Alef Science Fiction Magazine 007

by MoZarD

»Kako je dospela kuća? Znaš priču. Voda ju je donela dovde, onda se povukla i ostavila je.«

  »Je li onda Dno bilo na obali?« pitala je Liz. Zinula je češući se po dupetu izbodenom trnjem, izgrebanom kamenjem i zamazanom ptičijim izmetom.

  »Dno tada nije ni postojalo. To je bilo davno.«

  »Možda ima pravo«, reče Broj Dva. Broj Tri nije rekao ništa; počeo je da se penje

  prema krovu, ali je Pit potrčao i prestigao ga. Svetlo je padalo gotovo ravno preko vrhova brda koja su podsećala na talase, i izgledalo je kao da na svetu nema nikoga osim njih. Veliki dimnjak, visoko iznad njihovih glava, bacao je senku nalik na širok, crn put. Gledali su u njegov vrh poguren ka litici, ćuteći, zapanjeni snagom i veličinom.

  Onda je progovorio

  Broj Tri: »Stvarno veruješ u to?«

  »Mislim da verujem.«

  »A šta je sa drugim igrama? ,Pazi, oblak'?«

  »Možda je to onaj oblak od koga se Noje uplašio.«

  »Ali gde su svi nestali? Nema leševa.«

  »Ne treba da ih bude. Seti se igre. Kada se voda povukla, dvoje po dvoje je silazilo sa barke dok svi nisu sišli.«

  »Sem vodenih pacova. Voda se prebrzo povukla i jedan se udavio. Morali smo naići na njegov leš.«

  »To je bilo tako davno. Pojeli su ga mravi.«

  »Nisu mogli da pojedu kosti.«

  »Otkriću ti šta sam video — u onim kovčezima. Nisam nikom rekao da se Liz ne bi

  uplašila.«

  »Šta si video?«

  »Zmije.«

  »Ne njih!«

  »Da, njih. I sve su se okamenile. Sklupčale su se po podu, šutnuo sam jednu tešku

  kao one kamene ribe što su našli iznad Dna.«

  »Onda je sve jasno«, reče Broj Tri, a potom su zaćutali, odmeravajući značaj svog

  otkrića. Iznad njihovih glava, između njih i ogromnog dimnjaka, uzdizala se još jedna od tog brda kuća, sa koje su padale lestvice. Na sredini kuće, nekih dvadeset stopa uvis, stajao je besmisleni crtež tamno žute boje. Pit je zapamtio oblik da bi ga kasnije u prašini nacrtao svom ocu koji mu, unapred je bio siguran, nikad neće poverovati, misleći da su fote — jedine dokaze — iskopali u ruševinama na ivici Dna. Crtež je bio otprilike ovakav:

  »Možda je to mesto u kom je Noje živeo«, šapnuo je Broj Tri, zureći u crtež kao da

  je on bio ključ vremena o kom se ispredaju legende, i bez ijedne reći obojica su počeli da se penju lestvicama, upravo u trenutku kada su se ostala deca uspentrala na krov.

  »Hej, kuda ćete?« zvala ih je Liz, ali se nisu osvrnuli. Tanka žuta buđ im se lepila za dlanove dok su se peli i peli.

  49

  Ostali su pristigli brbljajući a onda su videli čoveka i zaćutali.

  »Noje«, reče Pit.

  »Div«, reče Liz.

  Bio je to čisti beli kostur, čija se lobanja skotrljala do ramena i tamo ostala kao da je uredno složena na polici. Svuda unaokolo su se nalazile fote sjajnije i tanje od onih iz hola, a lišće je popadalo po skeletu tako da su imali utisak da spava opružen u travi.

  Preko slabina mu je, kao da se stidi, ležalo parče plave tkanine koje su ptice nekako preskočile gradeći svoja gnezda, ali kada ga je Liz podigla, raspalo se u sitan prah. Broj Tri je koracima premeravao dužinu skeleta. Rekao je: »Bio je visok gotovo šest stopa.«

  »Ipak je BILO divova«, reče Liz.

  »I igrali su se fota«, dodade Broj Dva, kao da ga je to uverilo u njihovu ljudsku prirodu.

  »Trebalo bi da ga vidi Mesec«, reče Broj Jedan, »to bi ga malo spustilo na zemlju«.

