Alef Science Fiction Magazine 007

by MoZarD

»Pa sami ste mi rekli da je to nameštaljka?«

  »Ja još uvek tako mislim... a zašto pitate?«

  »Momci iz laboratorije su mislili da im se rugam. Došli smo u subotu. Nije bilo moguće dobiti ikakvu reakciju... ni kiselinama, ni bazama, ni ultra‐violetnim zracima. ..

  ćorak. Od čega je zapravo napravljeno to pero?«

  »Molim? Pa otkud ja to znam?«

  »Ne reaguje na brener. Ne može se ispitati tečnost iz središnjeg kanala. Svi testovi su negativni. Radili smo kao ludi. Bez rezultata«.

  »Nemam ja s tim ništa, verujte mi«.

  »Jedan tehničar je predložio da razgovaramo s Monijeom«.

  »Nije valjda to učinio?«

  »Ne... zamolio sam ga da ćuti. Znate, sada mi se čini da smo mi žrtve te neslane šale«.

  »Ma ne, ne... Čujte, neko se našalio sa mnom... i ništa. Vratiću pero pošiljaocu«.

  »Vi me izgleda niste dobro razumeli!... Nismo uspeli da rastavimo to pero na sastavne delove. Još nikada u toku svog radnog veka nisam doživeo takav neuspeh.«

  »I šta onda?«

  »Onda ću ja to pero zadržati sve dok mi ne kažete gde ste ga dobili».

  Zamalo da ispustim solju iz ruke. Kafa je pljusnula po mojim cipelama. Besno sam

  otresao nogavicu od pantalona.

  »Sligel, vi preterujete. To pero pripada meni«.

  »Slažem se. Ali ako se neko našalio, ja želim da u tome učestvujem«.

  Stavio sam novac na šank. Bio sam van sebe od besa. Ipak, pretvarao sam se da sam potpuno miran.

  Posle tih hladnih reči napustio sam kafe i krenuo nazad onom istom alejom. Bio sam u klopci. Začuo sam iza sebe brze korake i Sligelov glas.

  »Kandos, čujte, ta stvar je mnogo ozbiljnija nego što vi mislite. Mi stvarno nismo uspeli da napravimo normalnu analizu tog pera. Ja se ne šalim. Mi smo naučnici. Prema tome..,«

  »Odlično«, rekoh ja ljutito. »U vašim rukama je oruđe zločina. Radite što god hoćete. Jeste li sad zadovoljni?«

  Zastali smo. Stajao je preda mnom sa izrazom pretučenog psa. Zamerao sam mu što se tako drži. Ali kako da se ponašam drukčije i ne probudim sumnju u njemu?

  60

  Izgledalo je da napregnuto razmišlja. Nosnice su mu neprekidno podrhtavale. Trebalo je da se malo bolje pripazim. Bila je vrućina, a ja sam bio van sebe. Već sam punih pet dana živeo kao u nekom košmaru.

  »Dajem vam dva dana...«

  »Ma šta kažete?« rekoh kroz stisnute zube.

  Udaljio sam se krupnim koracima, čvrsto rešen da prekinem taj razgovor.

  Bilo bi suvišno da opisujem kako je proteklo poslepodne. Furnije je morao najmanje

  tri puta da me opomene da bih svoj posao obavio kako treba. Može se reći da sam prosto sabotirao. Vratio sam se kući u osam sati, u uobičajeno vreme. Pojavio sam se samo na večeri i odmah otišao u svoju radnu sobu, pušeći neprekidno. Legao sam u postelju sa ukusom gorčine u ustima. Matilda je uzalud pokušavala da mi se približi.

  Okrenuo sam joj leđa. Posle kraćeg vremena sam ustao jer jednostavno nisam mogao

  da zaspim. Nasuo sam sebi piće i izašao na balkon. Pijuckajući polako popušio sam tri cigarete. Matilda je ponovo pokušala nešto ali sam je poslao do đavola. Bio sam veoma nezadovoljan. Preostalo mi je još samo jedno rešenje.

