by MoZarD
»O, ne.«
»Kako je onda prao zube? Mama kaže da ako ja ne perem moje...«
»Ima mnogo više da se vidi unutra. Odakle hoćete da počnemo — ptice, zmije, ribe, sisari?«
»Zmije!« viknu Suzan. »Želela sam da držim jednu u kutiji, ali otac je rekao da ne
smem. Misliš li da bi promenio mišljenje ako bi ga ti pitao?«
»Šta je to sisar?« upitao je Džoj, pre nego što je Stilman mogao da pronađe odgovor.
»Pođi sa mnom«, reče 6n strogo. »Ja ću ti pokazati.«
Kako su se kretali kroz dvorane i galerije, deca su se bacala sa jednog eksponata na
drugi, i on se oseti pomirenim sa svetom. Muzej je bio najbolji za smirivanje duha, za postavljanje svakodnevnih problema na njihovo pravo mesto. Ovde, okružen
beskrajnom raznovrsnošću i čudima prirode, setio se istina koje je davno zaboravio. Bio je samo jedno od milion miliona stvorenja koja su delila ovu planetu Zemlju. Ceo ljudski rod, sa svojim nadama i strepnjama, svojim trijumfima i glupostima, možda je bio ne više od slučaja u istoriji sveta. Kada je stao pred čudovišne kosti diplodokusa (deca: odjednom mirna i puna strahopoštovanja), osetio je vetrove večnosti kako duvaju kroz
njegovu dušu. Više nije mogao tako ozbiljno da shvata bolni zov ambicije, verovanje da je on čovek koji je narodu potreban. Kom narodu, ako je o tome reč? Puka dva stoleća
pre ovog leta, potpisana je Deklaracija nezavisnosti; ali ovaj stari Amerikanac je ležao u stenama Jute stotinama miliona godina...
Bio je umoran kada su stigli do dvorane života u moru, sa dramatičnim
podsećanjem da Zemlja još uvek poseduje životinje veće od onih koje je prošlost mogla pokazati. Plavi kit od devedeset stopa koji roni okeanom i svi ostali brzi morski lovci vratili su sećanja na časove koje je on jednom proveo na majušnoj, blistavoj palubi sa 45
belim jedrom koje se talasalo iznad njega. Bilo je drugačije vreme kada je on znao za zadovoljstvo, slušajući zvižduk vode koja prolazi pramac i uzdah vetra kroz jedra. Nije jedrio već trideset godina: to je bilo drugo od svetovnih zadovoljstava kojeg se odrekao.
»Ja ne volim ribe«, požalila se Suzan. »Kada ćemo stići do zmija?«
»Odmah«, reče on. »Ali čemu žurba? Imamo puno vremena.«
Reči su iskliznule pre nego što ih je izgovorio. Usporio je korak, dok su deca otrčala napred. A onda se nasmešio, bez gorčine. Jer u izvesnom smislu, to je bila istina. Bilo je vremena napretek. Svaki dan, svaki sat mogao je biti svemir iskustva, ako bi ga čovek pravilno iskoristio. Poslednjih nedelja svog života on će početi da živi.
Do sada, niko u kancelariji nije ništa posumnjao. Čak ni njegov izlazak sa decom nije izazvao naročito iznenađenje; radio je takve stvari i ranije, iznenada otkazujući sastanke i prepuštajući svom osoblju da sve sredi. Šablon njegovog ponašanja još uvek se nije promenio, ali za nekoliko dana svima sa kojima ima veze biće očigledno da se nešto desilo. Dugovao im je to — i partiji — da saopšti novost što pre; postojalo je, trebalo je, međutim prvo da donese mnogo ličnih odluka, koje je želeo prvo da sredi u svojoj glavi pre nego što počne veliko napuštanje poslova.
Postojao je još jedan razlog za neodlučnost. Tokom svoje karijere, on je retko gubio bitke, i u okršajima i probijanju kroz politički život nije ni prema kome imao milosti. Sada, suočen sa svojim konačnim porazom, strepeo je od saučešća i saosećanja, kojim će njegovi neprijatelji požuriti da ga obaspu. Znao je da je takav stav budalast —
ostatak njegovog tvrdoglavog ponosa koji je previše bio deo njegove ličnosti da bi nestao čak i pod senkom smrti.
