Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  »Zato je preostalo samo da proverim istinitost svojih zaključaka. Radi toga, stvorio sam Daksa. Sve mačke imaju neku malu psiho‐moć, lordovi gardijski. Međutim, pre mnogo dugih vekova, vojska Federalne imperije borila se, u danima Velikog rata, protiv neprijatelja koji su imali strahovite psiho‐moći: protiv hranganskih umova i gitjankanskih sisača duše. Za borbu protiv tako strašnih protivnika, genetski inženjeri su upotrebili životinje iz roda mačaka, feline, ali su u ogromnoj meri povećali i izoštrili njihove psiho‐moći, tako da su feline mogle da povedu sa sobom i obična ljudska bića u ESP akcije. Daks je takva specijalna životinja.«

  »Hoćete reći da ta stvar čita naše misli?« reče Lisan oštro.

  »U onoj meri u kojoj imate umove za čitanje«, reče Hevilend Taf. »Da, u toj meri ih čita. Ali još je važnije da sam uspeo, preko Daksa, da stupim u vezu sa tim drevnim narodom kome ste vi dali tako neslavno ime, kofe iz blata. Jer taj narod je, vidite, u celosti telepatski.«

  »Tokom nebrojenih milenijuma oni su živeli u spokojstvu i miru ispod svih mora ovog sveta. To je jedna spora, misaona, fiiozofska rasa, milijarde njenih pripadnika živelo je istovremeno. i svako je bio povezan sa svima drugima: svaki pripadnik te rase bio je Individua ali i deo veće rasne celine. Na neki način oni su bili besmrtni, jer je svako učestvovao u iskustvima svih drugih, pa je smrt jednog bila ništavna. Iskustava je, međutim, bilo malo u nepromenljivom moru; Glavninu svojih dugih života oni posve‐

  ćuju apstraktnom razmišljanju, filozofiji, i čudnim zelenim snovima koje ni vi ni ja ne možemo stvarno razumeti. Čovek bi mogao reći da su to muzičari tišine. Zajedničkim snagama oni su izatkali veličanstvene simfonije snova, a te njihove pesme se nastavljaju.«

  »Pre dolaska ljudi na Namor, taj narod milionima godina nije imao stvarnih protivnika. Ali nije oduvek bilo tako. U praiskonskim počecima ovog mokrog sveta, 33

  okeani su bili prepuni stvorova kojima je ukus sanjara bio privlačan baš koliko i vama.

  Još tad je ta rasa shvatila evoluciju i genetiku. Koristeći se svojom ogromnom mrežom isprepletanih umova, uspeli su da manipulišu supstancom samog života, veštije nego ijedan genetski inženjer. I tako su stvorili svoju gardu, svoje strašne grabljivice koje imaju biološki imperativ da štite 'blatne kofe', kako ih vi zovete. Ta garda, to su bili vaši namorijanski ploveći ratnici. Još od tada, pa sve do sada, ploveći ratnici čuvaju blatna polja gde ovaj narod živi. Zato su sanjari mogli da se vrate svojoj simfoniji misli.«

  »Onda ste došli, sa Akvarijusa i Starog Posejdona, vi. Zaista ste došli. Zaneti u snevanje, sanjari tokom mnogo godina nisu, maltene, ništa ni primećivali, a vi ste zasejavali more, lovili u moru, i otkrivali ukus blatnih kofa. Morate uzeti u obzir kakav je to šok za njih bio, komandanti Garde. Kad god bućnete jednu blatnu kofu u ključalu vodu, sve blatne kofe učestvuju u osećajima koji tada nastanu. Sanjarima se činilo da je na kopnu evoluirao neki novi grabežljivac. Kopno njih nije zanimalo. Nisu imali nikakvu predstavu da biste vi mogli biti inteligentni, jer nisu mogli da zamisle razum bez telepatije, baš kao što vi niste mogli da zamislite slepi, gluvi, nepokretni i jestivi razum.

  Za njih su bića koja se kreću, manipulišu i jedu meso, životinje, i ne mogu biti ništa drugo do životinje.«

  »Ostatak znate, ili možete pretpostaviti. Sanjari su spor narod koji je odlutao u svoje silno duge pesme, pa su zato i reagovali sporo. Prvo su vas prosto ignorisali, verujući da će sam ekološki sistem uskoro zaustaviti pokolj. Nisu primetili da je do toga došlo. Njima se činilo da vi nemate prirodnih neprijatelja. Naprosto ste se razmnožavali i širili, i mnogo hiljada umova je zaćutalo. Najzad su se vratili drevnim, maltene zaboravljenim postupcima iz svoje mutne prošlosti, i probudili se da bi se branili.