  Već sutradan sam ubrzao testiranje kandidata. Oni su se odmah pobunili. Pozvao sam prijatelje penzionere koji su me uputili kod gospode Šimtot. Uspeo sam jedino da se posvađam s njima. Furnije me presreo kad sam se vraćao u kancelariju. Dobro me izribao. Kandidati su iskoristili to vreme da međusobno razmene mišljenja. Poslao sam ih kućama i zakazao novi sastanak za posle podne. Počeli su da gunđaju. Neki nisu mogli da dođu ponovo. Bio sam gluv za njihove proteste i duboko svestan da pravim veliku i nepopravljivu grešku. Pozvao sam Sligela. Pristao je preko volje da ruča sa mnom. S

  moje strane je to bio znak slabosti i popuštanja. Ali bilo mi je svejedno. Seli smo u usamljeni ugao. Odmah sam prešao na stvar.

  »Sligel, morate da mi vratite onaj predmet. Treba da ga predam vlasniku.«

  »Pod ovim uslovima to je nemoguće.«

  »Pokušajte da me razumete... pero mi je dao jedan desetogodišnji dečak.«

  Sligel se grohotom smejao. Kroz njegov smeh je provejavalo i izvesno sažaljenje. Ja sam ga, u stvari, samo delimično slagao.

  »Istina je... čujte... ne mogu da vam sve podrobno objasnim. Ali pero moram da vratim detetu. Čuli ste da su mi ukrali kola...«

  »Da prošle nedelje...« »Išao sam da obiđem tog dečaka. Ako vam obećam da ću vas

  obaveštavati o tome kako se čitava ova stvar bude razvijala, da li biste pristali da mi vratite pero?«

  »Vi se izgleda šalite?«

  »Ne razumem šta hoćete da kažete...«

  »Vidim da ne razumete... šta se u stvari događa?«

  Kada mi je postavio to pitanje, shvatio sam da sam napravio veću grešku nego što

  sam uopšte mogao da pretpostavim. Bio sam sav smeten.

  »Ne događa se ništa ozbiljno. Ali ja treba da vratim to pero. Sve je to prilično nerazumljivo i meni i vama.«

  Počeo je naglas da se smeje. Crveneo sam uviđajući da ljudi oko nas počinju da nas

  posmatraju. Bili smo okruženi tišinom... Iz koje se moralo izaći.

  »Ne vidim šta je tu smešno.«

  Rekao sam to suviše glasno i moje reči su snažno odjeknule. Svi su mogli da ih čuju.

  Ja sam već otišao tako daleko da nije bilo načina da ustuknem. Odjednom je izgledalo da sam stekao izvesnu prednost i ja sam je odmah iskoristio.

  »Nemate pravo da zadržite taj predmet. Dao sam vam reč. Čini mi se da je to dovoljno.«

  Sada je u nas gledalo gotovo pedeset pari očiju. Sligel nije bio naviknut da bude u središtu pažnje. Pocrveneo je do korena kose. Ustao je mada još nije bio završio sa jelom.

  »Doneću vam ga u vašu kancelariju.«

  61

  Klimnuo sam mu glavom u znak zahvalnosti. Otišao je sav ukrućen. Malo pomalo ljudi su prestali da me gledaju. Mogao sam da na miru dovršim svoj obed.

  Oko četiri sata stavio je pero uvijeno u hartiju na moj pisaći sto. Ne moram ni da

  kažem da uopšte nismo razgovarali. Malo posle sam izašao iz kancelarije mada se Furnije gadno mrštio.

  Uskočio sam u auto i jurnuo punom brzinom. Gospoda Šimtot mi se osmehnula, otvorila vrata i odmah napustila sobu izjavljujući:

  »Idem da skuvam kafu.«

  Seo sam na stolicu i počeo mirno da odmotavam papir u koji je bilo umotano pero.

  Srce je počelo snažno da mi lupa. Pero koje sam dao Sligelu bilo je potpuno belo. Ovo je bilo sivo sa svetlijim i tamnijim prelivima. Bio sam zgromljen. Kada sam najzad uspeo da podignem oči, ugledao sam pred sobom dečje lice koje je plamtelo od gneva. I odjednom sam osetio strah.

  Gospođa Šimtot stoji iza Pjera i gleda me. Bleda je. Ja ustajem, sav crven u licu od stida i zbunjenosti.

