Alef Science Fiction Magazine 011

by MoZarD

  da bi svakako trebalo da ih odbacim.

  mestu. Dok su se ostali oko njega brinuli

  Pisao mi je ovo sa stanovišta pravog

  više o spoljašnjem, Lajberova, preokupa‐

  naučnika objasnivši mi zašto ova vrsta

  cija bile su ideje i unutrašnji svet

  anegdotskog materijala, s obzirom da se

  fantastike kao izvor nadahnuća.

  ne može ponavljati ili verifikovati, ne bi

  93

  KNJIGE MIODRAG MILOVANOVIĆ

  Bob Šo

  prostor medu zvezdama, već postaje

  DVORAC

  centar borbenih operacija, što dovodi do

  uništavanja »duše« planete /kasnije će se

  VEČNOSTI

  ispostaviti da to upravo to znači/. Na

  planetu stiže mladi potpukovnik Džervis

  »Polaris«, Beograd, 1988

  Farel koji rukovodi oružanim snagama i, u

  slobodnom vremenu, zanima se za Lisu.

  Umetnici se suprotstavljaju vojsci koja

  Teška ekonomska situacija u kojoj se uništava planetu, a Tavernor im, kao naša zemlja nesumnjivo nalazi, kao da ne

  iskusan ratnik, pruža pomoć i u sukobu sa

  ostavlja tragove na izdavačkoj delatnosti;

  Farelom gine.

  barem kad je u pitanju naučna fantastika.

  Pošto se ubistvo odigrava na 112.

  Police knjižara pune su novih knjiga, na

  stranici, jasno je da to nije kraj. Pojavljuje

  kioscima SIRIUS, ALEF, »X—100 — nauč‐

  se njegova duša — egon »najosnovnija i

  na fantastika«... Kao da dolazi vreme kad

  najopštija jedinica života«. Ovo korišćenje

  više neće biti moguće pročitati sve što se

  zagrobnog života mnogim kritičarima se

  iz ove oblasti objavljuje na srpsko‐

  činilo vrlo problematičnim i zbog toga su

  hrvatskom jeziku.

  olako otpisali roman, kao još jednu

  Da li je razlog tome sve veća popular‐

  baljezganju o »duši«, »višim entitetima«,

  nost ovog žanra ili ona stara teza da

  ili sličnim nebulozama. Međutim, ako se

  umetnost cveta u vreme društvene krize

  pažljivije čita i prevazidu predrasude o

  kad narodu treba hleba i igara, još nije

  nemogućnosti pisanja o stvarima s one

  sasvim jasno. Međutim, činjenica je da su

  strane iskustva, uočava se da Šo tome

  mnogi u izdavanju naučne fantastike

  pristupa u najboljem maniru žanra —

  pronašli nekakvu ekonomsku računicu.

  strogo racionalno, bez zadiranja u

  Koliko će to potrajati i da li će naše

  nekakav jalovi misticizam ili ideologiju.

  relativno usko tržište uspeti da proguta

  Ipak, da budem iskren, ma koliko ra‐

  toliki priliv u vode ovog žanra, pokazaće

  cionalno prihvatao i odobravao takav po‐

  vreme. Nama koji volimo ovaj žanr ostaje

  kušaj, jedan deo mene, onaj emotivan,

  samo da se nadamo da to neće biti samo

  nije prihvatio tako nešto. Vezanost za

  kratkotrajna bujica.

  glavnog junaka romana prekinuta je

  Od svih izdavača, bilo privatnih, bilo

  njegovom smrću i priznajem da sam od

  zvaničnih — »državnih«, trenutno se po

  tog trenutka roman čitao prilično meha‐

  redovnosti izlaženja izdvojila edicija »Po‐

  nički, bez uživanja, što umnogome izo‐

  laris«. Posle izvrsnog Lemovog romana

  štrava kritičarsku oštricu, pa mi se

  »Fijasko«, pred nama je novi roman —

  rasplet, iako logičan, čini pomalo

  »Dvorac večnosti« severnoirskog pisca

  nategnutim.