  Ubrzali su reprodukciju svoje garde tako da je more iznad njihovih blatnih polja vrvelo od tih zaštitnika, ali ploveći ratnici, koji su nekada divno uspevali protiv drugih neprijatelja, pokazali su se nemoćnim protiv vas. Najzad su sanjari bili prisiljeni da preduzmu nešto novo. Njihovi umovi su prekinuli veliku simfoniju i krenuli u spoljašnje prostore, osećali su, shvatali, i najzad počeli da stvaraju novu gardu, čuvare dovoljno strašne da ih zaštite i od te nove velike nemeze. Tako je krenulo. Kad sam stigao

  Arkom, i kad me je Kefira Kej prinudila da oslobodim mnoga nova bića koja su zapretila mirnoj vladavini sanjarenja, oni su, u prvi mah, bili potisnuti. Ali borba ih je izoštrila, pa su sad reagovali brže, i za vrlo kratko vreme izsanjali još novih gardista i poslali ih u boj protiv stvorova koje sam ja pustio na njih. Dok vam ovo govorim u ovoj vašoj izvanrednoj kuli, evo baš sad, ispod talasa počinju da se pomiču mnoga nova, užasna živa bića, koja će uskoro izroniti da pokva‐re vaš miran san u predstojećim godinama.

  Sem ako, naravno, želite mir. Ta odluka je samo vaša, a ja sam samo skromni ekoinženjer. Ne bih ni sanjao da diktiram takve stvari ljudima kao što ste vi. Ali, ipak preporučujem to, u najvećoj mogućoj meri. I evo ovde ambasadora, iščupanog iz mora, a iščupao sam ga, mogao bih dodati, uz veliku muku. Sanjari su sad u velikom previranju, jer kad su među sobom osetili Daksa i kroz njega dotakli mene, njihov svet se uvećao milionima puta. Oni su danas saznali za zvezde, i saznali, takode, da u ovom kosmosu nisu sami. Verujem da će oni postupiti razumno, pošto njima kopno apsolutno nije potrebno, a ribu ne vole da jedu. Evo, tu smo i Daks i ja. Možda bismo mogli Otpočeti pregovore?«

  Ali kad je Hevilend Taf najzad zaćutao, niko drugi nije progovorio, još dugo. Svi lordovi Garde bili su ošamućeni, pepeljastih lica. Jedan po jedan oni, i one, su skretali pogled sa Tafovih spokojnih crta lica na blatnjavu ljušturu na stolu.

  34

  Najzad je Kefira Kej našla svoj glas. »Šta žele oni?« upita ona nervozno.

  »Poglavito«, reče Hevilend Taf, »žele da vi prestanete da ih jedete. Meni se čini da je to izvanredno razuman zahtev. Kakav je vaš odgovor?«

  Dva miliona standarda je nedovoljno«, rekao je Hevilend Taf kasnije, sedeći u komunikacijskoj dvorani Arke. Daks se odmarao u njegovom krilu; Daks nije imao ništa od one frenetične energije kojom su se odlikovali oslali mačići. Drugde u dvorani, Sumnja i Neprijateljstvo su se ganjali tamo‐amo.

  Gore, na ekranu, lice Kefire Kej se izvi u podozrivo mrštenje. »Šta vam to znači? To je dogovorena cena, Tafe. Ako pokušavate da nas prevarite...«

  »Prevarim?« Taf uzdahnu. »Jesi li je čuo, Dakse? Posle svega što smo učinili, oni još uvek bacaju takve grozne optužbe na nas, a mi to moramo trpeti, hteli‐ne hteli. Da.

  Hteli‐ne hteli, zaista. Čudna neka fraza, to 'hteli‐ne hteli', kad čovek zastane da o njoj razmisli. »On opet pogleda ka ekranu. »Gardijko Kej, sasvim dobro znam koja je cena bila dogovorena. Ja sam, za dva miliona standarda, rešio vaše probleme. Analizirao sam, mozgao, dao svoj bitni uvid, i obezbedio prevodioca koji je bio tako očajnički potreban. Čak sam vam ostavio dvadeset pet telepatskih mačaka, od kojih je svaka povezana sa po jednim lordom čuvarom, da bih olakšao dalje komunikacije, po mom odlasku. I to ulazi u okvire našeg početnog sporazuma, jer je potrebno kao deo rešenja vašeg problema. I, pošto sam u srcu više filantrop nego biznismen, i uz to duboko sentimentalan, čak sam vam dozvolio da zadržite za sebe Glupost, pošto vas je ta maca zavolela iz nekog razloga koji je mome shvatanju nedostupan. Ni za to ne tražim da mi se plati.«

  »Onda zašto tražite dodatnih tri miliona standarda?« reče Kefira Kej.

