Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

  Prišla je ležaju od granja. Obe drijade koje su je pratile takođe se približiše. Frejksenet preblede i zgrči se, ne izgledajući pritom ništa manji.

  Etna ga je kratko posmatrala, lako suzivši oči.

  – Imaš li dece? – upita najzad. – Tebi govorim, klado.

  – A?

  – Mislim da se izražavam dovoljno jasno.

  – Pa, nisam... – Frejksenet se zakašlja. – Nisam oženjen.

  – Tvoje bračno stanje slabo me se tiče. Interesuje me jesi li sposoban da iscediš šta iz tih svojih masnih slabina. Oh, Velikog mi Drveta! Jesi li ikad učinio ženu bremenitom?

  – Aaa... Jesam... Jesam, gospo, ali...

  Etna ravnodušno odmahnu rukom i vrati se Geraltu.

  – Ostaće u Brokilonu – reče – do punog izlečenja, i još malo potom. Onda... Nek ide gde hoće.

  – Hvala ti, Etna – veštac se pokloni. – A... Devojčica? Šta s njom?

  – Zašto pitaš? – drijada ga pogleda hladnim pogledom svojih srebrnih očiju. – Valjda znaš.

  – To nije obično seosko dete. Ona je princeza.

  – To kod mene ne stvara veliki utisak. Niti razliku.

  – Čuj...

  – Ni reči više, Gvinbleide.

  Ućutao je, zagrizao usnu.

  – Šta s mojim poslanstvom?

  – Saslušaću ga – drijada uzdahnu. – Ne, ne iz radoznalosti. Učiniću to zbog tebe, da bi se mogao pokazati pred Venclavom i uzeti nagradu koju ti je zasigurno obećao ako stigneš do mene. Samo ne sada, sada sam zauzeta. Dođi večeras do mog Drveta.

  Kada je izašla, Frejksenet se podiže na lakat, jauknu i nakašlja se, pljunu u šaku.

  – O čemu se ovde radi, Geralte? Zašto ostajem? I o čemu se radi s tom decom? U šta si me uvalio, a?

  Veštac ustade.

  – Sačuvaćeš glavu, Frejksenete – reče umornim glasom. – Bićeš jedan od malobrojnih koji su odavde izašli živi, makar u poslednje vreme. I bićeš otac male drijade. Možda i nekoliko njih.

  – Šta? Biću... rasplodnik?

  – Nazovi to kako hoćeš. Izbor ti je ograničen.

  – Shvatam – promrmlja baron i pohotno se nasmeja. – Šta sad, viđao sam rudare koji rade u rudniku i kopaju kanale. Od dva zla više volim... Samo da mi snage ne ponestane. Ima ih ovde...

  – Prestani da se tako glupo smeškaš – namršti se Geralt – i obuzdaj maštu. ne zamišljaj počasti, muziku, vino lepeze i roj drijada koje te obožavaju. Biće jedna, možda dve. I neće biti obožavanja. Gledaće na čitavu stvar vrlo konkretno. A na tebe još konkretnije.

  – To im ne pričinjava zadovoljstvo? Nadam se da im ne pričinjava ni neprijatnost.

  – Ne budi dete. U tom pogledu one se ni po čemu ne razlikuju od žena. Barem fizički.

  – Što znači?

  – Od tebe zavisi hoće li drijadi biti prijatno ili neće. Ali to neće promeniti činjenicu da joj je stalo isključivo do efekta. Tvoja ličnost ima usputni značaj. Ne očekuj zahvalnost. A da, ni u kom slučaju ništa ne pokušavaj na sopstvenu inicijativu.

  – Sopstvenu šta?

  – Ako je sretneš ujutru – veštac je strpljivo objašnjavao – pokloni se, ali dođavola, bez smeškanja i namigivanja. Za drijade je to stvar od životnog značaja. Ako se ona tebi osmehne ili ti priđe, možeš s njom porazgovarati. Najbolje o drveću. Ako se ne razumeš u drveće, onda o vremenu. Ali ako se ona ponaša kao da te ne vidi, drži se podalje. I od drugih drijada se drži podalje i pazi na ruke. Za drijadu koja nije spremna te stvari ne postoje. Pipni je i dobićeš nožem, jer ne razume nameru.

  – Upućen si u njihove običaje parenja – Frejksenet se smeškao. – Dešavalo ti se?

  Veštac nije odgovorio. Pred očima mu je bila lepa, zgodna drijada, njen bestidni osmeh. Vatt’ghern, bloede caerme. Veštac, prokleta sudbina. Šta si nam to dovela, Braen? Šta će nam on? Nikakve koristi od vešca...