  »Bakice, on je ukrao pero.«

  »Došlo je do greške, gospođo. I ja sam prevaren. Hemičar me je obmanuo.«

  »To nije istina, bakice. On laže. On je zao.«

  »Zašto ste to učinili?«

  »Odmah idem nazad i doneću vam pero... Treba da mi verujete.«

  »Nije trebalo da vam poklonim svoje poverenje... vi nas uhodite.«

  »Ja?«

  »Ostavili ste ovde svoj automobil i vratili ste se po njega sa jednim nepoznatim čovekom.«

  »Slušajte«, rekoh sav smeten. »Zaboravio sam na automobil kada sam bio prvi put

  kod vas.«

  »I otišli ste kući pešice? Doktore, nije lepo od vas da zbijate šalu sa starom ženom.«

  »Ja nisam doktor...«

  »Bakice, on želi da im nanese zlo. On je zločest.«

  »Ućutkajte već jednom to dete. Šta to bulazni...«

  »Ali prošli put ste rekli da je dečak potpuno normalan!«

  »Slažem se... samo.. . suviše je nervozan. Gospodo, molim vas, potrudiću se da vam

  vrati
m pero. Bio sam ubeden da mi ga je vratio. Nisu uspeli da ga analiziraju. ..«

  »A, tako dakle. ....«

  »Već sutra ću zahtevati da. . .«

  »Bakice, oteraj ga. On je zao.«

  Pjero me gleda s mržnjom. Sve ovo postaje potpuno besmisleno. Još mi nikada nije

  pao u deo ovako težak zadatak. Dečak se naslanja na baku koja me gleda tužnog lica.

  »Obećavam vam. .. učiniću sve što mogu... verujte mi.«

  Pobegao sam gotovo kao neki lopov. Ali srećna okolnost je da ovog puta potpuno

  vladam sobom. Ključevi, vrata od kola, kontakt, brujanje motora, ljuljanje po neravnom putu. Levo od mene, tiha i mračna kuća. Izlazim na drum, uvlačim se u kolonu vozila.

  Ispred mene blista ogromno, crveno sunce. Zeleno svetio. Kola besomučno jurnuše napred. Izgleda da sam malo suviše nervozan. Trudim se da dobro vozim. Desno od mene, evo auto‐puta. Izlazim na prilazni put i ulazim u desnu od dve trake na drumu za Pariz. Saobraćaj je dosta živ. Moraću da zovem Zan‐Luja čim se vratim kući. Iza mene neko mi daje znak. Jedan veliki jaguar. Pomeram se malo udesno... Samo, sve to mora da se uradi polako. Onaj iza mene postaje nestrpljiv. Uključuje duga svetla. Blesak retrovizora me potpuno zasenjuje. Pomeram se još više udesno i on prolazi. Oči me bole. Polako skidam nogu sa papučice za gas. Oko mene je odjednom potpuno mračno.

  Zaustavljam se. Jedna kola prolaze uz snažnu buku motora. Zatvaram oči. Vršcima 62

  prstiju blago masiram lice i deo oko očiju. Umoran sam i imam laku glavobolju. Jedva čujem tihi zvuk motora. Polako mi postaje jasno da nešto nije u redu. Oči su mi još uvek zatvorene. Iza mene narasta neki zvuk. Rameni mišići mi se grče. Buka je sve jača.

  Skidam ruke sa očiju i gledam. Žuto svetio u retrovizoru blešti sve snažnije. Jedan kamion prolazi uz gromoglasnu riku. Vazdušna struja potresa automobil. Gledam oko sebe. Jedna kola se kreću u suprotnom pravcu. Saobraćaj je veoma slab, nekako suviše miran. Obično se po tom putu kola neprekidno kreću, jedna za drugim, čak i usred noći.

  Odjednom poskočih. Ne mogu da poverujem sopstvenim očima. Deset je sati. Iza mene

  opet snažna buka. Kamion u prolazu drma moja kola i ubrzo vidim samo njegova crvena svetla kako se udaljavaju. Nivo benzina je blizu nule. Dajem znak žmigavcem i krećem.

  Jedna benzinska pumpa još radi. Kažem mehaničaru da napuni rezervoar.

  »Koliko sam daleko od Pariza?«

  On me gleda. Izgleda iznenađen mojim pitanjem. Smeši se nekako kiselo.

  »Pa to je lako. Imate dvadesetak kilometara do Lila ...a do Pariza sto osamdeset. Ali ako idete za Pariz, on vam je iza leđa.«

  Suviše sam zabezeknut da bih prozborio ijednu reč. Njemu laknu kada u mojoj ruci

  vide krupnu novčanicu.

  »Da li mogu da telefoniram?«

  »U Lil?«

  »Ne... hoću da zovem Pariz... u stvari predgrađe... Izabrao sam pogrešan smer kada

  sam uključio na auto‐put... povratak će potrajati malo duže... hteo bih da se javim ženi...«

  Sigurno je mislio da sam pijan. Ili možda lud... baš me briga, uostalom, šta on misli.

