Alef Science Fiction Magazine 008

by MoZarD

  Jovan govori popu: »To je kralj Vukašin i teško je ranjen. Pripremi mu ležaj da otpočine.«

  Promrmljao je u konjski bok: »Moramo stići do Svetog Andreje i upozoriti ih da se

  naoružaju protiv Turaka«, a onda se krasuljci, nebo i pegave senke zavijoriše poput barjaka i on je iz neposredne blizine gledao u svoje srebrom optočeno sedlo pre nego što se tmina sklopi nad njim.

  Kada je ponovo došao sebi, stvari oko njega su bile prijatnije. Ležao je povrh sećije u svežoj ćeliji, a u glavi mu je bilo bistrije. Pridigavši se na lakat, rekao je: »Sada mogu da produžim svojoj rodbini na Svetom Andreji.«

  Jovan i stari crni pop bili su mu kraj uzglavlja i bojažljivo se smeškali. »Moj gospodaru kralju«, rekao je pop, »bolno si ranjen i moraš ostati s nama dok ne prikupiš snage da nastaviš put.«

  Usta su mu bila kruta, ali je rekao: »Pope, juče smo čitavog dana vojevali protiv muslimana oboružanih sabljama i reka Babuna zacrvenela se od krvi njihove i naše.

  Hrabrost ne preza pred brojnošću, znam to, ali na našoj strani samo je jedan mač bio na šest njihovih i tako, na kraju, svi moji vojnici padoše. Mojim rođacima na Andreji mora se reći da se pripremaju za bitku, a samo smo moj vojskovođa Jovan i ja preživeli da im kažemo. Osedlajte mi konja, pa da krenemo.«

  A Jovan i pop počeše nešto da se savetuju, najpre su Jovanovi brci bili uz popovo

  dlakavo uvo, a zatim popova brada u Jovanovom uvu. Potom Jovan priđe svojem kralju

  i kleknu mu pokraj kreveta, uze ga za ruku i progovori: »Gospodaru moj, iako ne satresmo podlog muslimana, bar ga zaustavismo. Vrelina je podneva. Otpočini, pojedi malo čorbe i odmori se, pa ćemo poći kasnije. Moram da pazim na tebe i ne smem zaboraviti da si od kuće Nemanjića i da gospodstvo teče iz tvoje rane.«

  I tako je dopustio da ga ubede, a onda su mu doneli blage čorbe, pastrmke upecane u obližnjem jezeru i vrč vina, pa su ga ostavili da otpočine.

  Nije mogao da pojede više od jednog zalogaja ribe. Iako nije bio svestan svoje rane, iznutra ga je izjedala briga, ranjavala ga misao da lakomi Turčin proždire njegove zemlje i ne da se pokoriti; njegov narod bio je hrabar i strahotan u bitkama; zašto im onda Bog nije dopuštao da procvetaju? Kao da je široka plima vremena neprekidno tekla nasuprot njima.

  Nemoćno je gledao kroz otvoreni prozor kraj uzglavlja svoje postelje. Ova prostorija u popovskim odajama gledala je iz blizine na jezero, tako da se činilo da vode dopiru do same prozorske daske. Prostranstvo pred njegovim očima prekidao je samo

  ševar nedaleko odatle; dalja obala predstavljala je nejasnu liniju plavila koja kao da je bila tu samo da bi istakla vodu. Dugo je gledao u nju sve dok mu se, zamoren od njene neizmerne praznihe, pogled nije preselio na unutrašnjost sobe.

  Iako je sama ćelija bila jednostavna, sadržala je brojne drangulije, razne ogrtače i instrumente, čak i jednu motiku. Od kraljevskog pogleda je sve to bilo zaklonjeno, bar izvesnim delom, paravanom ubačenim izmedu podnožja kreveta i te zbirke. Pogled mu

  se polako zaustavi na paravanu.

  Bio je od drveta rezbarenog, prefinjen, na način u kojem je smesta prepoznao 52

  veštinu debarskih majstora, jer neki njihovi radovi krasili su i njegovo uporište.

  Isprepletane sa listovima i granama vinove loze bile su tu krupne ptice koje su zobale plodove, dečaci sa frulama, veprovi što su se valjali po cveću, kule zamkova i gušteri savijeni poput turskih sablji. Takve male verske zadužbine, rasute poput dragulja po čitavom njegovom kraljevstvu, krile su mnogo takvih blaga, ali ovoga puta nije mnogo uživao u njima.