  Mesec je bio najviši čovek za koga se ikad znalo u Dnu, a ipak je bio za dobru stopu niži od položenih belih kostiju. Stajali su oko kostura, oborenih pogleda, kao da su se stideli nečega.

  Broj Dva naglo prozbori: »Kasno je. Ja idem kući«, i prokrči sebi put do lestvica. Za njim su kaskali Broj Jedan i Broj Tri, kojima je bila potrebna samo koja sekunda za tu odluku. Neko je smrvio fotu pod stopalom. Niko se nije sagnuo da pokupi ni njih niti neki drugi neobični predmet od onih koji su izvirivali ispod lišća. Ovde nije bilo blaga za osvajanje: sve je pripadalo mrtvom divu.

  Već na vrhu lestvica, Pit se okrenuo da vidi šta je sa Liz. Čučeći na bedrima kostura, njeno dupe se pomeralo gore‐dole kao kod sjedinjavanja. Vratio se unutra i shvatio da plače.

  »Šta ti je, Liz?« upitao ju je.

  Pokrenula se u pravcu zjapeće vilice. »Lep je«, rekla je. »Tako je lep. I još je div.

  Zašto više nema divova?« počela je da kuka kao mala starica na pogrebu. »Visok je šest stopa«, drala se, preterujući pomalo, »i ima divne prave noge. Niko u Dnu nema prave noge. Zašto više nema divova? Pogledaj ta predivna usta sa svim zubima. Ko još u Dnu ima takve zube?«

  »Ti se lepa, Liz«, reče Pit, petljajući se oko nje, trudeći se iz sve snage da mu kičma bude prava kao kosturova, preklinjući je da se osvrne na njega, ljubomoran na prave bele kosti na podu i osećajući prvi put ljubav prema malom krivonogom stvorenju koje se bacakalo tamo‐amo.

  »Zašto više nema divova?« ponovila je po treći put, dok su joj suze klizile preko skorelog ptičjeg izmeta na licu. On se pokunjeno odvukao do prozora i pogleda napolje.

  Ispod njega, crvena stena je prepolovila pod, i na kosini krova još se videlo troje dece kako pužu prema litici; nezgrapni, nepravilnih udova, kretali su se kao male krabe.

  Pogledao je svoje zakržljale nepravilne noge i ponovo čuo nju kako jeca kao da je propao ceo svet.

  »Visok je šest stopa i ima divne prave noge.«

  50

  »Još malo kafe, doktore.«

  Poželeo sam načas da odbijem njenu ponudu. Kafa je, pre svega, bila odvratna, imala je ukus čaja i ulja. Upozorila me je. »Volite li kafu?... dobru kafu? jer ja kuvam veoma jaku kafu...«

  Sve je to propratila snažnim klimanjem glavom i blistavim osmehom dvostruke vilice »made in socijalno osiguranje« koja je uz to i podrhtavala... Tako je to, uostalom.

  .. I pored tih malih nedostataka, gospoda Šimtot je bila sasvim pristojna osoba, mada starog kova. Njena mala kuća u predgrađu bila je ispunjena neukusnim drangulijama kojih je bilo posvuda, po nameštaju, na prenatrpanim policama. U toku razgovora povremeno smo vikali iz sveg glasa jer smo se nalazili gotovo na samom kraju aerodromske piste na Orliju. Stoga je ona u svoje rečenice umetala reći kao

  »karavela«... ili »boing«... ili pak »bimotorac koji tu svakodnevno sleće!«.U tim trenucima sam najradije ćutao.

  Kad samo pomislim da sam došao da je posetim iz čistog čovekoljublja. Da sam znao... ali zašto me samo neprekidno zvala »doktore«? Niti su moji prijatelji rekli da nosim takvu titulu, niti sam ja to rekao. Bio sam psiho‐tehničar u personalnoj službi u

  »X«. Čim sam počeo da govorim, objasnio sam joj čime se bavim. Upozorio sam je.

  Nisam bio mnogo stručan za ovaj posao. Što se tiče Pjeroa, »njenog Pjeroa«, njega još nisam video.

  Ona nije imala dovoljno novca da se obrati psihijatru. Uostalom, pre nego što se preduzme takav korak, treba sa sigurnošću utvrditi da li je dečak u tako lošem stanju.