  Vodi me do telefona. Dvadeset minuta kasnije, zahvaljujući njegovim uputstvima, krećem u dobrom pravcu. Pošto popih kafu sa mehaničarem, bez oklevanja i siguran u

  sebe krećem levom trakom. Nikada u životu nisam vozio tako brzo. Sav sam obuzet potmulim besom. Strah je sada potisnut u drugi plan. Zamoliću Matildu da pozove Žan-Luja. Svakako da postoji neko objašnjenje ovog događaja. Mora da mi se um pomračio!

  Sve ukazuje na to, sem onog što se dogodilo prve večeri. Ali ovo što mi se večeras dogodilo sasvim je moguće. Sasvim sam lepo mogao da pređem tu razdaljinu.

  Međutim, ono što mi se dogodilo prve večeri spada u oblast čiste fantazije. U toku dana sam proverio čas izlaska iz kancelarije. Svi su podaci tačni. Časovnik u preduzeću odlično radi. Matilda ima poverenja u mene. Ali tu je Sabrina... ona je videla kako se one famozne večeri vraćam kući pešice. Njeno svedočenje vredi samo ukoliko je ona sigurna da nisam dovezao kola na parking. Jer mogao sam da ih ostavim bilo gde... na ulici. Ipak, ne bih ovim objašnjenjem rešio problem vremena utrošenog za prelazak te razdaljine. Dvadeset minuta do ponoći a ja sam na perifernom bulevaru. Šest bržih automobila me je preteklo. I ja sam pretekao nekoliko vozila. Nikada nisam izložio svoja kola takvom naporu. Papučica za gas je neprekidno pritisnuta do daske. U dvanaest i trideset stižem na parking. Neka nesreća na putu me je usporila. Sabrina već spava.

  Matilda je sva usplahirena. Stežem je u zagrljaj. Užasno sam umoran i pomalo drhtim.

  Kada sedoh, služi me pićem i okreće broj Žan‐Luja. Poziva me čim je dobila vezu i ja uzimam slušalicu dok mi alkohol pali grlo.

  »Halo, Žan‐Luj?«

  »Kako je bilo?«

  »Lepo sam stigao kući... vozio sam kao sumanut...«

  »Hoćeš li da dođem?«

  »Ne.. .bolje sutra uveče.«

  »Hajde, pričaj...«

  »Seo sam u kola. Sećam se jedne pojedinosti kada sam krenuo prema Parizu direktnim putem. Neka kola iza mene... jedan veliki jaguar, dao mi je znak svetlima i ja sam skrenuo udesno. Oči su me bolele. Na pet kilometara udaljenosti od tog mesta uzeo sam benzin na pumpi koja je bila na dvadeset kilometara od Lila. Ispričao sam 63

  mehaničaru neke gluposti i vratio se kući.«

  »I ničeg se ne sećaš?«

  »Baš ničeg. Propustio sam jedan auto i nastala je praznina od četiri sata. Pregledao sam kola. Nema tragova neke nezgode. Samo prašina i mrtve bube na prednjem staklu...«

  »Slušaj, Erve, ja bih na tvom mestu obavestio policiju...«

  »Ma hajde...«

  »Molim te, Erve...«

  »Ti ne shvataš... večeras se sve poklapa u pogledu vremena. Vozio sam polako.

  Mora da sam se usput zaustavio da nešto pojedem. Sada uopšte nisam gladan. Čini mi

  se da sam jeo kobasice... od toga uvek podrigujem. Možda sam u stanju depresije. Prvo ću ići na pregled kod lekara. Proverio sam karticu za ulazak u preduzeće....«

  »Aha! Vidiš?«

  »Slažem se s tobom, Žan‐Luj... ali više volim da budem potpuno siguran. Moram da

  se domognem tog pera. Sligel mi je dao lažno pero. Nisu uspeli da ga analiziraju. Pretio mi je i dao mi dva dana roka.«

  »Ma je li on lud ili šta mu je?«

  »On je hemičar. Naše laboratorije su poslednja reč tehnike... shvatam njegov položaj...«

  »Ali, Erve, tebi izgleda nije jasno... ta ovaj događaj je potpuno besmislen i...«

  »Baš zato i neću da obavestim policiju.«

  »U redu... ali molim te, budi ljubazan i javi čim budeš imao ikakve vesti.«

  »Važi... pozdravi Klodin...«

  »I ona je kraj telefona. Pozdravi i ti Matildu.«

  »Čula je sve što smo govorili. Laku noć, Žan‐Luj. Vidimo se sutra.«

  »O. K. stari druže... vidimo se. Lepo se odmori.«

  »Hvala. Laku noć.«

  Uzeo sam Matildu za ruku, popio piće i otišli smo u postelju. Divlje smo vodili ljubav. Od kako smo u braku, stekli smo neke navike i naša ljubav je čak i suviše prefinjena. Ali ne ove noći. Pre nego što ću zaspati, zamolio sam je da me probudi rano ujutro.