  »Za nepotrebne poslove koje sam bio surovo prinuđen da obavljam«, odvrati Taf.

  »Zelite li da to čujete stavku po stavku?«

  »Da, želim«, reče ona.

  »Vrlo dobro. Za ajkule. Za barakude. Za gigantsku sipu. Za orke. Za sivog krakena.

  Za krvnu čipku. Za vodeni žele. Po dvadeset hiljada standarda za svaku od tih stavki. Za ribu‐tvrđavu, pedeset hiljada standarda. Za šapat‐jecajni korov, osamdeset hiljada...«

  Nastavio je tako još dugo.

  Kad je završio, Kefira Kej strogo stisnu usne. »Dostaviću vaš račun Savetu Garde«,

  reče ona. »Ali ću vam odmah reći da su vaši zahtevi preve
liki i da nisu fer, i da nas trgovinski bilans nije u stanju da podnese takvo odlivanje tvrdih standarda. Možete da čekate u orbiti sto godina, Tafe, ali nikakvih pet miliona kredita nećete dobiti.«

  Hevilend Taf diže ruke kao u znak predaje. »Ahh«, reče on. »Tako, dakle, ja zbog svoje prirode, sklone verovanju u ljude, moram pretrpeti gubitak. Znači neću biti plaćen?«

  »Dva miliona standarda«, reče Gardijka. »Kao što smo se dogovorili.«

  »Pretpostavljam da moram prihvatiti ovu surovu i moralnu odluku, i da je moram

  shvatiti kao još jednu životnu lekciju. Pa, onda, vrlo dobro. Neka tako bude.« On pogladi Daksa. »Kaže se: oni koji ništa ne nauče od istorije, osuđeni su da je ponove. Za ovaj zlosrećni ishod mogu okrivljavati jedino samog sebe. Jer, eto, pre samo nekoliko meseci gledao sam, sticajem okolnosti, jednu istorijsku traku koja se odnosila upravo na ovakvu situaciju. Radilo se o semenskom brodu nalik na ovaj moj, koji je oslobodio neku planeticu od jedne dosadne napasti, a onda se suočio sa odbijanjem nezahvalne 35

  planetarne vlade da plati. Da sam bio mudriji, to bi me naučilo da tražim plaćanje unapred.« On uzdahnu. »Ali nisam bio mudar, i sad moram trpeti.« Taf opet pogladi Daksa, i zastade. »Možda bi vaš gardijski Savet bio zainteresovan da vidi tu traku, čisto radi rekreacije. Holografska je, potpuno dramatizovana, dobro glumljena, a sem toga, daje fascinantan uvid u funkcionisanje i moć ovakvog broda. Veoma edukativno. Zove

  se Semenski brod šarenog svirača iz Hamelina.« (Za kojim bi sve životinje krenule, prim, prev.)

  Platili su mu, naravno.

  36

  37

  JA PRODAJEM SLOBODU, NADU, NOVI ŽIVOT...

  RIZIK JE SAMO JEDAN: PONEKAD NE ISPORUČIM ROBU.

  Lozinka 16, upisana u OMIKRON KAPA«, rekao sam računaru na dužnosti na Alhambra kapiji Zida Los Anđelesa.

  Računar obično nije sumnjičav. Ovaj nije bio ni previše pametan. Određivao je svoj

  deo programa po uputstvima velikih biočipova — mogao sam tačno da osetim kako se

  vrte i pulsiraju dok elektronska struja prolazi kroz njih — ali računar je bio samo alatka.

  Najobičnija vratarska sprava.

  Stajao sam i čekao dok su pikosekunde prolazile u prebiranju po milionima podataka.

  »Ime, molim«, reče najzad vratar.

  »Džon Dju. Beta Pi Ipsilon, 10—4—3—2—4 —X—.«

  Kapija se otvorila. Ušetao sam u Los Anđeles.

  Prosto kao Beta Pi.

