Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  suvo, »sa oružjem uperenim u leđa«.

  Kapetan se lako pokloni. »Kao kapetan imam pravo da sam izaberem svoje

  metode. Uprkos tome, vi ste moji gosti.«

  »Da«, reče Montojie, »pravo divljaka, varvarina, ali ne civilizovanog čoveka.«

  Kapetan Nemo uzvrati pogled. »Ja nisam to, što vi nazivate civilizovanim čovekom.

  Odvojio sam se od ljudskog društva i to iz razloga koji se samo mene tiču. Ne povinujem se nikakvim zakonima čovečanstva pa vas molim da svoje mišljenje zadržite za sebe.«

  »Zašto to radite?« upita Ket tiho.

  »Otkud znam« osmehnu se kratko. »Ja sam bio tu, vi ste bili tu, hir, ništa više. A

  osim toga« on se naže malo, i usne mu se razdvojiše u osmeh, koji nije dopro do njegovih očiju, »ko ne bi bio srećan da ukaže gostoprimstvo šarmantnoj ženi kao što ste vi?«

  Ket se to nije dojmilo. »Možemo da vas nateramo da nas oslobodite.«

  »Da me naterate? Ovde? Na mom rođenom brodu, stotinu stopa ispod mora?«

  Nasmeši se otvoreno i tračak veselja ispuni njegove hladne oči. »Čak i uz pomoć vašeg

  oružja, kojeg se ne bojim toliko da bih naredio da vam ga oduzmu, ne možete biti opasni po mene, osim ako ste spremni da snosite posledice i umrete sa svima nama.

  Kao što možda znate, podmornica je krajnje osetljiva. Zbog toga zaista mislim da ćete

  biti razumni, draga moja.«

  On dade znak svojim ljudima i reče im nešto na nekom nepoznatom jeziku. Tada se

  okrete Herkulu i Ket:

  »Daću da vam se jelo servira u kabinama. Stjuard će vam pokazati put. A vi ćete mi

  kapetane Montojie, ukazati čast da jedete sa mnom. Ovuda, molim.«

  On otvori vrata od mahagonija ne čekajući pristanak. Montojie uhvati Ketin

  pogled, sleže ramenima i pođe za kapetanom. Vrata se tiho zatvoriše za njim.

  Trpezarija je bila velika i odlično uređena u stilu koji je pre podsećao na antičku 27

  palatu nego na podmomicu. Na zidovima su bile teške zavese, oplate od mahagonija, veličanstvena ulja u teškim pozlaćenim ramovima; osim toga prostoriju su ukrašavale statue i mala fontana, a na suprotnom zidu nalazili su se čitavi nizovi polica punih knjiga i naslonjači. I kamin.

  Kristalni svećnjaci visili su sa ukrašene tavanice i ispunjavali prostoriju toplim treperavim svetlom. U središtu prostorije, na dugom hrastovom stolu, bilo je postavljeno za tri osobe. Tamo su stajale kristalne čaše, boce i zdele. Porculan se sastojao od tankih, izvanrednih muzejskih komada, blaga iz antičke prošlosti. Na suprotnom kraju su čekali poslužitelji, odeveni u belo.

  Montojieu je dodeijeno mesto na kraju stola; gledao je kapetana preko blistavog

  kristala, porculana, srebra i zlata. Devojčica se uspentra na stolicu na dužoj strani i ostade tamo da sedi, pevušeći od radostri mlatarajući nogama.

  »Imate pomena vrednu sklonost ka luksuzu«, reče Montojie. »Ali zašto ja? Zašto

  ne i moji prijatelji?«

  Kapetan Nemo zamišljeno srknu cmog vina iz čaše i zadrža ga malo u ustima.

  Zadovoljno klimnu slugi i pogleda kako ovaj puni čašu. Onda podiže pogled.

  »To je pitanje etikecije«, reče, »Vi i ja, obojica možemo biti ravni, bar što se ranga

  tiče. Vi zapovedate brodom, i to radite pod uslovima sličnim onima koji ovde vladaju.

