by MoZarD
dovede posetioce. Martin je bio u
Henriks.
groznici i iskolačenih očiju dok je sedeo,
I svakome od njih Martin je opisivao
oslonjen na jastuke, slušajući, šaljući
svog psa. Kako u proleće sav miriše na
svoje misli da jurcaju naporedo sa tim
divlje cveće i svežu zemlju; kako je u leto
psom, brže, još brže. Juče je Tori doveo
pečen, topao, krt od sunca; a sad, u
gospodu Holovej iz Avenije brestova, sa
jesen, ima na svom krznu bogatstvo
knjigom priča kao poklonom; prekjuče je
zlatnog lišća da ga Martin iznalazi. Tori je
seo na zadnje noge i šenio pred
demonstrirao ovaj proces posetiocima,
39
ležući na leda i čekajući da bude istražen.
volim takve razgovore!«
Onda je jednog jutra mama rekla
Martinu o gospođici Hajt, onoj koja je bila
J
tako zgodna i mlada i nasmejana.
esen se nastavila. Tori je jurcao preko
Bila je mrtva.
šuma, preko onog potoka, šunjao se kroz
Poginula u saobraćajnoj nesreći u Glen
groblje kao što je već bio njegov običaj,
Folsu.
pa kroz grad, i zatvarajući krug vraćao se
Martin je držao svog psa uz sebe,
natrag, ništa ne propuštajući.
sećajući se gospođice Hajt, razmišljajući o
Sredinom oktobra, Tori je počeo da se
načinu kako se osmehivala, o njenim
ponaša čudno. Činilo se da ne uspeva da
sjajnim
očima,
kratko
podšišanoj
pronađe nikoga ko bi došao Martinu u
kestenjastoj kosi, vitkom telu, hitrom
posetu. Kao da više niko nije obraćao
hodu, o njenim lepim pričama o
pažnju na njegovo šenjenje. Vraćao se
godišnjim dobima i ljudima.
kući sedam dana uzastopno ne dovodeći
Znači sad je mrtva. Više se neće smejati
posetioce. Martin je zbog ovog bio
niti pričati priče. I to je sve. Mrtva je.
duboko utučen.
»Šta rade oni u groblju, mama, ispod
Mama je objasnila stvar. »Svi su zauzeti.
zemlje?«
Rat, i sve to. Ljudi se moraju brinuti o
»Ništa.«
mnogo drugih stvari, a ne samo o malim
»Misliš, prosto su legnuti tamo?«
kucovima koji šene.«
»Leže tamo«, ispravi ga mama.
»A‐ha«, reče Martin, »valjda je to.«
“Leže tamo...?«
Ali nije bilo samo to. Torijeve oči su
»Da«, reče mama, »ništa drugo ne
čudno svetlucale. Kao da se ne trudi
rade.«
stvarno, ili da mu nije stalo, ili — već
»Ne zvuči mnogo zanimljivo.«
nešto. Nešto što Martin nije uspevao da
»Pa i ne treba da bude.«
dokuči. Možda se Tori razboleo. Pa, do
»Zašto ponekad ne ustanu da se
vraga sa posetiocima. Dokle god on ima
prošetaju kad im dodija ležanje?«
Torija, sve je u redu.
»Mislim da si sad dosta rekao«, reče
A onda je jednog dana Tori odjurio i nije
mama.
se uopšte vratio.
»Samo sam hteo da znam.«
Martin je u početku čekao smireno.
»E pa sad znaš.«
Onda — nervozno. Onda — zabrinuto.
»Ponekad pomišljam da je bog prilično
U vreme večere, čuo je kako mama i
smešan.«
tata dozivaju Torija. Ništa se nije desilo.
»Martine!«
Nije vredelo. Nije bilo zvuka šapa na stazi
Martin se namršti. »Čovek bi pomislio
ispred kuće. Niti oštrog lajanja u hladnom
da će On bolje postupati sa ljudima, a ne
noćnom vazduhu. Ničeg. Tori je nestao.
da im baci zemlju na lice i kaže da ostanu
Tori se neće vratiti kući — nikad.
da zauvek leže mirno. Čovek bi pomislio
Lišće je padalo mimo prozora. Martin je
da će On naći nešto bolje. Šta ako ja
tonuo u svoj jastuk, polako, a bol je bio
kažem Toriju da glumi mrtvog psa? On to
dubok i jak u njegovim prsima.
