Alef Science Fiction Magazine 011

by MoZarD

  »Ili ćemo umreti tražeći ga.«

  »Ili umreti tražeći ga.« On joj se blago isceri. Ona je bar shvatila suštinu situacije.

  Nezavisno od toga da li je moguće preživeti ili ne, bilo je potrebno zadržati veru da jeste. Ili bi odmah mogli sebi da prerežu grkljan. Onda se nije trebalo čak ni roditi, jer život je neminovna borba za opstanak.

  »Ali šta ćemo za vazduh?« upita MekKilijenova, još uvek neubedena.

  12

  »Ne znam«, odgovori joj veselo. »To je težak problem, zaista.«

  »A šta ćemo za vodu?«

  »Pa u dolini su naslage večitog leda na dubini od nekih dvadeset metara.«

  Ona se nasmeja: »Predivno. Ti, znači, želiš da radimo. Da kopamo tamo dole i topimo led našim malim ružičastim rukama? Odmah vam kažem da neće ići.«

  Kroford sačeka da mu nabroji sve razloge što su osuđeni na propast. Većina njih

  bila je na mestu. Kada je završila, on progovori.

  »Lusi, poslušaj samu sebe.«

  »Ja samo —«

  »Ti samo govoriš u prilog smrti. Da li želiš da umreš? Da li si tako čvrsto odlučila da nećeš slušati nekoga ko kaže da možeš preživeti?«

  Ćutala je neko vreme, a onda poče nespretno šarati stopalima. Zatim pogleda njega, pa Songovu i Ralstona. Čekali su, a ona se morala zacrveneti i blago im se nasmešiti.

  »U pravu si. Šta ćemo uraditi kao prvo?«

  »Upravo ono što radimo. Najpre ćemo proceniti svoju situaciju. Moramo napraviti

  listu onoga što nam je na raspolaganju. Napisaćemo to na listu papira, ali vam ja mogu dati opšti pregled.« Nabrojao je na prste.

  »Prvo, imamo hrane za dvadeset ljudi za tri meseca. To je oko godinu dana za nas

  petoro. Uz štednju, možda i godinu i po. To podrazumeva da će sve kapsule sa zalihama stići do nas čitave. Pored toga, Edgar će isprazniti ostavu i poslati nam sve što se može odvojiti u tri rezervne kapsule. To može biti za dve ili čak tri godine.«

  »Drugo, imamo dovoljno vode zauvek, ako aparat za recikliranje bude radio. To će

  biti prvi problem, jer naš će reaktor potrošiti energiju za dve godine. Treba nam drugi izvor energije. A možda i drugi izvor vode.«

  »Problem sa kiseonikom je gotovo isti, dve godine najviše. Moraćemo pronaći način kako da ga čuvamo mnogo bolje nego što to činimo. Iskreno rečeno, ne znam kako. Da li imaš neku ideju, Songova?«

  Izgledala je zamišljeno. Između njenih kosih očiju pojavile su se dve vertikalne bore koje su bile nalik na znakove interpunkcije.

  »Možda gajenjem biljaka sa Edgara. Kada bismo mogli pronaći neki način da

  gajimo biljke na marsovskom sunčevom svetlu a da ne uginu od ultravioletnih...«

  MekKilijenova se na to zgrozi, kao što bi svaki dobar ekolog učinio.

  »A zagađenje?« upita ona. »Šta mislite čemu je služila sterilizacija pre nego što smo sleteli? Da li želite da upropastite celu ekološku ravnotežu na Marsu? Niko više ne bi bio siguran da li su primerci u budućnosti prave marsovske biljke ili ukrštene sa onima sa Zemlje.«

  »Kakva ekološka ravnoteža?« uzvrati Songova. »Znaš dobro kao i ja da je ovde biološki sve gotovo ravno nuli. Nekoliko bakterija koje mogu da žive bez vazduha, krpica lišaja, koji se jedva mogu razlikovati od oblika na Zemlji.«

  »To je upravo ono što mislim. Ako sada uvezemo oblike sa Zemlje, nikada nećemo

  utvrditi razliku«.