  Međutim, mesto vaših prijatelja je u odeljenju za posadu ili u sopstvenoj kabini, bojim se.«

  »Ali žena...«, poče Montojie, da bi bio odmah prekinut,

  »Jeste žena«, reče Nemo hladno. »Dobila je sopstvenu kabinu. Verujem da će

  odgovarati njenim zahtevima.«

  Time je diskusija bila očigledno završena, Montojie je neraspoloženo sledio primer

  kapetana Nema okrenuvši se jelu. Bilo je odlično kao i sve drugo na tom čudnom mestu, ali on nije osećao glad.

  Potom je uz kamin poslužen liker, dok su nemi poslužitelji odnosili ostatke jela.

  Montojie je pažljivo, vrhovima prstiju držao skupocenu čašu i gledao vatru u kaminu kroz tečnost boje ćilibara.

  Ponašamo se kao dobro vaspitana gospoda, pomisli. Prokletstvo! Kad bih imao još malo razuma, zavrnuo bih mu prokletu šiju.

  Kapetan Nemo ga je posmatrao hladnim, mimim očima. Sedeo je u naslonjaču,

  prekrštenih nogu, sa malom čašom u ruci. Pušio je.

  »Ako mislite na beg«, reče nehajno, »moram vas, na žalost, razočarati. Nautilus u

  ovom trenutku stremi dubini od stotinu milja, južno od Sredozemnog mora. Bez mog odobrenja, nema mogućnosti za beg. Utvrdićete da je podmomica vrlo efikasan zatvor

  — ako insistirate da je i dalje tako posmatrate. Za mene ste, naravno, poštovani gost.«

  »A kada ćete razmisliti o tome da nas pustite da odemo?«

  »Jednom.« Kapetan Nemo podiže ravnodušno ramena. »Ili, možda, nikada.

  Verujem da ćete naše putovanje smatrati vrlo uzbudljivim, tako da nećete žaliti zbog ove male neprijatnosti.« On se nasmeši i pogleda u vatru.

  »Mi smo ovde u važnoj misiji«, reče Montojie, »i ima ljudi gore, članova moje posade kojima je potrebna moja pomoć. Kad biste samo znali...«

  »Znam sve o vašoj misiji«, prekide kapetan Nemo. »Svako ovde zna za to. A što se

  tiče vaših nestalih prijatelja, bez sumnje ćete utvrditi da se oni već dugo i bez vas sasvim dobro snalaze.« On se nasmeši neodređeno i ponovi kao saraom sebi: »Sasvim

  dobro.«

  »Dakle, vi se protivite tome da nas pustite da odemo?« upita Montojie.

  »Sasvim sigumo.« Kapetan Nemo brzo pogleda devojćicu dok je ona sedela na ivici

  stola, puštala loptu da skače I smejala se tihim, srećnim glasom. »Treba da se o mnogo

  čemu dogovorimo, ima toliko toga što bih želeo da vam pokažem, i ja...«

  28

  Montojie oseti kako se u njemu penje stara, poznata ljutnja, bes, rođen iz

  bespomoćhosti i slabosti. Vrteo se okolo, pa baci čašu u vatru; ona se rasprsnu u hiljadu svetlećih krhotina koje su odbijale svetlo razigranih plamenova.

  »To me ne interesuje«, reče.

  Okrenu se i ode do vrata od mahagonija. Ona se bešumno otvoriše pred njim. Na

  drugoj strani su čekali uniformisani ljudi.

  Kapetan Nemo se nije pomerio u svojoj naslonjači. »Razgovaraćemo o tome

  kasnije, kapetane Montojie, možda će vas tada interesovati da čujete glas razuma.«

  Montojie izade iza teških vrata. Imao je zadovoljstvo da kroz ceo brod čuje odjek

  treska, pre no što su mu ćutljivi ljudi sasvim blago pritisnuli pištolj u leda i odveli ga.

  10

  Kapetan Nemo je ipak bio dovoljno obziran da im da susedne kabine. Montojieova je bila, prema standardu na brodu, opremljena luksuzno, s oblogama od mahagonija, pisaćim stolom i divnim mekim krevetom, izrađenim od nepoznatog tamnog drveta. Na

  zidu, iznad pisaćeg stola, visile su skale i merni uređaji koji su pokazivali spoljni pritisak na omotač, brzinu i dubinu. Na podu se nalazio debeli prostirač pored kreveta, a na raspolaganju mu je bilo i malo lično kupatilo.

