Alef Science Fiction Magazine 009

by MoZarD

  — Kako radi?

  — Jednostavno, nanišanite i povučete okidač. Možda biste voleli da je

  isprobate na jednoj od naših meta.

  Fara podiže pušku.

  — Da — rekao je trijumfalno — i vi ćete mi biti meta. A sad, podite polako prema

  vratima i izadite napolje.

  12

  Potom je dodao povišenim tonom:

  — Ako neko namerava da uđe na stražnja vrata, i njih držim na oku.

  Glavom je dao znak službeniku:

  — Kreni, brzo! Pucaću. Kunem se da ću pucati.

  Čovek je bio miran, nimalo uplašen.

  — U to ne sumnjam. Kad smo, uprkos vašem neprijateljstvu, odlučili da vas pustimo unutra, pretpostavili smo i mogućnost da ćete hteti da ubijete. Medutim, ovo

  je naš teren. Savetujem vam da se urazumite i pogledate iza sebe...

  Nastao je tajac. S prstom na okidaču, Fara je stajao nepomično. Polako se prisećao

  svega što je čuo o tim prodavnicama oružja... o tome kako imaju tajne pomagače u svakoj oblasti, da imaju svoju tajnu vladu i, kad jednom dopadneš njihovih šaka, jedini način da ih se oslobodis jeste smrt i...

  Počeo je tada da razmišlja i o sebi, Fara Klarku, porodičnom čoveku, odanom podaniku svoje vladarke koji je sad stajao u toj polumračnoj prostoriji, odlučivši da se bori protiv jedne organizacije... tako velike i preteće da... Mora da je bio lud.

  Ali to je bila istina. Prikupio je svu svoju hrabrost i rekao:

  — Nećete me zaludeti da poverujem da je neko iza mene. Krenite prema vratima.

  I to brzo.

  Stariji čovek je gledao negde iza njega.

  — Imaš li sve podatke, Rede? — upitao je savršeno mimo.

  — Dovoljno za početak — odgovorio je mlad, muški glas iza Fara. — Tip A‐7, konzervativan. Osrednja inteligencija, ali monaričan razvoj tipičan za manja mesta.

  Izuzetno pošten. Razum ne bi mogao da se iskoristi. Emotivan pristup zahtevao bi proširen tretman. Ne vidim zašto bismo se trudili. Pusti ga da živi svoj život kako mu odgovara.

  — Ako mislite — počeo je Fara nesigumo — da ćete me ovim trikom naterati da

  se okrenem, grdno ste se prevarili. To je na levoj strani zgrade, a znam da tamo nema nikog.

  — Nemam ništa protiv, Rede — nastavio je stariji čovek — da ga pustimo da živi

  svojim životom. Ali on je nahuškao sav onaj svet napolju. Mislim da bi ga trebalo obeshrabriti.

  — Iskoristićemo njegovo prisustvo za reklamu — odgovorio je Red. — Ostatak svog života provešće u poricanju te optužbe.

  Dok je slušao ovaj nerazumljiv razgovor, Fara je potpuno zaboravio na činjenicu da

  drži pušku u ruci. Otvorio je usta da nešto kaže, ali stariji čovek ga je preduhitrio.

  —

  Mislim da bi jedno malo duševno uzbuđenje moglo imati dugovečan efekat. Pokaži mu

  palatu.

  — Palatu! Ova reč otrže Fara iz paralizovanog stanja.

  — Slušajte — počeo je — vidim da ste me slagali. Puška uopšte nije napunjena.

  Ona je...

  Glas ga je izdao. Svaki mišić na njegovom telu bio je napet. Zurio je kao manijak. U

  njegovim rukama nije bila nikakva puška.

  — Pa, vi... — počeo je izbezumljeno. I ućutao je ponovo. Počelo je da mu se vrti u

  glavi. Borio se sa užasnim naporom da obuzda tu vrtoglavicu i grozničavo je razmišljao.

  Mora da mu je neko uzeo pušku iz ruke. A to znači... neko je ipak stajao iza njega. Taj glas nije bio mehanički.

  Hteo je da se okrene... i nije mogao. Sve teže mogao je da vidi starijeg čoveka ispred sebe i napinjao se tako da mu je glava pucala. Derao bi se da je mogao.