  Zid kojim je LA. opasan debeo je sto ili sto pedeset stopa. Kapije su mu više nalik na tunele. Kada još uzmete u obzir da se proteže potpuno okolo bazena LA, od Doline San Gabrijel do Doline San Fernando, a onda preko planina do mora i nazad skroz preko Long Biča, da je visok šezdeset stopa i celom dužinom tako širok, počnete da cenite masu koju ima. Razmislite o neverovatnoj količini izgubljene ljudske energije potrebne da bi se sagradio — mišići i znoj, znoj i mišići. Ja mnogo razmišljam o tome.

  Pretpostavljam da su zidovi oko naših gradova postavljeni uglavnom kao simboli.

  Oni naglašavaju razliku izmedu grada i sela, građanina i negrađanina, između kontrole i haosa, kao što su to radili zidovi pre pet hiljada godina. Ali najvažnija svrha im je da nas podsećaju da smo svi danas robovi. Ne možete ignorisati zidove. Ne možete se praviti kao da ih nema. NATERALI SMO VAS DA NAS SAGRADITE, kao da govore, I NEMOJTE TO

  NIKAD ZABORAVITI. Ipak, Čikago nema zid debeo sto pedeset i širok šezdeset stopa. Ni Hjuston. Ni Feniks. Njihovi funkcionišu sa manje materijala. Ipak je LA. najvažniji grad.

  Čini mi se da je Zid LA. izreka: JA SAM VELIKA ZVERKA. JA SAM TUTA KOJA GUTA.

  Zidovi ne postoje zbog nekog straha Vlasnika od napada. Oni znaju koliko su nepovredivi. I mi to znamo. Hteli su samo da ukrase svoj posed nečim naročitim. Do đavola, nije njihov znoj proliven tokom gradnje zidova. Naš je. Naravno ne moj lični. Ali naš.

  Video sam nekoliko Vlasnika kako se šetaju odmah sa druge strane zida,

  zamišljeni, kao i uvek, nad Bog zna čim, ne obraćajući nikakvu pažnju na ljudska bića u okolini. Ovi su pripadali nižoj kasti, onoj što ima sjajno narandžaste tačke sa svake strane. Uklonio sam se što sam više mogao. Imali su običaj da podignu čoveka tim dugačkim elasticnim jezicima, kao kad žaba ščepa muvu, i da ga puste da se koprca po vazduhu dok ga proučavaju svojim žutim očima velikim kao tanjiri. Nisam priželjkivao tako nešto. Oni te ne povrede, ali nije nimalo prijatno praćakati se u praznom prostoru dok te drži nešto nalik na ružičastu lignju visoku petnaest stopa balansirajući na vrhovima svojih pipaka. Desilo mi se jednom, davno, u Sent Luisu, i nisam baš čeznuo za još jednim sličnim doživljajem.

  Prvo što sam po ulasku u LA. uradio bilo je da nađem kola. Na Vali Bulevaru, dva

  bloka od zida, ugledao sam jednog '31 TOŠIBA ELDORADO koji je delovao pristojno, pa 38

  sam podesio frekvenciju njegove brave i uvukao se unutra; trebalo mi je devedeset sekundi da reprogramiram njegovu vozačku tablu u skladu sa svojim metaboličkim rezultatima. Prethodna vlasnica mora da je bila debela kao slon i dijabetičar: indeks glukoze je bio apsurdan, a fosfini su divljali.

  Kola nisu bila loša — malo spora pri menjanju brzina, ali šta se drugo moglo očekivati, kada se zna da su poslednja kola na ovoj planeti izgradena još 2034?

  »Peršing Skver«, rekao sam im.

  Kapacitet im je bio solidan, skoro šezdeset megabajta. Krenula su desno i pronašla

  stari auto‐put za centar grada. Smislio sam da počnem s poslom u sredini gužve, izvedem par oslobađanja tek da se obezbedim, pronađem sobu u hotelu, jelo, možda

  čak iznajmim neko društvo. A onda da smislim sledeći korak. Bila je zima, odlično vreme za L.A. Blago sunce, topli vetrići što se spuštaju iz kanjona.

  Nisam silazio do Obale godinama. Operisao sam uglavnom na Floridi, u Teksasu, pomalo u Arizoni. Mrzim hladnoću. Nisam bio u L.A. od 36. Dugo sam izbivao, ali možda sam to želeo. Nisam siguran. Poslednja poseta je ostavila loše uspomene. Neka žena je želela oslobođenje, a ja sam joj uvalio ćorak. Morate uvaliti ćorak mušterijama tu i tamo, ili se pročujete kao suviše dobri, a to može biti opasno; ali ova je bila lepa i mlada i puna nade, pa sam mogao da uvalim ćorak sledećem a ne njoj, samo što nisam.

