Alef Science Fiction Magazine 009

by MoZarD

  Radovala se stvarima, gubila ih i zaboravljala: stvari, dane, ljude. Ipak, zabavljala se, a s njom i ja. Beše to njen dar i njena sudbina, ne uvek laka. Jednom, u nekom njujorškom hotelu, gledajući kroz ogromno prozorsko staklo nenadani sneg, rekla mi je: »Čarli, zabava će me ubiti.«

  I jeste. Na lovu po snegu u Austriji među prvima je naletela na jednog od onih gorskih leoparda, tihih zveri brzih kao gliser. Alfredo me je pozvao u Kalifomiju, ali zbog udaljenosti, njegovog akcenta i želje da mi kaže da on nije kriv, detalje nikad nisam saznao. Ja sam još uvek bio njen muž, njen najbliži srodnik, naslednik ono malo novca koji je još imala i, takođe, korisnik pristupnice u Park. Na sreću, u usluge Parka bio je uračunat i prenos iz mrtvačnice u Gštadu i smeštaj u njenu komoru u kalifornijskom odeljenju Parka. Osim potpisivanja papira i preuzimanja isporuke kada je Džordži teretnim avionom stigla u Van Najs, niše ništa nisam morao da učinim. Predstavnik Parka bio je revnosan i trudio se da mi objasni kako mogu doći do Džordži, ali ja nisam slušao. Pretpostavljam da sam samo obično dete svog vremena. Sve što se tiče smrti,

  same činjenice, sudbine ostataka i situacije u kojoj se oni koji su ostali živi nalaze, činilo mi se grotesknim, neugodnim, beskorisnim. A sve što učiniš po tom pitanju, samo čini

  stvar još grotesknijom, još beskorisnijom: neko koga si voleo mrtav je: obuci klovnovsko odelo, govori unazad i kupi skupe stvari da ga nadomestiš. Ja sam se vratio u L. A.

  Posle godinu ili više dana, stigao mi je od advokata sadržaj nekih Džordžinih sefova

  iz banaka: nekakvi ugovori i slične stvari i jedna mala čelična kutija, baršunom optočena, u kojoj se nalazio ključ, ključ duboko urezan sa obe strane sa glavom od glatke plastike, nalik na ključ od nekog skupog automobila.

  Zašto sam tog prvog puta otišao u Park. Najviše zato što sam ga zaboravio. Ključ pristigao poštom bio je nalik na pronalazak gomile starih fotografija koje ti kao nove nisu ništa značile, ali koje su starenjem zaustavljale prošlost na način na koji nisu zaustavljale sadašnjost. Bio sam znatiželjan. Razumem ja vrlo dobro da je Park i njegov korisnički princip vrlo verovatno samo još jedna okrutna šala za bogate, da im sačuva iluziju da mogu da kupe ono što se ne može kupiti, poput kriogenskog ludila pre tridesetak godina. Jednom smo Džordži i ja u Ibici sreli dvoje Nemaca koji su takođe imali ugovor sa Parkom. Osa koja je kružila iznad njih činila in je izuzetno svesnim svog postojanja — izgledalo je kao da neprestano učestvuju u večnoj predstavi koja će biti sačuvana za njihove potomke. Njihova smrt je preuzela ulogu njihovih života, kao da su faraoni. Da li su oni, pitala se Džordži, izbacili Osu iz svoje spavaće sobe? Ili ih je njeno prisustyo podsticalo na veće napore, dokaze neprolazne ljubavi i predivne snage koju će pokazati nerođenima?

  65

  Ne, smrt se ne može tako prevariti, kao ni piramidama ili stalnim molitvama. Neću

  tamo naći Džordži spašenu od smrti. Ali tamo se nalazilo njenih osam hiljada časova provedenih sa mnom, istinskih časova, smeštenih mnogo bolje nego što bi mogli biti u

  mom nepouzdanom sećanju. Džordži iz svoje spavaće sobe, iz naše spavaće sobe, nije

  izbacivala Osu, a pošto nikada nije glumila ni pred kim, nije mogla ni zamisliti da glumi pred njom. A tu ću, takode, biti i ja, bez sumnje, nehotice uhvaćen. Od tin hiljada sati, stotine će biti mojih, a u to vreme sam postajao problematičan sebi, nešto što je trebalo shvatiti, nešto o čemu treba skupiti dokaze i odmeriti ih. Bilo mi je trideset osam godina.

