Alef Science Fiction Magazine 007

by MoZarD

  »To je ruža koja peva«, objasnih joj.

  »Hoćeš li mi reći ili nećeš?«

  »Otkini joj jedan list«.

  82

  »Neću«, odbi me kratko.

  Zvala sam je dugo. Zagledala svaku

  »Molim te«.

  senku i utočište u parku. Nigde je nisam

  »Neću. Onda neću imati ružu«.

  videla.

  »Ali ja sam htela da ti ona otpeva svoju

  Već sam pomislila da je sve ovo samo

  pesmu. Ne možeš je čuti ako ne otkineš

  ružno buđenje, i da od ljubavi, ipak, nema

  list«, objašnjavala sam joj.

  ničeg više.

  »Dobro«, pristade ona. »Samo da znaš,

  Zatvorih oči.

  biću tužna«.

  »Ninja«, dotače mi lagano ruku. »Tu

  Ona će, znači, biti tužna.

  sam ja, Ninja. Kako se tebi sviđa moj

  Otkidala je latice jednu za drugom i ruža

  poklon?«

  je pevala.

  Pronađoh joj prstiće i stisnuh čvrsto.

  »Nemoj da plačeš, Ninja. Sviđa mi se

  tvoj poklon«, reče mi.

  »Ali ti si tužna«.

  »Pa, jesam, malo. Ali kada si i ti, onda

  sam još više«.

  »Šta da radimo, Alisa?«

  Kapci su mi bili čvrsto stisnuti.

  »Imam i ja za tebe jedno iznenađenje«,

  reče ona.

  »Za mene?«

  »Da. Ja za tebe«.

  »Ali, meni nije rođendan!«

  »Znam. Meni je. Valjda danas mogu da

  radim šta hoću. Čuj, kada izbrojim do tri,

  ti otvori oči, hoćeš?«

  »Hoću«.

  Činilo mi se da prede od zadovo1jstva.

  »Pripremi se«.

  »Dobro«,

  rekoh

  kao

  bajagi

  se

  pripremajući

  »Jesi li spremna?« sasvim ozbiljno me

  upita zatim.

  »Valjda jesam, Alisa«.

  »Drz se! Jedan. Dva. Tri. SAD!«

  Otvorila sam oči.

  Puno zelenila kakvog ne pamtim. Kao u

  priči o Trnoružici.

  Kuća sa francuskim prozorima stajala je

  tamo gde je i bila, urušena i siva. U takvoj

  kući, sasvim izvesno, niko nije mogao

  stanovati.

  83

  KAJAĆE SE KO OVO PRESPAVA

  ZLATNA KNJIGA

  Dragan R. Filipović

  Na jedan više fantazijski nego SF način, Filipović smešta radnju svog romana

  u današnje Titovo Užice. Nehatom oslobođena sila želi da se domogne Zlatne

  knjige i u tom cilju otelotvoruje mitskog Marka Kraljevića... Sa mnogo

  mišića i malo mozga on tumara ulicama, Tamnim vilajetom, vraća se u Noć

  požara, sreće alhemičara Makarija, utvaru turskog vojnika Fatmira, Tarabića,

  šeika Muhameda Užičanina, ali ne saznaje tajnu Zlatne knjige i ne želi više

  da služi silama koje su ga otelotvorile... Tada sile povlače svoj poslednji adut

  i uskoro na poprište uspaničenog Užica stupa junak nad junacima: Musa

  Kesedžija; šenluk pod svetlom neona, baklji i nespokojnih duša počinje.

  Do svog primerka Zlatne knjige, bogato opremljene ilustracijama Igora

  Kordeja možete doći veoma jednostavno; potrebno je samo da popunite

  pretplatnicu sa ove strane i pošaljete je na naznačenu adresu. Takvu šansu

  mnogi tragači nisu imali... Kajaće se ko ovo prespava.

  P R E T P L A T N I C A

  Ovim se pretplaćujem na _____ primeraka „Zlatne knjige" Dragana R. Filipovića po ceni od 8000 dinara, koje ću uplatiti u roku od 15 dana po prijemu popunjene

  uplatnice

  Ime i prezime ______________________________________________________

  Poštanski broj i mesto ______________________________________________

  Ulica i broj ________________________________________________________

  Pretplatnicu popuniti čitko štampanim slovima i poslati na adresu:

  TOLKIN

  11030 Beograd 8,

  Poštanski fah 108

  84

  INTERVJU Kurt Vonegat junior

  PONOSIM SE SIRENAMA TITANA

  Tokom više od petnaest godina, Kurt

  impozantna kuća u istočnim 40‐tim uli‐

  Vonegat je bio žrtva žanrovskog sistema

  cama, renovirana i prepravljena u znaku

  u modernom izdavaštvu. Njegove knjige

  besprekornog ukusa (dekor krem i bež

  dobile su etiketu »naučna fantastika« i

  boje, bez ikakve mrljice, orijentalni tepisi,

  distribuisane su kao naučna fantastika.