  – Geralte?

  – Šta?

  – A princeza Cirila?

  – Zaboravi na nju. Ona će postati drijada. Za dve-tri godine spakovaće strelu u oko rođenom bratu ako pokuša da uđe u Brokilon.

  – Pasju mu mater – opsova Frejksenet, mršteći se. – Ervil će pobesneti. Geralte? A bi li se moglo...

  – Ne bi – veštac ga prekinu. – I ne pokušavaj. Ne bi živ izašao iz Duen Kanela.

  – Znači, curica je izgubljena.

  – Za vas, da.

  VI

  Etnino drvo bio je naravno hrast, odnosno tri srasla hrasta, još uvek zelena, koji nisu odavali nikakve znake sušenja, iako je Geralt procenio da imaju najmanje trista godina. Hrastovi su iznutra bili prazni, a duplja je bila veličine oveće odaje, s visokom tavanicom koja se sužavala u kupu. Unutrašnjost je bila osvetljena bezdimnom uljanicom i bila je skromno, ali ne primitivno, pretvorena u udobno konačište.

  Etna je klečala u sredini, na nečemu što je izgledalo kao vlaknasta asura. Pred njom je, ispravljena i nepomična, kao skamenjena, podvijenih nogu sedela Ciri, umivena i izlečena od prehlade, široko otvorenih velikih, smaragdnih očiju. Veštac je primetio da je njeno lice, sada kada je s njega nestala prljavština i grimasa zajedljivog đavolka, izgledalo sasvim lepo.

  Etna je češljala dugu devojčicinu kosu, polako i brižno.

  – Uđi, Gvinbleide. Sedi.

  Seo je, najpre ceremonijalno kleknuvši na jedno koleno.

  – Odmorio si se? – upita drijada ne gledajući ga, ne prekidajući češljanje. – Kada možeš krenuti natrag? Šta kažeš na sutra ujutro?

  – Kad god da narediš – hladno reče – gospodarice Brokilona. Dovoljna je jedna tvoja reč i prestaću da te uznemiravam svojim prisustvom u Duen Kanelu.

  – Geralte – Etna polako okrenu glavu. – Nemoj me pogrešno razumeti. Znam te i poštujem te. Znam da nikada nisi naneo nepravdu nijednoj drijadi, rusalki, silfidi ili nimfi, upravo suprotno, dešavalo se da staneš u njihovu odbranu, da im spaseš život. Ali to ništa ne menja. Previše toga nas deli. Pripadamo različitim svetovima. Ne želim i ne mogu praviti izuzetke. Ni za koga. Neću pitati da li razumeš jer znam da je tako. Pitaću da li to prihvataš.

  – Šta će to promeniti?

  – Ništa. Ali želim da znam.

  – Prihvatam – potvrdio je. – A šta s njom? Sa Ciri? Ona takođe pripada drugom svetu.

  Ciri ga plašljivo pogleda, zatim baci pogled nagore, ka drijadi, Etna se osmehnu.

  – Ne zadugo – reče.

  – Molim te, Etna. Razmisli.

  – O čemu?

  – Daj mi je. Nek se vrati sa mnom. Svetu kom pripada.

  – Ne, Beli Vuče – drijada ponovo zaroni češalj u devojčicinu pepeljastu kosu. – Ne dam je. Kako ko, ali ti bi trebalo da razumeš.

  – Ja?

  – Ti. Čak i do Brokilona stižu vesti iz sveta. Vesti o izvesnom vešcu koji za učinjene usluge ponekad iznuđuje neobične zahteve. „Daćeš mi ono što u kući zatekneš a čemu se ne nadaš.“ „Daćeš mi ono što već poseduješ a o čemu ne znaš.“ Zvuči poznato? Već izvesno vreme pokušavate na taj način da upravljate sudbinom, tražite dečake sudbinski predodređene za vaše naslednike, branite se od izumiranja i od zaborava. Od nepostojanja. Zašto se onda meni čudiš? Ja brinem o sudbini drijada. To je valjda pravedno? Za svaku od ljudi ubijenu drijadu – jedna ljudska devojčica.

  – Zadržiš li je, probudićeš neprijateljstvo i želju za osvetom, Etna. Probudićeš duboku mržnju.

  – To za mene nije ništa novo, ljudska mržnja. Ne, Geralte. Neću je dati. Posebno zato jer je zdrava. To je retkost u poslednje vreme.

  – Retkost?