  Tog leta sam, onda, od mesnog advokata pozajmio Redovnu autoputnu dozvolu

  (staru, dobru RADosnu kartu) i obalnim auto‐putem stigao do mesta na kome se Park

  nalazio, na kraju lepog puta oko plaže, usamljen iznad mora. Spolja je ličio na najbolje, najmirnije italijansko seosko groblje, nizak gipsani zid sa urnama na njemu, usred čempresa, sa lučnim vratima u sredini. Mala bronzana pločica na vratima: MOLIMO VAS

  DA UPOTREBITE SVOJ KLJUČ. Vrata su se otvorila, ne prema četvorougaono poređanim

  nadgrobnim spomenicima u senci, već prema kosom hodniku koji je vodio naniže. Zid

  groblja bio je iluzija, sve se nalazilo pod zemljom. Tišina, ili bezimena muzakovska tišina; samoća — neophodni tehničari su bili diskretno skriveni ili uopšte nisu bili potrebni. Korisnički proces se zaista pokazao izuzetno prostim, barem u operativnom vidu. Čak sam i ja, koji sam potpuni idiot u pitanjima informacione tehnologije, mogao to da uočim. Osa je bila poslednja reč tehnike u svojoj oblasti, ali mi žalobnici smo dobili nešto tako obično kao što su filmovi na televiziji, kao što su stara pisma trakom povezana.

  Ekran pored ulaza pokazao mi je kojim hodnikom mogu naći Džordži, a ključ me je

  uveo u projekcionu sobicu sa dva monitora srednje veličine, dve udobne stolice i tamnim zidovima boje čokolade. Sladunjavo‐tužni Muzak. Sama Džordži se očigledno nalazila negde u blizini, u zidu ili ispod poda. Nisu bili određeni kad je u pitanju bio grobnički karakter mesta. na kontrolnoj ploči ispred TV‐a nalazili su se otvor za ključ i dva dugmeta: PRISTUP I IZMENA.

  Seo sam, osećajući se uplašeno, a i pomalo glupo, a još više me je onespokojavalo

  to što sam tako očigledno bio umirivan neutralnim nameštajem i umerenom

  aparaturom. Zamislio sam da oko mene, niz druge hodnike, u drugim komorama, ostali

  komuniciraju sa svojim mrtvima, baš kao i ja, da im mrtvi nešto mrmljaju ispod struje Muzaka. Da i oni, poput mene, žude da ih čuju, ali da ništa ne dopire do njihovih ušiju.

  Okrenuo sam ključ u ležištu i ekran se osvetlio. Slabo svetlo još više je oslabilo, a Muzak je prestao. Pritisnuo sam PRISTUP, što je očigledno bio sledeći korak. Nema sumnje da su mi svu ovu proceduru već objasnili nekada davno na skladištu kada su istovarali Džordži u njenom aluminijumskom sanduku, ali ja tada nisam slušao. A na ekranu, ona

  se okrenula i pogledala me — jedino što nije pogledala mene, iako sam se trgnuo i duboko udahnuo — već Osu koja ju je posmatrala. Bila je usred rečenice, usred gesta.

  Gde? Kada? Ili je stavi na gomili sa drugima, rekla je okrećući se. Neko je nešto rekao, Džordži je odgovorila i ustala. Osa ju je pratila i isprekidano se krećući za njom, kao amater sa kućnom video‐kamerom. Bela soba, sunčeva svetlost, pleteno šiblje. Ibica.

  Džordži je nosila otvorenu platnenu bluzu. Sa stola je uzela losion, sipala malo na ruku i utrljala ga preko pegama posute grudne kosti. Besmisleni razgovor o stavljanju nečega na gomilu se nastavio, a onda prestao. Posmatrao sam sobu i pitao u koju sam to godinu, u koju sezonu uleteo. Džordži je skinula bluzu — njene male okrugle grudi sa velikim devojačkim bradavicama na vrhu, devojačke grudi je imala i u četrdesetoj, ugodno su se zanjihale. Izašla je na balkon, praćena Osom koja se prilagođavala blesku 66

  sunca. Ako ti tako hoćeš, neko reče. Tada neko pređe ekranom, pocrneo, nag. Bio sam

  to ja. Džordži reče: Oh, pogledaj, kolibri.

