– Znam – ozbiljno je klimnula glavom, šmrknula nosom, onda se snažno privila uz njega.
– Lepo spavaj, Ciri – promrmljao je, udišući njen mio, vrapčiji zadah. – Lepo spavaj. Laku noć, Braen.
– Dearme, Gvinbleide.
Nad njihovim glavama Brokilon je šumeo milijardama grana i stotinama milijardi listova.
IV
Sledećeg dana stigli su do Drveća. Braen je kleknula, pognula glavu. Geralt je osećao da bi trebalo da uradi isto to. Ciri od čuda uzdahnu.
Drveće je – uglavnom hrastovi, tise i orah – imalo po nekoliko desetina hvati u obimu. Nije bilo načina odrediti koliko su im visoko sezale krošnje. Mesta na kojima je snažno, izuvijano korenje prelazilo u ravno stablo nalazila su se ipak daleko iznad njihovih glava. Mogli su da hodaju brže – divovi su rasli retko, a u njihovoj senci nije se održalo nikakvo drugo rastinje – samo tepih truloga lišća.
Mogli su da hodaju brže. Ali hodali su polako. Tiho. Pognutih glava. Bili su tu, usred Drveća, mali, nevažni, nepostojeći. Neko ko se nije računao. Čak se i Ciri utišala – nije se čula gotovo pola sata.
A posle jednog sata hodanja prošli su pojas Drveća i ponovo uronili u klance, u vlažnu bukovinu.
Prehlada je sve više stezala Ciri. Geralt nije imao maramicu, a kako mu je bilo preko glave njenog neprestanog šmrktanja, naučio ju je da istrese nos prstima. Devojčici se to odmah dopalo. Posmatrajući njen smešak i blistave oči, veštac je bio duboko uveren da se raduje što će uskoro moći da se svojom novom veštinom pohvali na dvoru, za vreme svečane gozbe ili audijencije prekomorskog ambasadora.
Braen iznenada stade, okrenu se.
– Gvinbleide – reče, odmotavajući zelenu maramicu uvijenu oko lakta. – Dođi. Zavezaću ti oči. Tako treba.
– Znam.
– Ja ću te voditi. Daj ruku.
– Ne – protestovala je Ciri. – Ja ću da ga vodim. Braen?
– Dobro, mrvice.
– Geralte?
– Aha?
– A šta to znači Gvin... bleid?
– Beli Vuk. Tako me zovu drijade.
– Pazi na korenje! Nemoj da se sapleteš! Tako te zovu jer imaš belu kosu?
– Da... Dođavola!
– Pa rekla sam ti da je korenje.
Hodali su. Polako. Pod nogama je bilo klizavo od opalog lišća. Na licu je osetio toplotu, sjaj sunca probio se kroz maramu koja mu je prekrivala oči.
– Oh, Geralte – čuo je glas Ciri. – Kako je ovde samo lepo... Šteta što ne možeš da vidiš. Toliko cveća. I ptičica. Čuješ li kako pevaju? Oh, koliko ih ima. Mnoštvo. Jao, i veverice! Pazi, sada ćemo preći preko rečice, kamenim mostićem. Nemoj da upadneš u vodu. Jao, koliko ribica! Puno. Plivaju u vodi, znaš? Jao, koliko ovde ima životinjica. Nigde ih ovoliko nema...
– Nigde – promrmljao je. – Nigde. Ovo je Brokilon.
– Šta?
– Brokilon. Poslednje Mesto.
– Ne razumem...
– Niko ne razume. Niko neće da razume.
V
– Skini maramu, Gvinbleide. Sad može. Stigli smo.
Braen je stajala do kolena u gustom tepihu magle.
– Duen Kanel – pokaza rukom.
Geralt je tu već bio. Dva puta. Ali o tome nikome nije pričao. Niko mu ne bi poverovao.
Kotlina je bila zatvorena krošnjama velikog zelenog drveća. Utonula u maglu i isparavanja koja su dolazila iz zemlje, od stena, iz toplih izvora. Kotlina...
Medaljon na vratu lako mu zadrhta.
Kotlina okupana maglom. Duen Kanel. Srce Brokilona.
Braen podiže glavu, namesti tobolac na leđima.
– Idemo. Daj ruku, mrvice.