  Drijada upravi u njega svoje velike srebrne oči.

  – Podmeću mi bolesne devojčice. Difterija, šarlah, krup, u poslednje vreme čak i boginje. Misle da nemamo imunitet, da će nas epidemija uništiti ili barem pokositi. Razočaraj ih, Geralte. Imamo nešto više od imuniteta. Brokilon brine o svojoj deci.

  Ućutala je, pognuvši se, pažljivo je raščešljavala pramen Cirine zamršene kose, potpomažući se drugom rukom.

  – Mog
u li – nakašlja se veštac – pristupiti poslanstvu s kojim me šalje kralj Venclav?

  – A zašto da gubimo vreme? – Etna podiže glavu. – Zašto bi se trudio? Savršeno dobro znam šta kralj Venclav hoće. Za to makar nisu potrebne proročke sposobnosti. Hoće da mu predam Brokilon, zasigurno sve do reke Vde, koju, koliko mi je poznato, smatra ili želi da smatra prirodnom granicom između Bruge i Verdena. U zamenu mi, pretpostavljam, nudi enklavu, mali i divlji kutak šume. I zasigurno mi kraljevskom rečju i kraljevskom zaštitom garantuje da će mi taj mali divlji kutak, taj okrajak prašume, pripadati dok je sveta i veka i da u njemu niko neće smeti drijade da uznemirava. Da će drijade tamo živeti u miru. A, Geralte? Venclav hoće da okonča dvovekovnu bitku za Brokilon. A da bi je okončao, drijade treba da predaju ono u čiju odbranu ginu već dvesta godina? Tako jednostavno – da predaju? Da predaju Brokilon?

  Geralt je ćutao. Nije imao ništa da doda. Drijada se nasmeja.

  – Da li je baš tako glasio kraljevski predlog, Gvinbleide? Ili možda ipak nešto iskrenije: „Ne diži nos, strašilo šumsko, beštijo iz prašume, reliktu prošlosti, nego poslušaj šta hoćemo mi, kralj Venclav. A mi hoćemo kedar, hrast i hikoru, hoćemo mahoniju i zlatnu brezu, tisovinu za lukove i bor za jarbole; Brokilon nam je ispred nosa, a drvo dopremamo iza planina. Hoćemo gvožđe i bakar, koji su pod zemljom. Hoćemo zlato koje leži na Kraag Anu. Hoćemo da sečemo i testerišemo i zemlju da rijemo a da ne moramo da slušamo pištanje strela. I što je najvažnije – hoćemo konačno da budemo vladari kojima se potčinjava sve u kraljevstvu. Ne želimo u svom kraljevstvu nekakav Brokilon, šumu u koju ne možemo ući. Takva nas šuma ljuti, razdražuje i skida nam san s očiju, jer mi smo ljudi i mi vladamo svetom. Možemo, ako hoćemo, tolerisati na ovom svetu nekoliko vilenjaka, drijada ili rusalki. Ako nisu previše drski. Podredi se našoj volji, veštice iz Brokilona. Ili umri.“

  – Etna, sama si priznala da Venclav nije glupak, niti fanatik. Sa sigurnošću znaš da je on pravedan i miroljubiv kralj. Njega brine i boli krv koja se ovde proliva...

  – Ako se bude držao podalje od Brokilona, neće se proliti ni kap krvi.

  – Dobro znaš... – Geralt podiže glavu. – Dobro znaš da nije tako. Ljudi su ubijani na Vipalankama, na Osmoj milji, na Sovinim Brdima. Ljudi su ubijani u Brugi, na levoj obali Pantljike. Izvan Brokilona.

  – Sva mesta koja si imenovao pripadaju Brokilonu – mirno odgovori drijada. – Ne priznajem ljudske mape i granice.

  – Ali šuma je tamo posečena pre sto godina!

  – Šta za Brokilon znači sto godina? I sto zima?

  Geralt je zaćutao.

  Drijada odloži češalj, pomilova Ciri po pepeljastoj kosi.

  – Pristani na Venclavov predlog, Etna.

  Drijada ga hladno pogleda.

  – Šta će nam to doneti? Nama, deci Brokilona?