  Ponekad mi se smuči, kad se setim toga. Možda me je to toliko dugo držalo daleko od L.

  A.

  Nekoliko milja istočno od velike raskrsnice za centar, saobraćaj se zagušio. Možda

  neka nesreća ispred, možda blokada na putu. Rekao sam Tošibi da side sa auto‐puta.

  Provući se kroz blokadu na putu problematično je i zahteva prilično naporan rad.

  Znao sam da mogu preći svaku vrstu računara za kontrolu i svakog ljudskog pajkana, ali što se trošiti kad te niko ne bije po ušima?

  Upitao sam kola gde se nalazimo.

  Ekran je zasvetleo. ALAMEDA PORED BANINGA, pisalo je. Daleko od Peršing

  Skvera. Iskrcao sam se iz kola u Spring Stritu.

  »Dodi po mene u 18 sati i 30 minuta«, rekao sam im. Ugao... hm... Šeste i Brda.«

  Otišla su da se parkiraju a ja sam krenuo ka Skveru da obavim par oslobođenja.

  Dobrom slobodaru nije problem da pronađe kupce. Možete ih provaliti po očima: pažljivo prikriven bes, potisnuta ozlojedenost. I još nešto neuhvatljivo: nepogrešiv osećaj da je preostala trunka ili dve unutrašnje spremnosti koja ti odmah govori »ovo je neko spreman da rizikuje mnogo da bi se dočepao nekog dela slobode. « Već petnaest

  minuta sam bio predan poslu.

  Prvi je bio surferski građen tip, širokih pleća i izbledele kose. Vlasnici već deđsetak ili petnaest godina nisu dozvoljavali surfing — rasprostrli su svoje mreže za planktone duž obale od Santa Barbare do San Dijega; a one su gutale hranljive morske sastojke njima neophodne, i svaki klinac koji bi samo probao talase bio bi momentalno sažvakan. Ali ovaj mora da je bio strašan u svoje vreme. Već sam način na koji se kretao kroz park, praveći male zamahe kako bi održao ravnotežu narušenu nepravilnom Zemljinom rotacijom, odavao je ka
kav je bio na vodi. Seo je kraj mene, i petljao oko svog ručka. Jake podlaktice, kvrgave ruke. Radnik na zidu. Mišići lica u grču: bes zauvek prigušen tačno ispod tačke ključanja.

  Trebalo mi je malo da zapodenem razgovor. Da, surfer. Bilo pa prošlo. Počeo je da

  uzdiše za čuvenim plažama gde su talasi bili kao rolne koje su jahali sa kraja na kraj.

  »Trestl Bič«, mrmljao je. »To ti je severno od San Dijega. Obično bih se ušunjao u bazu 39

  Kemp Pendlton. Ponekad su marinci pucali, samo u vazduh. Ili, Holister Ranč, gore kod Santa Barbare.« Njegove plave oči su se zamaglile. »Hantington Bič. Ouksnard. Bio sam svuda, čoveče.« Stegnuo je svoju ogromnu šaku. »A sad ovi jebeni Vlasnici poseduju obalu. Kapiraš? POSEDUJU je. A ja gradim zidove, drugi mandat. Sedam dana nedeljno

  sledećih deset godina.«

  »Deset? Upalo ti sranje«, rekoh.

  »A ti znaš nekog, kome nije upalo sranje?«

  »Neke«, rekoh. »One koji to kupe.«

  »Aha.«

  »lzvodljivo je.«

  Upitan pogled. Nikad ne znaš ko je borgman. Smrdljivih kolaboracionista ima svuda.

  »Stvarno?«

  »Treba ti samo novac«, rekao sam.

  »I slobodar.«

  »Tačno.«

  »Neki kojem veruješ.«

  Slegnuo sam ramenima. »Tu se ide na poverenje, čoveče.«

  »Aha«, reče. I malo kasnije: »Čuo sam za tipa koji je kupio oslobodenje na tri godine, zajedno sa dozvolom za izlazak kroz zid. Otišao je na sever, našao jedrilicu, dočepao se Australije kod Rifa. Nema više šanse da će ga pronaći. On je van sistema.