– Nikud ne ideš. Ni ona.
Veštac se neprijatno nasmeši.
– Pazi se, Braen – reče. – Ja nisam dečačić kome si juče spakovala strelu u oko iz zasede. Umem da se branim.
– Bloede arss!- prosiktala je, podižući luk. – Ideš u Duen Kanel, isto ona! Ne u Verden!
– Ne! Ne u Verden! – pepeljastokosa devojčica pritrča drijadi, uhvati se za njenu vitku nogu. – idem sa tobom! A on neka ide sam u Verden, glupom Kistrinu, ako tako hoće!
Braen je nije čak ni pogledala, pogled joj je bio prikovan uz Geralta. Ali luk je spustila.
– Ess turd. – pljunu mu pod noge. – Eto! Pa idi gde te oči vode! Vidim hoćeš li uspeti. Umreš pre nego što izađeš iz Brokilona.
U pravu je, pomisli Geralt. Nemam šansi. Bez nje niti ću izaći iz Brokilona, niti ću stići do Duen Kanela. Teško je, videćemo. Možda mi uspe da ubedim Etnu...
– No, Braen – reče pomirljivo, nasmeši se. – Ne ljuti se, lepotice. Dobro, nek bude po tvom. Ići ćemo svi u Duen Kanel. Kod vladarke Etne.
Drijada promrmlja nešto u bradu, skinu strelu sa tetive.
– Onda na put – reče, popravljajući traku u kosi. – Dosta se vremena izgubilo.
– Jao – jauknu devojčica zakoračivši.
– Šta je tamo?
– Nešto me boli... Noga.
– Pričekaj, Braen! Dođi, balavice, nosiću te na leđima.
Bila je topla i mirisala je kao mokro vrapče.
– Kako se zoveš, princezo? Zaboravio sam.
– Ciri.
– A tvoj posed gde se nalazi, ako se sme pitati?
– Neću da ti kažem – prhnula je. – Neću i tačka.
– Preživeću. Ne vrti se i ne šmrckaj mi kod uveta. Šta si radila u Brokilonu? Izgubila si se? Zalutala si?
– Eh, baš! Ja nikada ne lutam.
– Ne vrti se. Od Kistrina si pobegla? Iz palate Nastrog? Pre ili posle venčanja?
– Otkud znaš? – šmrknula je iznenađena.
– Ja sam neverovatno pametan. Zašto si pobegla čak do Brokilona? Zar nije bilo sigurnijih staza?
– Glupi konj me je poneo.
– Lažeš, princezice. S tvojim rastom, mogla bi da zajašeš jedino mačku. I to pitomu.
– Mark je jahao. Sluga viteza Vojmira. A u šumi je konj pao i slomio nogu. I izgubili smo se.
– Rekla si da ti se to ne dešava.
– On se izgubio, nisam ja. Bila je magla. I zalutali smo.
Zalutali ste, pomisli Geralt. Siroti sluga viteza Vojmira, koji je imao nesreću da naleti na Braen i njene drugarice. Balavac, koji sigurno i ne zna šta je to žena, pomaže u bekstvu zelenookom derištu, jer se naslušao viteških priča o devicama primoranim na brak. Pomaže joj da pobegne, samo zato da bi pao od farbane strele drijade koja sigurno ne zna šta je to muškarac. Ali već ume da ubija.
– Pitao sam te jesi li iz palate Nastrog zbrisala pre venčanja ili posle venčanja?
– Zbrisala sam i to je to, više te se ne tiče – zabrunda. – Baka mi je rekla da treba da idem tamo da ga upoznam. Tog Kistrina. Samo da ga upoznam. A onaj njegov otac, onaj debeli kralj...
– Ervil.
– ... odmah venčanje i venčanje. A ja njega ne želim. Tog Kistrina. Baka je rekla...
– Toliko ti je odvratan princ Kistrin?
– Ne želim ga – zaključi gordo Ciri, šmrkćući nosom u kom je sve sviralo. – Debeo je, glup i smrdi mu iz usta. Pre nego što sam otišla tamo, pokazali su mi sličicu, a na sličici nije bio debeo. Ne želim takvog muža. Ne želim muža uopšte.
– Ciri – nesigurno reče veštac. – Kistrin je još dete, baš kao i ti. Za nekoliko godina može izrasti u sasvim naočitog mladića.