  moderan ali nenametljiv nameštaj, baš

  Knjižare su ih izlagale samo na SF

  kao u reklamama u Njujorkeru). A

  policama, tamo gde čitaoci od ugleda

  Vonegat sam izgleda kao da mu baš i nije

  retko zalaze. Tokom ovog perioda, koji

  mesto ovde — kao da bi i njemu dobro

  mu je morao izgledati beskonačan i

  došlo malo renoviranja i prepravki — ali

  užasno neis‐plativ, Vonegatovi romani

  to je njegov imidž za javnost, naravno,

  (uključujući Mehanički klavir. Sirene sa

  ajnštajnovska slika rasejanog literate, u

  Titana i Kolevku za macu) bili su poznati

  odeći sa rasprodaje, za garažu, za sredo‐

  isljučivo SF fanovima — ali čak i među

  večne ljude, i taman toliko staroj; mor‐

  njima prijem je bio mlak, jer su podo‐

  narsko plavi džemper bez rukava, dro‐

  zrevali da se taj Vonegat zavitlava sa

  njave bezoblične sivkasto‐smede pantalo‐

  nekim aspektima njihovog žanra (naro‐

  ne sa manžetnama, i sportske patike u

  čito žargonom).

  stanju raspadanja.

  Onda se roman Klanica 5 pojavio kra‐

  On se udobno smešta na kauč u jed‐

  jem šezdesetih. Odjednom je svako znao

  noj od prostorija na spratu, u sobi gde se

  Kurta Vonegata. Njegovi rani radovi su

  nalazi i veliki televizor, video‐rikorder, ne‐

  doštampani i opet izneti na tržište, sva

  koliko prostranih fotelja, i mnogo polica

  njegova dela su se preselila sa SF polica

  sa knjigama. Nema luksuznih kolekciona‐

  na police za »savremenu literaturu« —

  rskih, u kožu povezanih izdanja knjiga,

  gde su ih otkrili apostoli kontrakulture,

  nema prastarih bibliotečkih lestvica, niti

  koji su usvojili Vonegata kao novog, stid‐

  uljanih slika upozlaćenim ramovima, niti

  ljivog narodnog heroja. Njegova dela pos‐

  drugih pretencioznih uzgrednosti; sve je

  tala su obavezna lektira na koledžima od

  funkcionalno; ovo je Njujork u svom

  istočne do zapadne obale SAD. Vonegat

  najcivilizovanijem izdanju.

  je išao na turneje sa predavanjima,

  Jedan mali čupavi pas smešta se po‐

  odrekao se SF žanra koji ga je bio osudio

  red Vonegatovog kolena, proteže se i

  na tamu. Po Klanici 5 snimljen je film, a

  »pada u komu«. Mi počinjemo da priča‐

  Vonegat je dobio bar deo one kritičarske

  mo. Njegov razgovor je prošaran literar‐

  pažnje koja je tako dugo izostajala.

  nim referencama (to vam je eruditsko

  Danas kritičari nisu uvek jako fini

  nabacivanje v
ažnih imena); govori vrlo

  prema njegovim novim delima, ali Vone‐

  polako, sa dugim pauzama, puši mnogo, i

  gat više ne mora da brine. Svakoj novoj

  često se češka po kovrdžavoj razbaruše‐

  knjizi, kaže on, prodaja je obezbeđena,

  noj kosi. Glas mu je suv, njegov humor

  bez obzira šta će u prikazima biti rečeno,

  takođe, ponekad je nemoguće oceniti u

  a stari romani nastavljaju da donose

  kojoj meri je ozbiljan. Kaže da je ovo

  prihode. Više ne mora da zarađuje za

  verovatno jedini intervju koji će dati ove

  život pisanjem kratkih priča — zapravo,

  godine. Ali u prošlosti je bilo mnogo

  on odbija da ih dalje piše. Slobodan je da

  intervjua — možda i previše — i mora biti

  stvara po jedan novi roman u svakih,

  da je za njega primamljiva ova šansa da

  približno, osamnaest meseci; svoje vreme

  izmisli neke nove odgovore na stara

  deli između rezidencije na rtu Kejp Kod i

  pitanja, da učini stvari zanimljivijim, ili

  vile u Menhetnu koja mu je zajednička sa

  jednostavno, da se poigra. Osećam meša‐

  umetnicom fotografije Džil Kremenc.