  Posmatrala ih je, ushićena, i Osa se prišunjala njenoj kratko podšišanoj plavoj kosi, takođe ushićena, i ja sam je gledao kako gleda. Okrenula se i naslonila laktove na balustradu. Nisam mogao da se setim tog dana. A kako bih i mogao? Jedan od stotina,

  hiljada... Posmatrala je plavo more, sa svojim mesečarskim izrazom na licu, usta delimično otvorenih, i odsutno lupkala po grudima nauljenom rukom. Blesak koji se prelivao u duginim bojama među cvećem bio je kolibri.

  Ne znajući tačno šta radim — iznenada sam osetio glad, glad za prošlim, za još više

  — dodimuo sam dugme IZMENA. Balkon u Ibici je nestao, a ekran prazno svetlucao.

  Dodimuo sam PRISTUP.

  U početku bila je tama, žagor; onda se tamna leđa ukloniše ispred oka Ose i ukazala se grupa ljudi, kao u izmaglici. Skok. Drugi, ili možda oni isti ljudi, žurka? Skok.

  Očigledno se Osa prilagodavala svakoj promeni osvetljenja uključujući se i isključujući ma gde bila. Džordži je bila u crnoj haljini i pripaljivala cigaretu; kratak blesak upaljača.

  Rekla je: Hvala. Skok. Foaje, ili predvorje hotela. Pariz? Osa ju je trza
vo tražila među gomilom ljudi koji su dolazili i odlazili. Ona nije mogla da snima film, kadrira, reže —

  mogla je samo da pseći sledi Džordži, poput ljubomomog muža, ne videći ništa drugo.

  Ovo je frustrirajuće delovalo. Pritisnuo sam IZMENA. PRISTUP. Džordži je negde, nekad, prala zube.

  Posle dva ili nešto više ovih groznih skokova shvatio sam u čemu je stvar. Pristup je bio slučajan. Nije bilo načina da se podesi godina, dan scena. Park nije dostavljao nikakav program, ništa. Tih osam hiljada časova uopšte nisu bili poređani. Bili su skokoviti, poput sećanja ludaka, poput špila promešanih karata. Ja sam pretpostavljao, i ne misleći o tome, da će početi ispočetka i teći do kraja. Zašto nisu?

  Još nešto sam shvatio. Ako je pristup zaista bio slučajan, ako zaista nemam nikakvu kontrolu, onda sam, verovatno zauvek, izgubio one scene koje sam video.

  Verovatnoća je bila reda veličine osam hiljada prema jedan (više? mnogo više? nikada

  nisam imao sreće) da ih više nikada neću pritiskom na dugme povratiti. Osetio sam jak duševni bol zbog gubitka tog popodneva u Ibici.Sada mi je bilo dvostruko teže. Sedeo

  sam ispred praznog ekrana, plašeći se da ponovno dodimem PRISTUP, plašeći se onoga

  što bih izgubio.

  Isključio sam aparaturu (količina svetlosti u sobi je porasla, Muzak je ponovo nežno uplivao) i izašao u pretprostorije, nazad do ekrana na ulazu. Lista imena je polako, zeleno, prolazila, poput liste odlazećih letova na aerodromu. Pored mnogih nije bilo šifri, što je možda označavalo da još uvek nisu na boravku, da samo čekaju. Pod D, tri imena i DIREKTOR — skriven među njima kao da je i on mrtav. Broj komore. Otišao

  sam da je nadem i ušao unutra. Direktor je više ličio na vratara ili noćnog čuvara, polupenzionisan tip kakav se često sreće na malo posećenim mestima. Nosio je smeđe

  radno odelo nalik na svešteničku mantiju i pravio kafu u uglu svoje kancelarijice, za koju se činilo da se u njoj malo radi. Kada sam ušao, izgledao je preneraženo, zatečeno.

  — »Izvinite«, rekoh, »ali mi se čini da ne razumem baš najbolje ovaj sistem.«

  »Nekakav problem?« reče. »Ne bi trebalo da bude problema.« Posmatrao me je

  pomalo raširenih očiju i stidljivo, nadajući se da ne dolazim ni zbog čega teškog.

  »Oprema je u redu?«

  »Ne znam«, rekoh. »Ne izgleda mi tako.« Opisao sam ono što mi se činilo da sam

  saznao Parkovom konceptu pristupa.

  »To sigumo nije u redu, zar ne?« rekoh. »Pristup da je potpuno slučajan...«

  67

  Klimao je glavom i dalje raširenih očiju, koncentrišući se.