neko vreme čini, ali onda mu dosadi, pa
Svet je umro. Jeseni više nije bilo jer
počne da maše repom ili žmirka ili dahće,
nije bilo krzna koje bi tu jesen unosilo u
ili skoči sa kreveta i šeta se. Kladim se da i
kuću. Zime neće biti jer neće biti ni šapa
taj narod sa groblja radi tako, a, Tori?«
koje bi okvasile jorgan snegom. Nema
Tori lanu.
više godišnjih doba. Vreme više ne
»Sad je dosta! reče mama, čvrsto. »Ne
protiče. U divljoj gužvi civilizacije
40
izgubljen
je
posrednik,
izaslanik,
jednostavno ležao i gledao zvezde kako
verovatno su ga udarila kola, ili se
se polako kreću preko neba. Bilo je vedro,
otrovao, ili je ukraden, i vreme više ne
mesečinom obasjano veče. Od onih kad
teče.
su on i Tori jednom zajedno jurili preko
Jecajući, Martin okrete lice jastuku.
grada, preko zaspalog groblja, preko
Nema dodira sa svetom. Svet je mrtav.
jaruge, kroz livade, niz senovite ulice,
goneći fantazmagorične detinjaste snove.
M
Jedino je vetar bio prijatelj. Zvezde ne
artin se vrteo u postelji i tri dana
laju. Drveće se ne uzdiže u sedeći položaj
kasnije helouinske tikve su već trunule u
da šeni. Vetar, naravno, jeste mahnuo
kantama za đubre, maske su bile spaljene
repom preko kuće nekoliko puta, trzajući
u ložištima, strašne lutke su odložene na
Martina.
police da tamo čekaju sledeću godinu.
Prošlo je devet.
Noć uoči Svih svetih prošla je povučeno,
Kad bi se samo Tori vratio kući, i doneo
bezlično, nedodirljivo. Bilo je to prosto
nešto od sveta sa sobom. Čičak ili čkalj, ili
jedno veče u kome je čuo kako trube
vetar u svojim ušima. Kad bi samo Tori
duvaju pod hladnim jesenjim zvezdama,
došao kući.
kako ljudi viču i lupaju po prozorima i
A onda, negde daleko, začu se zvuk.
tremovima sapunom i kupusom. To je
Martin se, medu svojim pokrivačima,
bilo sve.
pridiže, drhteći. Zvezde su se odražavale
Tokom prva tri dana novembra Martin
u njegovim malim očima. Zbacio je
je zurio u tavanicu, gledajući kako preko
pokrivače i napeo se, slušajući. Onda,
njega naizmenice prelaze svetlost i tama.
ponovo, dođe zvuk.
Dani su postajali kraći, tamniji, to je znao
Zvuk tako malen da je podsećao na vrh
po prozoru. Drveće je bilo golo. Jesenji
igle koji se kretao kroz vazduh već
vetar
menjao
je
svoj
tempo
i
miljam
a i miljama.
temperaturu. Ali bila je to samo lakrdija
Bio je to sneni eho psa — laveža psa.
ispred njegovog prozora, ništa više. On to
Bio je to glas psa koji se vraća preko
tamo nije mogao dohvatiti.
livada i polja, preko mračnih ulica, glas
Martin je čitao knjige o godišnjim
psa koji juri i pušta svoj dah napolje u
dobima i o ljudima u sada nepostojećem
noć. Glas psa koji kruži i juri. Pojavljivao
svetu. Slušao je svakog dana, ali nije čuo
se i nestajao, jačao i slabio, približavao se
one zvuke koje je hteo.
i udaljavao, kao da ga neko vodi na lancu.
Dođe i petak veče. Njegovi roditelji
Kao da pas pojuri, a onda ispod
kretali su u pozorište. Vratiće se u
kestenovog drveća zazviždi pa on pojuri
jedanaest. Gospođica Tarkins, komšinica
natrag, načini krug, i opet strelovito
iz kuće do njihove, doći će i boraviće neko
poleti prema svojoj kući.
vreme uz Martina, dok on ne zadrema, a
Martin oseti kako se soba okreće oko
zatim će otići kući.
njega, i kako krevet treperi sa njegovim
Mama i tata ga poljubiše za laku noć i
telom. Opruge su se žalile svojim
ishodaše iz kuće u jesen. Čuo je njihove
metalnim, cilikavim glasićima.
korake kako odmiču ulicom.
Bledi lavež nastavio se pet minuta,
Gospođica Tarkins je došla, ostala neko
postajući sve glasniji.
vreme, a onda, kad je Martin priznao da
Tori, dođi kući! Tori, dođi kući! Tori,
je umoran, pogasila sva svetla i vratila se
dečko, o, Tori, gde si bio? O, Tori, Tori!
svojoj kući.
