Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  neprimetno. Gde god se ono pomeralo, rušila su se brda, reke menjale tok, prašina zamračivala nebo. Kao neprozima senka visila je glava na nebeskom svodu i neprekidno

  gledala dole. Zaostajući daleko iza drugih, preko oblaka je posrtala buba Kepre i hitala sa radosnim uzbuđenjem dole do starog pristaništa, pri tome u žurbi zaboravljajući svoje, eonima stare obaveze. Brod ih je gledao, utvrdio njihovu veličinu i brzinu, došao do zaključka da ne predstavljaju nikakvu opasnost, umemorisao informacije za dalju upotrebu, i zaboravio ih odmah. Robot je bio zabavljen nadgledanjem napredovanja Marte i Džoselina. Poslovima na brodu nije poklanjao nimalo pažnje.

  Topovi broda su nesigumo poleteli iznad snažnog tela Midgard‐zmije, ali ipak došli

  do zaključka da je ovo čudovišno stvorenje očigledno samo još jedan od tih

  neobjašnjivih fantoma. Izgubili su interesovanje za njega i okrenuli se manje uznemirujućem zadatku, traženju materijalnih uljeza. Mrzovoljno su ignorisali čudna bića koja su se okupljala na tamnom nebu, šaputala u senci, stenjala i neobičnim, usamljeničkim očima posmatrali muškarca i ženu. Sve bajke čovečanstva čekale su u tami, strpljivo, kao što su to činile već pedeset hiljada godina. Tri starice, koje su prorokovale povratak čovečanstva, sedele su ispod drveta Igdrasil, pod tamnim i oblačnim nebom, i prele niti za svoje, strašne mreže, dok je neki mračni čovek u lelujavoj odeći ćuteći motrio. Jedan zmaj je glodao korenje drveća; ime mu je bilo Nidheg. A na vrhu snežnobele planine čekala je boginja zemlje Demetra Šamine sa svitom ćelavih muškaraca, izvanredno pogodnih za njene ciljeve. Jednim pokretom glave ona zabaci sjajnu kosu, pa pogleda ka nebu gde je Kepre srećno posrtala u susret

  pristaništu i smejala se.

  Iza ruševina: Džoselin.

  Na bledom mesečevom svetlu peo se uz strmi obronak, Marta njemu za petama,

  sa pištoljem kao relikvijom u ruci. Na obe strane put je bio zaštićen drvećem koje je šuštalo, sablasnobledo pod mesečevim svetlom. Krhki malter škripao je pod njegovim

  nogama. Pogled mu je bludeo levo‐desno tražeći u tami znak napada, ali nije nalazio 12

  ništa osim sklupčanih senki. Kad je pogledao ka nebu, video je samo retke zvezde koje

  su slabo svetlele, a na velikom delu nebeskog svoda uopšte ih nije bilo, kao da su bile skrivene nekim neverovatno velikim predmetom. U daljini su odjekivali čudni šumovi, otprilike kao šuštanje suvog lišća, kikotanje i šapat u tami stvorenja koja su polako puzala sve bliže. On sleže ramenima i ode dalje.

  Obronak se vidljivo sužavao do jedne doline: pojavile su se stene, uski otvori.

  Predeo je delovao kao rasparan, isečen, razderan. Kroz stene je prolazilo na stotine paralelnih pruga sedimentnih slojeva: plave, sive, žute, smeđe, crvene. I čitava gomila fosila: Liparocerae, Cubitostrae, Trilobiti. Formacije su počinjale u podnožju stena sa prekambrijumom i išle do kvartara i dalje. Okamenjeni krinoidi i cefalopodi su prekrivali tlo pod njihovim nogama, iznad njih su ležale ruševine čovečanstva pod nebom na kom

  su svemirski brodovi bešumno raširili svoja krila duginih boja. Ovde je ranije tekla velika reka.

  Put se dalje sužavao: u brdski klanac, ponor, okružen liticama. koje su se gomilale

  iznad njih. Lagano su se penjali uz sve užu stazu; svest o čoveku‐robotu i brodu‐libeli koji je čekao iznad ruševina, davala im je sigurnost. Tamna mahovina i fosforescentne

  biljke hvatale su se za stene. Začu se šapat, zatim šum malih šapa koje su grebale po raspadnutom kamenju. Saviše u jednoj krivini i ugledaše stvorenje koje je čučalo na izbočini stene i posmatralo ih velikim, nepomičnim očima.