  »Da li je?« upitao sam.

  »Je li šta?«

  »Slučajan.«

  »Oh, da. Da, naravno. Ako sve radi kako treba.«

  Za trenutak nisam znao šta da kažem. Posmatrao sam ga kako umirujuće klima glavom. Onda:

  »Zašto?« upitah. »Mislim, zašto nema načina da se, da se organizuje, da se ima neki organizovan pristup materijalu?«

  Počeo sam da osećam onu grotesknu izgubljenost u prisustvu smrti, kao da se natežem oko Džordžinog vlasništva.

  »Izvinićete me, ali to mi se čini idiotskim.«

  »Oh, ne, oh ne«, reče on. »Pročitali ste sve materijale? Jeste li pročitali sve vaše

  materijale?«

  »Pa, istinu govoreći...«

  »Sve je baš kao što je opisano«, reče direktor. »To vam mogu obećati. Ako uopšte

  postoji nekakav problem...«

  »Imate li nešto protiv«, rekoh, »da sednem?«

  Nasmešio sam se. Činio se toliko uplašen mene i mojih primedaba, mene kao ožalošćenog, možda besnog i nesposobnog da shvatim ograničenost njegove

  odgovomosti prema meni, da je i njemu bilo potrebno umirivanje.

  »Siguran sam da je sve u redu«, rekoh. »Mislim samo da ne razumem. Ja sam malo

  glup za te stvari.«

  »Naravno. Naravno. Naravno.«

  Sa žaljenjem je odložio kafu i seo za svoj sto, preplićući prste kao neki savetnik.

  »Ljudi odavde odlaze zadovoljni«, reče on, »utešeni, ako svemu priđu sa prave strane.«

  Pokušao je da se osmehne. Pitao sam se kakve je kvalifikacije morao da poseduje

  da bi dobio ovaj posao.

  »A što se tiče slučajnosti, pa, sve to piše u materijalu. Sa legalnog stanovišta — vi niste advokat, zar ne, ne, ne, naravno, bez ljutnje. Vidite, ovaj materijal ovde ne koristi ni za šta drugo, osim, pa, za opštenje. Ali pretpostavite da je stvar moguće programirati, pretraživati. Pretpostavite da se pojavi problem oko poreza ili nasleđa, ili nešto slično. Pljuštali bi pozivi za sud, advokati bi se vrzmali unaokolo, potpuno uništavajući memorijalni karakter mesta.«

  O tome zaista nisam razmišljao. Ugrađena slučajnost sprečavala je da se post‐

  životi sistematično pretražuju. I bez sumnje spašavala Park od protokolarnih poslova i parnica.

  »Morali biste pregledati svih osam hiljada časova«, rekoh, »pa čak i da nađete ono

  što tražite, ne postoji mogućnost da to ponovo prikažete. Nepovratno bi nestalo.«

  Skliznulo bi u slučajnu prošlost čak i dok gledate, kao ono posle podne u Ibici, ona

  žurka u Parizu. Izgubljeno. Nasmejao se i klimnuo glavom. Ja sam se nasmejao i klimnuo glavom.

  »Reći ću vam nešto«, kaza on. »Oni to nisu predvideli. Tu slučajnost. Bio je to propratni efekat, posledica procesa smeštanja. Čista sreća.«

  Rubovi usana mu se spustiše, obrve ozbiljno spojiše.

  »Vidite, kod nas se skladišti na molekularnom nivou. Zbog problema sa prostorom,

  morali smo da se toliko spustimo. Mislim na vaš garantovani minimum od osam hiljada

  časova. Da smo išli na traku ili nešto konvencionalno, koliko bi to mesta zauzelo? Ako bi 68

  koncept pristupa postao popularan. Mnogo prostora. Zato smo krenuli na

  minimalizaciju i neprekidno obeležavanje. Sveli smo na veličinu nokta palca. Sve to piše u materijalu.«

  Čudno me je pogledao. Odjednom sam imao osećaj da me zaluđuje, vara, da čovek

  u radnom odelu nije nikakav stručnjak, nikakav tehničar. On je šarlatan, ili možda ludak koji je zarobio direktora i uopšte ne pripada ovde. To mi je podiglo kosu na vratu i prošlo.

  »Otuda slučajnost«, govorio je. »Ona je posledica silaska na molekularni nivo.