Nosio je svoju tajnu od odbora do Bele kuće i do Kapitola, i kroz sve lavirinte vašingtonskog društva, više od dve nedelje. To je bila najbolja predstava u njegovoj karijeri, ali nije imao ko da to ceni. Krajem tog razdoblja dovršio je svoj plan akcije; ostalo je još samo da pošalje nekoliko pisama napisanih svojeručno, i da pozove svoju ženu.
Iz ureda su je pronašli, ali ne bez teškoća, u Rimu. Još uvek je divna, pomislio je,
kada je njeno obličje isplivalo na ekranu; bila bi odlična prva dama, i to bi mu bila neka zamena za izgubljene godine. Koliko je on znao, nadala se uspehu; ali, da li je on ikada razumeo šta ona želi?
»Zdravo Martine«, reče ona. »Očekivala sam da ćeš me zvati, sigurno želiš da se
vratim.«
»Da li si voljna?« upita on mirno. Nežnost njegovog glasa očigledno ju je iznenadila; »Bila bih luda da kažem ne, zar ne? Ali ako ne izaberu tebe, ja želim ponovo da idem svojim putem. Sa tim se moraš složiti.«
»Neće me izabrati. Neću čak ni dobiti nominaciju. Ti ovo prva saznaješ. Dijana. Za
šest meseci, ja ću biti mrtav.«
Neuvijenost je bila brutalna, ali to je bilo namerno. Razmak od delića sekunde kašnjenja radio‐talasa koji su sevnuli do komunikacijskog satelita i nazad do Zemlje nikada nije izgledao tako dugačak. Po prvi put, on se probio kroz njenu predivnu masku.
Oči joj se raširiše sa nevericom, ruke poleteše ka usnama.
»Ti se šališ!«
»S tim? Istina je, još kako. Srce mi je istrošeno. Dr Džordan mi je rekao, pre dve nedelje. Naravno, sam sam kriv, ali ne ulazimo u to.«
»Znači, zato si izvodio decu. Pitala sam se šta se desilo.«
Mogao je da zna da će Irena razgovarati sa svojom majkom. Bilo je to žalosno za
Martina Stilmana, kad tako nešto obično kao što je interesovanje za sopstvene unuke,
46
može prouzrokovati znatiželju.
»Da«, potvrdi on iskreno. »Bojim se da pokušavam da nadoknadim izgubljeno
vreme. Ništa drugo ne izgleda tako važno.«
U tišini su se gledali u oči, preko Zemljine krivine, i preko pustinje godina koje su ih razdvajale. Tada Dijana nesigurno odgovori: »Odmah ću početi da se pakujem.«
Sada, kada je vest saopštena, osetio je veliko olakšanje. Čak ni saosećanje neprijatelja nije bilo toliko teško prihvatiti koliko se pribojavao. Preko noći, on zaista više nije imao neprijatelja. Ljudi koji sa njim nisu godinama razgovarali, osim kad su ga napadali, slali su poruke čija se iskrenost nije mogla dovesti u pitanje. Stare svađe su izbledele, ili je ispalo da su nesporazumi. Bilo je žalosno da neko mora umreti da bi shvatio te stvari.
Isto tako je shvatio da je umiranje za poslovnog čoveka posao sa punim radnim vremenom. Bilo je naslednika koje je trebalo postaviti, zakonskih i finansijskih zbrka koje je trebalo razmrsiti, komisija i državnih poslova koje je trebalo završiti. Životno delo jednog energičnog čoveka nije se moglo naglo okončati, kao kad neko isključi električno osvetljenje. Bilo je neverovatno koliko je zaduženja nakupio i koliko mu je teško bilo da ih se liši. Nikad mu nije bilo lako preneti vlast na druge (kobna greška, govorili su mnogi kritičari, za čoveka koji se nadao da će biti šef države), ali sada mora tako da postupi, pre nego što mu zauvek isklizne iz ruke.
Izgledalo je kao da se veliki zidni sat odvija, a nema nikoga da ga navije. Dok je poklanjao knjige, čitao i uništavao stara pisma, zatvarao beskorisne račune i dosjea, diktirao završne instrukcije i pisao oproštajne poruke, ponekad je imao osećaj potpune nestvarnosti. Nije imao bolove; nikad ne bi pomislio da nema pred sobom mnoge godine aktivnog života. Samo je nekoliko linija na kardiogramu ležalo kao blokada na putu ka njegovoj budućnosti — ili kao kletva, ispisana na nekom čudnom jeziku koji su samo lekari mogli pročitati.