  Sfinga: bila je pola žena, pola životinja. Imala je pernata krila koja su se kao kruna izdizala iznad njenih leđa, kandže, snažan rep; tanke, graciozno izvijene obrve i oči prelepe žene. Imala je vitko, mačkasto telo, razbarušena krila velike ptice, vitak vrat žene koji se ponosito izdizao iznad pernate haljine i meku, plavu kosu poput mačje dlake. Ona ih pogleda i progovori muzikalnim, jasnim glasom.

  »Idete kroz moj prolaz. Dobro, ako želite da prođete, morale rešiti moju

  zagonetku. Ako ne...« Kandže se pojaviše na njenim šapama, crne i smrtonosne.

  Džoselin je još uvek bio siguran u sebe (čovek‐robot, brod, energija). »Šta je to?«

  upita.

  »Tebanska sfinga«, reče ona sa prekrasnim osmehom. »Ubica, davitelj, čuvarka

  prolaza, demon smrti. Hera me je poslala ovamo; ja zadajem zagonetke, nadgledam prolaz. Samo je jedan rešio moju zagonetku; jedan čovek crnih očiju i otečenih nogu koji je ovuda prolazio na svom putu ka nepoznatoj majci. Sada ću vama zadati zagonetku.« Ponovo se nasmeši.

  »Ona je kao papagaj«, reče Džoselin, »samo mnogo groznija.« Vrebao je sfingu koja se zgrčila na blistavoj mesečini. »Neka mašina?«

  Marta se povukla u senku. »Vratimo se.«

  »Ja sam brza kao smrt«, reče Sfinga i pogleda je. »Nikad nećete otići ako ne rešite

  moju zagonetku.«

  »Šala«, reče Džoselin prezrivo. (Čovek‐robot, brod, pištolj u ruci, hladan metal i vatra koja tinja: osećaj moći. ) »Možda ima koji trik.« On se isceri Sfingi. »Imaš li trikove?«

  »To mi se ne dopada«, reče Marta. »Vratimo se.«

  »To je samo robot ili tako nešto! Bojiš li se?«

  »Da« izgovori u grču.

  »Jeste li spremni za zagonetku?« upita Sfinga.

  »Pa jasno. Požuri s tim.«

  »Onda slušajte«, reče ona.

  »Tražim jednu stvar koja vodu pije,

  koja jutrom ide na noge četiri,

  u podne trči na dve,

  13

  a uveče stoji na tri.

  Ipak, kada juri na nogama svim,

  to nekada bude, s plačem užasnim.«

  Zavlada tišina. Posle nekog vremena Sfinga se nasmeši. Pojaviše se kandže, mišići

  se zategoše za skok; krila se raširiše. Sfinga se lagano ispravi i pogleda jedno pa drugo.

  »Vi ne možete«, reče, »da rešite zagonetku; a pošto ste zakazali, kao što i svako

  meso mora da zakaže, ja ću vas progutati.«

  Krila se raširiše.

  »Zaboga!« kriknu Marta. »Beži!«

  Sfinga skoči.

  Na brodu, robot pogleda ekran. Tamo se nešto kretalo; bledo na slabom, belom svetlu; blesak pištolja zamrznu nakratko sliku u blještavo belu karikaturu života.

  Muškarac je bio u zagrljaju Sfinge; žena se zgrčila na zemlji, široko otvorenih očiju, svetlih i belih. Vatra je sipala iz njene ruke i raspršivala se. Sfinga je ostala nepovređena.

  Robot je delao tiho i metodično. Vrteo se na stolici ispruživši ruke ka

  instrumentalnoj tabli. U treperavoj svetlosti ekrana, on se kretao meko kao marioneta

  između senki i crvenih i plavih svetala koja su sevala. Dodirivao je dugmad, poluge, prekidače. Odjeknu zujanje mašina koje su se budile, pojača se i podiže, pope se na skali i nestade šum mehanizama koji su bili povučeni u omotač broda, i drugih, koji se

  nađoše na svojim mestima. Svetleće crne cevi zauzeše pozicije; putanja leta bila je izračunata. Instrumentalna tabla je mogla svojom svetlošću da zaslepi čoveka.