  Braunovo kretanje. Sve što je trebalo da uradimo je da beskrajno obeležavanje za mikrosekundu podignemo i na molekularnom nivou doći će do prestruktuiranja. Mi ne

  dajemo tu slučajnost. Molekuli to čine umesto nas.«

  Slabašno sam se sećao Braunovog kretanja sa časova fizike. Slučajno kretanje molekula, govorio je nastavnik; imalo je matematičko obrazloženje. Nalik je na kretanje čestica prašine koje vidimo kako lebde u traci sunčeve svetlosti, na pahulje u staklenom pritiskivaču za papir koji prikazuje kolibu na koju pada sneg.

  »Shvatam«, rekoh. »Mislim da shvatam.«

  »Ima li«, reče on, »još problema?«

  Rekao je to kao da zna da može postojati još nekakav problem i da se nada da ga ja

  nemam.

  »Razumete li sistem, ključ, dva dugmeta, PRISTUP, IZMENA...«

  »Razumem«, rekoh. »Sad razumem.«

  »Druženje«, reče on, ustajući, odahnuvši, siguran da ću uskoro otići. »Razumem ja

  to. Treba vremena da se čovek opusti u procesu druženja.«

  »Da«, rekoh. »Treba.«

  Ne bih naučio ono što sam naučio, ma šta to bilo. Osa uopšte nije bila pouzdana

  po pitanju skladištenja, ništa bolja od moje mlade duše. Dani i nedelje su izmicali njenom majušnom oku, Ni ono nije dobro videlo, ni ono nije umelo da razlikuje ono‐

  što‐bi‐trebalo‐zaboraviti, od nezaboravnog, baš kao ni moje oko. Ni bolje, ni gore —

  isto.

  Pa ipak, ipak — stajala je u Ibici i mazala grudi losionom i govorila mi: Oh, pogledaj, kolibri. Ja sam
zaboravio, a Osa nije. Još jednom sam posedovao nešto za šta nisam znao koliko mi znači.

  Sunce je zalazilo kad sam napuštao Park. Baršunasto more blago se penilo oko stena, slučajno.

  Proveo sam život čekajući nešto, ne znajući šta, ne znajući čak ni da čekam.

  Ubijajući vreme. Još sam čekao. Ali sam znao da se ono što čekam već zbilo i da je prošlost.

  Prošlo je skoro dve godine otkako je Džordži umrla; dve godine je trebalo da, po

  prvi i poslednji put, zaplačem zbog nje — zbog nje i zbog sebe.

  Naravno da sam se vratio. Posle dosta posla i pravilno uloženih dolara, ulovio sam svoju ličnu RADosnu kartu. Kao i mnogi drugi u to vreme, i ja sam imao puno slobodnog vremena, i često sam slobodna popodneva (nikada nedeljom) koristio da izađem na nepopravljen i u korov zarastao auto‐put i otklizim obalom. Park je uvek bio otvoren.

  Opustio sam se u procesu druženja.

  Sada, nakon nekoliko stotina sati provedenih ovde pod zemljom, sada, kada sam

  već davno prestao da prolazim kroz ta vrata (mislim da sam izgubio ključ; u svakom slučaju, ne znam gde da ga tražim), znam da je samoća u kojoj sam mislio da se nalazim 69

  prava. Posmatrači oko mene, osluškivači koje sam osećao u drugim komorama,

  uglavnom su bili plod moje mašte. Retko je tamo nekoga bilo.

  I ovi grobovi su zanemarivani kao što to sa grobovima obično biva ma gde se nalazili. Ili živi ne mare da posećuju mrtve — a kad su, pa marili? — ili su kupci ugovora konačno otkrili pukotinu u konceptu pristupa — kao što sam ja, na kraju, otkrio.

  PRISTUP, i ona iz svog ormara izvlači jednu po jednu haljinu, prislanja ih uz telo i

  proučava efekat na visokom ogledalu, pa ih ponovo vraća. Lice joj je smešno, što nikada nije, osim kad se gleda u ogledalo, lice samo za nju, koje uopšte ne liči na nju. Džordži u ogledalu.

  IZMENA,

  PRISTUP. Bizarnom koincidencijom ovde se opet gleda u nekom drugom ogledalu.

  Mislim da Osu mogu da zbune ogledala. Ona se okreće, Osa se prilagodava; neko spava