  Smatrao sam da ne treba uznemiravati psihijatre za svaku sitnicu. Svakako je celishodnije da im pošaljemo ljude kod kojih stvar zaista loše stoji, jer sam ionako sumnjao u njihovu efikasnost, osim ponekog slučaja tu i tamo.

  Doznao sam, dakle, da je ova dobra žena uznemirena jer je Pjero nekoliko meseci

  ranije počeo da piše. Čak se činilo da su priče sasvim dobre, ako se izuzmu neke stilske slabosti prouzrokovane niskim stepenom dečakovog obrazovanja.

  Saslušao sam priču o džinu koji se hrani avionima. Stao bi na kraj piste. Bilo je tu mnogo raznih pojedinosti. Otvorio bi usta, sažvakao sve i zatim ispljunuo olupine i kosti.

  Poprilično ogavno. Zaključio sam jednostavno da dečak pati zbog prevelike buke. Mesto gde se kuća nalazila zaista je veoma loše uticalo na živce. U drugoj priči se radilo o poseti anđela koji su činili da nestane buke avionskih motora i da ljudi steknu svoj mir.

  Sve je bilo naslikano dost
a lepo i neobično Meni se dečak činio potpuno normalnim što se tiče ovih priča. Osećao je potrebu da se izrazi... zar to nije nešto najprirodnije? Tako je uspostavljao svoju unutarnju ravnotežu.

  Popio sam kafu i namrštio se tvrdeći da sam se malo opekao. Gopoda Šimtot se iznenadila jer je kafu poslužila pre dobrih dvadeset minuta.

  »Vidite« rekoh, spustivši solju što je moguće dalje od sebe, » neophodno je da vidim dečaka«.

  »Kasnije, doktore. Pjero je dobro dete... znate... ali on tako retko viđa ljude. Na putu je veoma gust saobraćaj, ja sam tako stara, nema nikog osim rođaka koji dođu da nas obiđu, pa i to se retko događa. Od kako su mu umrli roditelji... ja sam mu, u stvari, jedini rod... razumete?«

  »Svakako, gospođo, svakako... Od kada su mu roditelji mrtvi?«

  »Imao je ravno četiri godine. Dok su se uveče vraćali kući, jedan kamion ih je... na auto‐putu... «

  Propratila je svoju priču uobičajenim pokretima i mimikom kojima se služimo kada

  se sećamo neke nesreće. Na osnovu onog što sam mogao da zaključim, dete zbog toga

  nije mnogo patilo. Osiguranje je isplatilo novac i dečak je poveren baki na čuvanje.

  »A od kada je počeo da piše?«

  »Biće da je počeo (razmišljala je s rukom na čelu, pogleda uprtog u tavanicu... a onda ispružila prema meni jedan prst, sav čvornovat, iskrivljen od napornog rada u 52

  mladosti) za vreme raspusta prošle godine. Nisam mogla da ga pošaljem u dečje odmaralište i, pošto se osećao kažnjenim... prešao je put ispred jednog kamiona... kako sam se samo preplašila (pritisla je šakama slepoočnice a zatim grudi...)

  »Koliko je svezaka ispisao?«

  »Ova« reče ona pokazujući svesku koju sam upravo prelistao, »to je četvrta. Čim završi priču, dođe da mi je pročita.«

  »I šta vi mislite o njima?«

  »Ja? (klimnula je glavom u svim pravcima vidno uznemirena). Šta ja o njima mislim... nalazim, ponekad, da su užasne. On tu govori o Marsovcima, čudovišnim životinjama...«

  »Dečja mašta je veoma bujna, gospođo. Televizija, radio, filmovi, ilustrovani časopisi... «

  »Ma ne, ne! I sama televizija je dovoljna. Čujte, nemam ja za to novaca. Ne mogu

  sve to da imam sa penzijom mog jadnog Ogista... a što se tiče novca od osiguranja. ..

  sigurno znate da to nije bogzna šta... !

  »Ja ne nalazim u tom detetu ništa nenormalno. Ali reći ću svoju poslednju reč tek

  kada budem razgovarao sa dečakom«

  »Ta čekajte malo, nisam još završila. Pokazala sam vam ovu svesku jer on tu priča o anđelima... i da znate, doktore, ja sam ih videla.«

  Nisam je pogledao. Potpuno nesvesnim pokretom uzeo sam šolju i otpio gutljaj kafe. Kada sam podigao oči, ona mi se smešila. Osetio sam neprijatnu jezu kako mi klizi niz leđa. Bio sam dobar drug, ali prijatelji zbilja ponekad preteraju sa svojim šalama.

