Alef Science Fiction Magazine 009

by MoZarD

  Pretpostavljam da bi ste sada hteli da vidite kraljičinu komoru.«

  »Upravo tako.«

  »Moraću da nabavim još gljiva. Ratnici tamo stražare i moraju se podmititi hranom.«

  Od jedne od beskrajnog niza radilica uzela je pregršt gljiva i oni uđoše u jedan od

  tunela. Efrijel, već potpuno izgubljen, ponovo se zbunjivao u lavirintu komora i tunela.

  Konačno su izašli u pećinu ogromnu i neosvetljenu, obasjanu samo infracrvenom toplotom Kraljičinog monstruoznog tela. Bila je to središnja fabrika kolonije. Činjenica da je napravljena od toplog i mekog mesa nije skrivala njenu suštinsku industrijsku prirodu. Tone svarene gljivne kaše ulazile su na jednom kraju u glatke slepe čeljusti.

  Zaokrugljeni talasi mekanog mesa varile su je i prerađivale, meškoljeći se, sišući i lelujajući, uz glasno mašinoliko bućkanje i klokotanje. Na drugom kraju izlazila je beskrajna, poput konvoja, kugličasta struja jaja, od kojih je svako bilo upakovano u gustu hormonalnu pastu da bi bilo skliskije. Radilice su pohlepno lizale jaja i odnosile ih u odgajališta. Svako jaje bilo je veliko kao čevečiji torzo.

  Proces je trajao i trajao. Ovde u neosvetljenom središtu asteroida nije se razlikovao dan od noći. U genima ovih stvorenja nije bilo ostataka dnevnog ritma.

  Proizvodni tok je bio tako stalan i ujednačen kao rad nekog automatizovanog rudnika.

  »Zato sam ovde«, sa strahopoštovanjem promrmlja Efrijel. »Gledajte samo ovo«,

  doktore. Mehaničari imaju kompjuterski kontrolisanu rudarsku mašineriju koja je generacijama ispred naše. Ali ovde — u crevima bezimenog malog sveta, postoji genetski upravljana tehnologija koja hrani sebe, održava sebe, rukovodi sobom, efikasno, beskrajno, nesvesno. To je savršeno organsko oruđe. Stranka koja bi iskoristila ove neumorne radilice mogla bi od sebe da načini industrijskog giganta. A naše poznavanje biohemije je nenadmašno. Mi Oblikovači smo ti koji će to učiniti.«

  »Šta predlažete, kako da to učinimo?« otvoreno skeptično upita Mirna. »Morali biste brodom da prebacite oplođenu kraljicu sve do sunčevog sistema. Teško da to možemo sebi da priuštimo, čak i da nam Investitori to dopuste, što neće.«

  »Nije mi potrebna cela kolonija«, strpljivo reče Efrijel. »Potrebna mi je genetska informacija iz jednog jajeta. Naše laboratorije na Prstenovima bi mogle da kloniraju beskonačan broj njih.«

  »Ali radilice su beskorisne bez ostatka kolonije koja im izdaju naređenja.«

  41

  »Tačno tako«, reče Efrijel. »Slučajno posedujem te feromone u kon‐centrovanom

  obliku. Sada moram da ih testiram. Moram da dokažem da mogu da nateram radilice

  da čine ono što ja hoću. Kad dokažem da je to moguće, ovlašćen sam da nazad na Prstenove prošvercujem neophodnu genetsku informaciju. Investitori se ne bi složili.

  Posredi su, naravno, pitanja morala, a oni nisu genetski napredni. Ali mi možemo da povratimo njihovo poverenje profitima koje ćemo napraviti. A što je najvažnije, moći ćemo da pobedimo Mehaničare na njihovom terenu.«

  »Ovde ste doneli feromone?« reče Mimi. »Zar Investitori nisu ništa posumnjali kad

  su ih našli?«

  »Sad ste vi ta koja je pogrešila«, mimo reče Efrijel. »Vi pretpostavljate da su oni nepogrešivi. Grešite. Rasa bez znatiželje nikada neće ispitivati svaku mogućnost, na onaj način na koji mi Oblikovači to činimo.« Efrijel je povukao naviše manšetu na pantalonama i ispružio desnu nogu. »Pogledajte ovu proširenu venu duž golenjače.