  Ekran je pokazivao pristanište, okruženo ruševinama koje su ga pritiskale, tiho i mirno. Robot dade znak za start. Brod se poslušno podiže, a tada se ipak zadrža u mestu.

  Pojaviše se mračne tvorevine, okružiše brod, ali ih je samo on opazio. Ekran je još

  uvek pokazivao otvorenu ravnicu okruženu ruševinama, ali je brod registrovao kamene

  zidove koji su se svuda brzo podizali. Strme stene su rasle iz zemlje, rasle sve više i onda se spajale. Obrazovale su pećinu u kojoj je kapalo od vlage i tame. Pojaviše se svetli bleštavi stalagmiti i stalaktiti, obrazujući stubove, lukove i zavese. Zatvoriše brod kavezom od veličanstvenih, kristalnih rešetki, koje su svetlucale svetlošću smaragda, turmalina, krizolita. Detektori mase na brodu registrovali su milijarde tona kamena oko pećine. Brod je oklevao, lebdeo još neko vreme isp
od neprobojnog krova, a tad se opet

  spustio na tlo ustežući se da se opet podigne.

  Robot nije video ništa od toga: samo otvorenu ravnicu, nebo. Pritiskao je dugmad,

  izdavao naredbe ali je brod stajao u mestu. On najzad skoči sa stolice, zgrabi oružje i istrča kroz vazdušnu komoru. Brod ga je posmatrao dok je trčao izmedu stubova od smrznute vatre, da bi nestao u jednom neprodornom komadu stene. Bio je zbunjen, ali

  instrumenti su pokazivali da pećina postoji. Odloži informaciju i zaboravi je.

  Robot je trčao uz obronak do brdskog klanca u kom su se valjala tamna tela Dzoselina i Sfinge. Marta je, bledog lica, klekla iza jednog bloka stene. Robot ispusti oružje i baci se na Sfingu, zari svoje metalne ruke u njeno meso. Sfinga baci u stranu Džoselina, koji uz potmuli zvuk udari o stenu i ostade da leži, a onda se okrete robotu.

  Robot je bio brz, inteligentan i metodičan; Sfinga je bila, stara, stara i lukava. Opkoli ga smešeći se.

  »Moja zagonetka nije upućena tebi«, reče, »a Hera nikad nije pomislila da bi mogao doći neko kao ti. Tebe ne mogu da progutam; ali tamo gde života ima, mora se

  uzeti, a život je u tebi, plamteće svetlo života. Tako treba da bude.« Ona skoči. Robot se izmače ali ne dovoljno brzo. Usledila je buka lomljave metala, škripanje, težak pad.

  Sfinga se podiže polako i vrati se Džoselinu. Marta, trenutno zaboravljena, takođe se podiže, njene oči su slepo zurile u stvorenje. Tada se okrete i pobeže.

  14

  Brod više nije bio sam. Plavokosa devojčica u plavoj haljini izade iz zida pećine i uđe u njega. Sela je u okretnu stolicu i posmatrala uskovitlane, kaleidoskopske obrasce na ekranu mlatarajući nogama od radosti. Brod nije odavao da je primetio devojčicu. U

  naslonjaču su se nalazila dugmad i prekidači, drečavo šareni i svetlucajući. Čudne stvari se desiše kad ih je devojčica pritisnula, a njene nestašne oči zasvetlucaše od neobuzdane radosti.

  5

  Montojie je trčao, očiju još zamagljenih od sna, kroz glavni hodnik komandnog broda.

  Njegovi koraci su prazno odjekivali na čeličnom podu, dok ga je pratio mladi, nervozni

  poručnik koji ga je probudio.

  Na kraju je ipak otišao da spava; to je, mislio je besno, bila greška. Nešto se jednostavno moralo desiti. Proklinjući i boreći se za dah, uđe u komandnu prostoriju.

  »U redu«, nadjača mrmljanje. »Ovde sam! Sad se umirite da bih mogao da vidim

  šta se desilo!« Prokrči sebi laktovima put kroz malu prostoriju prepunu uzbuđene posade i zahvalno se spusti na stolicu koju mu je ustupio jedan tehničar crvenih očiju.

  On zevnu i protrlja oči, osećajući se i dalje užasno.