  Ketina kabina bila je jednostavnija: zidovi od metala; umesto pisaćeg stola, imala

  je okrugli gvozdeni sto, a krevet je bio uski ležaj koji se uveče spuštao i zauzimao najveći deo prostora kabine. Nije imala sopstveno kupatilo. U vazi na stolu se, međutim, nalazio veliki buket svežeg cveća, kao ustupak ženskom ukusu. Herkul je bio smešten u

  odelu za posadu, pored strojarnice. Dobio je dubok ležaj što mu se nije naročito dopalo, iako se još uvek ponašao iznenađujuće mirno i nije se dao isprovocirati ni na kakav sukob.

  Rang je, pomisli Montojie suvo, nosio svoje privilegije sa sobom.

  »Šta da radimo?« reče Ket. »Da mirno sedimo i da pustimo tog ludaka, koji se naziva kapetanom, da nesmetano dalje radi?«

  Sedela je na luksuznom krevetu u joga‐položaju. Bila je bleda i nervozna. Napetost

&nbs
p; se očitovala u tankoj liniji oko njenih usana.

  Pa da, zašto ne, mislio je Montojie. Ne mogu zbog toga da joj prebacujem.

  On se pomeri na ivicu pisaćeg stola i pogleda u kristalni luster koji je visio sa tavanice. Pojedini ukrasi su tiho zveckali jedan o drugi, dok se podmornica lagano probijala kroz dubinske struje.

  Montojie sleže ramenima.

  Ona ga pogleda. »Zašto ne?«

  »Da, zašto ne. Jer od oružja imamo samo ručne disruptore a jedno jedino

  pražnjenje bi progorelo omotač broda. Zato ne. I kapetan Nemo to zna.«

  Ket je odsutno žvakala pramen kose. »Mito?« upita.

  »Nema šanse. On ima sve što može da poželi, a i toga previše. Ne možemo mu baš

  ništa ponuditi.«

  »S obzirom na to kako te je pogostio i usuo ti vino, moglo bi se pomisliti da imaš

  nešto što mu treba«, odgovori Ket. »Pogotovo što nije želeo da ja budem tamo.«

  »To je svet muškaraca«, reče Montojie cereći se. »Ovde jednostavno nema mesta

  za ženu. On, verovatno, ne bi ni znao šta da uradi sa ženom, ako bi mu neka iznenada

  pala šaka. Hteo je samo da malo priča o svojoj struci, ništa više. Izgledalo je da je gladan društva.«

  Električno svetlo zatreperi iznenada u lusteru i ugasi se, ostavljajući kabinu u tami.

  29

  Posle nekoliko sekundi, uz čujno škljocanje, zasvetle plinska svetiljka iznad kreveta i raširi meku, žutu svetlost. Plinska svetiljka je imala oblik bronzanog anđela sa zapaljenom bakljom u ruci. Montojie je jedan trenutak bio iznenađen, tad se opusti i nasmeši samosvesno.

  »Vreme za spavanje, izgleda.« Dobaci Keti jedan pogled. »Imaš li neku ideju?«

  »Herkul je dole pored strojamice«, reče ona. »Kad bismo mogli da ga izvučemo odande...«

  »Prema njegovom dosadašnjem ponašanju, on je samo hvalisavac bez hrabrosti.«

  Zamišljeno je posmatrao vrata kabine. »Pa da, ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se

  obijaju... Mogli bismo da mu damo šansu da izađe odavde, čak iako je u srcu kukavica.«

  On skoči sa stola. »Jesi li spremna?«

  Zurila je u njega. »Sada?«

  »Pre ili kasnije, ionako ćemo morati da pokušamo, prema tome nema smisla da to

  odlažemo. A i za sve dobre članove posade sad je vreme za spavanje.« Ode bešumno do

  vrata. »Je li stražar još uvek napolju?«

  »Kad sam došla, bio je tu«, reče Ket. »Namignuo mi je.«

  Montojie prisloni uho na vrata i oslušnu napeto. Stražar je išao ispred vrata tamo‐

  amo, a koraci su mu odjekivali na metalnom podu.

  Montojie je čekao da on prođe kraj vrata, tad ih otvori i iskoči. Stražar nije imao

  nikakve šanse. On ispusti slab, prigušen uzvik kad ga Montojie bridom sake udari ispod

  uha i sruši se na pod bez svesti.

  Montojie odvuče mlitavo telo u kabinu i pusti ga grubo da padne na pod.