  13

  Prodavnica oružja je iščeznula. Bio je...

  Stajao je gore na nebu iznad jednog ogromnog grada.

  Stajao je u vazduhu, okružen sa svih strana plavim oblacima i zurio u grad ispod sebe.

  Hteo je da viče, ali grlo mu je bilo stegnuto. Razum je potisnuo paničan strah tek

  kad je shvatio da stoji na čvrstom tlu i da taj grad mora da je slika fokusirana na neki način direktno u njegove oči.

  Tek tada Fara je prepoznao tu metropolu dole. Bio je to grad snova, Imperija, prestonica veličanstvene vladarke Ajšer... Sa te velike visine, mogao je da vidi vrtove, veličanstvenu srebmu palatu, oficijelnu rezidenciju Imperije...

  Strah koji ga je prvobitno obuzeo ustupao je sad mesto ushićenju i divljenju.

  Ushićenje je dostiglo kulminaciju kad je shvatio da se palata približava velikom brzinom.

  — Pokaži mu palatu — rekli su. Da li je to trebalo da znači...

  Sjajan krov blesnu mu u lice. Dah mu je zastao u grudima kad je taj čvrst metal prošao kroz njega, potom i ostali zidovi i tavanice.

  Zinuo je zapanjeno kad se slika zaustavila u velikoj prostoriji gde je grupa ljudi sedela za stolom, u čijem pročelju je bila... mlada žena.

  Neumoljive, moćne kamere, koje su prenosile tu sliku, prešle su preko stola i snimile ženu u groplanu.

  Bilo je to lepo lice, ali sad izobličeno gnevom. Oči su joj sevale kad se nagnula napred i rekla glasom koji je Fara odmah prepoznao. Koliko puta je Fara slušao na telestatu taj miran, odmeren ton. Gnevan, zapovednički glas odjeknuo je tako jasno da je Fara imao utisak da se nalazi u toj prostoriji.

  — Želim da se taj podlac ubije, razumete li? Ne tiče me se kako ćete to izvesti,.

  hoću da ga smaknete do sutra uveče.

  Slika je nestala u momentu. Fara je bio ponovo u prodavnici oružja. Stajao je nepomično, boreći se da mu se oči priviknu na tamu, a onda...

  Prvo što je pomislio bilo je: kakvim jednostavnim trikom su se poslužili? Poslužili su se pokretnom slikom. Zar su mislili da je takva budala i da će poverovati u to?

  U momentu ga obuze silan gnev.

  — Huljo jedna! — planuo je. — Znači, uzeli ste nekog ko će izigravati vladarku i pretvarati se...

  — Biće dovoljno — rekao je glas koji je pripadao Redu i Fara se trgao kad je jedan

  krupan mlad čovek izašao pred njega. Mlad čovek je nastavio čeličnim tonom. —

  Nećemo lagati da se, ono što ste upravo videli, dogada u ovom momentu u palati. To bi bila isuviše velika_ slučajnost. Ali to je snimljeno pre dve nedelje; ta žena je zaista vladarka. Čovek koga je osudila na smrt jedan je od njenih bivših ljubavnika. Leš mu je pronađen pre dve nedelje, ime mu je, možete to proveriti u novinama, Benton Mekredi. Ali nećemo više o tome. Završili smo s vama i...

  — Ali ja nišam završio s vama — rekao je Fara zgusnutim glasom. — Nikad nisam

  čuo ni video toliko laži. Ako mislite da je ovaj grad završio s vama, varate se.

  Postavićemo danonoćnu stražu pred vašom radnjom i niko neće ni ući ni izaći iz nje. Mi ćemo...

  — Dosta — presekao ga je onaj stariji čovek sede kose. — Testiranje je bilo veoma

  zanimljivo — nastavio je ležemo. — S obzirom da ste pošten čovek, možete nam se obratiti ako vas zadesi neka nevolja. To je sve. Izađite na stražnja vrata.

  14

  To je bilo sve. Nevidljive sile zgrabiše ga i izguraše kroz vrata koja su se na čudotvoran način pojavila u zidu.

  Već u sledećem momentu našao sa na travnjaku i levo od sebe spazio grupu ljudi.