  Boba Šoa, koji je kao mali, ali efektan

  Sve u svemu, u pitanju je vrlo zanimljiv

  intermeco uskočio u pauzi pre objavlji‐

  roman pisca koji je kod nas poznat

  vanja jednog od kapitalnih dela svetske

  uglavnom po kraćim ostvarenjima. Ako bi

  fantastike,

  trilogije

  Ursule

  Legvin

  se tražila neka poredenja, onda bi se ovo

  »Zemljomorje« /Earthsea/.

  delo moglo svrstati uz rane romane

  Tavernor je bivši ratnik zemaljske flote

  Semjuela Dilejnija, ponajpre po atmosferi

  koji se, razočaran, povlači u zasluženu

  koja povlači podsećanja na izgubljene

  penziju na Mnemozinu — pesničku pla‐

  ideale šezdesetih godina.

  netu, gde pokušava da se privikne na

  Dobar prevod je još jedna prednost ove

  drugačiji način života stran njegovoj

  knjige. Nadam se da će nam neko od

  prirodi. Tu sreće lepu Lisu Grenobl, ćerku

  izdavača priuštiti i mnogo poznatiji Šoov

  ni manje ni više nego upravnika planete i

  roman Orbitsvil, čime bi nam se još više

  zaljubljuje se u nju. Međutim, Mnemozi‐

  približilo delo ovog, kod nas prilično

  na ne ostaje zadugo po strani od sukoba

  nepoznatog pisca.

  sa Pitsikanima, krvožednom rasom koja

  se sukobila s ljudima u borbi za životni

  94

  ZONA

  zanimljivih, uglavnom kraćih ostvarenja,

  od kojih su se neka pojavila i u ovoj zbirci

  SUMRAKA

  koju je izdala »Književna zajednica Novog

  Sada« u prevodu Gavrila Vučkovića. Od

  »Književna zajednica Novog

  poznatijih pisaca prisutni su: Robert Šekli,

  Sada«

  Ričard Metison i Pamela Sardzent. Me‐

  Novi Sad, 1988.

  đutim, ima i nekih priča drugih autora

  koje su vrlo zanimljive, na primer

  Levitacija Džozefa Brenana, ili Oltenmur,

  Postoji peta dimenzija van one koja je gde psi plešu Morta Kasla.

  poznata čoveku... dimenzija ogromna kao

  Na kraju knjige prezentovan je i sce‐

  svemir, a večna kao beskonačnost. To je

  nario jedne epizode koji je napisao sam

  srednji prostor između svetlosti i senke,

  Rod Serling — Jedna za anđele, i to je

  između nauke i praznoverja. On leži izme‐

  najslabiji deo knjige.

  đu ponora čovekovih strahovanja i vrhun‐

  ca njegovih znanja. To je dimenzija

  mašte. To je područje koje nazivamo

  »Zona sumraka«.

  Rod Serling, duhovni otac serija Zona

  sumraka nije mogao izabrati bolji uvod u

  svoju seriju. Ove reći na početku svake

  emisije uvode gledaoca u priču u kojoj

  može očekivati praktično sve. Međutim,

  bilo je i drugih serija koje su počinjale od

  istih ili sličnih pretpostavki, pa ipak su se

  izgubile u stereotipima američke televi‐

  zijske produkcije. Zbog čega je ova serija

  onda doživela toliki uspeh u SAD i svim

  ostalim državama gde se prikazivala,

  uključujući i našu?

  Mislim da je razlog u brižljivom odabiru

  autora koji su pisali scenarije. Pored

  samog Serlinga, tu su sve sami

  rodonačelnici žanrova fantastike, horora,

  SF‐a: Harlan Elison, Stiven King, Ričard

  Metison, Robert Šekli, Robert Silverberg, i

  mnogi drugi. Druga značajna či
njenica je

  da je, od maja 1959. godine, kada je

  prikazana prva epizoda ove serije, pa do

  poslednjih epizoda, kvalitet ostao ujedna‐

  čen. Naši gledaoci su u to mogli da se

  uvere jer su, u periodu od godinu dana,

  videli dosta emisija iz prvih dana prika‐

  zivanja, ali i neke kasnije, kao na primer

  onu po sjajnoj Elisonovoj priči Subita

  prikazanu sredinom maja u beogradskom

  noćnom programu BIS.