  »Ali to se može srediti, jer odgovarajućom zaštitom biljke ne bi bile uništene pre

  nego što izniknu, a mi bismo mogli ostvariti hidroponično uzgajanje.«

  »O, da, to bi se moglo izvesti. Mogu već sada da vidim tri ili četiri falsifikata. Ali vi ne govorite o osnovnom problemu, a to je —«

  »Stani«, reče Kroford. »Hteo sam samo da saznam da li imaš nekih ideja«. Bio je

  13

  zadovoljan ovom raspravom, to ih je pokrenulo da razmišljaju o pravim stvarima i da se otrgnu od mrtve apatije kojoj se nisu smeli predavati.

  »Mislim da je rasprava postigla svrhu, a svrha je bila da ubedimo svakog da je opstanak ovde moguć.« Nesigurno je pogledao u Lengovu, koja je i dalje klimala glavom, staklastih očiju koje su još gledale kako joj članovi ekipe umiru pred očima.

  »Želim samo da istaknem da smo sada kolonija umesto ekspedicije. Ne u

  uobičajenom smislu da ostanemo zauvek ovde, ali u svim našim razmišljanjima moramo

  to da imamo u vidu. Ono sa čim smo suočeni nije prosto stvar rastezanja zaliha dok ne stigne pomoć. Privremene mere neće nam činiti mnogo dobra. Mere koje će nas spasti

  su one dugotrajne, one koje bi tražila prava kolonija. Posle dve godine živećemo u takvim okolnostima pod kojima bismo mogli opstati i ubuduće. Moraćemo se prilagoditi

  ovoj sredini tamo gde možemo i prilagoditi sredinu nama kako možemo. Što se tiče toga, u boljem smo položaju nego većina kolonista u prošlosti, bar u prvo vreme.

  Imamo dosta zaliha svega što je koloniji potrebno: hrane, vode, oruđa, sirovina, energije, mozgova i žena. Bez ovih stvari nijedna kolonija nema neke šanse. Jedino što nam nedostaje je ponovno snabdevanje iz domovine, ali zaista dobra grupa kolonista može i bez toga izaći na kraj. Šta vi kažete na to?«

  Nešto je pokrenulo Meri Leng da podigne pogled. Bio je to za sada refleks, refleks

  opstanka pojačan njenim dotadašnjim životnim probijanjem do vrha. To se ponovo u njoj pokrenulo, ponukalo je da se ispravi na ležaju, a onda da ustane. Borila se protiv uticaja sedativa i stajala je, očiju mutnih ali svesnih.

  »Šta vas navodi na pomisao da su žene prirodno bogatstvo, Kroforde?« reče sporo

  ali odlučno.

  »Pa, ono što sam mislio jeste da će bez moralne podrške suprotnog pola kolonija

  ostati bez podstreka za opstanak.«

  »A na to si mislio, u redu. A mislio si na žene koje su na raspolaganju pravim kolonistima kao razlog da žive. To sam čula već ranije. To je način na koji muškarci gledaju na stvari, Kroforde.« Počeo je da joj se vraća ugled dok su je posmatrali, koji je rastao sve dok nije ovladao grupom onom neopipljivom moći koja karakteriše vodu.

  Udahnu duboko i sasvim se osvesti, prvi put tog dana.

  »Prestaćemo s tim načinom razmišljanja od sada. Ja sam komandant misije. Cenim

  tvoje preuzimanje vodstva dok sam bila... kako si ono rekao? Indisponirana. Ali trebalo bi više pažnje da posvetiš socijalnim aspektima naše situacije. Ako je iko ovde roba, onda ste to ti i Ralston, zbog toga što vas nema dovoljno. Biće tu nekih osetljivih pitanja koja ćemo morati rešavati, ali u međuvremenu ćemo funkcionisati kao jedinica, pod mojom komandom. Učinićemo sve da smanjimo nadmetanje medu ženama za

  muškarce. Tako mora biti. Je li jasno?«

  Odgovorili su joj tihim pristankom i klimanjem glave. Nije to uočila nego je produžila dalje.

  »Od samog početka sam razmišljala zašto ti ideš, Kroforde.« Hodala je polako gore—dole, po pretrpanoj prostoriji. Ostali su joj se sklanjali s puta bez razmišljanja, sem Ralstona, koji je još sedeo šćućuren pod ćebetom. »Istoričar? Sigurno, to je lepa ideja, ali prilično nepraktična. Moram priznati da sam o tebi razmišljala neko vreme kao o luksuzu, potrebnom gotovo koliko i bradavica na muškim prsima. Ali sam pogrešila.

