njegova majka namerno smanjila njegove godine, kako bi odložila trenutak kada će morati da ode u ribolov sa muškarcima. Nije u pitanju bila samo opasnost — mada je svaka zima donosila nove smrti sa so‐bom, tako da se veličina sela maltene nije menjala — razlog je više bilo to što je bio jedinac. (U selu su živele dve porodice, Tortovi i Foksovi, koje su imale više od jednog deteta, a Tortovi su imali trojke.)Kada dođe vreme da se Pit pridruži svom ocu, njegova majka će morati da moli decu drugih ljudi da joj beru kupine, ili da ih zaboravi, a ništa nije volela više od kupina sa kozijim mlekom.

  I tako, verovao je da provodi svoju poslednju jesen na suvom, i nije mnogo brinuo

  zbog toga. Možda je njegov otac bio u pravu što se tiče njegovih godina, jer je postajao svestan nezadovoljavajućeg položaja koji mu je pružao položaj vođe družine: mišići su mu žu
deli za protivnikom starijim od sebe. Njegova družina sastojala se od četiri člana, od kojih je on trojici dodelio brojeve, jer je to činilo komande odsečenijim a disciplinu lakše sprovodivom. Četvrti član je bila sedmogodišnja Liz, primljena bez oduševljenja, ali vrlo korisna.

  Sastali su se medu ruševinama na kraju sela. Ruševine su oduvek bile tamo, i po

  verovanjima dece, a i odraslih, tu su se noću okupljali divovi. Pitova majka, koja je odnekud znala mnogo više od svih ostalih žena u selu, govorila je da joj je njena baba pričala o katastrofi koja je zadesila čoveka po imenu Noje, hiljadama godina pre —

  40

  možda je to bio grom, možda ogroman talas (morao je biti visok najmanje hiljadu stopa da bi poplavio selo), ili je to bila kuga, kako kažu neke legende, koja je pobila stanovnike i ostavila ove ruševine zubu vremena. Da li su divovi bili duhovi preživelih ili umrlih, deci nikad nije bilo potpuno jasno.

  Ovogodišnje kupine su bile pri kraju, a ionako je sve žbunje u prečniku od jedne milje oko sela — koje se zvalo Dno, valjda zato što je ležalo pod nogama crvenim stenama — bilo već obrano. Kada su se svi okupili, Pit je predložio nešto nepojmljivo —

  predložio je da uđu na novu teritoriju u potrazi za voćem.

  Broj Jedan reče negodujući: »Ali, to nismo nikada radili«. On je oduvek bio starmalo dete. Imao je male, duboko usađene oči poput rupa što u kamenju dube kapljice vode; na njegovoj glavi gotovo da nije bilo kose i to mu je davalo izraz smežuranog starca.

  »Imaćemo neprilika ako to uradimo«, reče Liz.

  »Što ko za to mora da zna«, rekao je Pit, »kad ćemo se zakleti«.

  Selo je od pamtiveka tvrdilo da je njegova sva zemlja u polukrugu od tri milje, računajući od poslednje brvnare, iako je ova bila samo ruševina od koje su preostali samo temelji. Podrazumevali su svojom nepravilnu površinu vode koja je obuhvatala nekih dvanaest mora. Prilikom susreta sa čamcima iza rta, ta tvrdnja je zamalo dovela do svađe. Pitov otac je bio taj koji je uspostavio mir, pokazujući na oblake nagomilane na horizontu, naročito jedan, neverovatno preteći crn, tako da su se obe strane složile okrećući se ka kopnu, i ribari iz sela iza rta više nikad nisu plovili tako daleko od svojih kuća.(U ribolov se išlo po tmurnom, ili kristalno jasnom danu, ili čak i u noćima bez mesečine, kada su zvezde bile dovoljno skrivene. Jedino kada bi se nakupili oblaci, po opštem dogovoru, ribolova nije bilo.)

  »Šta ako sretnemo nekog?« pitao je Broj Dva.

  »Koga TAMO da sretnemo?« reče Pit.

  »Mora da postoji razlog«, reče Liz, »zbog koga nas ne puštaju da idemo tamo«.

  »Nema razloga«, reče Pit, »osim običaja«.

  »Da, to je samo običaj«, kaže Broj Tri šutnuvši kamen da pokaže kako mu je malo

  stalo do običaja.

  »Kome pripada ta zemlja?« pitala je Liz.