  Časopis Zona sumraka nije uspeo da

  postigne takvu popularnost kakvu je ima‐

  la serija, iako su u njemu pisali skoro svi

  pisci koji su učestvovali i u stvaranju

  serije. Razlog je u tome što su najčešće

  objavljivani idolopoklonički tekstovi, tipa

  šta je ko ručao za vreme snimanja

  trinaeste epizode.

  Ipak, u časopisu je objavljeno nekoliko

  95

  ESEJ

  Peda Vuković

  KOSMIČKE OPERE

  „Pre otprilike dve milijarde godina dve galaksije bile su u sudaru, ili, bolje rečeno, prola zile su jedna kroz drugu...”

  Kada se priča o naučnoj fantastici, koja dela se najčešće spominju: 984, VRLI NOVI

  SVET... ili možda RATOVI ZVEZDA? Ili, koja vrsta SF‐a se najviše koristi pa samim tim ima i najviše uticaja na ljude? Zašto neki „poznavaoci” naučne fantastike tvrde da su RATOVI ZVEZDA i tome slične stvari đubre, a drugi da je to remek‐delo?

  Naučna fantastika uživa da samu sebe deli u podvrste ‐ sub‐žanrove. Tako nije teško reći gde serijal RATOVI ZVEZDA spada. Sub‐žanr o kome je reč u ovom tekstu jeste kosmička opera („ space opera”).

  Sam naziv, pa i mnogi pojavni oblici, potiču od beskrajnih srceparateljskih vestern

  saga tipa BONANCA To su konjske opere („horse opera”), a mladi rođak su im „soap opere” tipa GRADIĆ PEJTON. Reč opera ovde ima specifično američko značenje ‐ potiče od njihovih starih „opera housea” , gde je „prostija” publika uz jelo, piće i opšte zezanje uživala u pevačima, vodviljima, „dramama” a kasnije i u nemim burleskama.

  Kosmičke opere, ili operete ako hoćete, jesu herojski, epski SF avanturističkog tipa sa specijalnim osobinama. One su izrazito romantične ‐ mnoge su bljutabo patetične i

  ponekad se pretvaraju u prave pravcate melodrame sa laserima i mačevima.

  Poprište radnje obavezno je ceo kosmos, ili bar jedna galaksija, a planete su svedene na jednoznačna, najčešće „egzotična” ostrva (pustinjse planete, ledene planete, administrativne planete...). Kosmičke opere su, u suštini, savremene bajke.

  Istina, ovde nema magije ‐ za razliku od srodnog podžanra naučne fantastike, herojske fantazije ‐ ali „super znanja” i „hiper tehnologija” kojima se ovde barata sa lakoćom pretvaraju psihodelične bundeve u šta god hoćete: u dinosauruse i brbljive robote, recimo! Naravno, u kosmičkim operama i pozitivci i negativci uvek su jasni, pokretački motivi uvek su kosmičkih razmera ‐ „osvajanje svemira”, recimo ‐ a sve je zauvek: fatalne odluke, gigantske mržnje, tragične ljubavi...

  Ovaj podžanr naučne fantastike predstavlja onu vrstu naučne fantastike koja se najviše proizvodi i upotrebljava, istovremeno je, u svojoj suštini, ponajmanje naučna fantastika. U većini dela ovog podžanra možete ukloniti praktično sve SF elemente a da suština ostane ista. Ali, srećom, baš ti SF elementi čine kosmičku operu vrhuncem avanturističkih romansi! Kud ćete veće egzotike, neizbežnog i maltene ključnog elementa avanturističkog žanra uopšte, od udaljenih krajeva kosmosa? Često se čisto fantastični ili SF fazoni ‐ koji se u kosmičkim operama ionako pretapaju bez neke jasne granice ‐ uvode samo radi „egzotičnog efekta”. To je majstorski urađeno u Lukasovom i Spilbergovom poslednjem hitu ‐ PLJAČKAŠI IZGUBLJENOG KOVČEGA. Taj film nije čak ni

  SF u pravom smislu reci ali dovoljno bi bilo preseliti ga u kosmos pa da dobijete savršenu kosmičku operu. Jednom rečju: pirati su uvek pirati, ali kosmički pirati su pirati na kvadrat...