  »Karate.« Protrlja ruku i isceri se. »Jedno od čuda antičke Zemlje. I prokleto težak

  stražar. Takva nepažnja ne sme ostati nekažnjena.« Naže se nad stražarom i uze mu pištolj. »Još bi nam mogao zatrebati. Idemo.«

  Ket je već bila na vratima i izviđala uski hodnik. Druga straža nije bila postavljena;

  kapetan Nemo je, izgleda, smatrao da je jedan stražar dovoljan. I očigledno se prevario u tome.

  »A ja sam se već radovala noći divlje i besomučne ljubavi«, reče ona i izade. »I šta

  će sad od toga biti?«

  »Pitaj stražara«, isceri se Montojie. »Kad naš ludi kapetan završi s njim, trebaće mu malo razonode.«

  Šunjali su se duž hodnika, uranjali iz jedne senke u drugu, i ukočili se kad bi se kakvi koraci približavali. Brod je bio tih, mir je bio prekidan samo slabim zvukom snažnih pogonskih motora. Ket — kojoj je neki član posade kog je zavela, pokazao brod

  — vodila je dole do odela za posadu, iznad kljuna podmomice. Išli su niz zavojite stepenice i dalje niz jedva osvetljene, prazne hodnike. Brod je bio ogroman.

  Konačno su stajali ispred sivih, neukrašenih, metalnih vrata odela za posadu. Ket

  upitno pogleda Montojiea. »A sad?«

  »Ništa, a sad'. Ja idem unutra; ti ostani ovde i čuvaj mi leđa. I ne pravi buku. Ako

  budemo imali sreće, možda ćemo ga izbaviti, a da nikog ne probudimo.« On napravi grimasu. »Onda mišićavi hvalisavac može da pokaže da li je kukavica ili nije.«

  Oklevao je, stavio ruku na kvaku, zastao nepomično jedan trenutak a onda otvorio

  vrata.

  I ugledao ispred sebe Herkulovo iscereno lice.

  »Dakle, najzad ste došli!« viknu on. »Zevsa mi. Mislio sam da ćete pustiti korenje u

  svojoj sobi. Zašto vam je trebalo tako dugo?«

  Sedeo je na ležaju pored vrata i prolazio bogato ukrašenim češljem kroz svoju zamršenu bradu. Pod je bio prekriven onesvešćenim članovima posade.

  Herkul se glasno nasmeja Montoijeovom tupom izrazu lica, »Zar si ti stvamo

  verovao da ću se ja, moćni Herkul, pomiriti s tim da postupaju sa mnom kao sa 30

  šakalom?« reče i podiže se. »Ja? U početku sam obuzdavao svoj temperament, jer sam

  po duši miroljubiv čovek, što bi ti trebalo da znaš, ali i ono što miroljubiv čovek može da podnese ima svoje granice. Kad je pala noć, ja sam se pobrinuo da ti pacovi dobro spavaju.« On prezrivo pljunu na pod. »Nisu mogli da se bore kao muškarci, te svinje.«

  »Tiho!« prostenja Montojie. »Hoćeš da probudiš ceo brod? Još nismo na

  sigurnom!«

  »Bojiš se, mališa?« upita Herkul, još uvek se cereći. »Bojiš se da će možda neko doći i progutati te? Ne boj se: ja, Herkul, razbiću glavu svakom ko pokuša išta da učini mom malom prijatelju. Ako me jednostavno sledlte i prekinete da blebećete, sve će doći na svoje mesto.«

  On zgrabi batinu, prebaci je preko ramena i promaršira pored njih. »Sledite me!«

  povika. »Negde u ovom prokletom brodu su preostala još dva ill tri čoveka i, ako imate

  sreće, moći ćete možda da vidlte kako snažni Herkul razbija nekoliko glava. Idemo!«

  Montojle i Ket izmeniše poglede, nasmešlše se i podoše za njim.

  Iznenada se zaoriše sirene i hodnik se ispuni ljutim, ćutljivim ljudima koji su sa obe

  strane nadirali ka njima.

  Nisu se usuđivali da u unutrašnjosti krhkog broda upotrebe svoje oružje, već su napadali palicama, drškama revolvera i pesnicama.