– Onda neka mi za nekoliko godina pošalju drugu sličicu – prhnula je. – I njemu isto. Jer mi je rekao da sam na slici koju su njemu pokazali izgledala mnogo Iepše. I priznao je da voli Aivinu, dvorsku damu, i da želi da bude njen vitez. Vidiš? On ne želi mene i ja ne želim njega. Čemu onda venčanje?
– Ciri – promrmlja veštac. – On je princ, a ti princeza. Prinčevi i princeze se upravo tako venčavaju, ne drugačije. Takav je običaj.
– Govoriš kao i svi drugi. Misliš da me, pošto sam mala, možeš slagati.
– Ne lažem.
– Lažeš.
Geralt ućuta. Braen, koja je išla ispred njih, okrenu se, verovatno iznenađena tišinom. Slegnuvši ramenima, nastavila je napred.
– A gde mi idemo? – turobno se javi Ciri. – Hoću da znam!
Geralt je ćutao.
– Odgovaraj kad te pitaju! – reče princeza preteći, podržavši naređenje glasnim šmrkljanjem. – Znaš li ti ko... Ko sedi na tebi?
Nije reagovao.
– Ugrišću te za uvo! – vrisnula je.
Vešcu je bilo dosta. Spustio je devojčicu s leđa i postavio je na zemlju.
– Slušaj ti, balavice – reče strogo, boreći se s kopčom na kaišu. – Sad ću te položiti preko kolena, skinuću te i daću ti kaišem po zadnjici. Niko me neće zaustaviti, jer ovo nije kraljevski dvor, niti sam ja tvoj dvorjanin ili sluga. Odmah će ti biti žao što nisi ostala u Nastrogu. I sad ćeš videti da je ipak bolje biti princeza nego izgubljena slinavica u šumi. Jer princezama je, naravno, dozvoljeno da budu nepodnošljive. Princezu tada niko ne lema kaišem po zadnjici, jedino možda gospodin princ lično.
Ciri se zgrčila i nekoliko puta šmrknula nosom. Braen ih je, naslonjena na drvo, ravnodušno posmatrala.
– I? – upita veštac, motajući kaiš oko pesnice. – Hoćemo li i dalje biti dostojanstveni i uzdržani? Ako ne, pristupićemo šibanju zadnjice Njenog visočanstva. Dakle? Da ili ne?
Devojčica zajeca i šmrknu nosom, a onda spremno klimnu glavom.
– Hoćeš li biti dobra, princezice?
– Biću – progunđala je.
– Sad će mrak – javi se drijada. – Požurimo, Gvinbleide.
Šuma se proredila. Hodali su kroz peskovite mladice, kroz močvare, preko livada prekrivenih maglom, na kojima su pasla krda jelena. Bivalo je sve hladnije.
– Milostivi gospodine... – javila se Ciri nakon dugog, dugog ćutanja.
– Zovem se Geralt. Šta je bilo?
– Ja sam baš strašno gladna.
– Brzo ćemo se zaustaviti. Uskoro će sumrak.
– Neću izdržati – zajecala je. – Nisam jela od...
– Ne prenemaži se – uzeo je vreću i izvukao iz nje parče slanine, mali kolut sira i dve jabuke. – Evo.
– Šta je to, to žuto?
– Slanina.
– Neću to da jedem – frknula je.
– Odlično – reče veštac nerazumljivo, trpajući slaninu u usta. – Pojedi sir. I jabuku. Jednu.
– Zašto jednu?
– Ne vrti se. Pojedi obe.
– Geralte?
– Mhm?
– Hvala.
– Nema na čemu. Nek ti je prijatno.
– Ja ne... Ne za to. U stvari, i za to, ali... Spasao si me od one stonoge... Brrr... Zamalo sam umrla od straha...
– Zamalo si umrla – potvrdio je ozbiljno. Zamalo si umrla na izuzetno bolan i gadan način, pomisli. – A treba da zahvališ Braen.
– Ko je ona?
– Drijada.
– Divožena?
– Da.
– Pa ona nas... One kradu decu! Ona nas je ukrala? Ah, ali ti nisi mali. A zašto ona tako čudno govori?