  Ako je stara udarena, treba zvati lekara. Ovo nije moja oblast. Već sam prešao granice svojih prava. Uopšte nisam osposobljen da u ovom slučaju presudim. Osetio sam kako

  mi znoj izbija na čelu.

  »Videla sam ih tri puta, doktore... kao što sada vidim vas.«

  Opet ta titula koja me užasava.

  »Stvarno«, rekoh ja potpuno smeten...

  »Da, u vrtu. Utorkom uveče, pošto mali sredom ne ide u školu, gledamo na televiziji emisiju »tele‐dosje«. Bilo je pola jedanaest. Izašla sam u vrt da unesem Sultana. To je moj mačak. I tada sam videla anđela u vrtu. Najpre sam se uplašila. A onda sam videla krila. Odleteo je pravo prema aerodromskoj pisti.«

  Sada mi više nije bilo jasno kako da se izvučem iz svega ovoga. Stoga sam odlučio

  da pronađem bilo kakav izlaz, a znao sam već šta ću reći onima koji su mi sve ovo namestili...

  »Jeste li razgovarali sa anđelom?«

  »To nikada nisam uspela. Ali jednog sam uhvatila.«

  »I gde ste ga stavili? U frižider?«

  Bila je načas zbunjena. Zatim je videla da se osmehujem i opustila se.

  »Uvek sam volela ljude koji imaju smisla za humor.«

  Zamalo da prsnem u smeh. Ona je tada ustala. Otvorila je jednu fioku i izvadila iz

  nje četiri pera jednake dužine, blistavo bele boje. Središnji njihov deo bio je s jedne strane plav, a s druge ružičast. Što se tiče samog pera, ne bih umeo da kažem da li je bilo labudovo ili pak neke druge životinje. Bilo je veoma meko na dodir, u isti mah savitljivo i kruto. Vrh pera je verovatno bio zariven u telu dužinom od šest centimetara, a pera su bila dugačka šezdeset sedam centimetara.

  »Lepa pera... «

  »Zar ne«, reče ona očiju široko otvorenih od radosti.

  »Smem li da zadržim jedno od ovih pera?«

  »Radi čega?«

  »Da bih ga podvrgao analizi, naravno...«

  »A tako. A posle?«

  »Molim?«

  53

  »Šta ćete s njim uraditi posle toga?«

  »Oh, ništa... vratiću vam ga...«

  »Ali morate biti diskretni, razumete? Valjda vam je jasno, ne želim da vidim vrt pun novinara... stara sam... a volim i svoje cveće...«

  »Dobro«, rekoh ustavši »Javiću vam čim budem imao neke rezultate.«

  Pratila me do vrata, brbljiva, ljubazna. Držao sam pero u levoj ruci, prilično nezadovoljan svojim smešnim položajem. Trudio sam se, međutim, da stara gospođa ništa ne primeti. Kada sam stigao do vrtne ograde, začuo sam kratki povik. Okrenuo sam glavu i uspeo da nazrem dečje lice koje se kreveljilo i pokazivalo mi rogove.

  Osmehnuo sam se, dok je baka grdila nevidljivog dečaka.

  »Nevaljalče«, čuo sam gospođu Šimtot kako izgovara reči tonom koji joj uopšte nije

  bio svojstven.

  Išao sam polako. I sve dok sam se vraćao kući smišljao sam najoštrije reći koje ću

  uputiti svojim prijateljima.

  Kada sam stigao, Matilda je pripremala večeru. Začudila se zbog vremena koje sam

  utrošio da se vratim kući. Pomislio sam da mi to prebacuje. Ja u stvari nikada nisam dolazio kući pre osam sati. Popio sam aperitiv. Sabrina mi je pokazala da je uradila sve zadatke i naučila sve lekcije. Seli smo za sto. U toku obeda sam svojoj ženi pričao o poseti gospodi Šimtot. Malo sam preterao u svemu što sam rekao. Matilda je počela da se smeje.

  »Da sam na tvom mestu, ne bih svemu ovome pridavala veliki značaj. Očevidno se

  tvoji prijatelji nisu baš pokazali u lepom svetlu, ali ako budeš besneo, pružićeš im priliku da ti se narugaju.«

  Trezveno je sagledala čitavu stvar. Ja sam ipak i dalje osećao nervozu tokom čitave večeri i veoma sam loše spavao.