  Stigao sam u preduzeće u dva minuta do osam. Na kartonu je stajalo da sam tamo ušao tačno u osam. Pozvao sam laboratoriju i zatražio da obaveste Sligela o mojoj nameri da ga vidim čim bude došao na posao. Dežurna sekretarica je zabeležila moj poziv. Zatim sam se bacio na posao. Odmah sam zapazio greške koje sam napravio prethodnog dana. Preduzeo sam sve da ih ispravim. Furnije je stigao u osam i trideset.

  Smeškao se iznenađeno. Rekoh mu da ću otići lekaru. On se namršti. Objašnjavam mu

  da patim od povremenog gubitka pamćenja i da više volim da sprečim razvoj bolesti. On me prodorno gledao i na kraju klimnu potvrdno glavom. Ostavio me je samog. Kada sam završio sa ispravkama, odneo sam mu sav materijal na uvid. Kratko je pogledao moj rad i nasmešio se, gotovo srdačno.
<
br />   »Znate da ste me uplašili. Ali ovo je dobro urađeno. Kada ćete lekaru?

  »Ako je ikako moguće, već danas. Ali to zavisi od...«

  »Naravno... naravno... obaveštavajte me o svemu.«

  Naše veze sa medicinskim centrima regiona su odlične. Pasavan je prihvatio moju

  molbu da odmah dođem na pregled. Primio me je već u četrnaest časova. Nisam bio sasvim siguran kako se odvija takav pregled. Prvo smo popričali nekoliko minuta. Znao sam da on na taj način proučava moje reakcije. Pravio sam se naivnim. Zatim on pređe na testove. Dok je beležio rezultate, tražio je od mene da mu ispričam sve što mi se dogodilo. Dadoh mu kratak izveštaj ne ulazeći u pojedinosti. Nisam bio sasvim otvoren kada sam pričao o onom čudnom vremenu koje mi je bilo potrebno da se vratim kući.

  64

  Potrajalo je dobrih pola sata, a onda mi je rekao da je gotovo. U početku sam lako odgovarao na pitanja. Kasnije mi je bivalo sve teže da ga pratim. Na kraju sam sve priznao.

  Pasavan mi je stegao ruku na rastanku. Nasmešio se, što mi je ulilo samopouzdanje.

  Rekao je da će mi se javiti i dostaviti rezultate. To me je uverilo da nisam počeo da ludim jer bi mi u tom slučaju predložio nešto sasvim drugo. Vratio sam se u preduzeće.

  Svratio sam do Furnijea i rekao mu da se slobodno obrati Pasavanu u vezi sa mnom. On se samo nasmešio. Posle sam pozvao laboratoriju i doznao da Sligel nije došao na posao. Njegova žena je telefonirala. Otišao sam do kartoteke sa podacima i našao njegov broj telefona. Žena se odmah javila i u njenom glasu sam osetio prizvuk strepnje. Sligel je u postelji, nema temperaturu, ali lekar je ustanovio izvesnu slabost, nizak pritisak, neujednačen puls. Rekao sam joj da želim njenom mužu brzo ozdravljenje i oprostio se. Pozvao sam ponovo laboratoriju da vidim da li se i drugi član razboleo. Angel je došao lično na telefon i uverio me da je s njim sve u redu i da je samo Sligel bolestan. Zahvalio sam mu i spustio slušalicu, a zatim odmah pozvao Žan‐Luja.

  Rekao sam mu šta je sa Sligelom i dao mu njegovu adresu. Zamolio sam ga da ode na

  lice mesta ako ja ne stignem za pola sata. Njemu se ta ideja nije mnogo svidela, ali je prihvatio. Trebalo je još da obavesti Klodin i Matildu da ćemo možda zakasniti. Klodin će biti sa mojom ženom da joj za to vreme pravi društvo.