  Ovako gledano, ništa lakše nego napraviti kosmičku operu. Smuvate pričicu,

  stavite da se krčka, spremite SF sos sa što više ludih sastojaka, izmešate sve u galaktičkom loncu, ubacite to u vremeplov da se dobro izmućka i... BUUUML. imate bestseler!

  Na žalost, to uopšte nije tako. Naprotiv. Veliki deo kosmičkih opera jeste đubre.

  Štaviše, od celog SF đubreta ‐ koje je poveće ‐ najveći deo otpada na kosmičke opere. S

  96

  obzirom na njihov impozantan broj, onih koje makar u okvirima sopstvenog žanra nešto

  vrede ima vrlo malo.

  Infantilnost, okoštalost, neiventinost i obična glupost pustili su duboke korene, posebno zbog ogromne produkcije namenjene najširoj publici, prvenstveno mlađoj.

  Tako se često dešava da neka „leva” kosmička nebuloza u rukama neobaveštenog čitaoca ili, još gore, kritičara, ni kriva ni dužna počne da predstavlja SF. Science Fiction tako dobija epitete: infantilan, glup, nevešt, ili, što je najnepovoljnije, d o s a d a n !!!

  Zatrpavanje ovakvim đubretom ponekad dovodi do utiska da naučna fantastika

  zaista i nije sposobna da se bavi drugim, složenijim stvarima i „pravim” problemima. Loš glas kosmičkih opera (koji je svojevremeno ozbiljno ugrozio celokupnu naučnu fantastiku!) doveo je dotle da možete da čujete da one uopšte nisu naučna fantastika!

  A činjenica je da je kosmička opera jedan od najstarijih oblika naučne fantastike (mada se u početku nije tako zvala) i ona njih ni malo ne treba da se stidi.

  Ali, dosta o đubretu.

  Vratilo se dobrim stvarima!

  EDGAR RAJS BAROUZ

  ili kako je naučna fantastika dobila mišiće

  Praotac kosmičkih opera i praktično celokupne sanjarske SF avanturistike (nekada

  se to nazivalo „scientific romances”) jeste Edgar Rais Barouz (Edgar Rice Burrougs).

  Legije njegovih obožavalaca ‐ a „obožavaoc” je ovde prava reč ‐ zovu ga ,,ERB”, a sebe ponosno ERBdom.

  Prvo delo mu je MARSOVSKA PRINCEZA (PRINCESS OF MARS) iz 1912. godine, koje

  predstavlja prvi pravi interplanetarni avanturistički roman, i početak trenda koji ni danas ne posustaje. Drugo „veliko delo” TARZAN MEĐU MAJMUNIMA (TARZAN OF THE

  APES), takođe iz 1912. (!) učinilo ga je svetski poznatim. Od tada stalno raste prodaja njegovih knjiga koje uglavnom idu u serijama baš kao sve „prave” kosmičke opere: Marsovska u deset knjiga, Tarzan u dvadesetak, Pelucidar u šest... On je i posle svoje smrti najkomercijalniji SF autor svih vremena ‐svetska prodaja njegovih dela prelazi sto miliona primeraka, a da ne govorimo o bezbrojnim stripovima, filmovima i imitatorima.

  Oko njegovog „ranča” u blizini Los Anđelesa izrastao je gradić koji se zove (kako bi drugačije?) Tarzana.

  Na Marsu ‐ a slično je i sa drugim njegovim SF serijama ‐ stvorio je koherentan svet

  naslikan izdašnom četkivom i jakim bojama. Na žalost, sam ERB otupeo je svoju preobilnu maštu beskrajnim ponavljanjima, a boje su još više izbledele pred navalom netalentovanih imitatora.