  »Dakle, dobro«, reče nešto mirnije, »neka me, molim vas, neko obavesti šta se desilo.« I dodade uz laki sarkazam: »Pošto će me svejedno razapeti na krst zbog ovoga,

  želeo bih bar da saznam šta se desilo.«

  »Skautski brod«, reče neko. »Znate već, Marta i Džoselin...«

  »To sam razumeo. Šta je bilo?«

  »Napadnuti su.«

  »Šta?« Uspravi se, umor je u momentu nestao. »Kako?«

  Edi Bar se pojavi između njega i instrumentalne table. »Kompjuteri nam«, reče oklevajući, »ne daju nikave...«

  »Do đavola s kompjuterima! Šta je bilo?«

  »Instrumenti ne pokazuju ono što se zaista dogodilo, to je sve«, dobaci jedan glas,

  koji je prepoznao kao glas dežurnog oficira, malog čoveka uvek zbunjenog izraza lica i

  sjajnih cmih brkova. »Video‐veza ima jednu verziju, jedinica za obradu podataka skautskog broda drugu.« On proguta. »Vrlo čudna stvar, gospodine.«

  »Sve je na ovom mestu čudno«, promrmlja Montojie. »Gde su Marta i Džoselin

  sada?«

  Usledila je kratka pauza, tada se Edi nakašlja. »Mi mislimo, da su... ubijeni«, reče

  mirno.

  »Vi ste poludeli!« Montojie gotovo skoči iz stolice. »To je nemoguće. Brod bi to sprečio«

  »Brod«, reče Edi, »tvrdi da se nalazio u pećini od stalaktita, i da je u svim pravcima

  miljama bio okružen stenama«.

  »Strašan vic«, reče Montojie osorno. »Šta je sa robotom? Je li i on bio u nekoj stalaktitnoj pećini?«

  »On je hteo da se umeša«, odgovorio je Edi i oklevao. »Mislimo da je pri tom uništen. Žao mi je, Mon; ali tako je«.

  »Je li to tačno? upita Montojie mirno. »Samo tako?«

  »Da. Žao mi je.«

  Neko gurnu Montojieu šolju veštačke kafe u ruke. On srknu polako i pogleda preko

  ivice šolje grupu koja ga je okruživala.

  »Vi tamo«, reče dežumom oficiru. »Šta se tačno desilo?«

  »Oni su odlučili da nastave da traže«, reče dežumi oficir. »Najpre smo dugo o tome pričali, ali su oni bili uvereni da se radi samo o nekoj vrsti halucinacije...«

  15

  »Dakle, niste ih obeshrabrili«, primeti Montojie suvo. »No, dobro, nastavite.«

  »Došli su u klanac, odmah pored sletne piste. Tamo je bilo neko stvorenje .. «

  Oklevao je. »Postoji snimak sa broda. Bolje pogledajte sami.«

  »Pustite ga!« procedi Montojie.

  On se naže u stolici kad je ekran pred njim zasvetleo i ukazala se slika klanca, avetinjski obasjanog mesečinom. Iznad glava Marte i Džoselina se na izbočini stene pojavilo neko stvorenje. On se ukoči.

  »Torajn!« zasopta. »Sfinga!«

  »Vi znate šta je to?« Dežumi oficir bio je ocitq zbunjen.

  »Ćutite!« Montojie se skoncentrisao na ekran na kome se drama iznova odvijala, a

  misli su se rojile u glavi. Bilo je nezamislivo, nemoguće — a ipak je bilo tu, sasvim, do poslednjeg detalja. Čak je i zagonetka bila tu. Ćuteći je posmatrao senke koje su se brzo kretale, i jaka nelagodnost ga je obuzimala.

  Snimak se završio i Montojie pogleda u muškarce i žene koji su ga ćutke okruživali.

  »Prepoznaje li to neko?« upita. Tražo je Ket ali nije mogao da je nađe. Umesto toga, pogled mu pade na dr Gernštajna koji je uspravno i budno stajao pored astrogator‐sfere i gledao ka ekranu.

  »Vi, dr Gernštajn. Prepoznajte li je vi?« Iznenada postade svestan histeričnog prizvuka u svom glasu i spusti se u stoiicu, proklinjući samog sebe.

  »Kako mislite?« upita dr Gernštajn. »Prepoznajem li? Treba li to da bude vic...?«

  Montojie uzdahnu duboko. Ruke mu se zgrčiše oko naslona stdlice. »Žao mi je«, promrmlja. »Nije bilo ništa... Samo sam... malo rastresen, pretpostavljam. Marta je otišla. Šta je s njom bilo?«

  »Ne znamo«, reče Edi.