  Svi ljudi u NASI su grešili. Astronautsko odeljenje se borilo kao ludo da te izostave sa ovog putovanja. Ima dovoljno vremena za to i na budućim letovima. Bili smo zaslepljeni svojom privrženošću filozofiji primarnog uspeha svemirskog leta. Želeli smo što je 14

  moguće manje naučnika, a što je moguće više astronauta. Ne volimo da razmišljamo o

  sebi samo kao o pilotima trajektnih brodova. Mislim da smo pokazali što se tiče Apola da možemo da završimo naučne poslove dobro kao i bilo ko drugi. Smatrali smo vas nekom vrstom uvrede, šamarom od strane naučnika u Hjustonu, da nam pokažu kako

  su nisko pale naše akcije.«

  »Ako bih mogao —«

  »Ućuti. Ali smo pogrešili. Vidim iz tvog z
aključka da si dobro upućen u pitanje kako

  opstati. Kako glasi tvoja iskrena procena naših šansi?«

  Kroford slegnu ramenima, osećajući se neugodno posle ovog pitanja. Nije znao da

  li je pravo vreme čak i da samo nagovesti da možda neće uspeti.

  »Reci mi istinu!«

  »Dosta su male. Uglavnom se radi o problemu vazduha. Ljudi o kojima sam čitao

  nikada nisu pali tako nisko da su morali da se brinu kako da dišu.«

  »Da li si ikada čuo za Apolo 13?« Kroford se nasmeja. »Posebne okolnosti. Problem

  kratke mogućnosti opstanka.«

  »Ti si, naravno, u pravu. A i u druga dva prava svemirska problema posle tog događaja pomoći nije bilo.« Ona se okrenu i pogleda naizmenično sve po redu.

  »Ali mi nećemo izgubiti!« Izazivala je sve da joj protivreče, ali nikome nije.bilo do toga. Ona se opusti i produži šetnju po prostoriji. Opet se okrenu prema Krofordu.

  »Vidim da ću se morati osloniti na tvoje znanje u godinama koje dolaze. Šta smatraš našom sledećom dužnošću?«

  Kroford se opusti. Strašno breme odgovornosti, koju nije nikada želeo, nestalo je.

  Bio je zadovoljan da je sledi kao vodu.

  »Iskreno rečeno, pitao sam se šta sledeće da kažem. Moramo da obavimo

  temeljan inventar. Mislim da od toga treba da počnemo.«

  »To je lepo, ali tu je i jedna mnogo važnija dužnost. Moramo otići do kupole i ustanoviti šta je, do vraga, dovelo do eksplozije. Prokleta stvar nije smela da eksplodira, to se prvi put dešava sa ovim tipom. I to sa dna. Ali je ipak eksplodirala i trebalo bi da znamo zašto. U suprotnom, možda bismo ignorisali činjenicu u vezi s Marsom koja nas

  još uvek može stajati života. Prvo da učinimo to. Možeš li hodati, Ralstone?«

  Kada je klimnuo glavom, ona stavi kacigu i pođe prema komori. Zatim se okrenu i

  pogleda pronicljivo u Kroforda.

  »Kunem ti se, čoveče, da sam doživela strujni udar ne bi me više uzdrmao nego kada si rekao ono malopre. Smem li nešto da te pitam?«

  Krofordu nije bilo do odgovora. Sa savršeno iskrenim izrazom na licu reče: »Mene?

  Možda bi trebalo da pretpostaviš da sam šovinista.«

  »To ćemo videti, zar ne?«

  »Kakva je to tvar?«

  Song Su Li je klečala ispitujući jedan od stotinu kratkih, krutih klipova koji su štrcali iz zemlje. Uzaludno je pokušavala da zagrebe njegovu glavu, jer je opna bila tvrda kao kamen.