  Zadugo, ležao je između jezera i paravana i razmišljao kako mora žurno poći svojoj

  rodbini. Mnogo puta pomislio je da je već izišao iz kreveta pre nego što se Jovan pojavio na vratima, bojažljivo mu se zagledao u lice i upitao: »Jesi li se dovoljno osnažio, moj gospodaru, da se ponovo daš na put?«

  »Opaši mi mač«, rekao je.

  I tako ponovo krenuše, ali ovoga puta, budući da je put vodio u bregove, putovanje je bilo teže. Konji su bili sveži nakon predaha, ali nervozni i silovito su kidisali na kreje kada bi ove sevnule preko staze. Njihova uznemirenost prenosila se na njega i on poče da se znoji u svojoj košulji sve dok mu se njeni teški izvezeni ukrasi ne prilepiše, hladni, za rebra. I protiv svoje volje počeo je da govori ono što mu je bilo na umu, stvari za koje je znao da kralj treba da krije čak i od svog najvernijeg vojskovođe.

  »Strahujem da su na mene bačene zle čini«, rekao je kroz zube. »Dok su vukovi zavijali kada moja žena—dete preminu u Bitoli od groznice, činilo mi se da zavijaju moje ime. Sada znam da je tako i bilo. Beleg je na meni, i taj beleg znači nesreću.«

  »Onda je i na meni, kao i svima koji te vole«, reče Jovan. »Ti si naše zajedničko blago i ako će musliman, što se grozi svinjetine, da poseče tebe, poseći će čitavu Srbiju.«

  Tu on požali što je govorio, jer nije Jovan bio u položaju da odgovara na takav način, ali reči su svejedno drhtavo napuštale njegove usne. »Kao što fine haljine ne mogu skriti našu nagost pred Bogom, tako ni drveće, što mi kraljevinu čini, ne može da me skrije pred njegovom kletvom. Jer ti znaš šta govore legende, da mi južni Sloveni stigosmo sa istoka u ogromnom broju kada nas varvarski neprijatelji prognaše sa zemalja naših predaka. Iako su naši ljudi mnogo vekova obrađivali ova tla i mnogi pod njima počivaju, svejedno ovo nije naša postojbina; i ja strahujem, Jovane, strahujem da će ova zemlja sva pripasti muslimanu tamnog lika i dalekim pašama.«

  »Tvoja kraljevska braća dići će se na oružje protiv njih, skupa s nama, i potisnuti ih tako oštro da se oni više nikada neće usuditi da pređu Vardar«, reče Jovan čvrsto. Ali pod gustim krošnjama njegovo lice kao da je poprimilo zelenkastu nijansu koja mu nije bila u prirodi; a čak i dok je govorio, zatezao je uzde svojeg konja i bojažljivo gledao napred.

  Na stazi, kojom su se morali uspeti, stajala je svraka sa gušterom koji joj je virio iz voljke. Raširenih krila, lepetala je po prašini, a konji zatresoše gadljivo oglavima pred tim prizorom. Jovan oštro, šištavo uvuče vazduh i skliznu iz sedla, isukavši mač kada je pošao napred. Crna ptica pade mrtva podno njegovih nogu, gušter joj je još uvek virio iz kljuna. On zamahnu da je udari, ali kralj podviknu da stane.

  »Nikada do sada nisam video da se svraka zadavi, niti da pokuša da proguta guštera«, rekao je. »Bolje nemoj da ih diraš. Jahaćemo oko njih.«

  I tako obodoše konje i podoše kroz zastor drveća, terali su ih uz planinu i probijali se uz poteškoće dok se nisu ponovo našli na ravnom terenu i čistini. Tu su rasle nebrojene crvene bulke, milioni i milioni, boje sasušene krvi u daljini, sveže krvi pod nogama, U kraljevoj glavi postojala je samo ta boja dok je pokušavao da shvati značenje guštera i svrake.

  53

  Otežale ruke, pokazao je preko ravnice, »Tamo se nalazi planina Jakupica i sneg je

  još uvek na njenim padinama. Kada budemo prešli Topolku, možemo se ulogoriti u podnožju bregova. Do sutra uveče odmaraćemo se pokraj ognjišta na Svetom Andreji, a vest ćemo predati u prijateljske ruke. Ali želim najpre da posetim mali manastir za koji znam, zove se Sveti Pantelej, u kome živi neobični i mudri vidovnjak koji će objasniti šta tišti mene i moju kraljevinu.«

  I tako se lagano primakoše reci u popodnevnoj vrelini i naiđoše na pastira koji je

  sedeo uz stado ovaca, neke bele i mnoge crne, sa poluuzraslim jaganjcima izmedu njih.