  Problemi u cirkulaciji ove vrste su uobičajeni kod ljudi koji mnogo vremena provode u bestežinskom stanju. Međutim, ova vena je veštački blokirana, a njeni zidovi biohemijski tretirani tako da smanje osmozu. U veni se nalazi deset odvojenih kolonija genetski izmenjenih bakterija, od kojih svaka proizvodi različit feromen Roja.«

  Nasmejao se. »Investitori su me vrlo detaljno pregledali, čak i x‐zracima. Prirodno,

  oni insistiraju da znaju šta se sve transportuje njihovim brodom. Međutim, na x‐zracima vena izgleda normalno, a bakterije su zarobljene u odeljcima u veni. Nemoguće ih je detektovati. Među ličnim stvarima imam i medicinski komplet. U njemu se nalazi špric.

  Možemo ga iskoristiti da izvadimo feromone i testiramo ih. Kada testovi budu gotovi —

  a ja osećam da će biti uspešni, u stvari, celu svoju karijeru sam stavio na kocku —

  ispraznićemo venu i sve njene odeljke. Bakterije će umreti u kontaktu sa, vazduhom.

  Moći ćemo da ponovo napunimo venu sadržajem ovuma iz embriona koji se razvija.

  Ćelije će možda preživeti povratak, ali čak i da umru, neće istruliti. Neće uopšte doći u dodir sa bakterijama koje bi ih mogle razgraditi. Kada se budemo vratili na Prstenove, moći ćemo da aktiviramo i potiskujemo različite gene da bismo dobili različite kaste, baš kao u prirodi. Imaćemo milione radilica, ako je potrebno armije ratnika, možda čak organske raketne brodove odgojene od izmenjenih krilaša. Ako ovo upalii, misliš da će me se neko sećati, a? Mene i mog malog arogantnog života i male žrtve?«

  Buljila je u njega, čak ni velike naočari nisu mogle da sakriju novonastalo poštovanje i čak strah. »Znači, stvamo mislite da to učinite.«

  »Ja sam žrtvovao svoje vreme i energiju. Zato očekujem rezultate, doktore.«

  »Ali to je kidnapovanje. Vi govorite o odgajanju rase robova.«

  Efrijel je zadovoljno slegnuo ramenima. »Izvrćete reči, doktore. Ja ovoj koloniji neću ništa loše da učinim. Možda ću samo da ukradem malo rada radilica dok se pokoravaju mojim hemijskim naređenjima, ali ta sitnica se neće ni primetiti. Priznajem da ću ubiti jedno jaje, ali to nije veći zločin od jednog ljudskog abortusa. Može li se krađa jednog lanca genetskog materijala nazvati »kidnapovanjem«? Mislim da ne. A što

  se tiče skandalozne ideje o rasi robova — smesta je odbacujem. Ova stvorenja jesu genetski robovi. Oni neće biti više robovi nego što su to laserski kopači ili buldožeri. U

  najgorem slučaju biće domaće životinje.«

  Mimi je razmatrala odgovor. Nije joj dugo trebalo. »Istina je. Ne bi to bilo kao kad

  bi običan radnik posmatrao zvezde žudeći za njihovom slobodom.«

  »Upravo tako, doktore.«

  »Oni prosto rade. Da li rade za nas ili za Roj ne predstavlja im nikakvu razliku.« 42

  »Vidim da vas je osvojila lepota ideje.«

  »A ako uspemo«, reče Mimi, »ako uspemo, profit naše stranke biće astronomski.«

  Efrijel se iskreno nasmejao, nesvestan hladnog sarkazma svog izraza. »A i naš lični,

  doktore... vrednost iskustva onih koji su prvi koristili tehniku.« Govorio je nežno, tiho.

  »Jeste li ikada videli azotni sneg na Titanu? Razmišljao sam o svojoj naseobini tamo —

  većoj, mnogo većoj od bilo koje pre... Pravi grad, Galina, mesto gde možeš da odbaciš sva pravila i disciplinu koja te je izluđivala...«

  »Kapetane‐doktore, sada vi zagovarate izdaju.«

  Efrijel je za trenutak zaćutao, a zatim se sa naporom nasmešio. »Sad ste uništili moj savršeni san«, reče on. »Osim toga, ono što sam opisivao je valjano zarađeno povlačenje bogataša, a ne neko samovoljno pustinjaštvo... tu postoji jasna, ali suptilna razlika.« Nećkao se. »U svakom slučaju, zaključujem da ćete sarađivati sa mnom na ovom projektu?«

  Nasmejala se i dotakla mu ruku. Bilo je nečeg tajnovitog u malom zvuku njenog smeha, ugušenom u velikom organskom krčanju kraljičinih divovskih creva...