– Govori kako govori, to nije važno. Važno je kako cilja. Ne zaboravi da joj zahvališ kada se budemo zaustavili.
– Neću zaboraviti – šmrknula je.
– Ne vrti se, princezice, buduća kneginjo Verdena.
– Neću ja biti nikakva kneginja – frknula je.
– Dobro, dobro. Nećeš biti kneginja. Ostaćeš hrčak i živećeš u jazbini.
– Nije istina! Ti ništa ne znaš!
– Ne pišti mi u uho. I ne zaboravi na kaiš!
– Neću biti kneginja. Biću...
– No? Šta?
– To je tajna.
Zaustavivši se, drijada slegnu ramenima i pogleda u nebo.
– Posustala – reče mekano. – I ti si sigurno posustao, noseći je, Gvinbleide. Stanimo ovde.
III
– Ciri?
– Mhm? – devojčica šmrknu nosom, šuškajući po grančicama na kojima je ležala.
– Nije ti zima?
– Nije – uzdahnu ona. – Danas je toplo. Juče... Juče sam se baš strašno smrzla, jaoj.
– Čudno – uključi se Braen, popuštajući kaiševe na dubokim mekanim čizmama. – Takva mrvica, a prevalila pola šume. I kroz straže prošla, kroz mlake, kroz gustiš. Krepka, zdrava i sposobna. Zaista, dobro ćeš... Dobro ćeš nam doći.
Geralt hitro pogleda u drijadu, u njene oči koje su svetlele u polumraku. Braen se oslonila leđima o drvo, skinula traku, rasplela kose drmajući glavom.
– Ušla je u Brokilon – promrmlja, unapred komentarišući. – Naša je, Gvinbleide. Idemo u Duen Kanel.
– Vladarka Etna će odlučiti – gorko je odgovorio. Ali znao je da je Braen bila u pravu.
Šteta, pomislio je, gledajući devojčicu kako se vrti po zelenom ležištu. Tako odlučan mali vrtirep... Gde sam je već video? Nije važno. Ali šteta je. Svet je tako veliki i tako lep. A njen svet će biti Brokilon, do kraja njenih dana. Možda ne ni tako mnogo dana. Možda samo do dana kada će pasti među paprat, uz krik i zvuk strele, u toj besmislenoj borbi za šumu. Na strani onih koji moraju izgubiti. Moraju. Pre ili kasnije.
– Ciri?
– Aha?
– Gde tvoji roditelji žive?
– Nemam roditelje – šmrknula je. – Utopili su se u moru kad sam ja bila mala.
Tako je, pomisli, to štošta objašnjava. Princezica, dete stradalog prinčevskog para. Ko zna da nije i treća ćerka posle četvorice sinova. Titula koja u praksi znači manje od titule dvorskog komornika ili konjušara. Nešto pepeljaste kose i zelenih očiju što se vrti po dvoru i što treba što pre utrapiti, dati za muža. Što pre to bolje, pre nego što sazre i postane žena, pretnja skandala, mezalijansa ili incesta, koji nije bio redak u zajedničkoj spavaonici u zamku.
Njeno bekstvo nije čudilo vešca. Mnogo puta je već susretao princeze, čak i kraljice, koje su se vukle za trupama putujućih glumaca, srećne što su uspele da pobegnu od oronulih kraljeva još uvek željnih potomstva. Viđao je kraljeviće koji su birali nesigurni put najamnika ispred rošave ili ćopave princeze koju bi otac izabrao, čije je čuvano ili sumnjivo devičanstvo trebalo da bude cena saveza i dinastijske koligacije.
Legao je pokraj devojčice, pokrio ju je svojom jaknom.
– Spavaj – reče. – Spavaj, malena sirotice.
– Nije nego! – progunđala je. – Ja sam princeza, a ne sirotica. I imam baku. Moja baka je kraljica, samo da znaš. Kad joj budem rekla da si hteo da me išibaš kaišem, moja baka će narediti da ti odseku glavu, videćeš.
– Strašno! Ciri, imaj milosti!
– Nije nego!
– Pa ti si tako dobra devojčica. A sečenje glave strašno boli. Je l' da ništa nećeš reći?
– Reći ću.
– Ciri.
– Reći ću, reći ću, reći ću! Bojiš li se, a?
