Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  fizički, a meni je upravo na divan način ponuđen mito, u obliku devojke, da i ja odustanem. Ako ne žele da stupe u kontakt sa nama na civilizovan način, moramo da

  upotrebimo druga sredstva.«

  Pogleda na sat. »Pripremite se za sletanje; crveni alarm i svaki prokleti pištolj neka

  bude spreman za trenutnu upotrebu. Imate moj tačan položaj, zar ne?«

  Nije čekao potvrdu, već nastavi: »Postupićete po planu B‐tri; tri krstarice ovde gde

  sam ja. A ostatak flote neka zauzme poziciju u stavu čekanja, spreman da se umeša u

  slučaju nužde. Ako naletite na išta što se ponaša neprijateljski, pucajte. Ako se neka od tih prokletih katedrala ili pećina, ili čega već, materijalizuje, pucajte i uništite je i nestanite odatle. Sve što se ponaša komično, prokleti je neprijatelj, ma kako vam se to činilo neverovatnim. Izgledaju kao halucinacije, ali to nisu. Ja sam bio usred jedne od njih. Plan stupa na snagu za dvadeset minuta, računajući od sad.«

  Još jednom brzo pogleda na devojku koja je spavala. Mrmljala je u snu. On požuri:

  »Pronađite tačan Martin položaj; možda je možete lokalizovati pomoću rasutog

  zračenja njenog napajanja energijom. Najpre ćemo je izvući, ma gde da je, a onda ćemo

  se objasniti sa lokalnim vlastima, ma ko ih sačinjavao. Dosta su me gurkali okolo; dosta mi je svega.«

  Razmisli jedan trenutak. »I ne zaboravite, ovo je nepoznata oblast. Mogla bi biti Zemlja, ali ne dajte da vas zavaraju. Ništa, apsolutno ništa nije ono za šta ga vi smatrate. Ja sam to iskusio na svojoj koži; pobrinite se da prođete jeftinije.«

  Iza njega se začu neki zvuk, tiho šuštanje i koraci bosih nogu.

  »Kraj saopštenja«, reče on.

  Na kraju — Meduza: Kad je slika u kupoli komunikatora izbledela, on ulovi njen odraz u izglačanom staklu. Lice nemani bilo je izobličeno od mržnje, kosa gomila drhtavih zmija.

  »Lagao si«, vikala je. »Lagao si!« Prodoran glas ispuni hram, kad mu se ona približi.

  »Meduza je«, rekla mu je jednom Ket, »jedna od najmaštovitijih izmišljotina starih

  Grka. Nije bila samo ružna — značila je smrt. Ko bi joj video lice, pretvarao se u kamen.

  Prava lepotica, zar ne? Grci su imali životinjsku maštu, zar ne?«

  On se baci na zemlju, pokri oči rukom i zapuca, i pucao je sve dok hram ne procveta u belom, omamljujućem svetlu.

  Kasnije se vrati do komunikatora, pazeći pri tom brižljivo da ne pogleda stvar na

  izbrazdanom tlu. Ko god da ju je tamo stavio, imao je razloga za to.

  Neprijatelju nikad ne daj šansu, mislio je Montojie ljutito. Bolje ga učini neupotrebljivim.

  On odvrnu zadnji zid komunikatora i pogleda u otvor. Bez reči otvori usta.

  Mašina je bila prazna.

  Potemkinovska kulisa, šala, nemogućnost.

  On se lagano podiže i pogleda kroz mala vrata hrama, napolje u zeleni predeo.

  Ovde je sve iz neke proklete knjige.

  Oni rade sve što ih zamolite.

  Dobijaju istinu koju žele, a ne onu koja je prava.

  Ali—

  On je posmatrao priliku u ožiljcima na tlu.

  —sa.

  Zaboravljeni pisac, koji je predvideo komunikator, nije se potrudio da opiše

  komplikovanu unutrašnjost mašine; a i zašto bi? Želeo je samo da ta stvar funkcioniše.

  U njegovom romanu ona je to i radila.

  Ali na Zemlji, gde su vladale bajke. Montojie nanišani disruptorom, u komunikator

  47

  i zapuca. Mašina se raspade i nestade kao vatrena kugla.

  Nijedna mašina nije neuništiva. Pa ni u snovima nekog pisca.