  vinu peckanja, crnog humora (on se

  Tamo odoh da ga posetim: fina je to,

  najglasnije smeje kad pominje smrt),

  85

  ćudljivosti, i luckastosti; ali sve to je plasi‐

  izdavača, da li bi smeo, molim lepo,

  rano tako divno uozbiljenim načinom, i sa

  napisati roman 'Kilgora Trauta'.«

  takvim šarmom, da je nemoguće reći gde

  (Kilgor Traut — Kilgore Trout — je

  prestaje stvarnost i gde počinje igra.

  imaginarni lik koji se pojavio u nekoliko

  Na primer, pitao sam ga kakva su nje‐

  Vonegatovih knjiga. Traut je jadni, propali

  gova osećanja prema naučnoj fantastici:

  provincijski novinarčić koji u slobodnom

  »To je jedan socijalni milje. Otišao

  vremenu piše hrpe naučnofantastičnih

  sam na konferenciju pisaca u Pensilvaniju

  tekstova i ostaje nepoznat, delimično i

  pre mnogo godina; pozvali su me, i bilo

  zbog toga što su njegova dela očajno loše

  im je drago što sam došao. Dobro smo se

  napisa‐na, ali i zato što se prodaju

  slagali kao ljudi, ali nisam pripadao njiho‐

  isključivo u pornografskim knjižarama.

  voj profesiji, jer nisam mogao da pričam o

  Farmer je hteo da uzme ime tog »Kilgora

  njoj. Problem je bio u tome što nisam

  Trauta« kao pseudonim i da oživi jedan

  uradio svoj domaći zadatak. Nisam proči‐

  od tih zamišljenih Trautovih romana.)

  tao sve ono što su oni pročitali. Kao

  »Ja mu najzad reko' da može. Nije bilo

  klinac, vrzmao sam se po prodavnicama

  nikakvog dogovora o deljenju prihoda,

  kao i svako drugi, i uvek sam bio svestan

  ničeg. Zanosio sam se sanjarijom da

  prisutnosti SF magazina na štandu, ali to

  dozvolim gomili ljudi da pišu romane

  me nikad nije mnogo zanimalo. Vidite,

  'Kilgora Trauta' tako da u knjižarama, i na

  jedna stvar me je sprečavala da čitam te

  crkvenim rasprodajama, i svugde, budu

  magazine. Bila je to hartija, tako ne‐

  prave hrpe tog smeća unaokolo.« Nasme‐

  prijatna na dodir.« Zastao je zamišljeno.

  jao se. »Bilo kako bilo, tek, knjiga se po‐

  »Bila je puna smeđih mrljica. Vrlo od‐

  javi, proda se izuzetno dobro, ali nigde

  bojno.«Pa se tiho smejao, kao da uživa u

  nikakvog dokaza da to nisam pisao ja.

  zbunjujućem odgovoru koji mi je upravo

  Opako me iskasape u prikazu u jednom

  dao.

  SF časopisu, kao da sam ja napisao tu

  Pitao sam da li smatra da je neka od

  prokletinju od romana; stizala su mi i

  njegovih knjiga trebalo da dobije koju od

  gadna pisma u smislu: pa vi biste sve

  SF nagrada što se izglasavaju svake

  učinili za novac, vi ste ovako opelješili

  godine. »Nekoliko puta smatrao sam da

  svoje fanove. Farmer je odbio da otkrije

  je trebalo da pobedim«, rekao je, sad

  tajnu i prizna da je on napisao tu knjigu;

  mnogo ozbiljnije. »Ponosim se Sirenama

  ta tajnost mi je nanela og‐romnu štetu.«

  Titana, i mislio sam, da je te godine,

  A šta je sa periodom kad je Vonegat

  trebalo da pobedim. Nominovane su. Ali

  još bio relativno nepoznat izvan SF polja?

  Harlan Elison je rekao: 'Nikad nećeš

  Kolevka za macu je, na primer, morala da

  pobediti; jedini način da pobediš jeste da

  čeka desetak godina da bude priznata od

  ti knjiga izađe u nastavcima u nekom

  strane literarnog establišmenta.

  magazinu, elem, zaboravi to.'« Zatim

  »Da, nikad nije imala prikaz. Kad je

  sleže ramenima.