Kotlina je u početku izgledala izumrlo. Napušteno. Ne zadugo. Razlegao se glasan, nijansirani zvižduk, a sa jedva primetnih stepenica od gljiva, koje su spiralno obavijale najbliže stablo, spretno je skliznula vitka, tamnokosa drijada, odevena, kao i sve druge, u tačkastu, maskirajuću odeću.
– Cead, Braen.
– Cead, Sirsa. Va’n vort meath Eithne a?
– Neen, aefder – odgovori tamnokosa, odmeravajući vešca značajnim pogledom. – Ess’ ae’n Sidh?
Nasmejala se, njeni beli zubi su zablistali. Bila je neobično lepa, čak i prema ljudskim standardima. Geralt se oseti nesigurno i glupo, svestan da ga drijada nesputano ocenjuje.
– Neen – Braen zavrte glavom. – Ess’ vatt’ghern, Gwynbleidd, a vaen meagh Eithne va, a’ss.
– Gvinbleid? – lepa drijada nakrivi usta. – Bloede caerme! Aen’ne caen n’wedd vort! Tess foile!
Braen se zakikota.
– O čemu je reč? – upita veštac, kog je hvatala ljutnja.
– Ništa – ponovo se zakikota Braen. – Ništa. Hajdemo.
– Oh! – oduševila se Ciri. – Geralte, pogledaj kako su smešne kućice!
U dubini kotline započinjao je pravi Duen Kanel – „smešne kućice“, koje su oblikom podsećale na ogromne lopte imele, okruživale su stabla i debele grane drveća na raznim visinama, kako nisko, odmah iznad zemlje, tako i visoko, i čak veoma visoko, do samih krošnji. Geralt je primetio i nekoliko većih, nadzemnih konstrukcija, koliba od isprepletanih grana i dalje pokrivenih lišćem. Video je živost u otvorima naselja, ali same drijade gotovo da se nisu mogle videti. Bilo ih je znatno manje nego kada je prethodni put dolazio.
– Geralte – šapnu Ciri. – Ove kućice cvetaju. Imaju listiće!
– One su od živog drveta – klimnu glavom veštac. – Tako žive drijade, tako grade svoje domove. Nijedna drijada nikada neće naneti štetu drvetu sekući ga ili lomeći. One drveće vole. Umeju ipak da naprave da grane rastu tako da stvaraju kućice.
– Sjajno. Volela bih da imam jednu takvu kućicu u našem parku.
Braen se zaustavila pred jednom od većih koliba.
– Uđi, Gvinbleide – rekla je. – Ovde ćeš sačekati vladarku Etnu. Va faill, mrvice.
– Šta?
– To je bio pozdrav, Ciri. Rekla je: doviđenja.
– Ah. Doviđenja, Braen.
Ušli su. Unutrašnjost „kućice“ svetlucala je kao kaleidoskop od sunčevih zraka, koji su se probijali i prosijavali kroz krov.
– Geralte!
– Frejksenete!
– Živ si, đavoli me odneli! – ranjenik blesnu zubima, pridižući se na postelji od smrekovine. Ugledao je Ciri, zalepljenu uz veščevu butinu, i oči mu se raširiše, a u lice udari rumenilo.
– Ti mala đavolice! – razdera se. – Zamalo život zbog tebe da izgubim! Oh, imaš sreće što ne mogu ustati, sad bih te iz kože istresao!
Ciri napući usnice.
– Već drugi koji hoće da me bije – reče, smešno mršteći nos. – Ja sam devojčica, a devojčice se ne smeju tući!
– Sad bih ti ja pokazao... šta se sme, a šta ne sme – nakašlja se Frejksenet. – Ti zarazo nijedna! Ervil tamo razum gubi... Vojnike razašilje, sav u strahu da će tvoja baka krenuti na njega s vojskom. Ko će mu poverovati da si sama pobegla? Svi znaju kakav je Ervil i šta voli. I svi misle da ti je... nešto uradio pošto se napio, a potom naredio da te udave u ribnjaku! Rat s Nilfgardom visi o koncu, a traktat i savez sa tvojom bakom đavoli su odneli! Je l’ vidiš šta si napravila?
– Ne uzrujavaj se – upozori ga veštac – dobićeš krvarenje. Kako si tako brzo stigao dovde?
– Ðavo zna, većinu vremena bio sam bez svesti. Sipale su mi u grlo nešto odvratno. Na silu. Začepile su mi nos i... Kakva sramota, majku mu...