  Pored toga što je odlična scena za herojske avanture njegov Mars ima dve

  osnovne osobine vrlo karakteristične za kosmičku operu uopšte. Prvo, to je kultura u kojoj se „prirodno” mešaju superiorna nauka i tehnologija i arhaična odeća i oružja, posebno kult mača. U skladu sa tim, stavovi i ideje ličnosti su kao izvađeni iz sentimentalističkih riterskih romana. Drugo, uprkos činjenici da se ličnosti ‐ posebno ženske ‐ često šetaju nage, njegova dela potpuno su „očišćena” od seksa. On je zamenjen apsurdno jakim osećanjima prema heroini. Njeno spašavanje iz okrutnih pandži i borba oko njene ruke zauzimaju popriličan deo radnje. Ali opasnost od seksa je uvek tu! Samo u delima između 1912. i 1915. u obsesivnih sedamdeset (!) puta „ženska

  vrlina” je u opasnosti i uvek ostaje „sačuvana”! Ipak, ili možda baš zato, ERB‐ova pop
ularnost je ogromna, baš kao i njegov uticaj, često smrtonosan. Nimalo slučajno

  „peščana planeta” iz RATOVA ZVEZDA jako podseća na Barouzov MARS, a „slonoliki”

  bantasi su direktna pozajmica od njega.

  U svakom slučaju, one koji naučnu fantastiku posmatraju isključivo kao šećerom ili

  saharinom prevučeni kurs iz hernije ili fizike, ili traže samo ozbiljne sociološke ekstrapolacije, Barouz ne može da zadovolji. On nije čak ni „dobar pisac”, ali je izvrstan pripovedač. Međutim, za one koji traže ‐ i zadovoljavaju se ‐ veličanstvenim avanturama na beskrajno egzotičnim svetovima Edgar Rais Barouz je veliki guru.

  97

  DOK SMIT

  ili kako su mišići osvojili galaksiju

  Uvodni citat ovog teksta je prva rečenica prve knjige LENSMAN SAGE (1934‐37).

  Ova serija je magnum opus Edwarda E. Smitha, poznatog kao Dok Smit, koga najčešće

  smatraju ocem „pravih” kosmickih opera.

  On predstavlja spoj fantastičnog, „mišićavog” modusa tipa Barouz i mehanističkog

  modusa, karakterističnog za ranu naučnu fantastiku, čiji jasni znaci postoje već kod Žila Verna. Knjige Doka Smita predstavljaju neograničeno naduvavanje tehnologije radi nje

  same ‐ tipično za takvu vrstu kosmičkih opera. A s njim se naučna fantastika definitivno otisnula u međugalaktičke prostore. U ovom slučaju kosmička opera je zaista bila prva: iz svojih potreba, a ne potreba naučne fantastike, otvorila je velike kapije svemira

  LENSMAN SAGA je i danas najtipičnija formula za kosmičku operu. To je priča o sukobu dve kulture ‐ dobrim Arisijancima i zlim Edorijancima. Arisijanci su nežni i zalažu se za Civilizaciju, a Edorijanci su bespolni i priznaju samo Moć. Divni Sanjari protiv Užasnih Intelektualaca. To je najveća priča Lopova i Pajkana (ili Kauboja i Indijanaca) koja postoji. Sve pršti od „hiper tehnologije” na čelu sa „bezinercijskim” pogonom koji jednostavno žvaće svetlosne godine. Ovo predstavlja jedan od prvih pokušaja

  „rešavanja” problema međuzvezdanih rastojanja. Rešavanje ovakvih problema na

  ovakav način postalo je specijalnost kosmickih opera, prvenstveno zato što potiskuju opširna objašnjenja, ali i zato što su odličan elemenat sadržaja. Poveći deo radnje filma IMPERIJA UZVRAĆA UDARAC, recimo, vrti se oko „kosmičkog skoka”. Ovo rešenje afirmisao je Dr Asimov i ono je danas opšteprihvaćeno (u naučnoj fantastici, naravno!).