Dijana, Irena, ili njen muž, sada su skoro svaki dan dovodili decu da ga vide. Nikada se ranije nije osećao tako lagodno sa Bilom, ali za to je, znao je, sam bio kriv. Ne može se očekivati od zeta da zameni sina, i nije bilo ispravno kriviti Bila što nije liven po kalupu koji je odgovarao Martinu Stilmanu junioru. Bil je bio čovek na svom mestu; starao se o Ireni, bila je srećna sa njim; bio otac njene dece. To što mu je nedostajalo ambicije bila je greška — ako je to stvarno greška — koju mu je Senator na kraju mogao oprostiti.
Mogao je sada čak da misli, bez bola i gorčine, na svoga sina, koji je sve to prošao
pre njega, a sada leži, medu mnoštvom krstova, na groblju Ujedinjenih nacija u Kejptaunu. Nikada nije posetio Martinov grob; u ono doba kada je imao vremena, belci
nisu baš bili omiljeni u onome što je ostalo od Južne Afrike. Sada je mogao da ide tamo da je želeo, ali nije bio siguran da li bi bilo fer mučiti Dijanu takvom misijom. Sećanje ga neće još dugo uznemiravati, ali njoj bi njena ostala.
Ipak je želeo da ide, jer je osećao da mu je to dužnost. Štaviše, to bi bila poslednja radost za decu. Za njih bi to bio samo odmor u stranoj zemlji, bez primese tuge za ujakom kojeg nisu nikad upoznala. Počeo je da pravi planove kada mu se, po drugi put
za mesec dana, ceo svet preokrenuo.
Čak i sada, desetak ili više posetilaca bi ga čekalo svakog jutra kada je dolazio u svoju kancelariju. Ne toliko kao u starim danima, ali ipak prilično velika gomila. Svakako, nikad nije pretpostavio da će dr Harknes biti medu njima.
Pojava te mršave, nezgrapne figure za momenat ga je izbacila iz ravnoteže. Osetio
je kako mu gore obrazi, puls mu se ubrzao pri pomisli na stare bitke vodene preko 47
stolova u prostorijama raznih odbora, na ljutite dvoboje recima koje su odjekivale mnoštvom kanala u etru. Onda se opustio; što se njega tiče, to je bilo završeno.
Kada se on približio, Harknes se, pomalo nelagodno, podigao na noge. Senator Stilman je znao tu početnu zbunjenost — viđao ju je tako često za poslednjih nekoliko nedelja. Svi koje je sada sretao automatski su bili u nepovoljnom položaju, uvek u pripravnosti da izbegnu temu koja je bila tabu.
»Dakle, doktore«, reče on, »Ovo je zaista iznenađenje — nikad nisam očekivao da
ću vas ovde videti.«
Nije mogao da odoli, da ne zada taj mali udarac, i da izvuče neko zadovoljstvo gledajući ga kako odlazi kući. Ali, u tome nije bilo gorčine, što je sagovornikov osmeh potvrdio.
»Senatore«, odgovorio je Harknes, tako tihim glasom da je morao da se nagne napred da bi ga čuo. »Imam izuzetno važnu informaciju za vas. Možemo li razgovarati
nasamo nekoliko minuta? Neće dugo trajati.«
Stilman klimnu glavom; on je imao svoje mišljenje o tome šta je sada važno, i osetio je samo blagu radoznalost prema razlogu naučnikove posete. Čovek se mnogo promenio od njihovog poslednjeg susreta, pre sedam godina. Bio je mnogo sigurniji i samouvereniji, izgubio je nervozne izveštačene pokrete koji su doprinosili stvaranju utiska da je neubedljiv svedok.
»Senatore«, počeo je, kada su se našli sami u privatnoj kancelariji. »Imam neke vesti koje mogu biti priličan šok za vas. Verujem da možete biti izlečeni.«
Stilman se srozao u fotelju. To nikako nije očekivao; isprva se nije opterećivao uzaludnim nadanjima. Samo su se budale borile protiv neizbežnog, i on je prihvatio svoju sudbinu.