  »Nikome«, bio je to Pit. »Tamo ni nema nikoga«.

  »E, onda je to zemlja od nikoga«, Broj jedan je rekao to optužujućim glasom, gledajući tamo svojim vodnjikavim upalim očima.

  »U pravu si«, reče Pit. »Ničija je«.

  »Ali ja nisam mislio ono što si ti mislio«, odgovorio je Broj Jedan. »Misliš da tamo dalje ima kupina?« pitao je Broj Dva. On je bio razumno dete koje je htelo da se uveri da je rizik vredan truda.

  »Žbunje se nalazi skroz duž šuma«, rekao je Pit.

  »Otkud znaš?«

  »Bilo bi logično«.

  Tog dana mu se činilo čudnim što se toliko protive njegovom predlogu. Zašto bi sad odjednom kupine prestajale da rastu na granici njihove teritorije? Kupine nisu stvorene samo za stanovnike Dna. Pit upita: »Zar ne želite da ih berete još jednom, pre nego što stigne zima?« i oni su obesili glave, kao da su tražili odgovor od crvene zemlje na kojoj su mravi gradili puteve od kamena do kamena. Najzad, progovorio je Broj Jedan. »Niko nikad nije bio tamo«, kao da je to bilo najužasnije što je mogao da smisli.

  »Zato su kupine krupnije«, odgovorio je Pit.

  Broj Dva, pošto je razmislio, reče. »Šuma je tamo gušća a kupine vole, senku«.

  41

  Broj Tri je zevnuo. »Ko šiša kupine? Toliko toga možemo uraditi. To je nova teritorija, zar ne? Hajde da je istražimo. Ko zna.. .«

  »Ko zna?« ponovila je Liz, uplašeno, i pogledala prvo Pita, a zatim i Broja Jedan, kao da bi ONI mogli znati.

  »Dignite ruke i glasajte«, reče Pit. On je digao ruku brzo i odlučno i uspelo mu je da preduhitri Broja Tri. Broj Dva ih je sledio, posle malo oklevanja; onda, videvši da je većina za to da se ide, Liz je oprezno ispravila ruku, ipak okrznuvši pogledom Broja Jedan.

  »A ti bi kući?« Pit se obratio Broju Jedan pobednički i sa olakšanjem.

  »Mora se zakleti i ovako i onako«, rekao je Broj Tri. »Inače...«

  »Ne moram ako idem kući«.

  »Moraš, ili ćeš nas tužiti«.

  »Baš me briga za vašu glupu zakletvu. To ne znači ništa. Mogu i da se zakunem i da

  vas opet tužim«.

  Nastupila je tišina. Ono troje je gledalo u Pita. Osnova njihovog međusobnog poverenja bila je uzdrmana iz temelja. Niko nikad nije pomislio na gaženje zakletve.

  Broj Tri je konačno predložio: »Hajde da ga prebijemo«.

  »Ne«, reče Pit. Znao je da tuča neće ništa resiti. Broj Jedan će svejedno otići kući i sve ispričati. Cela zamisao o skupljanju kupina bi propala pri pomisli na kaznu koja čeka kod kuće.

  »Do đavola«, reče Broj Dva. »Hajde da zaboravimo kupine i igramo se Starog Noja«.

  Liz je, kao prava devojčica, počela da cmizdri. »Hoću da berem kupine«.

  U međuvremenu, Pit je odlučio. Rekao je »Položiće zakletvu i ići će sa nama. Vežite mu ruke«.

  Broj Jedan je pokušao da pobegne, ali ga je Broj Dva sapleo. Liz mu je vezala zglobove gumicom za kosu praveći veliki čvor što je samo ona znala — ovakvim veštinama je i zaslužila ulazak u družinu. Broj Jedan je seo na izbočinu ruševine i podrugljivo ih gledao. »Kako da berem kupine sa zavezanim rukama?«

  »Bio si lakom i sve si pojeo. Nisi doneo kući nijednu." Naći će ti fleke na odelu«.

  »Joj kakve će batine dobiti«, reče Liz sa poštovanjem. »Kladim se da će ga tući golog«.

  »Sad smo 4:1«.