  štampana, bio je neki štrajk u novinskim

  Zanimao sam se da li smatra da

  kućama... ali ima mnogo mojih knjiga

  neprihvatanje njegovih dela od strane SF

  koje nikad nisu imale prikaz. Pre koju

  zajednice ima neke veze sa neobičnom

  godinu bio sam na nekoj zabavi kod Doris

  temom njegovih knjiga, koje ostavljaju

  Lesing, pričali smo o mojoj knjizi Majka

  utisak da su, maltene, satira uperena

  Noć i, onako uzgred, kažem joj da knjiga

  protiv naučne fantastike?

  nikad nije imala prikaz. Zato ga je ona

  »Meni je nezamislivo kako biste mogli

  odmah napisala za Njujork Tajms, nekih

  napisati satiru na naučnu fantastiku«,

  dvanaest godina posle izlaska iz štampe.«

  rekao je zbunjeno. »Sem ako biste hteli

  Kažem da zvuči čudnovato nezaintere‐

  da ukažete na to, kako je, uglavnom,

  sovano kad govori o dugotrajnom ignori‐

  naučna fantastika loše pisana.« Zastao je,

  sanju njegovih dela. O ovome razmišlja

  onda je njegov um nastavio. »Ima neki

  pažljivo.

  dasa po imenu Filip Hose Farmer — nikad

  »Računao sam da knjiga, verovatno

  ga nisam sreo, al' to je pravi pravcijati SF

  nije bila mnogo dobra«, rekao je sa

  pisac, po svim izveštajima je vrlo fini

  ironičnim smeškom. »Sreo sam toliko

  čova, i plodan kao pisac. E, pa taj me je

  ljudi koji su mi se dopadali, koji se veoma

  pitao mnogo puta, poštom i preko mog

  trude, ali koji zaista nisu previše dobri u

  86

  poslu. Zato sam sklon da verujem da sam

  Meni se čini da je glavna poruka u

  i ja takva osoba. Bio sam sklon — sad sam

  Klanici 5 ona o uzaludnosti ljudskog

  manje sklon. Ali mislim, ako bi se o tome

  života — poruka koju nalazim, više ili

  radilo, bio bi to, prosto, život. Oduvek

  manje ublaženu, i u drugim Vonegatovim

  sam bio veoma zreo, ili se trudio da bu‐

  delima. Pitam ga kako uzvraća kad mu

  dem takav, kad su u pitanju neuspesi ili


  ljudi kažu da su njegova dela suviše

  slaba isplativost ovog biznisa. Prihvatao

  deprimirajuća.

  sam to kao neminovnost. Imao sam izu‐

  Odmahuje glavom. »Ali ne kažu to.«

  zetnu sreću da se povezem sa izdavačem

  Osmehuje se, a meni ostaje utisak da

  Sem Lorensom, čija politika je bila da

  moje pitanje nije toliko izbegnuto koliko

  zadržava na tržištu sva dela svih autora

  zaustavljeno u mestu. Zaustili da se

  koja su kod njega. Tako je postupio sa

  pobunim da je nemoguće da sam jedini

  Ričardom Brautiganom, i sa Dž. P. Don‐

  koji je ikad našao duh uzaludnosti u

  livijem. Jednim jedinim potezom povezao

  Vonegatovim romanima, ali on se uda‐

  se sa kućom »Del Buks«; jednostavno ih

  ljava od teme. »Svojevremeno sam puno

  je ubedio da ga finansiraju. Divna je ta

  govorio za pare. Prestao sam posle onog

  njegova politika da sve svoje autore

  govora — koji je američki ekvivalent

  doštampava. U ovoj zemlji ima prokleto

  počasnog govora pred kraljicom — kad su

  malo autora čija se dela u celosti mogu

  me izveli da govorim u Kongresnoj bibli‐

  nabaviti na tržištu. Ako bih želeo da

  oteci. Imao sam tada ono držanje nevinog

  nabavim sva dela Normana Majlera, na

  seoskog momčića, i govor u tom fazonu,

  primer, morao bih da pretražim ceo grad

  koji je uspevao iznova i iznova. A onda,

  da bih pronašao neke od njegovih knjiga

  otprilike na pola mog govora tamo, ustaje

  a to možda, važi i za Filipa Rota.«

  neki tip, neki koji je nedavno došao iz

  Pitao sam da li je Vonegatovo stvara‐

  neke socijalističke zemlje, Mađarske ili

  laštvo usmereno u nekom određenom

  Bugarske, nikad to nisam saznao. I kaže

  pravcu, i da li on uvek planira svoja

  on: 'Kakvo pravo imate vi, kao vođa ame‐

  buduća dela.

  ričke omladine, da ulivate toliki pesimi‐

  »Poznavao sam ljude koji žive do te

  zam u mlade ljude ove zemlje?' Na to

  mere sistematično i racionalno. Herman

  nisam imao nikakav odgovor; bilo je to

  Vouk (Wouk) mi je prijatelj; on je još od

  tako zapanjujuće pitanje, i toliko posti‐

  završetka drugog svetskog rata znao

  đujuće, da se moj govor tog trenutka

  kakve knjige želi da napiše, i medu svim