  – Mogućnost opstanka. Ne, Etna, ne prekidaj me. Znam šta hoćeš da kažeš. Razumem tvoj ponos na nezavisnost Brokilona. Ali svet se ipak menja. Nešto se završava. Želela to ili ne, vladavina čoveka nad svetom je činjenica. Opstaće oni koji mu se budu prilagodili. Ostali će umreti. Etna, ima šuma u kojima drijade, rusalke i vilenjaci žive mirno, u slozi s ljudima. Pa tako smo bliski jedni drugima. Ljudi mogu biti očevi vašoj deci. Šta će ti dati rat koji vodiš? Mogući očevi vaše dece padaju pod vašim strelama. I šta je ishod? Koliko je čistokrvnih drijada u Brokilonu? Koliko njih su otete, prevaspitane ljudske devojčice? Čak i Frejkseneta moraš da iskoristiš jer nemaš izbora. Nešto malo malenih drijada vidim ovde, Etna. Vidim samo nju – ljudsku devojčicu, preplašenu i otupljenu narkoticima, paralizovanu od bojazni...

  – Uopšte se ne bojim! – najednom povika Ciri, navukavši na trenutak svoju uobičajenu grimasu malog đavolka. – I nisam opupljena! I ne pomišljaj! Meni se ovde ništa ne može desiti. E baš! Ne bojim se! Moja baka kaže da drijade nisu zle, a moja baka je najpametnija na svetu! Moja baka... Moja baka kaže da bi trebalo da postoji više šuma poput ove...

  Ućutala je i spustila glavu. Etna se nasmeja.

  – Dete Drevne krvi – reče. – Da, Geralte. Na svetu se još uvek rađaju deca Drevne krvi, o kojoj govore proročanstva. A ti kažeš da se nešto završava... Brineš se hoćemo li opstati...

  – Balavica je trebalo da se uda za Kistrina iz Verdena – prekinu je Geralt. – Šteta što neće. Kistrin će jednog dana vladati umesto Ervila, pod uticajem žene takvih pogleda možda bi prekinuo upade na Brokilon?

  – Ne želim tog Kistrina! – tanko vrisnu devojčica, a u njenim zelenim očima nešto je blesnulo. – Neka Kistrin nađe sebi sladak i glup materijal! Ja nisam nikakav materijal! Neću da budem nikakva kneginja!

  – Tiho, dete Drevne krvi – drijada zagrli Ciri. – Ne viči. Naravno da nećeš biti kneginja...

  – Naravno – kiselo dobaci veštac. – I ti i ja, Etna, dobro znamo šta će ona biti. Vidim da je to već odlučeno. Šta se tu može. Kakav odgovor da prenesem kralju Venclavu, vladarko Brokilona?

  – Nikakav.

  – Kako nikakav?

  – Nikakav. On će razumeti. Još davno, veoma davno, dok Venclava nije ni bilo na svetu, do Brokilona su dolazili glasnici, brujali su rogovi i trube, sijalo se oružje, lepršale su zastavice i barjaci. „Pokori se, Brokilone!“, vikali su. „Kralj Kozozub, vladar Ćelave Gore i Mokre Livade zahteva da se pokoriš, Brokilone!“ A odgovor Brokilona uvek je bio isti. Kada budeš napustio moju Šumu, Gvinbleide, osvrni se i poslušaj. U šumu lišća čućeš odgovor Brokilona. Prenesi ga Venclavu i dodaj da drugačiji neće čuti sve dok hrastovi stoje u Duen Kanelu. Dok u njemu bude raslo makar jedno drvo i makar jedna drijada bude živela.

  Geralt je ćutao.

  – Govoriš da se nešto završava – nastavi polako Etna. – Nije istina. Postoje stvari koje se nikad neće završiti. Govoriš mi o opstanku? Ja se za opstanak borim. Jer Brokilon traje zahvaljujući mojoj borbi, jer drveće živi duže nego ljudi, samo ga treba čuvati od vaših sekira. Govoriš mi o kraljevima i prinčevima. Ko su oni? Oni koje poznajem, to su beli kosturi koji leže u nekropolama Kraag Ana, tamo, u dubini šume. U mermernim grobnicama, na gomilama žutog metala i svetlucavog kamenja. A Brokilon traje, drveće šumi nad ruinama dvoraca, korenje, razbija mermer. Da li se tvoj Venclav seća ko su bili ovi kraljevi? Da li se ti sećaš, Gvinbleide? A ako ne, kako možeš da tvrdiš da se nešto završava? Otkud znaš kome je suđena propast a kome večnost? Šta ti daje pravo da govoriš o sudbini? Da li ti uopšte znaš šta je to sudbina?

  – Ne – složio se. – Ne znam. Ali...

  – Ako ne znaš – prekinula ga je – ni za kakvo „ali“ nema više mesta. Ne znaš. Jednostavno ne znaš.

  Ućutala je, rukom dohvatila čelo, okrenula lice.