  »Izgleda kao da je od plastike. Uverena sam ipak da su to žive tvari na višem stupnju razvitka, koje smo Lusi i ja tražile juče.«

  Ti tvrdiš da su ti mali klipovi prouzrokovali ona udubljenja na dnu kupole? Ne bih

  to mogao prihvatiti.«

  Song se uspravi, s mukom pomerajući udove. Svi su radili da uklone porušenu kupolu i gomilu krša koji je pokrivao dno koje su želeli da oslobode. Song je bila 15

  umorna, te zaboravivši se za trenutak, obrecnu se na Meri Leng.

  »Ja ti to nisam rekla. Rekla sam da smo ugledali te klipove kad smo pomakli kupolu. Ti si sama iz toga zaključila da su oni prouzrokovali ulegnuća na dnu.«

  »Izvini«, rekla je tiho Leng. »Nastavi sa onim što si govorila.«

  »Pa«, priznala je Song, »zaključak u vezi s tim i nije tako loš. Ali rupe koje sam ja videla nisu bile probušene. Bile su izjedene. Čekala je da se Lang tome usprotivi, rekavši da je dno kupole gotovo isto tako hemijski postojano kao i bilo koja, dosad proizvedena plastika. Ali Lang je već nešto naučila i znala je da se suoči sa činjenicama.

  »I to znači onda da tu ima neki đavo, a uz to izgleda da je načinjen od plastike. Ima li ko neku ideju o tome zbog čega raste baš ovde, a ne negde drugde?«

  »Mislim da znam zašto,« rekla je MekKilijenova. Htela sam da malo istražim oko kupole da vidim da li povećanje vlage koje smo ovde prouzrokovali ima nekog uticaja na spore u tlu. Razmislite, ovde već devet dana izbacujemo u atmosferu vodenu paru, ugljen dioksid i priličnu količinu kiseonika. Nije to mnogo, ali je možda i više nego što izgleda, kad se uzmu u obzir niske koncentracije koje u ovoj prirodi postoje. Izmenili smo biološke uslove. Da li iko zna gde je bio ispust za istrošeni vazduh?

  Lang je podigla vede. »Bio je ispod kupole. Vazduh koji izdišemo je topao, pa se logično mislilo da bi se još mogao iskoristiti pre nego što ode u atmosferu, da greje dno kupole i time smanji potrošnju toplotne energije.

  »A vodena para se kondenzovala ispod kupole u dodiru s hladnim vazduhom.

  Tačno. Da li sad shvatate?

  »Mislim da shvatam«, rekla je Leng. »A ipak bilo je tako malo vode. Znate da smo

  je štedeli. Izvlačili smo je iz vazduha sve dok ovaj ne bi postao posve suv i onda ga ispuštali.«

  »Za Zemlju je možda bio suv. Ovde je to bila bujna kiša. Dospela je do semenki ili

  spora u zemlji i podstakla ih da počnu rasti. Moraćemo da pazimo kad upotrebljavamo

  bilo šta što je od plastike.

  »A šta sve spada u to?

  Leng je teško uzdahnula. »Na prvom mestu sve ono što se hermetički zatvara.«

  Svi su iskrivili lica pri pomisli na to. »A zatim, to se odnosi dobrim delom i na naša odela. Song, pazi, nemoj da staneš na to.

  Ne znamo kakvu moć ima i da li će izjesti plastiku na tvojim čizmama, ali je bolje da s njim pažljivo postupamo. Šta misliš o tome, Ralstone?«

  »Zamisli da otkriješ da je ta stvar opasna?«

  »Misliš da ustanovimo kakav rastvarač te stvari koriste?«

  »Po svoj prilici, ako možemo da nađemo neki prostor za rad i ako mogu da dođem

  do svoje opreme.«

  »Meri«, rekla je MekKilijenova, »palo mi je na pamet da bi bilo bolje da počnem

  tražiti spore koje se prenose vazduhom. Ako one postoje, to bi moglo značiti da su i hermetičke komore na Podkejnu izložene opasnosti čak i trideset metara iznad tla.«

  »Tako je. Pokušajmo da nešto preduzmemo. Pošto ćemo spavati unutra sve dok ne ustanovimo šta možemo raditi na tlu, biće najbolje da se uverimo da je mesto bezbedno. U međuvremenu, svi ćemo spavati u odelima.« Nakon ovih reči čuli su se samo bespomoćni uzdasi, ali niko se nije bunio.