  »Razumem.« Montojie nabra čelo.

  »I Džoselin bi još mogao biti živ. Nisam video da ga je.., stvorenje stvamo ubilo.«

  »Ali videli ste šta se dogodilo!« viknu Edi. »Ne možete verovati da mu je stvarno

  umakao.«

  »Vidim ono što vidim!« zaurla Montojie. »A sigumo nisam video ništa gore od jedne dobre borbe. Džoselin je čvrst momak. Mogao je s tim da izađe nakraj. A što se

  tiče ovog robota... on ionako nije bio stvoren za borbu.« Zamišljeno je grizao usnu. »Šta je sa tim brodom? Pogledajmo vizuelni snimak iz takozvane pećine.«

  Ekran pokaza napuštenu ravnicu, koja se nepomično prostirala na mesečini.

  Pojaviše se stene, zidovi se zatvoriše iznad broda, stubovi izrastoše i zasvetleše od kristalne svetlosti. Merni uređaji su reglstrovali nebrojene tone neprodornog stenja u svim pravcima.

  Montojie uzdahnu. »To je, dakle, ta čuvena pećina«, reče. »Kakva predstava!«

  Podiže pogled. »Kažete da ste sve vreme imali kontakt s brodom?«

  »Da.«

  »A zašto onda pećina nije ometala prenos? Tu je bilo na milione tona stenja.

  Odašiljači su dobri, sigumi, ali tako dobri ipak nisu. Nema nijednog signala u celom univerzumu koji bi mogao da prodre kroz tu masu. Kako ste vi onda mogli da primate te

  slike?«

  Ćutanje. »Ali instrumenti...« reče Edi konačno
.

  »Instrumenti! Taj prokleti brod je jednostavno otkačio, ništa drugo. Najpre ona katedrala, a sad to. Meni je svejedno da li svaki instrument potvrđuje događaj, jednostavno je nemoguće da je tamo bilo pećine. A ako nije bilo pećine...« Ne dovrši rečenicu.

  »Marta i Džoselin su videli katedralu«, reče Edi uporno.

  »Da. Upravo to me buni«. Montojie se podiže sa stolice i pođe ka vratima. »Tamo

  dole se dešava nešto komično, to vam garantujem — ali kao dokaz ne uzimam viziju 16

  broda.« Pogleda na zidni časovnik. »Idem sam dole. Pripremite novi skautski brod za start za... petnaest minuta. I održavajte kontakt sa brodom dole. To je sve.« Okrenu se brzo i napusti prostoriju.

  Pronašao je Ket u jednoj od nastavnih prostorija, gde je gledala traku sa antičkim folklorom Zemlje. Trodimenzionalna slika kentaura lebdela je u vazduhu. Montojie se spusti na stolicu pored nje.

  »Ispituješ svog pohotnog prijatelja odozdo?«

  »Pomalo.« Ona isključi projektor i okrete se ka njemu. »Nešto se desilo?«

  »Moglo bi se reći.« Prepriča joj nesreću i opisa stvorenje u detalje. »Potiče iz jedne

  od onih psiholoških igara koje si mi jednom pokazala...« Prisećao se imena.

  »Orest i još nešto.«

  »Kralj Edip.« Klimnu glavom polako, »Prastara Sofoklova drama. A i zagonetka...«

  Pogleda ga. »Jesi li siguran da te neko ne pravi budalom? To je ipak prevelika slučajnost.«

  »Niko ovde ne zna ni jedan jedini red iz Kralja Edipa ili kog drugog komada iz te epohe. Osim toga, stvar je preozbiljna, niko sebi ne bi dopustio da se sa tim šali.«

  »Moglo bi biti. Ali morao bi biti đavolski dobar robot, ako posle pedeset hiljada godina još tako besprekomo funkcioniše.« Naže se ka njoj. »Veruj mi, ne dopada mi se... jezivo je. Sva ta fantastična stvorenja koja se kreću svud okolo; kentauri, zmajevi, ta Sfinga... a i brod postepeno počinje da halucinlra. Mašine su ovde jedine kojima se

  još može verovati. One ne lažu. A sad i one počinju da se čudno ponašaju, Ja...«