  »Sada ćeš se zakleti«, rekao je Pit. Odlomio je dve grančice i ukrstio ih. Svaki od ostala tri člana skupio je pljuvačku i premazao sva četiri kraja krsta. Onda Pit ugura vlažne krajeve drvceta u usta Broja Jedan. Reći su bile suvišne, ista misao je nepograšivo proletela glavama svih. »Oderite me živog ako progovorim. »Pošto su prisilili Broja Jedan, svako je ponovio isti ritual. (Niko nije znao otkuda takva zakletva, prenosila se s jedne na drugu generaciju. Jednom je Pit, a verovatno su i svi ostali uradili to nekad ležeći u krevetu, pokušao da sebi objasni ceremoniju zaklinjanja: možda je deljenje pljuvačke simbolizovalo deljenje života, kao kada se pomeša krv, a izgleda da je svetost zakletve nad krstom potvrđivana zato što je krst oduvek označavao sramnu smrt.

  »Ko ima parče užeta?« reče Pit.

  Provukli su uže kroz Lizinu gumicu i postavili Broja Jedan na noge. Broj Dva je vukao uže, a Broj Tri ga je gurao otpozadi. Pit je vodio, uzbrdo prema šumi, a Liz je zaostajala. Nije mogla da se kreće brzo zbog užasno krivih nogu. Pošto je uvideo da ništa ne može promeniti, Broj Jedan je stvarao manje problema; zadovoljio se povremenim podsmevanjem i odugovlačenjem, što je značilo da su kasnili; pa su prošla 42

  gotovo dva sata pre nego što su stigli na ivicu poznate teritorije, na početku široke jaruge. Na njenoj drugoj strani je raslo drveće identično ovom, sa brezama okrenutim suncu na koje se još niko iz Dna nije popeo; u svim procepima kamenja i korenja su rasle kupine. S mesta na kom su stajali čak su mogli zamisliti izmaglicu sličnu jesenjoj magli kojom su bili obavijeni raskošni nedirnuti plodovi dok su se njihali u hladu.

  2.

  Ipak su oklevali pomalo pre nego što su počeli da se spuštaju; izgledalo je da Broj Jedan širi oko sebe zloban uticaj koji se kao zaraza širio na ostale. Čučnuo je na zemlju i podsmevao im
se. »Znao sam da ne smete...«

  »Šta ne smemo?!« upita Pit, pokušavajući da poklopi njegove reči pre nego što puste korenje u glavama Broja Dva i Broja Tri ili Liz, i potkopaju ono malo klimave moći što su je još imali.

  »Te kupine ne pripadaju nama«, reče Jedan.

  »A kome onda pripadaju?« upita Pit, opazivši da Broj Dva gleda u Broja Jedan očekujući odgovor.

  Tri prezrivo reče. »Ko nađe njegovo je«, i šutnu kamen niz jarugu.

  »Pripadaju sledećem selu. Znate to isto kao i ja«.

  »A gde je sledeće selo?« upita Pit.

  »Negde jeste.«

  »Po svemu sudeći, ni nema sledećeg sela«.

  »Ima ga. To svi znaju. Ne možemo mi biti jedini — mi i Dve Reke«. Tako su zvali

  selo iza rta.

  »Jesi li siguran?« reče Pit. Njegove misli dobiše krila. »Možda smo mi jedini.

  Možda bismo mogli da se uspnemo tamo i da idemo i idemo zauvek. Možda je svet prazan«. Osećao je da su Broj Dva i Liz napola pridobijeni — a Broj Tri je ionako bio beznadežan slučaj; njega ništa nije moglo zabrinuti. Ipak, ako bi mogao da bira, svoje saputnike, pre bi izabrao Broja Tri sa svojim baš‐me‐briga karakterom od starmalih pravila Broja Jedan ili od avantura operisanog Broja Dva.

  Broj Jedan reče: »svi ste poludeli«, i pogleda prema dolini. »Ne možemo mi biti jedini koji žive. To svi znaju.«

  »Što da ne?« reče Pit. »Ko zna?«

  »Možda su kupine otrovane« reče Liz. »Možda će nas spopasti grčevi. Možda je opasno. Možda ima divova.«

  »Verovaću u divove kada ih budem video«, reče Pit. Znao je koliko je plitak njen

  strah, želela je samo da je uteši neko snažniji od nje.

  »Mnogo brbljaš«, reče Broj Jedan, »a ništa ne umeš da središ. Što nam nisi rekao

  da ponesemo korpe ako idemo u branje?«

  »Šta će nam korpe. Imamo Lizinu suknju.«

  »Onda će Liz kod kuće isprašiti što je uflekala suknju.«