  MekKilijenova i Ralston se uputiše prema gomili sačuvane opreme, nadajući se da

  je ostalo netaknuto ono najbitnije za nastavak istraživanja. Song je ponovo kleknula i počela čeprkati oko jedne izrasline ne veće od deset centimetara.

  16

  Kroford je sledio Leng nazad do Podkejna.

  »Meri, hteo sam... mogu li vas zvati Meri?«

  »Mislim da možeš. Komandant Leng ionako ne bi moglo da traje pet godina. Ali,

  bolje bi bilo da misliš o meni kao o komandantu.«

  Shvatio je. »U redu, komandante Meri.«

  Nestašno ga je lupila šakom. Jedva ga je poznavala pre ove nesreće. Bio je samo

  ime na spisku ljudstva, neuralgična tačka u procenama astronautskog osoblja. Ali ona osobno nije mu nanela nikakvo zlo, a sad joj se čak počinjao i dopadati.

  »O čemu razmišljaš?«

  »O više stvari. Ali nije moje da sad govorim o njima. Prvo što želim da kažem jeste,

  ovaj... ako si zabrinuta ili ako sumnjaš u moju podršku ili privrženost zato što sam danas za izvesno vreme preuzeo komandu, pa...«

  »Pa, šta?«

  »Želeo sam samo da ti kažem da nemam ambicija u tom pogledu«, završio je zbunjeno.

  Potapšala ga je po leđima. »Znam to. Zaboravljaš da sam pročitala tvoj dosje. U

  njemu pominje nekoliko zanimljivih zgoda iz vremena kad si radio kao plaćenik. Želela bih da mi o tome pričaš jednog dana.«

  »Do đavola, te priče su u celosti prenaduvane. Sasvim slučajno sam upao u neke

  neprilike i uspeo da se iz njih izvučem.«

  »Ipak, to je doprinelo da te izaberu za ovu misiju medu hiljadu drugih kandidata.

  Smatralo se da si čovek od akcije sa dokazanom sposobnošću za opstanak. Možda se tako i pokazalo. Drugo če
ga se sećam iz tvog dosjea je da ti nisi za vođu, već da radiš po svom, a s grupom samo saraduješ; disciplina ti ne predstavlja poteškoću, ali se bolje snalaziš sam. Želiš da sam sebi budeš komandant?«

  Nasmešio joj se. »Ne, hvala. Ali ono što si rekla, tačno je. Ne čeznem za tim da rukovodim bilo čim, ali zaista posedujem neka znanja koja bi se mogla pokazati korisnim.«

  »I mi ćemo ih iskoristiti. Samo govori. Slušaću te.«

  Htela je da kaže nešto, a onda se predomislila.

  »Reci, šta misliš o tome što žena komanduje ovim projektom? Morala sam se boriti s tim još od vremena kad sam radila u vazduhoplovstvu. Pa, ako imaš neku primedbu, mogao bi da mi je odmah kažeš.«

  Bio je iskreno iznenađen. »Nadam se da nisi ozbiljno primila onu primedbu.

  Mogao bih, uostalom, i priznati. Bila je hotimična kao i ono tvoje podbadanje. Izgledala si kao da je trebalo da te neko raspali po stražnjici.«

  »Hvala ti. Ali nisi odgovorio na moje pitanje.«

  »Oni koji su na čelu, zapovedaju«, rekao je jednostavno. »Postupiću po tvojim naredbama sve dok budeš vođa.«

  »Sve dotle dok ti to vođenje odgovara?« Nasmejala se i munula ga u rebra.

  »Zamišljam te kao svog velikog vezira, čoveka koji poseduje tajno znanje i daje savete vladarima. Mislim da ću morati da pripazim na tebe. Znam i ja nešto istorije.«

  Kroford nije mogao proceniti koliko ozbiljno ona govori. Ali to i nije bilo važno.

  »Ono što sam ti zbilja hteo reći je ovo: »Rekla si da ne možeš upravljati brodom. »Ali ti nisi bila kao obično, bila si potištena i osećala si se beznadno.«

  »Da li je to još uvek tako?«

  »Da. Dođi gore i pokazaću ti zašto.«

  17

  U pilotskoj kabini, Kroford je bio spreman da joj poveruje. Poput svih letilica, još