  »Očekujete li da ću se dve godine opirati vašim ubedivanjima? Bolje da se odmah predam i poštedim nas trvenja.«

  »Da.«

  »Na kraju krajeva, vi ničim nećete naškoditi koloniji. Oni nikada neće saznati da se

  nešto dogodilo. A ako uspešno reprodukujemo njihovu genetsku liniju, više neće biti potrebno da ih čovečanstvo uznemiruje.«

  »Tako je«, reče Efrijel, iako je odmah pomislio na basnoslovno blago asteroidnog

  sistema Betelgeza. Neizbežno će doći dan kada će čovečanstvo masovno krenuti prema

 
zvezdama, istinski. Bilo bi dobro znati jake i slabe tačke svake rase koja bi mogla biti protivnik.

  »Ja ću vam pomoći koliko god mogu«, reče ona. Za trenutak je nastupila tišina.

  »Jeste li sagledali ovo područje?«

  »Da.« Napustili su kraljičinu sobu.

  »Isprva nisam mislila da ćete mi se svideti«, pošteno reče ona. »Mislim da mi se

  sada više sviđate. Čini se da imate smisao za humor koji nedostaje većini ljudi iz Obezbedenja.«

  »Nije to smisao za humor«, tužno reče Efrijel. »To je zamaskiran smisao za ironiju.«

  U beskrajnoj struji časova koji su usledili nisu postojali dani. Postojali su samo istrzani časovi spavanja, prvo odvojenog, kasnije zajedničkog, dok su držali jedno drugo u bestežinskom stanju. Seksualni dodir kože i tela postao je spona sa običnom ljudskošću, sa podeljenim čovečanstvom toliko svetlosnih godina udaljenim da im taj pojam više nije ništa značio. Ovde i sad postojao je život u toplim i vrvećim tunelima; bili su poput mikroba u krvotoku neprekidno se krećući na pulsirajućim plimama i osekama. Testirali su jedan za drugim feromone, a časovi su prelazili u mesece i vreme je postalo beznačajno.

  Rad sa feromonima bio je složen, ali ne i nemoguće težak. Prvi od deset ferorhona

  bio je običan stimulans za okupljanje, koji je, prenoseći se preko ticaljki, dovodio na okup veliki broj radilica. Radilice su onda čekale dalje instrukcije; ako ih nije bilo, odlazile su. Da bi efikasno delovali, feromone je bilo potrebno davati pomešane, ili u serijama, kao kompjuterske komande; na primer, broj jedan, okupljanje, zajedno sa trećim feromonom, naređenje za prenos, prouzrokovao je da radilice isprazne zadatu 43

  komoru i prenesu njen sadržaj u drugu. Najbolja industrijska svojstva imao je deveti feromon; bilo je to naređenje za građenje posle kog su radilice okupljale tunelaše i bageraše i terale ih da rade. Ostali su smetali; deseti feromon podsticao je na uživanje i dlakave ticaljke radilica svukle su sa Efrijela i ostatke njegove odeće. Osmi feromon slao je radilice u žetvu na površinu planete i u želji da posmatraju njegovo delovanje dva istraživača skoro da su bila zarobljena i pometena u svemir.

  Njih dvoje više se nije plašilo kaste ratnika. Znali su da bi ih doza šestog feromona poslala da otrupkaju do jaja da bi ih branili, baš kao što je radilice slala da ih neguju.

  Mimi i Efrijel su to iskoristili i osigurali svoje komore koje su iskopali hemijski oteti tunelaši, a branili oteti čuvari vazdušne brave. Imali su i svoje lične bašte gljiva koje su osvežavale vazduh u kojima su se nalazile gljive koje su najviše voleli i koje im je varila radilica koju su stalno držali drogiranom. Zbog neprestanog kljukanja i nedostatka vežbe, radilica se nadula i visila sa jednog zida poput ogromne grožđice.