– Strašno se bojim. Znaš, Ciri, ako čoveku skinu glavu, on od toga može da umre.
– Ti mi se podsmevaš?
– Zar bih se usudio?
– Pokunjićeš se ti, videćeš. S mojom bakom nema šale, samo tupne nogom i najveći vojnici i vitezovi kleče pred njom, sama sam videla. A ako je neki od njih neposlušan, samo cap i glave nema.
– Strašno. Ciri?
– Aha?
– Valjda će tebi da ode glava.
– Meni?
– Naravno. Zar nije upravo tvoja baka ugovorila brak s Kistrinom i poslala te u Verden, u Nastrog. Bila si neposlušna. Čim se budeš vratila... Cap! I glave nema.
Devojčica ućuta, prestade čak i da se vrpolji. Slušao je kako cokće, grizući zubićima donju usnu, kako šmrkće prehlađenim nosom.
– Nije istina – reče. – Baka neće dozvoliti da mi odseku glavu, zato što... Zato što je to moja baka, zar ne? Aha, najviše mogu dobiti...
– Aha – zasmeja se Geralt. – S bakom nema šale? Šiba mora da je već radila, a?
Ciri ljutito frknu.
– Znaš šta? – rekao je. – Reći ćemo tvojoj baki da sam te ja već isprašio, a dve kazne za jednu te istu krivicu nisu dozvoljene. Dogovoreno?
– Jesi li ti glup? – Ciri se podiže na laktove, krckajući grančice ispod sebe. – Ako baka bude čula da si me išibao, odseći će ti glavu kô ništa!
– A, znači, ipak ti je žao moje glave?
Devojčica ućuta, šmrknu još jednom.
– Geralte...
– Molim, Ciri?
– Baka zna da se moram vratiti. Ne mogu biti nikakva kneginja, niti žena glupoga Kistrina. Moram se vratiti i gotovo.
Moraš, pomislio je. Ali nažalost, to ne zavisi ni od tebe ni od tvoje bake. To zavisi od volje stare Etne. I od mojih sposobnosti ubeđivanja.
– Baka to zna – nastavi Ciri. – Jer ja... Geralte, obećaj da nikome nećeš reći. To je mnogo velika tajna. Mnogo strašna, veruj mi. Obećaj.
– Obećavam.
– Dobro, reći ću ti. Moja mama je bila čarobnica, samo da znaš. I moj tata je isto bio začaran. Sve mi je to ispričala jedna dadilja, a kad je baka to saznala, ispao je veliki skandal. Zato što sam ja suđena, znaš?
– Za šta?
– Ne znam – reče Ciri s nemirom. – Ali ja sam suđena. Tako mi je rekla dadilja. A baka je rekla da neće to dozvoliti, pre će se ceo prokre... prokreti zamak srušiti. Razumeš? A dadilja je rekla da se protiv sudbine ne može. Ha! A posle se dadilja rasplakala, a baka je vikala. Vidiš? Ja sam suđena. Neću biti žena glupog Kistrina. Geralte?
– Spavaj – zevnuo je toliko da mu je vilica zapuckala. – Spavaj, Ciri.
– Ispričaj mi bajku.
– Šta?
– Bajku mi ispričaj – frknula je. – Kako da spavam bez bajke? Eh, svašta!
– Ne znam, dođavola, nijednu bajku. Spavaj.
– Ne laži. Sigurno znaš. Kad si bio mali, šta, zar ti niko nije pričao bajke? Čemu se smeješ?
– Ničemu. Nečeg sam se setio.
– Aha! Eto vidiš! Hajde, ispričaj.
– Šta?
– Bajku.
Ponovo se nasmejao, postavio ruku ispod glave, gledao u zvezde koje su treperile iznad grana nad njihovim glavama.
– Bila jednom jedna... mačka – poče. – Jedna obična, prugasta mačka koja je lovila miševe. I jednoga dana mačka je krenula, sama, na daleki put u strašnu, mračnu šumu. Išla je... Išla... Išla...
– Nemoj da misliš da ću zaspati pre nego što stigne – promrmlja Ciri, priljubivši se uz njega.
– Tišina, balavice. Dakle... Išla je i išla dok nije srela lisicu. Riđu lisicu.
Braen uzdahnu i leže pored vešca, s druge strane, takođe se lako priljubivši uz njega.