– Zahvaljujući tome što su ti sipale u grlo sada si živ. Donele su te tu?
– Vukle na sankama. Pitao sam za tebe, ništa nisu rekle. Bio sam siguran da si dobio strelu. Tako si iznenada nestao... A ti zdrav i čitav, nisi čak ni svezan, a uz to si i princezu Cirilu spasao... Ðavo me odneo, Geralte, sa svim izađeš na kraj, uvek se dočekaš na četiri noge, kao mačka.
Veštac se osmehnu, ništa ne reče. Frejksenet se teško zakašlja, okrenu glavu, ispljunu crvenkastu pljuvačku.
– Nego šta – dodao je. – I to što me nisu dokrajči
le mora biti da si ti sredio. Poznaju te, proklete divožene. Već drugi put me izbavljaš iz nevolje.
– Ostavi sad to, barone.
Stenjući, Frejksenet je pokušao da sedne, ali je odustao.
– Govno je od moje baronije ostalo – jauknu. – Baron sam bio u Hamu. Sada sam neka vrsta vojvode kod Ervila, u Verdenu. To jest, bio sam. Čak i ako se nekako iskobeljam iz ove šume, u Verdenu za mene više neće biti mesta, osim možda na gubilištu. Pod mojom je rukom i stražom zbrisala ta mala lasica, Cirila. Šta si mislio, da sam kočoperno utroje krenuo do Brokilona? Ne, Geralte, ja sam takođe brisao, na Ervilovu milost mogao sam računati samo da sam je doveo nazad. Još smo naleteli na te proklete divožene... Da nije bilo tebe, skapao bih u onom vetrolomu. Ponovo si me spasao. To je bila sudbina, jasno je kao dan.
– Preteruješ.
Frejksenet odmahnu glavom.
– To je bila sudbina – ponovi. – Moralo je biti unapred zapisano da ćemo se ponovo sresti, vešče. Da ćeš mi ponovo sačuvati glavu. Sećam se, u Hamu se tada govorilo o tome, onda kad si skinuo sa mene ptičji urok.
– Slučajno – hladno reče Geralt. – Slučajno, Frejksenete.
– Kakvo crno slučajno. Pa majku mu pasju, da nije bilo tebe, do dana današnjeg sigurno bih bio kormoran...
– Ti si bio kormoran? – povika Ciri uzbuđeno. – Pravi kormoran? Ptica?
– Bio sam – baron iskezi zube. – Začarala me je jedna... ženturača... Majku joj... Iz osvete.
– Sigurno joj nisi dao krzno – zaključi Ciri, mršteći nos. – Za onaj... znaš... muf.
– Drugi je razlog bio – lako se zacrveni Frejksenet, a onda preteći pogleda u devojčicu. – Ali šta se to tebe tiče, ti vrtirepe!
Ciri namesti uvređeni izraz lica i okrenu glavu.
– Da – zakašlja se Frejksenet. – Gde sam ono beše... A da, kako si me otčarao u Hamu. Da ne beše tebe, Geralte, ostao bih kormoran do kraja života, leteo bih oko jezera i srao po granju, nadajući se da će me spasti košuljica od koprive koju će moja sestra istkati s trudom pažnje vrednim. Pasju mu mater, kad se samo setim te košuljice, dođe mi da nekoga odalamim. Ta idiotkinja...
– Ne govori tako – nasmeja se veštac. – Imala je najbolje namere. Pogrešno su je informisali, to je sve. O skidanju uroka kruže mnogi besmisleni mitovi. Svakako si imao sreće, Frejksenete. Mogla ti je reći da umočiš glavu u vrelo mleko. Čuo sam i za takve slučajeve. Navlačenje košulje od koprive, kad bolje pogledaš, nije preterano škodno za zdravlje, sve i ako previše ne pomaže.
– Ha, možda si u pravu. Možda previše očekujem od nje. Eliza je uvek bila glupa, još kao dete bila je glupa i slatka, u suštini; savršen materijal za kraljevu ženu.
– Šta je to savršen materijal? – upita Ciri. – I zašto za ženu?
– Ne mešaj se, vrtirepe, rekao sam ti. Tako je, Geralte, imao sam sreće što si se tada pojavio u Hamu. I što je kralj-zet bio voljan dati onih nekoliko dukata koje si tražio za skidanje uroka.