  Neprijatnosti su se nastavile i sutradan. Neko mi je ukrao kola. Našao sam prazan

  parking. Matilda je polazila ranije da bi odvela devojčicu u školu. Bilo joj je usput. Ja sam iz Sartruvila išao prema trgu Etoal gde se nalazila ustanova u kojoj sam radio.

  Telefonirao sam svom pretpostavljenom koji je izrazio veliko nezadovoljstvo. Zatim sam pozvao komesarijat policije i ubrzo otišao tamo pešice da prijavim krađu. U

  međuvremenu sam se snabdeo raznim formularima jer sam bio osiguran preko svog preduzeća. Na posao sam stigao oko jedanaest u stanju neopisivog nervnog rastrojstva.

  Zamalo da Furnijea sravnim sa zemljom. Kad sam se najzad na‐šao u svojoj kancelariji, dao sam kandidatima da urade testove. Izraz mog lica je bio toliko jeziv da su svi bili manji od makovog zrna.

  Malo posle sam u kantini našao Sligela. Predao sam mu pero i zamolio ga da obavi

  odgovarajuću analizu. Objasnio sam mu u nekoliko reći da su mi namestili neku spletku, ali da ću se praviti kao da ih nisam pročitao.

  Nasmejao se grohotom i rekao da će dati sve od sebe. Kada je već bio na vratima

  kancelarije, okrenuo se i dobacio:

  »Potrudićemo se. Treba li da vam pružim obaveštenje i o polu ove životinje i koliko puta je već bila otac?«

  »Ne zaboravite da mi date ime njenog vlasnika u toku najmanje tri
generacije.«

  Jasno je da sam pokušavao da budem duhovit. Ali zašto mi je glas onda bio toliko

  suv? Sligel me je začuđeno posmatrao. Osmehnuo sam se neprirodno. Kada je otišao,

  dao sam se na posao. Pregledao sam rezultate testova od tog jutra i proučio molbe koje ću uzeti u postupak sledeće sedmice. Odmah sam eliminisao tri osobe. Njihov rukopis nije odgovarao profilu koji se tražio na tom radnom mestu. Ispunio sam formulare za prijavljivanje krađe automobila i predao ih odgovarajućoj službi. Odnedavno je naša ustanova imala klizno radno vreme. Imao sam na raspolaganju četrdeset pet minuta.

  Već u šesnaest časova sam, sav iscrpljen, odlučio da krenem kući. Obavestio sam Furnijea koji je to prihvatio bez reći.

  Dok sam se vraćao kući, osluškivao sam rasejano razgovor oko sebe. Jedni su pričali 54

  o avionskoj nesreći, drugi o filmu, treći o nekoj emisiji na televiziji. Čuo se smeh, izrazi ljutnje, uobičajene fraze. Bilo je toplo i vlažno. Stigao sam kući u pola šest. Popio sam hladno pivo i seo na balkon. Nikada se u životu nisam osećao tako loše.

  Matilda je stigla. Devojčica mi je sela u krilo. Žena je bila iznenađena.

  »Počeo si da dolaziš kući ranije nego obično?«

  »Ma ne. Zamisli samo, ukrali su mi kola.«

  »Šta? Zašto mi nisi telefonirao?«

  »Pa šta bih time dobio?«

  »Tata... «

  »Čuj, Sabrina, ne mešaj se u naš razgovor«, obrecnula se žena dosta grubo.

  »Šta hoćeš?« zapitao sam ćerku.

  »Ti si juče došao kući pešice.«

  »Vidiš?« Matilda je klimala glavom uz blagi smešak... »Prodao si kola da bi mogao

  da piješ.«

  »Ja vidim parking iz svoje sobe. Došao si pešice iz glavne ulice.«

  Reči su mi zastale u grlu. Gledao sam čas ženu čas dete. Moja osmogodišnja ćerka

  nije bila sklona ni lažima ni neslanim šalama. Majka joj to ne bi dozvolila.

  »Slušaj, mala. Mora da si se prevarila. Kako bi se tata mogao odande vratiti pešice?

  Prevarila si se, eto to je. A pored toga se vratio kući ranije no obično.«

  Siguran sam da mi je na licu lebdeo osmeh. Pretpostavljam prilično glupav.