  Efrijel je bio umoran. U poslednje vreme nije uopšte spavao; koliko dugo, nije znao. Ritmovi njegovog tela nisu se prilagodili tako dobro kao Mimini, pa je bio sklon napadima depresije i nervoze koje je s naporom suzbijao. »Investitori će se jednom vratiti«, reče on. »Jednom, i to uskoro.«

  Mimi je slegnula ramenima. »Investitori«, reče ona i propratila primedbu nečim na

  jeziku gundelja što on nije shvatio. Uprkos jezičkom treningu, Efrijel je nikad nije dostigao u reskom korišćenju žargona gundelja. Trening mu je bio skoro obaveza; jezik gundelja se toliko degenerisao da je bio iskvaren jezik, bez pravila ili zakona. Znao ga je dovoljno da im izdaje proste naredbe i sa delimičnom kontrolom nad ratnicima uspevao

  je da ih zadrži na odstojanju. Gundelji su ga se plašili, a dva mladunca koje je Mimi pripitomila porasli su u debele prerasle tirane koji su slobodno terorisali svoje starije.

  Efrijel je bio prezaposlen da ozbiljno prouči gundelje ili druge simbiote. Pri ruci mu je bilo toliko praktičnih stvari.

  »Ako prebrzo stignu, neću moći da završim poslednje proučavanje«, reče ona na

  engleskom.

  Efrijel je skinuo infracrvene naočari i čvrsto ih vezao oko vrata. »Galina, postoji granica«, reče on, zevajući.« Bez opreme možeš da zapamtiš samo odredenu količinu podataka. Ostaje nam samo da mirno čekamo povratak. Nadam se da se Investitori neće šokirati kad me budu videli. Sa ovom odećom izgubio sam bogatstvo.«

  »Tako je dosadno otkako je lansiran novi roj. A morali smo da prestanemo sa eksperimentima da bi ti vena zacelila. Da nema ovoga što raste u komori krilaša, nasmrt bih se dosađivala.« Obema rukama sklonila je masnu kosu sa lica. »Hoćeš li da spavaš?«

  »Da, ako budem mogao.«

  »Nećeš sa mnom? Stalno ti govorim da je to što raste značajno. Mislim da je to nova kasta. To sasvim sigumo nije krilaš. Ono ima oči kao krilaš, ali je prikačeno za zid.«

  »Znači, to verovatno uopšte nije član Roja«, umomo reče on, ismejavajući je.

  »Verovatno je to parazit koji mimikrijom podržava krilaša. Ako hoćeš, idi pa ga gledaj. Ja ću te ovde čekati.«

  Čuo je kako odlazi. Čak i bez infracrvenih, tama ipak nije bila potpuna; vrlo slaba

  svetlost dopirala je od gljiva koje su rasle dublje u komori. Drogirana prežderana radilica tromo se pomicala po zidu, šuškajući i klokoćući. Zaspao je.

  Kada se probudio, Mimi se još nije bila vratila. On se nije zbog toga uzbudio. Prvo

  je posetio izvorni tunel vazdušne brave gde su ga Investitori prvo ostavili. Bilo je to nerazumno — Investitori uvek ispunjavaju svoje ugovore — ali on se plašio da bi oni 44

  jednog dana mogli doći, postati nestrpljivi i otići bez njega. Investitori bi, naravno, morali da sačekaju. Mimi bi ih neko kratko vreme mogla zadržavati dok on ne pohita do odgajališta i iz hranljive ćelije ukrade jaje u razvoju. Najbolje je da jaje bude što svežije.

  Zatim je jeo. Žvakao je gljive u jednoj od prednjih komora kad su ga dva pripitomljena gundelja našla. »Šta hoćete?« upitao ih je na njihovom jeziku.

  »Date‐hranu nije dobro«, zakreštao je veći, mašući prednjim nogama u bezumnom

  uzbudenju. »Ne radi, ne spava.«

  »Ne kreće«, reče drugi. »Jede to sad«, dodao je čežnjivo.

  Efrijel im je dao malo svoje hrane. Jeli su je izgleda više iz navike, nego sa stvarnim apetitom, što ga je uznemirilo. »Vodite me do nje«, rekao je.

  Dva gundelja su pojurila; on ih je lako sledio, spretno se provlačeći i razmahujući

  kroz gomilu radilica. Vodili su ga kroz hodnike nekoliko milja sve do komore krilaša. Tu su se, zbunjeni, zaustavili. »Ode«, reče veći.