Još pet minuta. Sve bliže i bliže, a
Tišina,
posle
toga.
Martin
je
Martin je nastavljao da izgovara ime tog
41
psa, iznova i iznova. Nevaljala kuca, dobra
Kakva je sad to poruka od Torija? Šta
kuca, koja je otišla i ostavila njega samog
takva poruka znači? To zaudara — to je
toliko dana. Loš pas, dobar pas; dođi kući,
sagnjila i grozna grobljanska zemlja.
o, Tori, požuri kući i reci mi o svetu! Suze
Tori je loš pas. Večno kopa gde ne
su padale i rastvarala su se u jorganu.
treba.
Bliže je. Vrlo blizu. Već na početku
Tori je dobar pas. Uvek tako lako nađe
ulice, i laje. Tori!
prijatelje. Toriju su se svi dopadali.
Martin zadrža dah. Zvuk psećih nogu na
Dovodio ih je kući sa sobom.
hrpama suvog lišća niz stazu. A sada —
A sad i taj najnoviji posetilac dolazi uz
baš ispred same kuće, laje, laje, laje! Tori!
stepenice. Polako. Vuče jedno stopalo, pa
Laje u vrata.
drugo, bolno, sporo, sporo, sporo.
Martin se strese. Da li sme da strči niz
»Tori, Tori — gde si to bio!« vrišti
stepenice i da pusti psa unutra, ili treba
Martin.
da čeka dok se mama i tata vrate kući? Da
Grudva gnjile zemlje u kojoj sve vrvi od
čeka. Jeste, mora da čeka. Ali bilo bi
crvića spada sa psećih prsa.
neizdržljivo ako bi, za vreme njegovog
Vrata spavaće sobe počinju da se
čekanja, pas opet pobegao. Ne, on će sići
pokreću ka unutra.
i otključaće i njegov izuzetni pas, njegov
Martinu je stiglo društvo.
sopstveni, uskočiće mu opet u naručje.
Dobri Tori!
Već je počeo da se udaljava od kreveta
kad je čuo i onaj drugi zvuk. U prizemlju
su se vrata otvorila. Neko je bio toliko
ljubazan da otvori vrata za Torija.
Tori je doveo posetioca, pa dabome.
Gospodina Bjukenena, ili gospodina
Džejkobsa, ili možda gospođicu Tarkins.
Vrata su se dole otvorila i zatvorila a
Tori je dojurio uz stepenište i bacio se,
potcikujući, na krevet.
»Tori, gde si bio, šta si radio cele ove
nedelje?«
Martin se smejao i plakao istovremeno.
Zgrabio je psa i držao ga uz sebe. Onda je
prestao da se smeje, i da plače,
odjednom. Samo je zurio u Torija očima
širokim i čudnim.
Miris koji se širio oko Torija bio je —
drugačiji.
Bio je to miris zemlje. Mrtve zemlje.
Zemlje koja je ležala obraz uz obraz sa
nezdravim trulim stvarima šest stopa
ispod. Zemlje smradne, smradne, užegle.
Grudvice trulog tla padale su sa Torijevih
šapa. I — nešto drugo — mali sasušeni
komad — kože?
Zar kože? Zar kože! ZAR KOŽE!
42
43
Vašington nikada nije lepše izgledao u proleće; a ovo je poslednje proleće koje će on ikada videti, pomislio je senator Stilman turobno. Čak i sada, uprkos svemu što mu je dr Džordan rekao, nije mogao potpuno da prihvati istinu. U prošlosti, uvek je postojao način da se pobegne; nijedan poraz nije bio konačan. Kada su ga ljudi izdavali, odbacivao ih je — čak ih je i upropašćivao, kao upozorenje ostalima. Ali sada je izdaja bila u njemu samom; već je, činilo mu se, osećao otežano lupanje srca koje će se uskoro umiriti. Sada više nema smisla planiranje predsedničkih izbora 1976; možda neće doživeti da vidi ni nominaciju...
To je bio kraj snova i ambicija, i on sebe nije mogao utešiti saznanjem da za sve ljude jednoga dana mora doći kraj. Za njega je to bilo prebrzo; pomislio je na Sesila Roudza, koji je uvek bio jedan od njegovih heroja, vapeći »Toliko posla — a tako malo vremena da se uradi!« pošto je umro pre pedesetog rođendana. On je već bio stariji od Roudza, a uradio je daleko manje.