– No – šmrknu Ciri. – Pričaj šta je dalje bilo.
– Lisica pogleda mačku. Ko si ti?, upita. Ja sam mačka, odgovori na to mačka. Ha, reče lisica, zar se ne bojiš, mačko, da sama lutaš po šumi? A ako kralj krene u lov, šta ćeš onda? Sa psima, sa goničima na konjima? Kažem ti, mačko, reče lisica, lov je strašna nevolja za ovakve poput tebe i mene. Ti imaš krzno, ja imam krzno, lovci nikada ne praštaju ovakvima poput nas, zato što lovci imaju verenice i ljubavnice, a njima se ruke i vratovi mrznu, pa im od nas prave kragne i mufove da ih te devojke nose.
– Šta su to mufovi? – upita Ciri.
– Ne prekidaj. I dodade lisica: Ja, mačko, umem njih da nadmudrim, imam za te lovce hiljadu dvesta osamdeset i šest rešenja, toliko sam lukava. A ti, mačko, koliko rešenja ti imaš za lovce?
– Oh, kako je lepa bajka – reče Ciri, snažnije se privivši uz vešca. – Pričaj dalje, šta kaže mačka?
– Aha – šapnu s druge strane Braen. �
�� Šta kaže mačka?
Veštac okrenu glavu. Drijadine oči su blistale, usta su joj bila poluotvorena, prevlačila je po njima jezikom. Naravno, pomisli. Male drijade željne su bajki. Baš kao i mali vešci. Jer i jednima i drugima retko ko priča bajke pred spavanje. Male drijade zaspivaju osluškujući šum drveća. Mali vešci zaspivaju osluškujući bol u mišićima. I nama su oči svetlele, tako kao Braen, kada smo slušali Vesemirove bajke, tamo u Kaer Morhenu. Ali to je bilo davno... Veoma davno...
– No – nestrpljiva je bila Ciri. – Šta je bilo dalje?
– A mačka će na to: Ja, lisice, nemam nikakvih rešenja. Umem samo jedno – da skočim na drvo. To bi trebalo da je dovoljno, zar ne? Lisica prasnu u smeh. Eh, kaže, kako si ti glupa. Pokupi svoj prugasti rep i nestaj odavde, ako te lovci opkole – gotova si. Kad najednom, niotkuda, zasviraše rogovi! I iskočiše iz žbunja lovci, ugledaše mačku i lisicu, i na njih!
– Jaoj – šmrknu Ciri, a drijada se iznenada trgnu.
– Tiho. I na njih, vičući: Napred, oderite im kožu! U mufove ih pretvorite, u mufove! I pustiše pse na lisicu i mačku. A mačka kô mačka, hop na drvo. Na sam vrh. A psi lisicu cap! Pre nego što riđana stiže da iskoristi neki od svojih lukavih načina, od nje već ispade kragna. A mačka je s vrha drveta mjaukala i frktala na lovce, a oni joj ništa ne mogoše, jer drvo je bilo đavolski visoko. Ostadoše dole, ispsovaše sve po redu, ali su se morali bez ičega vratiti. Mačka onda siđe s drveta i mirno se vrati kući.
– I šta je bilo dalje?
– Ništa, to je kraj.
– A naravoučenije? – upita Ciri. – Svaka bajka ima naravoučenije, zar ne?
– E? – javi se Braen, snažnije se priljubivši uz Geralta. – Šta je to naravoučenije?
– Dobra bajka ima naravoučenije, a loša ga nema – uverljivo reče Ciri, šmrkćući nosom.
– Ova je bila dobra – zevnu drijada. – Sve ima što treba. Ti si mogla, mrvice, pred ygherom na drvo, kô ta pametna mačka. Ne misliš, nego odmah na drvo. Eto, sva mudrost. Preživeti. Ne predati se.
Geralt se tiho zasmeja.
– Nije bilo drveća u parku zamka, Ciri? U Nastrogu? Umesto u Brokilon, mogla si uspuzati na drvo i sedeti gore, na samom vrhu, dok Kistrina ne bi prošla volja za ženidbom.
– Podsmevaš se?
– Aha.
– Znaš šta? Ne podnosim te.
– Strašno! Ciri, usred srca si me pogodila.
Mač Sudbine Page 25