– Znaš li, Frejksenete – reče Geralt, još šire se osmehujući – da -se vest o tom događaju široko pronela?
– Prava verzija?
– Ne baš. Najpre, dodato ti je desetoro braće.
– O ne! – baron se pridiže na lakat, zakašlja se. – Dakle, računajući Elizu, bilo nas je dvanaest komada? Kakva prokleta budalaština! Pa nije mi majka bila zečica!
– I to nije sve. Smatrali su da je kormoran nedovoljno romantičan.
– Zato što i jeste! Ničeg u njemu nema romantičnog! – baron se nakrivi, opipavajući grudi obmotane kožom i komadima brezine kore. – U šta sam, dakle, bio pretvoren, prema toj priči?
– U labuda. To jest, u labudove. Ne zaboravi da vas je bilo jedanaest.
– A po čemu je, kuga ih odnela, labud romantičniji od kormorana?
– Ne znam.
– Ni ja. Ali kladim se da me je prema priči Eliza otčarala pomoću strašne košuljetine od kopriva.
– Pobedio si. A kako je Eliza?
– Ima sušicu, jadnica. Neće još dugo.
– Tužno.
– Tužno – potvrdi Frejksenet ravnodušno, gledajući u stranu.
– Da se vratimo uroku – Geralt se nasloni leđima na zid od isprepletanih, savitljivih grana. – Recidiva nemaš? Ne rastu ti pera?
– Ne, bogovima hvala – uzdahnu baron. – Sve je u redu. Jedino što mi je ostalo iz tog vremena jeste želja za ribom. Nema meni, Geralte, lepše hrane od ribe. Ponekad u rano jutro odem kod ribara, u pristanište, i pre nego što mi izaberu nešto plemenitije, ja smažem jednu-dve šake beovica, pravo iz čunića, par čikova, klenić ili šarana... Poslastica, ne hrana.
– On je bio kormoran – polako reče Ciri, gledajući u Geralta. – A ti si ga otčarao. Ti umeš da otčaraš!
– Pa valjda se podrazumeva da ume – reče Frejksenet. – Svaki veštac ume.
– Veš... Veštac?
– Nisi znala da je on veštac? Slavni Geralt iz Rivije? Uistinu, kako bi takav švrćko poput tebe i mogao znati ko je veštac. Nije to danas kao što je nekad bilo. Danas veštaca ima malo, skoro da ih ne možeš sresti. U životu sigurno nisi videla vešca.
Ciri polako odmahnu glavom, ne spuštajući pogled s Geralta.
– Vešče, švrćko, evo one koja... – Frejksenet stade i poblede, videvši Braen kako ulazi u kolibu. – Ne, neću! Ne dam da mi se bilo šta sipa u usta, nikad, nikad više! Geralte! Reci joj...
– Smiri se.
Braen nije udostojila Frejkseneta ničim sem letimičnim pogledom. Otišla je pravo do Ciri, koja je čučala pored vešca.
– Dođi – reče. – Dođi, mrvice.
– Kuda? – nakrivi se Ciri. – Neću. Hoću da budem sa Geraltom.
– Idi – veštac se nasmeši na silu. – Igraćeš se sa Braen i mladim drijadama. Pokazaće ti Duen Kanel...
– Meni nije svezala oči – reče Ciri veoma polako. – Kada smo prolazili ovuda, nije mi svezala oči. Tebi jeste. Da ne bi uspeo da se sam vratiš, kada odeš. To znači...
Geralt pogleda u Braen. Drijada slegnu ramenima, zatim zagrli i privuče sebi devojčicu.
– To znači... – glas Ciri odjednom se prekidao. – To znači da ja odavde ne idem. Je li tako?
– Niko ne može izbeći svoju sudbinu.
Svi se okrenuše na zvuk tog glasa. Tihog ali zvonkog, tvrdog, odlučnog. Glasa koji je iznuđivao poslušnost, koji nije znao za protivljenje. Braen se pokloni. Geralt kleknu na jedno koleno.
– Vladarko Etna...
Gospodarica Brokilona nosila je dugačku, lepršavu, svetlozelenu odeždu. Kao većina drijada, bila je niska i mršava, ali njena ponosno uzdignuta glava, lice ozbiljnih, oštrih linija i odlučna usta činili su da izgleda više i moćnije. Njena kosa i oči imale su boju topljenog srebra.