  – Kada si prvi put bio ovde, pre mnogo godina – dodala je – takođe nisi znao. A Moren... Moja kćerka... Geralte, Moren je mrtva. Poginula je kod Pantljike, braneći Brokilon. Nisam je prepoznala kad su je doneli. Njeno lice bilo je smrskano kopitima vaših konja. Sudbina? I sada mi ti, veštac, koji Moren nisi mogao podariti dete, dovodiš nju, dete Drevne krvi. Devojčicu koja zna šta je sudbina. Ne, nije to znanje koje bi tebi odgovaralo, koje bi mogao da prihvatiš. Ona jednostavno veruje. Ponovi, Ciri, ponovi ono što si mi rekla pre nego što je došao veštac, Geralt iz Rivije, Beli Vuk. Veštac koji ne zna. Ponovi, dete Drevne krvi.

  – Velmož... Plemenita vladarko – reče Ciri drhtavim glasom. – Nemoj me ostaviti ovde. Ja ne mogu... Ja želim... kući. Želim da se vratim kući sa Geraltom. Ja moram... S njim...

  – Zašto s njim?

  – Zato što je on... On je moja sudbina.

  Etna se okrenu. Bila je veoma bleda.

  – I šta kažeš na to, Geralte?

  Nije odgovorio. Etna pljesnu dlanom o dlan. U unutrašnjost hrasta, pomaljajući se kao duh iz noći koja je vladala napolju, ušla je Braen, oberučke noseći veliki srebrni pehar. Medaljon na veščevom vratu počeo je ubrzano, ritmično da podrhtava.

  – Šta kažeš na to? – ponovi srebrnokosa drijada, ustajući. – Ona ne želi da ostane u Brokilonu! Ona ne želi da posta
ne drijada! Ona mi neće zameniti Moren, hoće da ide, da ide za svojom sudbinom! Je li tako, dete Drevne krvi? To u stvari hoćeš?

  Ciri klimnu oborenom glavom. Njena ramena su drhtala. Vešcu je bilo dosta.

  – Zašto kinjiš to dete, Etna? Uskoro ćeš joj ionako dati Vodu Brokilona, i to šta ona želi prestaće da ima bilo kakav značaj. Zašto to radiš? Zašto to radiš u mom prisustvu?

  – Hoću da ti pokažem šta je sudbina. Hoću da ti dokažem da se ništa ne završava. Da sve tek počinje.

  – Ne, Etna – reče veštac ustajući. – Žao mi je, pokvariću tvoj nastup, ali nemam nameru to da gledam. Otišla si predaleko, vladarko Brokilona, u želji da pokažeš provaliju koja nas deli. Vi, Drevni narod, volite da ponavljate kako vam je mržnja strana, kako je to osećanje isključivo ljudima poznato. Ali to je neistina. Znate šta je mržnja i umete mrzeti, samo to pokazujete malo drukčije, mudrije i manje žestoko. Ali možda upravo zato okrutnije. Prihvatam tvoju mržnju, Etna, u ime svih ljudi. Zaslužujem je. Žao mi je zbog Moren.

  Drijada nije odgovorila.

  – I upravo je to odgovor koji treba da prenesem Venclavu iz Bruge, zar ne? Upozorenje i izazov? Očigledni dokaz mržnje i Moći koja drema usred tog drveća, čijom voljom će ljudsko dete ubrzo popiti otrov koji uništava sećanje, uzimajući ga iz ruku drugog ljudskog deteta, čija su psiha i sećanja već uništeni? I taj odgovor Venclavu treba da prenese veštac koji zna i koji je zavoleo oboje dece? Veštac koji je kriv za smrt tvoje kćerke? U redu, Etna, desiće se kako je tvoja volja. Venclav će čuti tvoj odgovor, čuće moj glas, videće moje oči i iz njih će sve pročitati. Ali da gledam to što ovde treba da se desi – ne moram. I neću.

  Etna je i dalje ćutala.

  – Zbogom, Ciri – Geralt kleknu, prigrli devojčicu. Cirina ramena silno zadrhtaše. – Ne plači. Valjda znaš, ništa loše ti se ovde ne može dogoditi.

  Ciri šmrknu. Veštac ustade.

  – Zbogom, Braen – reče mlađoj drijadi. – Ostaj zdrava i pazi na sebe. Preživi, Braen, živi onoliko dugo kao i tvoje drvo. Kao Brokilon. I još jedno...

  – Da, Gvinbleide? – Braen podiže glavu, a u njenim očima zasija nešto vodeno.