Za trenutak je zanemeo; tada je pogledao u svog starog protivnika i jedva izgovorio: »Ko ti je rekao? Svi moji doktori...«
»Pusti ti njih; nisu oni krivi što su deset godina u zakašnjenju. Pogledaj ovo.«
»Šta to znači? Ja ne znam ruski.«
»To je poslednje izdanje sovjetskog 'Žurnala kosmičke medicine'. Stiglo je pre nekoliko dana i mi smo ga rutinski preveli. Ova beleška — odnosi se na skorašnji rad na stanici Mečnjikov.«
»Šta je to?«
»Ti ne znaš? Pa, to je njihova satelitska bolnica, ona koju su izgradili ispod velikog radijacijskog pojasa.«
»Nastavi«, reče Stilman, iznenada suvim i stisnutim ustima. »Zaboravio sam da su
ga tako nazvali.« Nadao se da će završiti svoj život u miru, ali sada se prošlost vratila da ga progoni.
»Beleška sama ne govori mnogo, ali možeš pročitati mnogo između redova. To je
jedan od onih nagoveštaja koje naučnici iznesu pre nego što imaju vremena da napisu
potpun tekst, tako da kasnije mogu dobiti prioritet. Naslov je 'Terapeutski efekti nulte gravitacije na cirkulatorne bolesti'. Oni su veštački pobudili bolesti srca kod zečeva i zamorčića, a onda ih odneli gore na svemirsku stanicu. Naravno, u orbiti ništa nema težinu; srce i mišići praktično nemaju posla. A rezultat je tačno ono što sam pokušao da ti kažem pre mnogo godina. Čak se i ekstremni slučajevi mogu suzbiti, a mnogi mogu i
da se leče.«
Majušna, obložena kancelarija koja je bila centar njegovog sveta, svedok mnogih
sastanaka, mesto sa kojeg je poteklo toliko planova, iznenada je postala nestvarna.
Sećanje je bilo mnogo živopisnije; ponovo je bio na onim saslušanjima, u jesen 48
1969, kada su razmatrane aktivnosti prvih deset godina rada »Nacionalne aeronautike i svemirske administracije« — koji je često kritikovan.
Nikada nije bio predsedavajući Senatskog senata za aeronautiku, ali je bio njegov
najbučniji i najdelotvorniji član. Tu je stekao reputaciju staratelja državnog budžeta, tvrdoglavog čoveka koga ne mogu prevariti naučni sanjari — utopisti. Dobro je obavljao taj posao; od tog vremena nikada nije bio daleko od glavnih uloga. Stvar nije bila u tome što je on imao poseban osećaj za svemir i nauku, nego je znao da prepozna živu
stvar kad je vidi. Kao da se film odmotavao u njegovoj glavi, sve se vratilo nazad...
»Dr Harknes, vi ste tehnički direktor Nacionalne aeronautičke i svemirske
adminstracije?«
»Tako je.«
»Ovde imam brojke troškova NASA‐e za period od 1959—69; one su prilično
impresivne. U ovom trenutku ukupna cifra je 82,547,450,000 dolara i procena budžeta
za 69—70. je čak preko deset biliona. Možda nam možete dati neke podatke o zaradi
koju možemo očekivati od svega toga.
»Biće mi drago, senatore.«
Tako je to počelo, sa strogim ali ne i neprijateljskim prizvukom. Neprijateljstvo se
uvuklo kasnije. To je bilo neopravdano, znao je to tada; svaka velika organizacija ima slabosti i grešaka, i onaj ko je doslovce želeo veliki uspeh, mogao se nadati samo delimičnom. Od početka se znalo da će osvajanje svemira biti skupo i da će odneti i živote i materijalna sredstva bar kao i osvajanje vazduha. Za deset godina poginulo je skoro stotinu ljudi — na Zemlji, u svemiru i nad jalovom Mesečevom površinom. Sada,
kada je užurbanost ranih šezdesetih prošla, narod je pitao »Zašto?« Stilman je bio dovoljno prepreden da sebe vidi kao tumača stavova tih upitnih glasova. Njegova predstava je bila hladna i proračunata; bilo je zgodno imati žrtvenog jarca, a dr Harknes je imao zlu sreću da bude određen za tu ulogu.