  Pastir je bio mladić koji pozdravi kralja bez preteranog iskazivanja poštovanja.

  »Moj ponizni dom tamo se nalazi«, rekao je, kada Jovan oštro podviknu na njega, i

  ispružio prst prema udaljenoj brvnari koja se uzdizala navrh stene. »A tamo te čeka tvoj neprijatelj, nasmešeni musliman!« I prst se podiže prema litici nad kojom je kružio soko. Kralj i njegov vojskovoda pogledaše tamo i razaznaše dim koji se uzdizao u vazduh.

  »Nisu mogli stići dovde tako brzo, moj gospodaru. Dečak, očigledno laže«, rekao je

  Jovan tihim glasom.

  »Avaj, više je od jedne vojske neprijatelja na mojim plodnim zemlj
ama«, rekao je i, okrenuvši se mladiću, upitao. »Ako znaš da je smrdljivi musliman ovde, zašto se ne boriš? Zašto se ne pridružiš mojoj vojsci? Zar nemaš ništa, čak ni svoj život, što ti je dragoceno i što moras braniti?«

  Ali momče se nije zbunilo, već mu bez okolišanja odgovori: »Kralju Vukašine, zbog

  toga što si kralj i zato bogat, nasmejani musliman želi sve što je tvoje i uzeće sve. Ali pošto sam siromah, ja nemam ništa što bi on mogao poželeti. Misliš li da su to moje ovce? Moj gospodar bi se smejao da to čuje. Misliš da moj život meni pripada? Onda

  veruješ u drugačije stvari nego ja. Ne, tvoji neprijatelji u brdima zaobići će me i ostaviti ovakvog kakav sam«.

  Jovan isuka mač, a momče se povuče jedan korak, ali kralj reče: »Ostavi ga, jer samo niskost dolazi od niskih, a on ima pravo kada drži da čak ni kradljivi musliman ne može ništa poželeti od njega. U međuvremenu, imamo razlog više da pohitamo do Svetog Andreje«.

  Ali kada su prešli širok i plitki tok Topolke, naidoše na teren prekriven krupnim šljunkom, po kome konjska kopita nisu mogla dobro napredovati. Vrelina se uzdizala iz tih šljunčanih terena i zaslepljivala im oči i tu ništa nije raslo izuzev tu i tamo poneke bulke i krhkih cvetova žute boje sa po pet širokih latica na svakom od njih. A šljunak je škripao i kao da je želeo da ih odvuče nazad u reku. Zbog toga su bili umorni kada dođoše do kraja i jačina sunca otežala je na njihovim plećima.

  Kada stigoše do podnožja prvog brežuljka, Jovan, nemaran prema veličanstvu kao

  što je i momče bilo, sruči se sa konja i izjavi da ne može dalje. Sjahaše pod drvetom u čijoj je krošnji šumorio lahor, tako da su senke njenih grana puzale po kamenitom tlu poput vitica vinove loze. Nabrali su zrelih smokava sa drveta i jeli, a konji su se napasali sočnom travom. Krv je otežala u njihovim čelima; pospali su čim su se opružili.

  Trgao se, i lišće nad njegovom glavom bilo je prošarano plodovima poput drvenog

  paravana iz Debra, a bilo je tu i halapljivih ptica koje su kreštale i proždirale plodove.

  Sunce je bilo nisko nad bregovima i on sede osećajući krivicu i kriknu: »Jovane, Jovane, moramo da produžimo! Zašto čekamo ovde, vojskovođo moj?«

  Njegov pratilac se podiže u sedeći položaj, počeša po glavi i sanjivo reče: »Kao što ću život dati za tebe, moj gospodaru, kad za to vreme dode, tako kada vreme dođe, moram i odspavati«.

  54

  Ali onda se podigoše na noge, a kralj je terao da idu dalje, iako je Jovan želeo da najpre jedu hladne ribe, umotane u lišće, koju je poneo sa sobom sa večernje trpeze.

  Kada su se osvrnuli preko polja bulki, čuli su zvečanje medenice sa ovaca teranih u okrilje noći i videli turske svetiljke koje su gorele na pročelju planine. Uskoro su im ti zvuci i prizori bili zaklonjeni, kada udariše oko podnožja novog brega, dok je noć spuštala nežno krilo preko njih.