  Herkul je gazio kroz masu napadača, mlatlo svojom batlnom desno i levo, i smejao

  se radosno kad su ljudi pred njim padali. Ket i Montojie su mu pokrlvali leđa, borili se rukama, kolenima, nogama i koristili svaki prljav trik iz priručnika. Ket se borila kao tigrica pored Montojiea. Ljudi su padali, ali su uvek dolazili novi koji su zauzimali njihovo mesto.

  Lagano behu ovo troje potisnuti, počišćeni snažnom strujom odlučnih ljudi. Činilo

  se da i samog Herkula napušta snaga; njegov gromoglasni smeh je uzmicao pred glasnim psovkama, pošto su ga napadači neprestano potiskivali.

  »Zevsa mi«, povika, »ovog puta su nam se suprotstavili muškarci. Dalje, vi pacovi.

  Herkul je umoran od igre.« Sruši jednog ohrabrenog napadača strašnim udarcem

  pesnice i pođe unazad kroz otvorena vrata kontrolne prostorije. Ona je bila napuštena,

  samo je plavokosa devojčica, koja je stajala kraj suprotnog zida, grlila loptu i pratila borbu širom otvorenih očiju. Montojie uzmače pred čovekom koji je pokušao da ga ukloni iz hodnika, i zatetura se, vukući Ket u malu prostoriju.

  »Nećemo moći još dugo da izdržimo«, zasopta Herkul sa praga. »Ova situacija

  zahteva nešto posebno, Zevsa mi, i to u velikim količinama!«

  »Kad bi mogao da nas odvede odavde«, prošapta Montojie, »on je...«

  »Deus ex machina«, povika Herkul.

  Okrete se i udari batinom po komandnoj konzoli. Odjekn
u glasna eksplozija, pod

  se podiže i zadrhta; vatreni gejzir izbi iz uništene mašine. Svetlo se ugasi; usledio je zvuk daleke grmljavine a oni su padali i padali...

  11

  U Arkadiji Inkontaminatus: blagi prostrani brežuljci su se pružali sve do planinskih vrhova prekrivenih snegom koji su okruživali horizont u svim pravcima. Predeo je bio mek, bujan i predivan, išaran malim bukovim, hrastovim, brezovim šumicama i

  lugovima od kamenih borova. U jasnom, plavom vazduhu odjekivalo je pevanje ptica;

  zečići su skakutali po travi; košute su se kretale graciozno kroz bujnu travu i gledale velikim, vlažnim očima. Vazduh je bio ispunjen slatkim miomirisom cveća i večitog proleća Arkadije. Iz jednog od udaljenih gajeva odjeknu muzika panove frule i podiže se u vazduh.

  31

  Nedaleko odatle dražesno se spusti beli Pegaz. Jedna devojka je stajala na

  njegovim leđima, bila je odevena u belo i držala je pastirski štap u ruci. Pegaz skupi krila i stade mirno dok devojka ne skoči na tlo. Ona stavi ruku iznad očiju i pogleda novopridošlice na brežuljku.

  Herkul podrignu glasno i srećno i sede u travu leđima oslonjen o prastari hrast.

  Zevnu jako i raširi svoje snažne ruke: Onda uglom očiju pogleda Montojiea i naceri se.

  »Šta je s tobom, mališa?« želeo je da zna. »Zar nisi srećan, sad kad vas je snažni

  Herkul sve opet spasao?« On ponovo podrignu. »Zevsa mi! U životu još nisam video nekog kao ti. Stojiš tu kao kao neko prokleto strašilo za ptice sad kad bi trebalo u stvari da igraš, kličeš od veselja i daješ sve od sebe da se dopadneš svom prijatelju Herkulu, koji se na tvojoj strani borio protiv armije čarobnjaka. Čemu takvo sažaljivo lice, mališa?

  Šta te zabrinjava? Treba li Herkul još nešto da učini za tebe?« Srdačno se nasmeja i zadobova pesnicama po zemlji. »Dok god je moćni Herkul u tvojoj blizini, nećeš biti u

  opasnosti!«

  Okrete se Ket koja je stajala u senci drveta i gledala u daljinu. »A to važi i za tebe, ženo, iako ja mrzim žene otkad sam svoju rođenu ubio!«

  »Šta se desilo?« upita Montojie.

  »Previše pričaš«, zagme Herkul. »Blebetanje, blebetanje, blebetanje, samo blebe‐