»Da doktore, ja razumem sve koristi koje smo izvukli iz istraživanja svemira u smislu usavršenja komunikacija i vremenske prognoze, i siguran sam da ih svi cene. Ali skoro sav posao je urađen automatskim, letilicama bez posade. Ono zbog čega sam ja
zabrinut — ono zbog čega su mnogi ljudi zabrinuti — jeste stalni porast troškova programa Čovek u svemiru, neznatna korist od njega. Od originalnih projekata Dajnasor i Apola pre skoro deset godina, potrošili smo bilione dolara na svemir. I sa kojim rezultatom? Sa tim što šačica ljudi može provesti par neudobnih sati izvan atmosfere; ne postigavši ništašto televizijske kamere i automatska oprema ne bi mogle uraditi —
mnogo bolje i jeftinije. A izgubljeni životi! Niko od nas neće zaboraviti krike koji su se čuli preko radija kada je X‐21 izgoreo pri spuštanju. Kakvog mi prava imamo da šaljemo ljude u takvu smrt?«
Još uvek se sećao kako je nastupio tajac u konferencijskoj dvorani kada je završio.
Njegova pitanja su bila veoma razborita i zasluživala su odgovore. Nepravedni su bili samo njegovi retorički maniri kojima ih je formulisao i, pre svega, činjenica da su ona ciljala na čoveka koji nije mogao efikasno da odgovori na njih. Stilman ne bi pokušao sa tom taktikom na von Braunu ili Rikoveru; oni bi mu uzvratili najmanje istom merom. Ali Harknes nije bio orator; ako je imao duboko lična osećanja, zadržavao ih je za sebe. Bio je dobar naučnik, sposoban administrator — i loš svedok. To je bilo kao gađati ribu u buretu. Reporterima se to svidelo, nikada nije saznao ko mu je skovao nadimak
»nesrećni Harknes�
�.
»Doktore, što se tiče vašeg plana za svemirsku laboratoriju od pedeset ljudi —
koliko ste rekli da bi to koštalo?«
49
»Već sam vam rekao — nešto manje od 1,5 biliona.«
»A godišnje održavanje?«
»Ne više od 250.000.000 dolara.«
»Ako uzmemo u obzir šta se desilo sa prethodnim predračunima, oprostićete nam
što na te brojke gledamo sa izvesnom sumnjom. Ali, čak i pretpostavljajući da su one tačne, šta ćemo mi dobiti za taj novac?«
»Bićemo u stanju da postavimo u svemiru našu prvu istraživačku stanicu velikih razmera. Do sada smo morali da eksperimentišemo u skučenom prostoru, pretrpanom
neodgovarajućim vozilima, obično zauzeto za neke druge zadatke. Neophodna je stalna
satelitska laboratorija sa ljudskom posadom. Bez nje nema daljeg napretka.
Astrobiologija jedva može početi.«
»Astro — šta?«
»Astrobiologija — proučavanje živih organizama u svemiru. U stvari, Rusi su je začeli kada su lansirali psa Lajku u Sputnjiku 2, i oni su još uvek ispred nas na tom polju.
Ali nisu izvršena ozbiljnija istraživanja na insektima niti na beskičmenjacima — u stvari, ni na jednoj životinji sem pasa, miševa i majmuna.«
»Razumem. Da li će biti u redu ako kažem da biste vi želeli novčana sredstva za izgradnju zoološkog vrta u svemiru?«
Smeh u sali pomogao je da projekat propadne. A pomogao je, shvatio je sada senator Stilman, da i on propadne.
Morao je da krivi jedino sebe samog, jer je dr Harknes pokušavao uzaludno da podvuče prednosti koje bi svemirska laboratorija mogla doneti. On je posebno istakao
medicinske aspekte, ne obećavajući ništa, samo ukazujući na mogućnost.
Pretpostavljao je da bi hirurzi bili u stanju da razviju nove metode tamo gde organi nemaju nikakvu težinu; čovek bi mogao živeti duže, oslobođen trošenja gravitacijom, napor srca i mišića bio bi izuzetno smanjen. Da, pomenuo je srce; ali to nije zanimalo senatora Stilmana — zdravog, ambicioznog i željnog da uradi pravu stvar...