  Obavijen bezbednošću senke, kralj dopusti svom umu da odluta dalje od jahanja,

  sve dok nije počeo da žamišlja da nije ranjen i da je njegova žena‐dete Simonida ponovo živa: onda joj je blago rekao: »Kćeri moja, vidiš kako se granice naše kraljevine šire i kako vojnici i trgovci postaju bogati kao što je bio moj deda, veliki Oruzan lično.

  Bugari nam sada plaćaju danak sve do Besarabije, a Vizantinci su toliko siromašni i slabi da svakog meseca poneki njihov grad pripadne nama«.

  I zamišljao je da se nasmešila i odvratila: »Dragi moj gospodaru Vukašine, dobro je baš kao što veliš, ali hajde da stvorimo državu u kojoj će ime Srbija biti slatko čak i onima koje pokori. Neka ne bude samo pogubljenja, već i zakona; ne samo mačeva i vojni nego i knjiga i univerziteta, i mira gde god se mir može zametnuti.«

  A kralj se tada nasmeši i pogladi joj kosu, govoreći: »Znaj, taj put biće moj put, kao i tvoj, i mog oca i dede. Dovodićemo mudrace da govore narodu čak iz dalekog Hilandara, na Svetoj Gori nazvanoj Atos, i imaćemo umetnike i zidare okupljene iz Soluna, što rade manje grubo od zanatlija iz naših krajeva. I započećemo nove veštine i umetnosti sa ljudima iz Dubrovnika i Venecije, pa i dalje, sa dvorova po Evropi, i čak će i rimski papa motriti na nas...«

  »Tvoji snovi suviše su veličajni, slatki moj gospodaru. Ne valja tako činiti«. Često je to govorila.

  »Snovi ne mogu biti suviše veličajni. Znaš li šta sanjam, kćeri moja? Sanjam da jednog dana ujašem u Konstantinopolj i krunišem se za kralja Vizantije — imperatora!

  — A ti ne bi na sebi nosila odeće do dragog kamenja.«

  »Kako bi onda tvoji podanici piljili u mene!«, rekla je uz smeh, ali zvuk dopre do

  njega slabašan i neprirodan, više nalik na zveckanje konjskih uzda i više nije mogao da je vidi od senke, i tako začu kako Jovan govori kraj njega: »Pažljivo, gospodaru moj, dok jašeš, jer staza je kamenita ovde«.

  A on odgovori teško i zbunjeno, rečima: »Nisi pratilja kao što ona beše, iako priznajem da si ponositija. Kakve promene se odigraše u poslednjih nekoliko godina.

  Možda si bila u pravu kada si tvrdila da snivam suviše veličajno, jer sada mojih snova više nema, a ti si otišla od mene, slatko dete moje postelje, i sada samo čujem zveket mačeva, a smišljanje tvog nakita zamenio sam ratnim planovima protiv zapenjenog muslimana. I zato napred, i dija, il' ćemo izginuti pre no što dospemo do dveri Konstantinova grada!«

  Konj poskoči kada on oštro zateže stremene i kralj se povrati, umorniji od tog mentalnog putovanja nego od stvarnog.

  »Jesam li ja to malopre razgovarao sam sa sobom, Jovane?«

  »To je povlastica mog gospodara«, rekao je vojskovođa.

  »Jesam li govorio naglas, reci mi?«

  »Moj gospodaru, nisi, zaklinjem se«. Ali on je znao da njegov podanik laže da bi prikrio slabost svog vladara i zato se ugrizao za usnu da ćuti sve dok nije imao zadovoljstvo da oseti kako krv teče u dlake njegove brade.

  Sledili su tanku stazu bez reči. Najzad začuše šumove volujske zaprege koja je škripala i tandrkala i izbiše na prašnjavi put koji će ih odvesti do Svetog Andreje. Sada 55

  kada je drveće bilo na većem rastojanju, a njihove oči priviknute na noćno putovanje, mogli su da vide obrise volujske zaprege pred sobom. On je sada bio sasvim razbuđen i mahnu Jovanu da ga sledi. Pojahali su do zaprege i podviknuli pozdrav kočijašu.

  Shvativši da nema razloga da idu dalje, dva vola koji su vukli zapregu zaustaviše se i počeše da preživaju nasred puta. Uz kletvu, Jovan skoči na zemlju mača spremnog u ruci. Kočijaš je bio opružen, lica okrenutog zvezdama, zaklan. Pod njegovom ispruženom rukom ležale su krpe koje pogledaše malo kasnije i otkriše da se radi o haljinama neke seljanke.