  Komora je bila prazna. Efrijel je nikada ranije nije video praznu i bilo je neobično

  da Roj traći toliko prostora. Prestravio se. »Prati daje hranu«, reče on. »Prati miris.«

  Gundelji su bez mnogo entuzijazma šmrktali duž jednog zida; znali su da on nema

  hrane i nevoljno su radili bilo šta što nije smesta donosilo nagradu. Najzad je jedan od njih ulovio miris, ili se bar pretvarao da jeste, i sledio ga duž tavanice do ulaza u tunel.

  Efrijelu nije bilo lako da gleda u napuštenoj komori, jer nije bilo dovoljno infracrvene svetlosti. Odbacio se naviše i krenuo za gundeljem.

  Začuo je tutnjavu ratnika i prigušeno kreštanje gundelja. Gundelj je doleteo iz pravca ulaza u tunel. Zgrušana tečnost izbijala je i raspršivala se iz njegove rascepljene glave. Obrtao se oko sebe dok nije mlitavo tresnuo u dalji kraj komore. Već je bio mrtav.

  Drugi gundelj smesta je pobegao krešteći od žalosti i straha. Efrijel se dočekao na

  rubu tunela, spuštajući se u čučanj dok su njegove noge upijale momenat inercije.

  Mogao je da oseti oštar zadah ratnikovog besa, feromon tako jak da ga je čak i čovek

  mogao da oseti. Desetine drugih ratnika okupiće se za nekoliko minuta, možda čak sekundi. Iza pobesnelog ratnika čuo je radilice i tunelaše koji su žderali i cementirali stenu.

  Možda bi i uspeo da izađe nakraj sa jednim pobesnelim ratnikon , ali nikako sa dvojicom ili dvadesetoricom. Odbacio se od zida komore i proleteo kroz izlaz.

  Tražio je drugog gundelja ‐ osećao je da ga može prepoznati, bio je toliko veći od

  ostalih ‐
ali ga nije mogao naći. Sa svojim dobrim njuhom lako je mogao da se sakrije od njega, ako je želeo.

  Mimi se nije vratila. Nebrojeni su časovi prolazili. Ponovo je zaspao. Vratio se ka komori krilaša, ratnici su i dalje čuvali stražu, ratnici nezainteresovani za hranu i koji su, kad bi im se približio, otvarali ogromne nazubljene čeljusti. Izgledali su spremni da ga razderu; slab vonj agresivnih feromona kao magla je obavijao mesto događaja. Na telima ratnika nije video nijednog simbiota od bilo koje simbiotske vrste. Postojalo je jedno stvorenje, stvor nalik na velikog krpelja koji se kači samo za ratnike, ali nije bilo čak ni krpelja.

  Vratio se u svoje komore da čeka i razmišlja. Mimino telo nije bilo u jamama za otpatke. Naravno, nešto drugo ju je moglo pojesti. Da li da iz vene izvadi preostale feromone i pokuša da se probije u komoru krilaša? Pretpostavljao je da se Mimi, ili ono što je od nje ostalo, nalazi negde u tunelu u kome je gundelj ubijen. On sam nikad nije istražio taj tunel. Postojalo je hiljade tunela koje on nije istražio.

  45

  Strah i neodlučnost su ga paralisali. Ako ostane tu, ako ništa ne preduzme, možda

  bi Investitori mogli da svakog trenutka stignu. Veću Prstenova bi mogao da kaže što god želi o Miminoj smrti; ako bi sa sobom doneo gene, niko ne bi postavio pitanje. On je nije voleo; poštovao ju je, ali ne toliko da za nju žrtvuje život, ili investiciju njegove stranke. Već dugo nije mislio na Veće Prstenova i ta pomisao ga je ganula. Moraće da

  obrazloži svoju odluku...

  Još je sanjario kad je začuo huk vazduha kad se njegova živa vazdušna brava sama

  izduvala. Po njega su došla tri ratnika. Oko njih se nije osećao vonj besa. Kretali su se lagano i pažljivo. Znao je da je bolje ne opirati se. Jedan od njih ga je nežno uzeo u čeljusti i poneo.

  Proneo ga je kroz komoru krilaša u čuvani tunel. Nova, velika komora bila je iskopana na kraju tunela. Skoro do prsnuća je bila ispunjena crno‐poprskanom celom masom mesa. U središtu mekane pegave mase nalazila su se usta i dva vlažna, blistava