  Prepoznao je u njima svoje sugrađane i shvatio da je ponovo napolju.

  Neverovatna mora bila je završena.

  Gde ti je ona puška? — upitala je Kril kad je pola sata kasnije ušao u kuću.

  — Puška? — zurio je tupo u svoju ženu.

  — Čula sam pre nekoliko minuta na radiju da si bio prvi kupac u novootvorenoj prodavnici oružja. To mi se učinilo čudnim, ali...

  Bio je svestan da je nastavila da govori još nekoliko minuta, ali je uopšte nije čuo.

  Toliko je bio šokiran da je imao osećaj da je na ivici strašnog ambisa.

  Znači to je mislio onaj mladi muškarac kad je rek
ao: »Iskoristićemo ga za reklamu!«

  Fara je grozničavo razmišljao. Njegov ugled. Fara nije bio neka ugledna ličnost, ali s ponosom je verovao da njegova servisna radionica uživa veliki ugled u samom mestu i

  okolini.

  Prvo, ono lično poniženje u radnji, a sad još i ovo... lagati ljude koji nisu znali zbog čega je ušao u tu radnju. Đavolska stvar.

  Odlučnim koracima prišao je telestatu, rešen da opovrgne tu podlu laž. Nakon nekoliko sekundi na ekranu se pojavilo sanjivo lice gradonačelnika Mel Dejla. Sve Faraove nade srušile su se u momentu kad je gradonačelnik rekao:

  — Žao mi je, Fara. Ne razumem kako možeš besplatno da koristiš telestat.

  Moraćeš to platiti. I oni su platili.

  — I oni su platili. — ponovio je Fara iznenadeno.

  — I upravo su platili Herisu za njegov parking. Stari je tražio najvišu cenu i dobio je. Telefonirao mi je malopre i tražio da se izvrši prevod.

  — Oh! — Fara nije mogao da veruje. — Znači, niko neće ništa preduzeti. A šta je

  sa imperijalnim gamizonom u Ferdu?

  Kao kroz san, Fara je čuo kako gradonačelnik mrmlja nešto u smislu da su vojnici

  odbili da se mešaju u civilne stvari.

  — Civilne stvari — planuo je Fara. — Hoćeš da kažeš da će tim ljudima biti dozvoljeno da ostanu ovde bez obzira da li se mi slažemo ili ne?

  Tada se setio nečega i upitao u jednom dahu.

  — Nisi se predomislio u vezi sa onim da Džor dežura pred prodavnicom?

  Zabrinuto je posmatrao kako lice na ekranu postaje nestrpljivo.

  — Čuj, Fara — počeo je pompezno — prepusti tu stvar nadležnim organima.

  — Ali Džor će ostati da dežura pred prodavnicom — insistirao je Fara umomo.

  Gradonačelnik je iritirano uzdahnuo.

  — Obećao sam, zar ne? Prema tome, ostaviću ga tamo. A sad, hoćeš li da zakupiš

  termin na telestatu? Petnaest kredita za jedan minut. Medutim, mislim da je to rasipanje novca. Niko nikad nije bio kažnjen za lažnu izjavu.

  Fara je rekao mrzovoljno:

  — Daj mi dva termina, jedan ujutru i jedan uveče.

  — U redu. Demantovaćemo to potpuno. Laku noć.

  Slika na telestatu je nestala i Fara je sedeo i tupo zurio u ekran. Nešto drugo palo

  mu je sada na pamet i namrštio se odjednom.

  15

  — Taj naš sin... biće gužve. Ili će raditi sa mnom u radionici, ili neće više izlaziti iz kuće.

  — Pogrešno postupaš s njim — primetila je Kril. — Ima dvadeset i tri godine, a ti

  postupaš s njim kao da je dete. Ne zaboravi da si se ti oženio s dvadeset i tri godine.

  — Ja sam bio drugačiji — odgovorio je Fara. — Ja sam imao osećaj odgovomosti.

  Znaš li šta je večeras uradio?

  Nije dobro razumeo šta mu je odgovorila. U momentu je pomislio da mu je rekla:

  — Ne znam. Na koji način si ga opet ponizio?