  »Na to su se drznuli, tako blizu doma, da ubiju mog seljaka zarad njegove žene, tako blizu doma, tako blizu doma!«

  U vihoru besa i slabosti on oseti kako mu se suze slivaju niz lice i sede nakraj puta i zarida. Jovan mu priđe i obavi ruku oko njegovih ramena, sve dok se ne prekide od srama. Na to Jovan gurnu krčag u njegove ruke.

  »Čovekova rakija, gospodaru. Mogli bismo da izvučemo neku korist iz nje, kada već

  on ne može. Pij, jer nije nam preostalo još mnogo sati puta, a potom ćemo jesti ribe i nabrati trešanja što nam rastu nad glavama«.

  U dubini bio je gnevan što se Jovan usuđuje da govori o tako nevažnim stvarima

  kada je hitnja njihovog stanja bila tako velika. Ali zahvati ga nekakav strah; uznemirio ga je način na koji je volujska zaprega stigla da tako tačno, na vreme uruči svoju poruku smrti i bilo mu je potrebno da oseti vrelinu rakije kako mu se sliva niz grlo.Pili su naizmence, dugim gutljajima, pravo iz krčaga.

  Nakon izvesnog vremena, volovi ponovo povukoše zapregu niz put, uz škriput i tandrkanje svakim delićem puta. Dvojica muškaraca počeše da se smeju. Kralj zapeva deo pesme:

  Srećni li su koji u Prilepu žive

  Gde ptice se gnezde ispod svake strehe

  I raste zelen dub.

  Iako se sećao da Turčin sada stoji na dverima Prilepa, on ponovo zapeva stih kroz

  lisnatu noć. Pričao je Jovanu price iz starih dana da
mu osokole duh, o tome kako je njegov deda Oruzan skočio preko provalije u stenju Pelistera i nije hteo da se ženi dok ne nađe devojku dovoljno vrele krvi da učini isto, ne, iako je pet devica bosih nogu izgubilo život pokušavajući; i kako je on sam plivao čitavu vrstu pod zemljom u hladnoj i nepoznatoj reci u istom kraju; i o tome kako se njegov otac čitav dan nosio, sam u brdima, sa Alistom, šiptarskim princem. A onda je pomislio na svoju malu ženu koja je umirala u Bitoli, pa se uozbiljio i postideo se. Oni ustadoše i ponovo se kruto popeše u sedla, iako je Jovan poneo sa sobom puno trešanja sa drveta kada su pošli, odlomivši čitavu granu za sobom.

  I tako su jahali kroz noć i drhtali u svojim odorama. Kada nad bregovima ponovo

  osvanu zora, bili su u blizini mesta o kome je govorio kralj, zvanog Sveti Pantelej.

  Zaustavio je svog pastuva kraj bočnog puta i rekao: »Put je ovde strm. Ostaviću konje sa tobom i vratiću se za sat, pošto budem sa svetim čovekom porazgovarao o budućnosti«.

  Ali Jovan se pobuni: »Moj gospodaru, sada smo na samo dva sata puta od kuće tvojih rođaka na Svetom Andreji. Daj da prvo prenesemo rđave vesti i uskomešamo njihovu ratobornost, a onda se sutra možemo vratiti ovde, do tvog svetog čoveka, kada budemo otpočinuli«.

  Ali kralj je bio čvrsto rešen i tako je i rekao. »Onda«, reče verni Jovan sa uzdahom, 56

  »slediću te peške, vodeći konje, da bismo pojahali tamo gde možemo. Nebo neka te štiti, slatki gospodaru, jer ti znaš najbolje.«

  »Nema mesta nikakvoj sumnji u to«, reče on oštro, iako je u njegovoj glavi itekako

  bilo mesta za nju.

  Sada su se uspinjali izmedu oštrih stena, na koje su prvi gušteri već ispuzali da se sunčaju. Kornjače su im se uklanjale sa puta, a njihovo napredovanje nije bilo ništa brže od kornjačinog, jer staza je vodila tamo‐amo po padini. Jačala je buka brzog planinskog toka po kojoj su se mogli upravljati. Kada naiđoše na njega, videli su kako duboko teče između dve litice i kako ga staza do Svetog Panteleja sledi, kao da čovekovi putevi moraju uvek da budu robovi putevima prirode.