Kola su ga nosila van prestonice; bilo je simbolike u tome, i on je pokušavao da ne
misli na to. Sada je bio pored Novog Smitsonijana — nikada nije imao vremena da poseti taj ogromni kompleks muzeja, mada ga je posmatrao duž cele Aleje tokom godina koje je proveo u Vašingtonu. Koliko je toga propustio, u svojoj nemilosrdnoj trci za moć, reče gorko sam sebi. Čitav svemir umetnosti i kulture ostao mu je skoro nepristupačan, i to je bio samo deo cene koju je morao da plati. Postao je stranac za svoju porodicu i za one koji su mu nekada bili prijatelji. Ljubav je bila žrtvovana na oltaru ambicije, a žrtva uzaludna. Da li je postojao iko na ovom svetu ko bi prolio suze pri njegovom odlasku?
Da, postojao je. Osećanje potpune pustoši popustilo je svoj stisak nad njegovom
dušom. Kada se mašio za telefon, osetio se posramljenim što mora da zove kancelariju
da dođe do tog broja, dok mu je mozak bio pretrpan pamćenjem tolikih daleko manje
važnih stvari.
(Tamo se nalazila Bela kuća, skoro zaslepljujuća na prolećnom suncu. Po prvi put u
svom životu on joj nije uputio još jedan pogled. Već je pripadala drugom svetu — svetu koji ga više nikada neće zabrinjavati.)
Telefon u kolima nije imao ekran, ali on mu nije ni bio potreban da oseti blago Irenino iznenađenje — i njeno još blaže zadovoljstvo.
»Halo. Irena — kako ste vi svi?«
»Dobro, oče. Kada ćemo te videti?«
To je bila učtiva fraza kojom se njegova kćerka uvek koristila u retkim prilikama kada je zvao. Kao i uvek, sem za Božić i rođendane, njegov je odgo
vor bio nejasno obećanje da će navratiti nekog neodređenog datuma u budućnosti.
»Pitao sam se«, reče on polako, skoro pomirljivo, »da li bih mogao pozajmiti dečicu jedno poslepodne. Prošlo je mnogo vremena od kada sam ih izveo, a i želim da
pobegnem iz kancelarije.«
»Ali naravno«, odgovorila je Irena, dok joj se glas obojio zadovoljstvom. »Oni će biti oduševljeni. Kada bi želeo da ih izvedeš?«
»Sutra bi bilo dobro. Mogao bih da zovem oko dvanaest, i da ih odvedeni do zoološkog vrta ili muzeja, ili bilo kud gde oni hoće da idu.«
Sada je zaista bila iznenađena, jer je dobro znala da je on jedan od najzauzetijih ljudi u Vašingtonu, sa rasporedom obaveza isplaniranim za dve nedelje unapred. Ona će se pitati šta se dogodilo? Nadao se da neće pogoditi istinu. Nema razloga, jer čak ni njegova sekretarica nije znala za bolne probade koji su ga naterali da potraži ove 44
predugo odlagane medicinske provere.
»To bi bilo divno. Baš juče su pričali o tebi. Pitali su kada će te opet videti.«
Oči mu potamneše, i bilo mu je drago što ga Irena ne može videti.«
»Biću tamo u podne«, reče on užurbano, trudeći se da izbriše emocije iz svog glasa. »Volim vas sve.« Prekinuo je vezu pre nego što je ona mogla da odgovori, i oslonio se na tapacirung sa uzdahom olakšanja. Skoro impulsivno, bez svesnog planiranja, preduzeo je prvi korak u menjanju svog života. Iako su njegova rođena deca bila za njega izgubljena, most između generacija ostao je netaknut. Ako ništa drugo, on ga mora čuvati i jačati u ovim mesecima koji su mu preostali.
Voditi dvoje živahne i radoznale dece kroz prirodno‐istorijsku građevinu nije ono
što bi doktor odredio, ali on je upravo to želeo. Džoj i Suzan su toliko porasli od njihovog poslednjeg sastanka, da je to zahtevalo i fizičku i mentalnu spremnost da bi držao korak sa njima. Kako uđoše u rotondu, tako iskočiše iz nje, i otrčaše pred ogromnog slona koji je zaposeo mermernu dvoranu.
»Šta je ovo?« dozivao je Džoj.
»To je slon, glupane«, odgovorila je Suzan sa svom nadmoćnošću svojih sedam godina.
»Znam da je to slon«, brzo odgovori Džoj. »Ali kako se zove?«
Senator Stilman osmotri etiketu, ali to mu nije pomoglo. To je bila jedna od onih
situacija kada je riskantna poslovica »Ponekad pogrešno — nikad sigurno« bila siguran vodič.
»Zvao se — hm — Džambo«, reče on užurbano. »Pogledaj samo te kljove!«
»Da li je ikada imao zubobolju?«