  Fara je bio isuviše nestrpljiv da bi shvatio smisao ove njene izjave. Rekao je u jednom dahu:

  — Odbio je pred svima da mi pomogne. To dete ne valja... uopšte ne valja.

  — Da — rekla je Kril glasom punim gorčine — uopšte ne valja. Verujem da nemaš

  pojma koliko ne valja. Hladan je kao čelik, ali nema i snagu čelika. Trebalo mu je mnogo vremena, ali sad počinje i mene da mrzi... jer sam uvek bila na tvojoj strani iako sam znala da grešiš.

  — Šta to govoriš? — upitao je Fara zbunjeno, zatim dodao mrzovoljno. — Smiri se, mila, oboje smo uzrujani. Pođimo na spavanje.

  Spavao je loše.

  Bilo je dana kad je Faraa mučilo uverenje da je onaj incident predstavljao lični obračun između njega i proizvođača oružja. Mada mu to nije bilo uz put, uvek bi prošao pored

  prodavnice oružja i uvek zastajao da popriča sa inspektorom Džorom...

  Ali četvrtog dana inspektor nije bio pred prodavnicom.

  Fara je najpre strpljivo čekao, zatim se razljutio. Otišao je hitro u svoju radionicu i pozvao Džorovu kuću. Naravno, Džor nije bio kod kuće. Stražario je pred prodavnicom.

  Fara je bio neodlučan. Imao je pune ruke posla i grizla ga je savest što je prvi put u životu zanemario mušterije. Bilo bi najjednostavnije da pozove gradonačelnika i da mu javi da je Džor zanemario svoju dužnost. Ali ipak...

  Nije želeo da tog čoveka uvuče u nevolju.

  Izašavši na ulicu, video je da se ljudi skupljaju pred prodavnicom oružja. Hitrim koracima uputio se prema radnji. Jedan čovek koga je poznavao pozdravio ga je uzbudeno:

  — Fara, Džora su ubili!

  — Ubili! — Fara je stajao kao skamenjen dok mu se u glavi rađala užasna pomisao. Satisfakcija. Gnusna satisfakcija. Sada će, pomislio je, vojnici morati da stupe u akciju.

  — Gde je telo? — upitao je polako.

  — Gde je telo? — ponovio je odlučnijim tonom.

  — Unutra,

  — Hoćeš da kažeš da su ti... podla... — oklevao je nad tim epitetom. Nije mogao

  čak ni sad da onom sedom, starijem čoveku pripiše takav epitet. Odjednom, obuze ga

  gnev i on planu. — Hoćeš da kažeš da su ga oni podlaci ubili, a potom uneli leš unutra?

  — Niko nije video da su ga ubili — rekao je jedan drugi čovek — ali nestao je.

  Nema ga tri dana. Gradonačelnik je preko telestata razgovarao s prodavnicom, ali oni

  tvrde da ništa ne znaju. Jednostavno su ga uklonili i pretvaraju se da su nedužni. Pa, neće se tako lako izvući. Gradonačelnik je otišao da pozove vojnike i...

  Uzbudenje koje je obuzelo okupljene ljude prenelo se i na Faraa. Osećao je da buja

  16

  nešto veliko. Bilo je to najlepše uzbuđenje koje je ikad osetio... uzbuđenje pomešano s ponosom da je bio u pravu i da nikad nije posumnjao da je ovo predstavljalo opasno zlo.

  Glas mu je podrhtavao kad je rekao:

  — Dolaze vojnici? Da, to je pravo rešenje... i vojnici će morati da dođu.

  Fara je klimnuo glavom, siguran da će vojnici morati sada da stupe u akciju. Hteo

  je da kaže kako će vladarka reagovati kad čuje da je čovek ubijen zato što vojnici nisu hteli da izvrše svoju dužnost, ali neko je u tom momentu viknuo:

  — Evo gradonačelnika. Gradonačelniče, kad treba da stignu atomski topovi?

  Usledili su slični povici kad su se gradonačelnikova kola zaustavila pred prodavnicom.

  Mora da je čuo neke od povika jer je uStao sa sedišta i podi‐gao ruku da bi ih utišao.