Ušla je u kolibu u pratnji dve mlade drijade naoružane lukovima. Bez reči je klimnula Braen, a ona je istog trenutka uhvatila Ciri za ruku i povukla je ka izlazu, nisko pognute glave. Ciri je hodala kruto i nespretno, bleda i nema. Kad je prolazila pored Etne, srebrnokosa drijada ju je brzim pokretom zgrabila ispod brade, podigla joj glavu, dugo gledala u oči devojčicu. Geralt je video kako Ciri drhti.
– Idi – najzad reče Etna. – Idi, dete. Ničega se ne boj. Ništa nije u stanju da promeni tvoju sudbinu. U Brokilonu si.
Ciri poslušno krenu za Braen. Kod izlaza se okrenula. Veštac je video da joj usne drhte, a zelene oči se cakle od suza. Nije rekao ni reči. Klečao je i dalje, pognute glave.
– Ustani, Gvinbleide. Dobro došao.
– Pozdrav, Etna, vladarko Brokilona.
– Ponovo imam zadovoljstvo da te ugostim u svojoj Šumi. I pored toga što dolaziš bez mog znanja i saglasnosti. Ulaženje u Brokilon bez mog znanja i saglasnosti veoma je rizično, Beli Vuče. Čak i za tebe.
– Dolazim s poslanstvom.
– Ah... – lako se nasmeja drijada. – Dakle, otud tvoja smelost, koju ne želim da opišem nekom drugom, snažnijom rečju. Geralte, nedodirljivost poslanika je običaj rasprostranjen među ljudima. Ja ga ne priznajem. Ne prihvatam ništ
a što je ljudsko. Ovo je Brokilon.
– Etna...
– Tišina – prekinu ga, ne podižući glas. – Naredila sam da te poštede. Iz Brokilona ćeš izaći živ. Ne zato što si poslanik. Već iz drugih razloga.
– Ne zanima te čiji sam poslanik? Odakle stižem, u čije ime?
– Ne, iskreno govoreći. Ovo je Brokilon. Ti dolaziš spolja, iz sveta koji me se ne tiče. Zašto bih gubila vreme na slušanje poslanstva? Šta za mene mogu značiti nekakvi predlozi, nekakvi ultimatumi, koje je smislio neko ko misli i oseća drugačije od mene? Zašto bi me se ticalo kako razmišlja kralj Venclav?
Geralt zbunjeno zavrte glavom.
– Kako znaš da dolazim od Venclava?
– To je potpuno jasno – reče drijada smeškajući se. – Ekehard je suviše glup. Ervil i Viraksas me isuviše mrze. Posedi ostalih kraljeva ne graniče se s Brokilonom.
– Podosta znaš o tome šta se događa van Brokilona, Etna.
– Znam dosta, Beli Vuče. To je privilegija mojih godina. Sada bih pak, ako dozvoljavaš, htela da sredim jedno poverljivo pitanje. Da li je ovaj muškarac s izgledom medveda – drijada prestade da se smeška i pogleda ka Frejksenetu – tvoj prijatelj?
– Poznajemo se. Jednom davno sam ga otčarao.
– Problem leži u tome – hladno reče Etna – što ne znam šta da činim s njim. Ne mogu sada da naredim da ga dokrajče. Dozvolila bih da ozdravi, ali predstavlja pretnju. Na fanatika mi ne liči, dakle – lovac na skalpove. Znam da Ervil plaća za svaki skalp drijade. Ne sećam se koliko. Uostalom, cena raste uporedo sa padom vrednosti novca.
– Grešiš. On nije lovac na skalpove.
– Zašto je onda ulazio u Brokilon?
– Da pronađe devojčicu koja mu je poverena na čuvanje. Rizikovao je život da bi je našao.
– Veoma glupo – hladno reče Etna. – To je čak teško nazvati rizikom. Išao je ka sigurnoj smrti; to što je živ može da zahvali isključivo konjskom zdravlju i izdržljivosti. Kad je pak reč o tom, detetu, i ono je slučajno preživelo. Moje devojke je nisu streljale jer su mislile da je to puk ili leprekaun.
Pogleda još jednom u Frejkseneta; Geralt primeti da joj usne gube neprijatnu tvrdoću.
– No dobro. Proslavimo nekako ovaj dan.
Mač Sudbine Page 26