  Montojie napusti hram i zapita se da li stvarno veruje u to.

  17

  Montojie je stajao na ivici šume pinija i posmatrao kako poslednji od tri ogromna broda lagano sleće na zemlju.

  Crn i smrtonosan uzdizao se pred njim: skrivao je jutamje sunce i bacao dugu, tamnu senku daleko u šumu. Polako se otvoriše komore u omotaču; odjeknuše glasovi i

  zvuk trenja metala o metal; tad izađoše ljudi i vozila.

  Montojie odsutno pogleda, ne primetivši čvrsti dril pokretanja trupa. Pravili su dobar šou i mnogo buke, ali ih je bilo žalosno malo. I koliko je znao, nijedan vojnik do sada nije učestvovao ni u jednoj pravoj bici.

  Hrana za topove, mislio je besno. Jadnici.

  Naoružana vozila su se bučno spuštala niz rampu za pretovar; tri dugačke bube od

  cmog metala lagano prokrčiše sebi put do druge dve bube koje su se pojavile iz drugih

  brodova. Ostavljale su duboke brazgotine po zemlji krivudajući izmedu delova trupa ili

  grupa tehničkog osoblja koje je sedelo u travi ili stajalo okolo uživajući u pogledu i mirisima jutra. Nedaleko odatle, sedela je grupa tesno zbijenih veterana igrajući karte.

  Pojavljivala su se i druga vozila, masivni guseničari konstruisani za istraživačke ekspedicije. Njihova korisnost u ratu bila je sumnjiva, ali su bili jaki i pouzdani, a i lako naoružani. Osam ih je izašlo u formaciji i pridružilo se bubama na dostojnom rastojanju.

  Malo dalje su četiri skautska broda lebdela pola metra iznad zemlje. Ekspedicija, po svim merilima, u pitanju je bio vrlo mali poduhvat, bila je spremna za pokret.

  Montojie se okrete prema Ket koja je stajala pozadi, u senci drveća, i ćutke posmatrala pripreme.

  »Šta... šta ti kažeš na to?«

  Ket ga pogleda. »Ti hoćeš da napraviš poštenu buku, je li?«

  »Moram«. Stajao je tu raširenih nogu, sa rukama na kukovima i sa odobravanjem

  posmatrao prividni metež.

  »Ovi... ljudi su protiv nas, bili su protiv nas otkad smo došli. Nemam nameru da im

  prepustim prevlast, ni sad ni kasnije. Marta je u ovoj šumi i verovatno mora da pretrpi svaki đavolski trik iz udžbenika i još drugih. Oni je imaju i zadržaće je. Naša jedina šansa je da umarširamo sa toliko snaga da ne mogu da nas zadrže, ma šta da pokušaju. Ući

  ćemo tamo, uzeti je i onda se vratiti. A potom...« Nasmeši se. »A potom ćemo im reći

  svoje mišljenje.«

  »Sa pištoljem u ruci?« reče Ket.

  »Pokušali smo da u miru stupimo u kontakt sa njima, zar ne?« Napravi grimasu. »I

  šta nam je to donelo? Džoselin je mrtav, jedno od njihovih stvorenja ga je rastrglo na

  komade, a Marta je zadržana kao talac. A i putovanje koje su nam poklonili — nije bilo

  nesrećan slučaj. Oni su prokleto dobro znali šta rade. Prvo zastrašivanje, pa sila, onda mito. Ovi ljigavci su prokleto prepredeni. Predugo sam igrao njihovu igru i to nam nije nimalo pomoglo. Sad ćemo to srediti na moj način.«

  Ket sleže ramenima. »Pretpostavljam da znaš šta radiš.«

  Montojie pogleda kroz durbin neko svetlucavo stvorenje koje se u daljini uzdizalo

  iznad šume. Bledi pramenovi magle obavijali su svetlucave tornjeve, otkrivali ih pogledima i ponovo skrivali. Na crvenom svetlu jutamjeg sunca izgledali su kao zamrznuta vatra. Bili su predivni. Povećavali su se.

  »Možeš da se kladiš u to«, reče.

  48

  Bilo je hladno, jasno jutro, sa tragovima mraza u vazduhu. Miris biljaka i uzavrelog

  tela bio je zreo i blag, skoro se mogao seći. Kolona pođe dalje, sa pet dugih buba na čelu. Pinije su žalosno padale na njihovom putu. Ponekad su upotrebljavali disruptore

  da ih spale, ponekad su jednostavno išli pravo i rušili ih. Rezultat je bio isti. Kolona je išla dalje. Iza nje se kroz šumu, sve do brodova, pružala ravna, deset metara široka traka. Vojnici su sedeli na krovovima vozila, sa oružjem u krilu.

  Montojie je sedeo u jednom guseničaru u sredini kolone. Prozor sa njegove desne

  strane bio je otvoren; nemarno je izbacio lakat napolje. U levoj ruci je držao mikrofon.

  U bubi koja je predvodila kolonu, jedan drugi čovek je držao sličan mikrofon.

  »Prodiremo dalje,« čuo je iz zvučnika. »Nema otpora.« »Biće otpora«, re�
�e

  Montojie. »Budite oprezni.«

  On je udahnuo duboko i uživao u silovitom, prastarom proleću. Na čistinama su krvavocrveni cvetovi otvarali svoje latice na toplom jutamjem suncu. Ptice su pevale.

  Montojie je to posmatrao s izvesnim strahopoštovanjem; njegova planeta‐otadžbina bila je sasvim drugačija. Tamo su se godišnja doba neprimetno pretapala jedno u drugo;

  zima se kao umomo šaputanje pod bledim, nepokretnim nebom pretvarala u leto. Ovde

  je proleće bilo kao eksplozija, iznenadni krik neodoljivog života, što je zračio na hladnom jutarnjem suncu, izgonio cvetove i rastao iz večno plodnog zemljišta u hiljadu

  formi i mirisa. To je bilo čudo, čarolija, beskrajni trijumf Zemlje, i kad je bila napuštena, kad je bila čuvana, i kad su čežnjivo mislili na nju.

  Kolona je išla dalje.

  Na krovovima vozila vojnici su zbijali šale. Iznad njih su lebdeli skautski brodovi i posmatrali kako kolona proždirući džunglu sebi krči put kroz prašumu. Na njihovoj maršruti se ka nebu izazivački uzdizala svetleća tvorevina, obavijena uskovitlanom maglom, koja je svoju kristalnu lepotu otkrivala samo kratkim pogledima.

  Montojie pogleda u brodove koji su se ocrtavali na suncu.

  »Objekat na vidiku«, odjeknu iz zvučnika. »Očekujemo dalje naredbe. Sada smo...«

  Prvi talas napada se sručio iz zaslepljujućeg sunčevog svetla. Obrušili su se kao grabljivice, tiho, brzo i smrtonosno. To su bili zmajevi sa ogromnim krilima i čeljustima što su bljuvale vatru; leteći konji, koje su jahale žene bujne kose na čijoj je opremi, štitovima i istrgnutim mačevima blistalo sunce; bio je patak što je jedrio nebom; njegovo prugasto jedro se napelo od vetra kad se obrušio na skautske brodove, bilo je

  bornih kola koja su vukli konji i zmajevi i koze, bilo je letećih konja i letećih ljudi i ogromnih ptica. Došlo ih je na hiljade, nebo puno neverovatnih bića, tako tiho i brzo su se obrušili na brodove pre nego što su njihovi kibernetički mozgovi imali vremena da reaguju. Montojie je sa užasom gledao kako se ogroman zmaj obrušava na njegov brod,

  hvata tanki omotač i počinje da kida ploče trupa. Zraci čiste energije strujali su iz brodova, prolazili kroz talase napadača i redukovali ih skoro do pepela. Mali brodovi su pucali tamo‐amo između čudnih stvorenja šaljući smrt u svim pravcima. Držali su svoj

  položaj, ali jedva.

  »Toranj!« prošaputa Montojie. »Nikad ne bih pomislio...«

  Prekide ga zaslepljujuća munja za kojom je usledila duga, potmula grmljavina.

  Guseničar pođe levo‐desno i zastade. U iznenadnoj tišini jasno se mogao čuti zvuk približavanja topovske vatre. Zvučnik je krčao.

  »Kapetane Montojie?«

  Montojie je zurio kroz žurno zatvoren prozor. Šuma je oživela od prilika koje su se

  približavale.

  »Da?«

  »Pod paljbom smo, gospodine — masivne kugle, čini mi se. Opkolila nas je čitava

  armija.«

  Sad je svako mogao da prepozna pokretne prilike. To su bili uniformisani ljudi.

  49

  Rojili su se iz šume i pucali u hodu. Meci su se odbijali od vozila, ne pričinjavajući nikakvu štetu.

  »Šta je sa našim ljudima?« upita Montojie.

  Usledi kratka ćutnja. Tad: »Svi su na broju, gospodine. Uskočili su u vozila kad je

  počeo napad.«

  Glas zastade. »Kako glase vaše naredbe, gospodine?« Glas je bivao nadjačan sve

  glasnijim šumom iz pozadine, odjekom potmulih eksplozija i oštrih pucnjeva. Montojie

  skupi pesnice i pogleda kroz prozor. Zraci disruptora su parali vazduh iznad gomile napadača koja se približavala. Ljudi su trčali okolo, vićući, u uniformama koje su gorele.

  Drveće se zapalilo i bacalo treperavo svetlo na senke, gde su iza primitivnih oružja čekali drugi napadači i sejali smrt u koloni. Tlo zadrhta od udara bombi i granata.

  »Dovlače artiljeriju, gospodine?«, začu se iz zvučnika.

  Montojie zatvori oči za trenutak. »Vidim«.

  »Vaša naređenja, gospodine?«

  Montojie pogleda u svoje ruke, skupi ih u pesnice i opet olabavi.

  »Gospodine...« Glas je bio uporan.

  Montojie podiže pogled. »Povlačenje«, promrmlja.

  »Gospodine!«

  »Povlačenje, rekao sam. Ali ne bojte se, vraćamo se!« Isključi mikrofon i okrete se Ket. »Mali pogrešan proračun s moje strane«, reče u grču. »Nisam ni pomislio da bi tako nešto moglo da nam se dogodi. Izgleda da moram još mnogo da učim«. Pogleda

  zatim u nebo gde su se skautski brodovi još uvek borili protiv letećih napadača.

  »Trebalo je da znam da jedna krstarica mora da spali celu prokletu šumu pre nego što

  mi umarširamo... ali učim. Učim đavolski brzo, kad već tako mora da bude.«

  Prva vozila kolone se okrenuše i protutnjaše kraj njenog repa od sjajnih

  guseničara. Istovremeno obamre snažni napad, popusti stalna artiljerijska paljba, a vojnici napadači se postepeno opet povukoše u senke šume. Kad prva buba prođe kraj

  Montojieovog guseničara, šuma je bila tako miroljubiva i tiha, kao da se iznenadni smrtonosni napad nikada nije desio. Samo brazgotine koje su ostavili disruptori, i vatra koja se širila, još su svedočili o borbi. Oba skautska broda se spustiše lagano sa čudno praznog neba, da prihvate pobeđenog komandanta i posadu njegovog oštećenog

  vozila.

  Montojie zastade u vazdušnoj komori spasilačkog broda i pogleda na guseničar.

  Njegova krma bila je razmrskana kao pesnicom nekog diva. Da je to, ma šta da ga je pogodilo, udarilo koju stopu napred, Montojie ne bi preživeo, i ne bi mogao da proceni

  štetu. Skoro pun pogodak ili možda opomena: Sledeći put će biti definitivno.

  On pogleda uvis. Van dometa njegovih vozila i topova ka nebu su se graciozno uzdizali svetleći tomjevi obavijeni bledom, sjajnom maglom. Izgledalo je kao da mu se

  rugaju.

  18

  Popodne je krstarica Medina na dostojnom rastojanju od tomjeva duginih boja, kružila iznad šume. Tamo kuda je prolazila, šuma se sušila i umirala. U bazi je Montojie posmatrao promene koje su se dešavale u novostvorenoj pustoši.

  Brazde se pružiše preko tla koje se pušio. Jedna linija, dve linije, tri. Magla se spusti i zgusnu se u kilometrima dugu bodljikavu žicu.

  Na brežuljcima su se jedan uz drugog tiskali sivi bunkeri okruženi poljskim

  topovima neverovatno zastarele konstrukcije. Pojaviše se i ljudi; uniforme su im bile sive kao i šlemovi I lica. Stajali su u grupama i gledali u krstaricu koja je kružila. Bilo je oficira u svetloplavim uniformama, sa zlatnim epoletama i mačevima. Nekolicina je bila

  50

  na konjima dok su se vojnici mučili i gradili rovove i skloništa.

  Iz šume koja je gorela, ka njima su se valjali talasi vrućine. Brisali su znoj sa čela finim maramicama od gaze. Bili su hladni i oprezni — pioni na šahovskoj tabli u očekivanju početka igre.

  U svojoj prostoriji na mostu komandnog broda, izazivač je gledao ekran koji je pokrivao celu šumu pred njim. Ekran je pokazivao bojno polje odozgo,

  trodimenzionalno i u boji. Neprijateljske trupe su se pokretale kao mravi na malom, izbrazdanom komadu zemlje. Ojačavali su svoje pozicije, čekajući njegov prvi potez.

  Montojie se zavali u stolici. Govorio je u mikrofon i posmatrao predeo. Na granici

  pustinje je deset dugačkih buba treskajući izlazilo iz skrovišta u senci. Usledila su druga vozila i vojnici. Bili su stariji od onih koji su pošli u prvu, bezuspešnu ekspediciju; išli su povijeni, sa već otkočenim oružjem. Montojie je shvatio. To nije bila ekspedicija. Bio je rat.

  Pioni su napredovali na šahovskoj tabli.

  Noć je bila živa od vatre i daleke smrti. Na izgrebanoj ravnici šahovske su figure vodile pozicioni rat, ukopane u rovove između kojih se nalazila široka pruga ničije zemlje. Između njih su se nalazili bodljikava žica i ostaci naoružanih vozila koji su se još dimili. Leševi su još uvek stez
ali oružje. Neki od njih bili su junaci, neki — kukavice.

  Mrtve ih niko nije mogao razdvojiti.

  Daleko iza linije čekao je izazivač, iza gomile svojih vojnika, mašina i planova; svetli tomjevi su se prezrivo uzdizali u mračno nebo.

  Šah‐mat.

  Montojie je posmatrao ekran u svojoj komandnoj prostoriji. Šahovske figure se nisu pokretale. Povremeno bi blesnule munje, praćene dalekom, potmulom

  grmljavinom, koja se mogla čuti kroz omotač broda. Na manjim ekranima, ispod velikog, videli su se vojnici koji su preko pustoši gledali u rovove neprijatelja; čekali su, gledali, pitali se. Montojieu su svi izgledali isto. Iz zvučnika su se čuli zvuci automata, artiljerije, disruptora i ljudi koji su umirali. U pozadini eksplozija i kreštanje disruptora, čulo se duboko neprekidno stenjanje koje se naizmenično stišavalo i pojačavalo.

  »Imaju avione«, reče Ket.

  Ona se zavalila u stolici iza njega proučavajući veliki ekran umornim pogledom.

  Montojie ravnodušno sleže ramenima.

  »Igračke. Možemo ih u svako doba oduvati sa neba.«Skoro se nasmešio. » Imaju

  propelere, možeš li to da zamisliš? Stare kao pakao; već na tlu istroše svoje rezerve.«

  Pretraživao je izvode iz kompjutera koji su prekrivali sto pred njim. »Biblioteka je identifikovala neke od njih. Muzejski primerci, svi odreda. Ovde...« Nasmeši se odsutno.

  »Fokeri, meseršmiti, spitfajeri, dornijeri. Tako su stari da je centralni kompjuter morao nekoliko sati da kopa po memoriji pre nego što je pronašao i najmanji trag o njima.

  Ludo, zar ne?«

  Jedna od kamera uhvati avion koji je u niskom letu grmeo iznad vrhova drveća.

  Velikim, utisnutim slovima na poklopcu pogonskog mehanizma pisalo je: duh St. Luisa.

  »Zašto jednostavno ne umarširaš i središ stvar?« upita Ket. »To bi mogao u svako

  doba, samo kad bi hteo.«

  »Kasnije«, reče Montojie. »Uradiću to na svoj način. Samo mirno. Oni ne mogu večno tako da rade. Izmoriću ih. Ja imam dosta vremena — oni ne.«

  »Igraš se rata«, reče Ket. »Oduvek si to hteo. Zatebe jetosamoigra i ništa više.«

  »U početku sam napravio grešku«, reče Montojie, »Sad učim. Nateraću ih da