  Na Faraovo zaprepašćenje, gradonačelnik ga je gledao optužujuće. Fara je bio toliko iznenaden da se instinktivno osvmuo iza sebe. Ali iza njega nije bilo nikoga... svi su bili ispred.

  — Zbunjen ovim optužujućim pogledom, Fara je zavrteo glavom, a onda, na

  njegovo najveće zaprepašćenje, gradonačelnik Dejl je uperio prstom u njega i rekao glasom koji je primetno podrhtavao:

  — Eno čoveka koji je kriv za nevolju koja nas je zadesila. Priđi bliže, Fara i pokaži se. Koštaš ovaj grad sedam stotina kredita koje smo mogli bolje utrošiti.

  Fara je zanemeo od zaprepašćenja. Stajao je nepomično i zurio u gradonačelnika.

  — Svi smo znali da nije bilo mudro mešati se u ovo — nastavio je gradonačelnik

  nešto blažim tonom . — Sve dok ih vlada ostavlja na miru, odakle nam pravo da im postavljamo stražu ili delujemo protiv njih? Tako sam mislio od samog početka, ali ovaj čovek... ovaj Fara Klark, sve nas je pobunio i naterao da postupamo protiv svoje volje i sad ćemo morati da platimo sedam stotina...

  Uzdahnuo je duboko i odmahnuo glavom.

  — Reći ću vam ukratko. Kad sam pozvao garnizon, komandir se samo nasmejao i

  rekao da će se Džor pojaviti. Džor mi se javio neposredno nakon toga i zatražio novac.

  Nalazi se na Marsu.

  Sačekao je da se žagor utiša.

  — Treba tri nedelje da se Vrati brodom i moramo to platiti, a Fara je jedini odgov
oran. On je...

  Šok je prošao. Fara podiže ramena i obrati se gnevno gradonačelniku:

  — Znači, odustaješ i pokušavaš da prebaciš svu krivicu na mene. Pa, ja smatram

  da ste svi vi ludi.

  Kad se okrenuo i pošao, čuo je kako gradonačelnik objašnjava da situacija nije potpuno beznadežna i kako je čuo da je prodavnica oružja otvorena u Gleju zato što je njihovo mesto na podjednakoj udaljenosti od četiri grada i da je radnja otvorena isključivo u komercijalne svrhe.

  Fara nije hteo više da ga sluša. Uzdignute glave uputio se u svoju radionicu. Čuo je

  iz gomile podrugljiv smeh, ali nije obraćao pažnju.

  Nije imao osećaj strahote koja se približava... u njemu je samo rastao gnev prema

  toj prodavnici oružja koja ga je dovela do ovog mizernog položaja među susedima.

  Kako su dani prolazili tako je u njemu raslo uverenje da ljudi iz prodavnice oružja

  nisu bili lično zainteresovani za njega. Oni su bili daleki, superiorni, nesalomivi.

  Faraa je obuzimao strah pri pomisli na način kojim su Džora prebacili na Mars... za

  17

  manje od tri sata, kad se znalo da i najbržim svemirskim brodom taj put traje skoro tri nedelje.

  Fara nije otišao na ekspresnu stanicu da vidi Džorov dolazak. Čuo je da je savet odlučio da Džor snosi polovinu troškova i zapretili su mu da će izgubiti posao ako se bude bunio.

  Druge večeri nakon Džorovog povratka, Fara je odšetao do inspektorove kuće i dao mu sto sedamdeset i pet kredita. Objasnio je Džoru da to nije zato što se oseća odgovomim, već...

  Džor se naravno, nije bunio da primi taj novae, a Fara se vratio kući sa olakšanom

  savešću.

  Tri dana posle toga vrata njegove radionice otvoriše se širom i jedan čovek uđe unutra. Fara se namrštio kad ga je prepoznao. Bio je to Kastler, poznata protuva i besposličar. Kastler se smeškao.

  — Pomislio sam da će te to interesovati, Fara. Neko je izašao danas iz prodavnice

  oružja.

  Fara je namemo nastavio da zavrće šraf na atomskom motoru koji je popravljao.

  Čekao je da Kastler odustane od daljih informacija, okrene se i ode. Ali rastuća ljubopitljivost naterala ga je konačno da mrzovoljno kaže: