Alef Science Fiction Magazine 015

by MoZarD

  Večerali su fettuccine alpesto braciole ripine, uz bocu Brunello di montalcino risersa, iz '77 godine. Kelner im se ulagivao. Kroz prozor su mogli da vide dvadeset miliona dolara vredne jahte, što su se lenjo ljuljuškale na sidrištu. Dok su pijuckali espreso, pijanista u kestenjastom smokingu sedeo je za Bozendorferom i improvizovao

  Geršvina.

  Savršeno veče. Nel pomisli da mora da postoje milioni žena koje bi dale ceo svoj

  isprazni život za jedno ovakvo veče. Što je više o tome mislila, sve ju je više obuzimala otupelost.

  Mesindžerova ruka nežno je prešla preko njenih grudi dok joj je pomagao da

  obuče kaput. Kasnije nije bio tako nežan. Kad se uzbudio njena odeća kao da ga je zbunjivala. Pri pokušaju da joj skine haljinu pokidao je patent zatvarač. Mala nezgoda, ali od onih koje su polako trošile njenu nezainteresovanost i oslobađale bes. Previše je govorio dok ju je mazio. Reč »voleti« suviše lako je silazila sa njegovih usana, pogotovo što je uopšte nije koristio dok je bila obučena. Na kraju bi uvek roktao — oh, veliki psihijatar rokće kao vepar.

  Kad je sve bilo gotovo, ustala je i upalila svetlo. Boca konjaka bila je na noćnom stočiću; nasula je s prsta i popila naiskap.

  »Otis«, stomak joj se zgrčio kao da će da povrati, »kad si dobio dozvolu, da li su te

  terali da potpišeš nešto?«

  »Dozvolu«, reče Mesindžer, »dozvolu za pecanje, vozačku?«

  »Diplomu, dozvolu da možeš raditi kao psihijatar. Pretpostavljam da postoji nešto

  69

  što se potpisuje, neki etički kodeks.«

  Osetila je da je napet i na oprezu.

  »O čemu to pričaš, Nel?

  »Zar nije protiv tvoje profesionalne etike da spavaš sa mnom? Zar nisu od tebe tražili da potpises nešto gde piše — Ja, Otis Mesindžer, ovim obećavam da neću da tucam svoje pacijente?«

  Drhtao je ali je ipak iscedio neki bledunjavi osmejak čoveka koji je zagrizao crvljivu

  jabuku.

  »Nel,je li to opet neka šala? Ti mi puno značiš... ne mogu da verujem.«

  »Uzmi«, ponudila mu je konjak, »popij nešto dok smišljaš šta ćeš da kažeš.«

  Kad je prihvatio čašu, onda odgurnu ćebad sa sebe i skliznu sa kreveta. Skinula je

  haljinu sa vešalice i lako se uvukla u nju.

  »Ja ovo ne razumem, Nel. Šta se to dešava?«

  »Hajde da kažemo samo to da si bedan ljubavnik, Otis. I neka ostane na tome«, nazula je cipele.

  Mesindžer se digao sa kreveta.

  »Nel, prestani odmah. Hoću da sedneš i da razgovaramo.«

  »Nemoj da mi naređuješ, doktore«, dohvatila je kaput i tašnu, »nisi čak ni

  obučen.«

  Dograbio je pantalone i počeo da kupi njen veš koji je bio rasut po podu.

  »Cekaj! A šta ću sa ovim?«

  Nel se nasmeja.

  »Pošalji mi poštom.«

  Na putu kući vozila je brže nego što je dozvoljeno, prolazila kroz crveno i preko pune linije. Uključila je stereo u svom BMW‐u i pevušila stare pesmice, izmišljajući sama reči kada bi je pamćenje izdalo. Kikotala se dosetkama koje je pravio disk‐džokej i psovala reklame. Litre skupog alkohola, sati koje je provela u seksualnom razgibavanju

  — ništa je nije toliko zadovoljilo kao odlazak od Mesindžera.

  Čekale su je u dnevnoj sobi. Mutne oči od dugmadi buljile su u tamu. Nel ih nije odmah videla; otišla je prvo u kuhinju, pojela nekoliko smokava i popila ogromnu čašu mleka,

  kao devojčurak koji se vratio sa igranke. Bez obzira na kasne sate, bila je dobro raspoložena. Taman je pošla da pusti neku od svojih izgrebanih ploča, kada je otkrila zabavu lutaka.

  Sedele su na kauču, gledajući odsutno u ružičasti plastični servis za kafu na stočiću.

  Bila je tu lutka koja trepće i lutka koja kmeči, krpena lutka i lutka‐crnkinja, kao i lutka sa izraženim oblinama. Sve su to bile lutke koje se smeše.

  »O, bože«, reče Nel.

  Lutke kao da su se smejale nekoj skrivenoj šali, možda na njen račun.

  »Počinjem da ludim«, stresla se.

  Kao da je očekivala da jedna od njih stane na svoje kratke noge i objasni joj da zaista ima halucinacije, da joj je lobanja pukla kao ljuska od jajeta, a razum joj se prosuo po tepihu i da će uskoro doći ljudi koji govore tiho, da je odvedu i brinu se o njoj, tako da neće imati potrebe da uopšte razmišlja. Lutke su se i dalje smešile.

  Najzad, pojuri preko stepenica do skoro uvedenog interfona i pozva svog

  psihijatra.

  Kad je sledećeg jutra okrenula kontakt ključ, iz radija su se začuli Bitlsi — »je, je, je«

  reče ona, birajući stanicu. Tražila je neku sa klasičnom muzikom, utišala je i krenula.

  I pored svih svojih mana, Mesindžer je bio jedini kome je bilo stalo do nje. Došao

  je brzo i bez pogovora da je spase histerije. Rekao joj je da je sama organizovala tu 70

  zabavu lutaka, a onda to zaturila negde u sećanju. Da izgleda kao da je Avril zaista živa, objasnio je. Pitala se da li previše očekuje od tog čoveka... Na kraju krajeva, ona je njega zavela.

  Centar Stamforda bio je zakrčen jutarnjim saobraćajem. Kao što je obično radila,

  Nel okrenu retrovizor prema sebi i poče da se šminka, dok je polako napredovala prema Norias korporaciji. Nije mogla mnogo da učini sa borama u uglovima očiju, ali je

  stavila malo svetlijeg pudera na podočnjake. Brzim i sigurnim potezima nanela je ruž na usne. Žestoko pročešlja kosu i uveza je u pundu, čvršću nego obično. S obzirom na položaj na kome je bila, više joj je odgovaralo da bude dopadljiva nego lepa.

  Osetila se bolje kad je sela za svoj sto. Uprkos njegovoj složenosti, svet biznisa, bio je neverovatno udoban. U njemu nije bilo ludila, tragedija, leševa, samo problemi koji

  su se mogli rešiti ili utrapiti nekom drugom.

  Skoro celo prepodne provela je pronalazeći poslove koje bi mogla da ponese kući

  za vikend. U deset i trideset Karuters je ušao nenajavljen u njenu kancelariju i pozvao je na ručak.

  Uprkos svom uspehu, Nel nije nikad bila prihvaćena u društvu. Muški razgovori joj

  nisu bili jača strana: bezbol i košarka bili su joj dosadni a fudbal i hokej užasni. Pošto nije bila vezana za poslove oko sticanja profita, mogla je o tome da razgovara samo uopšteno. Alkohol joj je usporavao misli, a cigareta se gadila. Njen pol je, naravno, bio najveći problem; osećala je kako džentlmenski obuzdavaju rečnik i stavove u njenom prisustvu. Niko joj nikad nije ispričao mastan vic.

  Karuters, koji je kao i ona bio isključen iz društva statusom i karakterom, mogao joj

  je biti prijatelj — ako izuzmemo da je za nju bio nedokučiv. On i Nel ručali su sami u uglu restorana upravnog odbora. Razgovarali su traljavo o porezu, državnoj politici i kraju skijaške sezone. Karuters je mrljao po salati kao da odlaže odlazak zubaru.

  »Znaš, Nel, mi smo svi ponosni na ono što ti radiš u kompaniji.«

  Na kravati je imao fleku od preliva za salatu. Nel je odolevala iskušenju da je skine

  noktom.

  »Posebno, kad znamo za lične probleme sa kojima se suočavaš.«

  Zagledao se u viljušku na trenutak, a onda je spustio na tanjir.

  »Iskreno, Nel, sumnjam da ijedan od naših stručnjaka ima tu tvoju žicu. Ali i najjačima od nas potrebno je da se nekad odmore. Primetio sam da nisi uzela nijedan

  slobodan dan još od '78. Zaradila si skoro tri meseca odmora, Nel.«

  Zamotavala je i odmotavala salvet; nije znala šta da mu odgovori.

  »Hoću da se odmoriš, Nel. To se ne odražava na tvoj posao, ali izgledaš umorno.

  Tako se i ponašaš. Kažem ti to kao prijatelj, veruj mi. I kao tvoj šef, plašim se da bih mogao da izgubim jednog od svojih najdragocenijih...«

  Nel ga više nije slušala. Kaplja znoja kliznula joj je niz ruku. Bilo joj je toplo. Bilo je toplo i one subote pre osam meseci. Setila se da su plivale. Karuters se nije setio da joj tada ponudi neki
slobodan dan. Sećala se kako je Seržu skrenula pažnju na koji način Karuters gleda Avril. Taj divlji — da, ubilački — izraz njegovog lica. Verali su se po toj pasjoj vrućini, tražeći je. Preko travnjaka, kroz žbunje, niz liticu. Suze i znoj pekli su joj oči. Pogled na Long Ajlend platili su preskupo: šest metara niže ležala je glave nakrivljene, kao slomljena lutka...«

  »Cenim vašu brigu, Leone, ali imam projekte koji su u toku. Ne mogu samo tako da

  ih ostavim.«

  Pružio je ruku preko stola i stavio je preko njene. Izgledalo je kao da se rukuju.

  »Jedna od prednosti predsedničkog položaja je i ta što možeš da ne prihvatiš ne

  kao odgovor«, nasmejao se, »poslaću dopis tvojoj grupi. Odmor ti počinje u ponedeljak,

  u osam sati i hoću da uzmeš najmanje mesec dana, razumeš? Ne brini, snaći ćemo se

  već nekako bez tebe.«

  71

  Pustio je njenu ruku i odmakao se od stola.

  »Sunčaj se, skijaj, uživaj. I nemoj pogrešno da me shvatiš, Nel. Kad se vratiš, opet

  ćeš imati posao.«

  Nel nije mogla da se seti dobro tog vikenda; najviše vremena provela je uništavajući moždane ćelije alkoholom.

  »Ali koji posao?«, vrisnula je Nel, u zadnjem dvorištu, u subotu ujutru, prekasno da

  je čuje Karuters ili neko od pristojno udaljenih suseda.

  Popila je nekoliko pilula. Pošla u kupovlnu bez novčanika, u korpu naređala brdo namimica u vrednosti od devedeset sedam dolara i trideset centi, a onda bila prinuđena da pobegne od razgnevljene kasirke. Među stvarima koje je slomila bile su

  Voterford kristalne čaše za vino, lampa, keramička vaza za cveće, dva nokta na ruci i ogledalo — kad se pogledala u njemu tog subotnjeg popodneva. Zapalila je vatru u kaminu. Tri puta je povraćala, jednom na tepih u spavaćoj sobi.

  U ponedeljak se odmarala. Bila je jednostavno previše slaba da nastavi da maltretira samu sebe, a nije želela ni da oskrnavi ovaj poseban dan. Istuširala se i obukla za posao, ali umesto da ode do kola, uze još dve pilule i smesti se ispred televizora da sačeka Džulijetu.

  Džulijeta je bila gromada od žene: jednostavna, zdepasta i snažna. Nosila je farmerke sa rasprodaje i izbledelu jaknu od velura koja bi joj se podigla do pola leđa kad se sagne, otkrivajući koji centimetar ružičastih gaćica. Serž je primio Džulijetu pre gadinu dana; posle jednog pogleda na nju, Nelina ljubomora je iščezla. Jedino što joj je smetalo bila je Džulijetina navika da je uvek zove »gospoja«, bez obzira na to koliko su je puta opominjali.

  Nel se činilo da je Džulijeta nervozna zbog njenog prisustva. Svaki put kad bi prošla

  pored nje, Nel je pokušavala da je ne gleda. Kada je radila daleko od njenog pogleda,

  pravila je buku kao četa spremačica. Videlo se da je razočarana kad joj se Nel, oko podne, pridružila u kuhinji, odlučna da bilo s kim popriča o bilo čemu. Džulijeta je jela parče hladndg pečenja iz tiganja. U poslednje vreme Nel se prilično neuredno hranila;

  najzad je uzela malo bajatog keksa.

  »Hoćeš li da popiješ nešto?« Neli bi bilo drago da ima razlog da otvori bife.

  »Piću vode, gospoja.«

  Nel je oklevala, a onda nasula čašicu viskija i sela prekoputa svoje spremačice.

  Džulijeta je dosledno odbijala sve Neline pokušaje da zapodene razgovor: pohvale,

  televizijski program, vremensku prognozu, Brzo je završila s jelom, skupila mrvice sa stola u ruku i uzela Nelin prazan tanjir.

  »Džulijeta!«

  Odmakla se od Nel, lica zgrčenog od sumnje.

  »Hoćete da me otpustite, gospoja? Je l’ ste me zato sačekali?«

  »Ma hajde, Džulijeta, neću. Kod kuće sam jer... jer sam na odmoru. Tako je ispalo

  da sad imam odmor i sledeće nedelje putujem...«, Nel uhvati sebe kako zbunjeno brblja

  »pa zato neće biti potrebno da dolaziš u ponedeljak, ali one tamo nedelje slobodno dođi, kao i obično. Ne, ti odlično radiš, super. Nisam htela da te uznemiravam, Džulijeta, samo sam htela da se malo bolje upoznamo, to je sve.«

  Džulijeta pogleda na sat, još se mrgodeći.

  »Pola jedan je, gospoja. Sad imam pola sata slobodno. I ne mogu da ostanem jer

  moram da pokupim mog Džoja iz škole.«

  Nel snuždeno klimnu glavom i mahnu joj iz sobe. Ta žena bi radije ribala kupatilo

  nego pričala sa njom, pomisli i otklati se uz stepenice da malo odspava.

  72

  Osmi april.

  Trgla se iz sna i shvatila da je promrmljala reči od kojih je ceo dan pokušavala da

  pobegne. Sat na radio‐aparatu pokazivao je 15:36. Džulijeta je već bila otišla. Nel se umila hladnom vodom i odlučila da preskoči sastanak sa Mesindžerom u 16,00. Osetila

  se dovdljno jakom da sama pronađe lek za svoju nevolju.

  Sišla je u hol do Avriline sobe i potražila njen dečji kuhinjski pribor. Odnela je minijaturni pleh za kolače i bajato pakovanje već pripremljene smese za čokoladnu tortu. Uključila je remu na 350 stepeni.

  Kada je bio gotov, posula ga je kokosovlm brašnom. Bio je to Avrilin omiljeni kolač.

  Nije mogla da nađe sveće, pa je u tortu zabola šibice.

  Zazvonio je telefon.

  »Odlazi, Otis.«

  Telefon je i dalje upomo zvonio, unoseći još više nervoze.

  »Ostavi me na mini, proklet bio.«

  Mesindžerove pilule podsetile su je na sitne slatkiše koje joj je obično kupovala u

  dragstoru u ulici Samer. Bacila ih je na sto i prebrojala. Četrnaest. Zamišljala je da će to biti kao da trči niz peščane dine jezera Mičigen; kao da se bez kontrole vrti na toplom pesku; kao da će poleteti; konačno rasterećenje.

  Ukrasila je tortu redajući pilule u obliku zvezde i zapalila sveće od šibica.

  »Srećan ti rođendan,

  srećan ti rođendan...«

  Počela je da plače — prvi put posle sahrane — ali glas joj je ipak bio čvrst.

  »...srećan rodendan, Avril,

  srećan ti rodendan.«

  Telefon se ponovo oglasio, i njegova neskladna zvonjava dopirala je iz daljine.

  Psujući, otišla je gore da isključi interfon, ali to nije bilo potrebno. Nije zvonio interfon.

  Dring‐ring, dring‐ring. Zvonjava je dolazila odozdo. Iz Avriline sobe.

  Na podu, u sredini prostorije, stajao je telefon‐igračka. Imao je crvenu slušalicu, plave točkiće i žut kanap za povlačenje. Na njemu je bilo naslikano nasmejano lice: plave oči skakutale bi kad se igračka pomerala. Telefon pogleda u nju i zazvoni ponovo.

  Tresući se u uverenju da je neprimetno počela da gubi razum, zastade da podigne

  slušalicu.

  »Mamice!« Avrilin glas kao da nije dopirao iz telefonske slušalice već kroz krvotok,

  pravo iz njenog srca.

  »Nisam gledala kuda trčim, mamice. Izvini.«

  »Oh, Avril.«

  »Nemoj da te to boli, mama. Ja plačem zbog tebe. Molim te, prestani.«

  Nel je zanemela.

  »Moram da idem sad. Nemoj više da stanuješ ovde. Tebi treba neko da te mazi.«

  »Avril, dušo, ne mogu da te ostavim...«

  »Volim te, mamice, ali moram da idem.«

  Nel je čučnula u polutami ćerkine sobe i shvatila da plače. Uvek je mislila da je plakanje neka vrsta bola i pokušavala da ga odvoji od tuge. Jecajući, shvatila je da suze ne bole.

  Zatim je, sa rukama na grudima, sklopljenim preko Avrilinog telefona, pošla u svoju sobu i počela da se pakuje.

  73

  74

  Nasred kalifornijskog polja stajao je crnpurasti dečak, azijsko mu lice osenčeno teškim šeširom, kratko, zdepasto telo uramljeno u majicu i smeđi sorts. Škiljio je kroz travu, koja mu je dopirala do bokova, u široku staru rančersku dvospratnicu, a onda zazviždao

  nekoliko taktova Hajdnove klavirske sonate. Sa gornjeg sprata kuće začulo se visoko muško, razočarano »do đavola« i zvuk udaranja pesnice u nešto čvrsto. Minut tišine.r />
  Zatim, mnogo mekše, ženino pitanje: »Ne ide kako treba?«

  »Ne. Plivam u tome, ali ga ne vidim.«

  »Šifru?« upita žena plašljivo.

  »Teserakt. Ako se ne zgusne, onda nije pihtijast.«

  Dečak je čučnuo u travu i slušao.

  »I?« ohrabrivala je žena.

  »O, Lorin, to je još uvek samo hladan čorbuljak.«

  Razgovor se završio. Dečak je legao u travu svestan činjenice da se nalazi na privatnom posedu. Krišom je preskočio ogradu od nacepanih drva i kapiju od cigala nove kuće koja se gradila prekoputa. Škola je bila gotova i njegova majka — tačnije, pomajka — nije volela da se on po ceo dan vrti oko kuće. Ill uopšte uzev, nije volela njega.

  Zažmurio je i zamislio ogromnu klavijaturu i sebe kako igra po dirkama, tipkajući

  skalu u D‐molu koja vrlo orijentalno zvuči i koja, mislio je on, odgovara njegovom poreklu. Voleo je muziku.

  Otvorio je oči i video mršavu prosedu damu u kostimu od tvida kako se naginje nad njim, gledajući ga namrštenih veđa.

  »Na privatnom si posedu«, reče.

  On ustade kao na uzbunu i otrese travu sa pantalona. »Izvinite«.

  »Učinilo ml se da sam videla nekog napolju. Kako se zoveš?«

  »Pal«, odgovori.

  »Zar je to ime?« upita dama nezadovoljno.

  »Pal Tremont. To nije moje pravo ime. Ja sam Koreanac.«

  »Koje ti je onda pravo ime?«

  »Moji su rekli da ga više nikad ne koristim. Ja sam usvojen. Ko si ti?«

  Seda dama ga je razgledala od glave do pete. »Zovem se Lorin Dejvis«, reče. »Živiš

  li tu negde u blizini?«

  Uperio je prst preko polja, u zbijeni blok kuća.

  »Ja sam prodala zemlju za te kuće pre deset godina«, rekla je. »I, ne uživam u dečjem narušavanju tuđeg poseda.«

  »Izvinite«, reče Pal.

  »Jesi li ručao?«

  »Ne.«

  »Hoće li valjati jedan topli sendvič sa sirom?«

  On zaškilji u nju i klimnu.

  U širokoj i popločanoj kuhinji od crvenih cigala, sedeći za stolom od hrastovine, iza koga su mu jedva izvirivala ramena, jeo je reš pečeni sendvič i posmatrao Lorin Dejvis